Nekonkurentnost srpske privrede

Prenosimo u celosti komentar Nebojše Lazarevića, direktora CEP-a, za list Politika.

Da li u Srbiji (a i u drugim državama Zapadnog Balkana) uopšte možemo govoriti o postojanju tržišne ekonomije kako je definiše EU?

Od država kandidata za članstvo u EU zahteva se ispunjavanje niza kriterijuma, koji se uobičajeno kategorizuju kao politički, ekonomski i pravni. Mnogo je toga rečeno o ovim tzv. kopenhaškim kriterijumima, ali se u dosadašnjem procesu pristupanja Srbije najviše govorilo o političkim aspektima i o izazovima harmonizacije domaćeg prava sa stotinama hiljada stranica evropskog „akija”. Za ekonomske kriterijume nekako se olako pretpostavlja da će biti ispunjeni samo ako nastavimo da radimo na makroekonomskoj stabilnosti, da „privlačimo investicije” i „giljotiniramo suvišne propise”. Malo je bilo ozbiljnih rasprava o strukturnim problemima srpske privrede koji je suštinski čine netržišnom, nekonkurentnom i tromom. Tek poslednjih meseci, uz saznanje da je broj zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji za 20 odsto viši nego što je procenjivano, počeli smo ozbiljnije da razmišljamo o strukturi naše privrede.

S tim u vezi nameće se pitanje kako smo došli do ovakve ekonomije u državi koja tvrdi da je na kraju procesa tranzicije. Da li u Srbiji (a i u drugim državama Zapadnog Balkana) uopšte možemo govoriti o postojanju tržišne ekonomije kako je definiše EU? Ako bismo tvrdili da sama činjenica da više ne živimo u centralnoplanskoj (dogovornoj) ekonomiji nužno podrazumeva postojanje tržišne privrede, počinili bismo grešku opasnog pojednostavljenja problema.

Rekao bih da uzrok današnjem stanju u ekonomiji možemo potražiti u nasleđu socijalističke privrede i „antikonkurentske” kulture koja je u njoj izgrađena. Tokom tog perioda smatralo se sastavnim delom socijalističkog morala da se s „konkurentima”,to jestdrugim „udruženim radnicima”, usaglase, provere i dogovore cene i drugi uslovi prodaje ili nabavke. Kad se ovakvom „tržištu” dodaju giganti, svojevrsni socijalistički imaoci dominantnog položaja i konstantan rad države na stvaranju konglomerata (na primer, takozvani SOUR– složene organizacije udruženog rada iliti svojevrsne mešavine kartela i velikih igrača s dominantnim položajem), dolazi se do slike tržišta koje je namerno kartelisano i u kojem svaki učesnik „odozgo” dobija svoj „deo kolača”. U toj slici netržišno ponašanje nije incident već pravilo.

Imajući u vidu potpunu pasivnost države da u temelju rešava ovakve strukturne i kulturološke probleme, ne iznenađuje činjenica da se privrednici Srbije i danas čude nad antimonopolskim pravilima EU, sadržanim i u domaćem Zakonu o zaštiti konkurencije,koji sankcionišu ovakvo dogovaranje čak i ako je prećutno. Na njihovu „sreću”,loša implementacija antimonopolskih pravila kod nas je praćena još lošijom primenom propisa o zaštiti potrošača.

Ovome treba dodati političku i ekonomsku prošlost država regiona, a u slučaju Srbije ne samo monopolizaciju u planskoj ekonomiji, ekonomske sankcije i ratni period već i neodređenu i večitu privatizaciju koja je stvorila sistem klijentelističko-patronskih odnosa. Zato se može reći da živimo u tranzicionoj privredi koja više podseća na feudalizam nego na ekonomiju slobodnog tržišta. U ovakvoj konstelaciji vlast je svojim štićenicima, „vlasteličićima”,delila određena prava kao što su specijalan tretman pri uvozu i izvozu, određeni prostor na tržištu, sprečavanje nadzora (inspekcije, suda, carine, poreskih organa), dok je njihovu konkurenciju primoravala da posluje legalno, čineći je tako nekonkurentnom.

No, udar konkurencije iz EU nije čekao prijem Srbije u članstvo, već je nastupio posle prvog talasa liberalizacije tržišta tokom 2001, a potom i usled primene Prelaznog trgovinskog sporazuma 2009. godine, pa situacija u srpskoj privredi danas nije tako beznadežna. Ona se već suočila s pritiscima spoljne konkurencije i zbog toga je većina ekonomskih aktera koji nisu sposobni da se nose sa silama tržišta EU već eliminisana ili je na izdisaju.

Pitanje koje ostaje za diskusiju jeste da li su učesnici na politizovanom, monopolističkom tržištu u Srbiji – koji i danas igraju po navedenim pravilima, bez kulture konkurentskog ponašanja – sposobni da prevaziđu sopstveno nasleđe, prihvate činjenicu da je njihov netržišni pristup neprihvatljiv u privredi koja se integriše u jedinstveno tržište EU i promene ponašanje tako što će usvojiti pravila poslovanja Evropske unije.

Direktor Centra za evropske politike, magistar prava EU

Nebojša Lazarević

Komentar možete pročitati internet stranici lista Politika.