Retrospektiva: evropske integracije u 2020.

Srbija bi trebalo da izvuče dve važne pouke na osnovu iskustva iz 2020. Prvo, pandemija COVID-19 je (još jednom) pokazala koliko Srbija zaista zavisi od podrške i pomoći EU i koliko je za suočavanje sa posledicama ove i budućih kriza važno da ozbiljno ubrza pristupanje Uniji. Donacije i investicije iz EU u zdravstveni sistem u periodu pre pandemije, doprinele su da zdravstveni sistem bude bolje pripremljen nego što bi bio slučaj da nije bilo ove pomoći, a dodatna finansijska pomoć EU tokom pandemije i podrška u vidu medicinske opreme i materijala, imali su ključni značaj u borbi protiv virusa. Svet se usled pandemije već promenio i u takvim okolnostima rukovodstvo Srbije bi trebalo da se nedvosmisleno ponaša u skladu sa jedinim opredeljenjem koje njenim građanima obezbeđuje otpornost na buduće izazove.

Druga pouka koju bi rukovodstvo Srbije trebalo da izvuče na isteku 2020. je u vezi sa značajem „poverenja“ u procesu pristupanja Uniji. Godina za nama biće zabeležena kao prva u kojoj državni organi Srbije nisu uspeli da ubede 27 država članica da su iskreno i nedvosmisleno opredeljeni za ispunjavanje obaveza koje su sami sebi zadali, prevashodno u oblasti obezbeđivanja uslova za nezavisnost sudske vlasti, borbe protiv korupcije, slobode izražavanja i medija. Rezultat – po prvi put od početka pregovora 2014, nije otvoreno (ni zatvoreno) ni jedno pregovaračko poglavlje. Umesto preuzimanja odgovornosti za ovaj neuspeh, što bi bio dobar korak u pravcu ponovnog uspostavljanja poljuljanog poverenja, građani su suočeni sa nemuštim „opravdanjima“ da je glavni krivac za neuspeh nedostatak uputstva Evropske komisije za primenu nove metodologije za vođenje pristupnih pregovora. Činjenica je da se na pomenuto uputstvo nepotrebno dugo čeka, međutim, nema nikakve sumnje da bi jedno od pet pregovaračkih poglavlja koja su trenutno spremna svakako bilo i otvoreno da su državni organi imali konkretnije rezultate u navedenim oblastima.

Očekivanja od 2021.

Važno je imati realna očekivanja od 2021. i s tim u vezi biti oprezan u upravljanju očekivanja javnosti. Nažalost, u uslovima kada je mandat izvršnoj i zakonodavnoj vlasti ograničen do aprila 2022, nije realno očekivati preterani entuzijazam i juriš u promene. Zvaničnici Srbije su u prethodnih nekoliko nedelja najavljivali određene mere koji bi trebalo da doprinesu ubrzanju ispunjavanja preuzetih obaveza. Međutim, članice EU više ne veruju obećanjima. Napredak u pregovorima će zavisiti isključivo od konkretnih i merljivih rezultata.

U 2021. najveća očekivanja će biti usmerena ka rezultatima međustranačkog dijaloga o uspostavljanju demokratskih uslova za fer i slobodne izbore. Upravljanje pandemijskom krizom i uslovi u kojima su održani izbori 2020, razotkrili su sve mehanizme „zatvorene države“ i dodatno narušili percepciju Srbije kao uređene demokratske države koja iskreno želi da postane članica Unije. U ovom trenutku još uvek ima dosta nepoznanica u vezi sa dijalogom, međutim, izveštaji i preporuke međunarodnih i domaćih organizacija su jasno definisali prioritetna pitanja od kojih zavisi kakve ćemo izbore imati 2022, i kakva je budućnost demokratskih institucija u Srbiji.

Očekujem da u 2021. počne primena nove metodologije pristupnih pregovora i na Srbiju. Međutim, bez obzira na nov pristup pregovorima, glavni uslov za bilo kakav napredak Srbije u pregovorima sa EU će i dalje biti kvalitetno funkcionisanje demokratskih institucija i poštovanje principa vladavine prava, odn. funkcionalna Skupština sposobna da vrši nadzornu ulogu nad radom Vlade i koja svojim sastavom realno odslikava politički pluralizam, nezavisnost sudstva, borba protiv korupcije i zaštita osnovnih prava građana. Ukoliko rukovodstvo Srbije ne učini ozbiljan napredak u navedenim oblastima, utoliko će biti teže uveriti države članice EU da ponovo pokrenu pregovore u 2021.

