Avganistan iz perspektive spoljne politike EU

Otkako je predsednik SAD Džo Bajden najavio povlačenje američkih trupa iz Avganistana nakon 20 godina angažovanja, rasla je zabrinutost, ne samo da li će Talibani preuzeti vlast, već i koliko brzo će to učiniti. Čim je povlačenje počelo, najstrašniji košmari počeli su da se ostvaruju. Talibani su do sredine avgusta preuzeli vlast u svim velikim gradovima, uključujući prestonicu  Kabul, kao i sve granične prelaze. Civilni aerodrom u Kabulu bio je operativan za evakuaciju diplomata, stranaca i Avganistanaca do 16. avgusta, a posle ovog datuma jedini raspoloživ aerodrom za evakuaciju je vojni aerodrom koji prevashodno obezbeđuje američka vojska. Dok su talibanske trupe marširale u Kabul, ambasada SAD je evakuisana u žurbi, a avganistanska Vlada je pala ostavljajući mnoge građane u strahu od osvete Talibana. Imajući u vidu političke i bezbednosne rizike, kao i brige o migraciji koje proizilaze iz ovog događaja od istorijske važnosti, cilj ovog bloga je da prikaže kako će ovi događaji uticati na spoljnu politiku EU i na koji način će podstaći Evropu da preduzme korake ka ostvarenju strateške autonomije.

Prateći reakcije EU i njenih država članica, evidentno je da ih je pad Avganistana iznenadio i zatekao nepripremljene. Njihov utisak neuspeha je pojačan pojavom užasnih scena sa kabulskog aerodroma koje prikazuju hiljade ljudi koji pokušavaju da nađu svoje mesto u nekoliko preostalih aviona i skačući na trup aviona u nadi da će na taj način napustiti zemlju. Imajući u vidu ove scene i činjenicu da su Talibani u procesu transformacije sistema iz islamske republike u islamski emirat, neposredna briga EU je evakuacija njenog osoblja iz Avganistana, uključujući i lokalno avganistansko osoblje. Ovaj zadatak postaje zahtevniji imajući u vidu da su Talibani upozorili da rok za evakuaciju neće biti produžen posle 31. avgusta. Kako institucije EU ne mogu izdavati humanitarne vize, na državama članicama je da efektivno sarađuju, u koordinaciji sa Evropskom komisijom, u izdavanju viza za osoblje i njihove porodice, i ponude mesto u avionima koji odlaze. Čak i pod pretpostavkom da EU završi evakuaciju uspešno, imajući u vidu očekivano poništavanje decenija rada u pogledu ljudskih prava, vladavine prava i rodne ravnopravnosti, i s obzirom na to da EU već naslućuje začetak novog migrantskog talasa, upravljanje situacijom u periodu nakon povlačenja iz Avganistana dominiraće agendom EU ovog leta i kasnije.

Zapravo, sledeća faza razmatranja odnosa EU prema Avganistanu zasigurno će zavisiti i od širih promena koje će uslediti u ovom delu Azije, posebno pošto je povlačenje SAD stvorilo geopolitički vakuum. Za sada, ostaje neizvesno da li novi talibanski režim očekuje izolacija, kao što je to bio slučaj u periodu 1996-2001, ili će ova vlast biti priznata od strane međunarodne zajednice. I dok EU ostaje veoma skeptična prema obećanjima Talibana o miru, redu i amnestiji, Rusija i Kina vide u ovom razvoju događaja mogućnost za jačanje sopstvenog uticaja. Kina, percipirana od strane EU kao „sistemski rival“, već je najavila spremnost za produbljivanje „prijateljskih i partnerskih“ odnosa sa Talibanima. Ovim potezom Kina je jasno pokazala spremnost da pruži šansu Talibanima, ostavljajući prostor za potencijalno angažovanje u okviru inicijative „Pojasa i puta“. S druge strane, iako Rusija, kao tradicionalni rival EU, ne žuri sa priznavanjem nove vlasti u Avganistanu, ona ipak šalje pozitivne signale prema talibanskom režimu. Ovo je posebno vidljivo u slučaju ruskog predstavnika pri UN-u koji je govorio o svetloj budućnosti za Avganistan, dok se ruski ambasador susreo sa talibanskim predstavnikom za manje od 48 sati od talibanskog preuzimanja vlasti. Iako još uvek preostaje da vidimo kako će se geopolitička igra razviti, ono što je sigurno jeste da će ona kreirati manje predvidiv svetski poredak u kome tzv. „izvoz demokratije“ i „izgradnja nacije“ neće više biti primamljive ideje.

Za razliku od Kine i Rusije koje pripremaju uspostavljanje odnosa sa Talibanima, EU se do sada opredelila za oprezan pristup prema bilo kakvom budućem angažovanju. Visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku je potpisao Zajedničku izjavu međunarodne zajednice 16. avgusta, dan nakon što su Talibani preuzeli Kabul, pozivajući one na poziciji moći u Avganistanu da „obezbede i olakšaju siguran i uredan odlazak stranih državljana i Avganistanaca koji žele da napuste zemlju“. Dan kasnije, Savet za spoljne poslove EU razmatrao je instrumente dostupne Uniji pomoću kojih bi adresirala ovaj problem, odlučujući se za režim uslovljavanja. S tim u vezi, bilo kakva saradnja sa Talibanima u budućnosti, uključujući i razvojnu pomoć, biće uslovljena mirnom i inkluzivnom rešenju i poštovanju osnovnih prava za sve Avganistance, uključujući žene, mlade i manjine. Uz to, od novog avganistanskog režima se očekuje da pruži uverenja da će terorističkim organizacijama biti uskraćeno korišćenje avganistanske teritorije. Iako će EU primeniti svoju politiku uslovljavanja prema Avganistanu, upitno je da li će i u kom stepenu ova politika imati mogućnost da suštinski promeni stav talibanskih lidera koji insistiraju na striktnoj primeni šerijatskog prava.

Ukupno posmatrano, poslednji događaji ponovo potvrđuju činjenicu da je spoljna politika EU, u Avganistanu i Bliskom istoku uopšte, još uvek veoma zavisna od pravca i akcija preduzetih od strane Sjedinjenih Američkih Država. Kako SAD nisu na delotvoran način uključile EU partnere u svoj proces planiranja aktivnosti, EU je bila onemogućena da spreči ili barem odloži povlačenje iz Avganistana, a nije mogla ni da razvije sopstveni plan evakuacije na adekvatan način. Iz ovog razloga, EU nije imala drugog izbora nego da bespomoćno posmatra kako rezultati svih njenih dosadašnjih napora u Avganistanu nestaju preko noći. Kako slučaj Avganistana pokazuje da su ruke EU zaista vezane kada SAD diktiraju tempo, ovo iskustvo potvrđuje potrebu za razvojem evropske strateške autonomije, koja bi trebalo da omogući i osposobi EU da se osloni na sopstvene kapacitete na svetskoj sceni. Fokus na obezbeđivanju takve autonomije mogao bi bolje da opremi EU kako bi postala „sposobna da deluje onda kada Vašington nije spreman da to učini“. Iako nije realistično očekivati nagle promene u pristupu EU globalnim pitanjima, fijasko povlačenja bi mogao da uspostavi dobro tlo za diskusiju o tome ne da li EU treba da razvije sopstvene vojne kapacitete, već koliko brzo ona može to realno da učini. Isto tako, preduzimanje konkretnih koraka za jačanje evropske strateške autonomije bi unapredilo šanse EU ne samo za delotvorno strateško promišljanje, već i za strateško delovanje.