Za očekivati je da posle više od godinu dana Vlada Srbije izabere novog šefa Pregovaračkog tima za pregovore sa EU. Promene na čelu Tima su se dešavale i u drugim zemljama kandidatima, međutim, ni u jednoj se nije toliko dugo čekalo na postavljenje jedne od ključnih osoba u strukturi pregovaračkog procesa. Nerealno je očekivati da izbor jedne osobe reši probleme sa kojima se Srbija suočava u pregovorima sa EU, ali bi ovaj potez barem na trenutak odagnao postojeće sumnje i nedoumice evropskih partnera.

Najveći izazovi u procesu proširenja – za Srbiju i za EU

U 2021. Srbija i EU će se suočiti sa ozbiljnim zdravstvenim, ekonomskim i socijalnim posledicama uzrokovanim pandemijom Kovid 19. Nažalost, to znači da opšti kontekst u kojem se vode pregovori Srbije i EU neće biti povoljan.

Za rukovodstvo Srbije najveći izazov biće kako povratiti poverenje većine građana u demokratske institucije nakon ovogodišnjih izbora, obezbediti povoljan ambijent za političko delovanje opozicionih stranaka u predizbornom periodu i pripremi uslove za fer i slobodne izbore 2022. Nakon 6 godina od početka pregovora biće potrebno uložiti dodatne napore kako bi se povratilo poverenje članica Unije da je rukovodstvo Srbije napokon iskreno opredeljeno da sprovede konkretne mere u oblasti vladavine prava, a koje godinama kasne iz teško objašnjivih razloga.

U 2021. biće neophodno nastaviti razgovore o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Predstojeći izbori na Kosovu i izvestan povratak stranke Samoopredeljenje na vlast, svakako će imati uticaj na teme i dinamiku nastavka dijaloga. Nove okolnosti zahtevaće veću odgovornost i iskrenu posvećenost učesnika, ali i odlučniju koordinaciju dijaloga od strane predstavnika EU, ovoga puta u saradnji sa novom američkom administracijom.

I EU će se u 2021. suočiti sa brojnim izazovima. Osim navedenog suočavanja sa posledicama pandemije, EU će se suočiti sa izazovima koji se tiču poštovanja osnovnih vrednosti Unije od strane pojedinih članica. Uslovljavanje distribucije finansijskih sredstava poštovanjem principa vladavine prava (iako je inicijalno uređeno dogovorom o novom višegodišnjem budžetu Unije) moglo bi da utiče na efikasnost procesa odlučivanja unutar Unije. Pojedine članice će tokom 2021. održati izbore. Rezultati izbora u Holandiji i Nemačkoj imaće direktan uticaj ne samo na funkcionisanje EU, već i na njen odnos prema politici proširenja. Nakon 16 godina Nemačka će dobiti novog kancelara koji će pored domaćih obaveza, morati da preuzme i ogromnu odgovornost za funkcionisanje EU u kriznom periodu. Pitanje je koliko će novi kancelar imati vremena, mogućnosti i želje da se na isti način i sa istim senzibilitetom, kao što je to činila A. Merkel, bavi zemljama Zapadnog Balkana i njihovim bremenitim evropskim putem. Na kraju, ali svakako ne manje značajno, ukoliko članice EU žele istinski snažnu i samouverenu Uniju otvorenu za nove članice, 2020. bi trebalo da bude poslednja godina kada su bilateralna pitanja sa zemljama kandidatima bila zloupotrebljavana od strane pojedinih članica zarad sticanja jeftinih populističkih poena kod svojih birača. Ukoliko se s pravom očekuje više kredibiliteta od kandidata, onda bi i članice Unije trebalo da pokažu vlastiti kredibilitet i omoguće dalje napredovanje zemalja koje su ispunile javno dogovorene kriterijume za otpočinjanje pregovora, kao što je slučaj sa Severnom Makedonijom i Albanijom, ili ispunile uslove za putovanje građana u zemlje EU bez viza, kao što je slučaj sa Kosovom. Poverenje u budućnost zajedničkog evropskog projekta zavisi od kredibiliteta obe strane. U 2021, taj kredibilitet će biti na velikom i važnom testu.