Nova geopolitička realnost Evrope

Prethodnih godina bili smo svedoci postepenog nestanka dva velika geopolitička narativa koji su obeležavali evoluciju post-hladnoratovske Evrope. Prvi se odnosio na tezu o kontinuiranoj podršci SAD evropskoj integraciji – koji seže unazad do samih korena ovog projekta nakon II svetskog rata – ali koji sa dolaskom Trampove administracije više ne odgovara realnosti. Drugi narativ je povezan sa Bregzitom i sa pozivom na „sve bližu uniju“ evropskih naroda iz preambule Ugovora o EU. Ovaj stav je do sada podrazumevao, kao krajnji cilj, i dugoročno objedinjavanje cele Evrope u okvirima evropske integracije. To, nakon izlaska Ujedinjenog Kraljevstva (UK) iz Unije, očigledno više nije ni realno, ni primenjivo. Promena ovih meta-narativa baca i drugačiju opštu sliku na perspektive proširenja EU – iako ne mora da utiče na konkretnu dinamiku proširenja EU na prostor Zapadnog Balkana, koji geografski predstavlja „unutrašnje dvorište“ Unije.

Evropska unija će i nakon izlaska UK iz EU ostati glavna okosnica saradnje i integracije  država na prostoru kontinentalne Evrope (u načelu do granica bivšeg SSSR-a). Sa Bregzitom, geopolitika se još jasnije vraća kao glavni „modus operandi“ (način funkcionisanja) šireg evropskog sistema: Evropska unija je u centru (čiju „kičmu“ i dalje čine odnosi između Francuske i Nemačke) koji okružuje grupa „spoljnih“ sila, tj. (uslovnih) saveznika (SAD, UK) ili uslovnih suparnika (Rusija, Turska i dr). Sa malo mašte i uz istorijsku i geopolitičku distancu, ovo stanje pomalo podseća na vreme „Svetog rimskog carstva nemačkog naroda“ – konglomerata teritorija donekle ograničenog suvereniteta u centru Evrope – koje su bile okružene manje ili više prijateljskim ili neprijateljskim evropskim (Francuska, Engleska, Rusija, Švedska…) ili vanevropskim silama (Otomansko carstvo) – i čiji je gubitak unutrašnje kohezije i kolaps centralne vlasti doveo do jednog od najdužih i najrazornijih ratova u evropskoj istoriji (Tridesetogodišnji rat u XVII veku). Istorija nas tako podseća na značaj opstanka evropskog geopolitičkog „centra“ u uslovima kada EU, pored ambicije da aktivnije deluje u svetskoj politici, prolazi interne krize i već je duže vreme okružena „tinjajućim polukrugom“ ratova i zamrznutih konflikata, od Bliskog istoka, preko Kavkaza do ravnica Ukrajine.

Budućnost EU

Bregzit, kao i ovogodišnji izbori za institucije EU, predstavljaju i momenat za „resetovanje“ odnosa unutar Unije. Pokretanje formalnog postupka i  političke debate o reformi EU („Konferencija o budućnosti EU“) koju su, nakon inicijative predsednika Makrona, podstakle Francuska i Nemačka (tj. njihovo zajedničko pismo o budućnosti Evrope iz decembra 2019) prilika su za sve države članice (DČ) da iznova projektuju svoje viđenje evropske integracije. Iz ugla Pariza, Unija je, uz pitanje regulisanja odnosa sa Nemačkom, u prvom redu viđena kao jedan od glavnih spoljnopolitičkih instrumenata za realizaciju francuskih nacionalnih interesa. Stoga Francuska i na pitanje budućeg proširenja EU u prvom redu gleda kao na pitanje jačanja ili slabljenja nacionalne moći u širem kontekstu funkcionisanja EU (a koja je viđena kao sistem koji treba da bude organizovan „u više brzina“ ili koncentričnih krugova). S druge strane, Nemačka se postavlja kao geopolitička „sila u središtu“ Evrope koja treba da „diše na oba pluća“ (izraz kancelara Kola) – tj. i prema zapadu i prema istoku. Stoga je i gledanje SRN na pitanje funkcionisanja kao i proširenja EU nešto inkluzivnije i felksibilnije u geostrateškom pogledu, ali istovremeno i oprezno kada se radi o konkretnom ritmu uključivanja regiona ZB, koji ni za jednu od ove dve najveće zemlje i osnivače EU nema vitalan nacionalni značaj.

Nestanak „trećeg geopolitičkog ugla“ (tj. UK) iz trougla velikih DČ u EU otvorio je prostor za nova pregrupisavanja i formiranje različitih promenljivih mini-koalicija DČ, zasnovanih na regionalnim ili ideološkim interesima i srodnostima (Beneluks, Baltik, „Hanzeatska liga“, Višegradska grupa, MED 7, Skandinavska saradnja…) a sve sa ciljem jačeg uticanja na proces donošenja odluka u Evropskom savetu/Savetu EU. Ovaj trend relativne fragmentacije EU će se verovatno nastaviti i pored nastojanja Francuske da EU pojača i ubrza određene elemente „suverenosti“ organizacije (jača zaštita spoljnih granica EU, produbljivanje vojne saradnje, jačanje saradnje u pitanjima pravosuđa i sl). Pitanje funkcionisanja monetarne unije, kao glavnog strukturnog izvora nejednakosti između država u EU, pa time i njihovog nezadovoljstva, uključujući i ono francusko, ostaće osnovna dugoročna pretnja za opstanak Unije u njenom sadašnjem obliku.

Proširenje EU.

Proširenje uvek predstavlja i znak vitalnosti i dinamizma EU, uporediv sa njenim internim reformskim politikama. Jedna od pozitivnih strana pokretanja „Konferencije o budućnosti EU“ leži u činjenici da dobijamo i odgovor na pitanje šta je predsednik Makron podrazumevao pod pojmom „okončanja reforme EU“ (jer u praksi nema kraja reformisanju EU koja se stalno menja) kao neophodnog uslova za buduće proširenje. Dakle, mogli bismo zaključiti da će se sa rezultatima „Konferencije“ (njen kraj je predviđen za prvu polovinu 2022. g) iznova odškrinuti vrata za proširenje – čime se vraćamo na sredinu naredne decenije (2025) kao okvirnom datumu mogućeg pristupanja novih članica Uniji (kako je to već predlagala Junkerova Komisija). Možemo stoga očekivati da će se u znatno drugačijim okolnostima ponoviti scenario s kraja XX veka – kada se EU simultano reformisala i proširila („Agenda 2000“ i Ugovor iz Nice iz 2002 uz „veliki prasak“ proširenja iz 2004).  I u ovom slučaju, nije nemoguće da kraj Konferencije o EU bude propraćen proširenjem Unije na neku od zemalja ZB.

Dodatni napori u procesu ubrzanijeg usklađivanja pravnog i političkog sisitema u narednim godinama bili bi pravi način da Srbija konačno realizuje svoj dugoročni strateški cilj integracije u Uniju – ovaj put sinhronizovano sa dinamikom internih reformi u EU. Ovo pored ostalog podrazumeva brže otvaranje i zatvaranje pregovaračkih poglavlja, ali u prvom redu dalju demokratizaciju, izgradnju pravne države, kao i rad na političkom i društvenom konsensusu oko pitanja članstva u EU (uz neophodni uslov normalizacije odnosa sa Prištinom). Bilo bi stoga važno da Srbija blisko prati pa ako je moguće i da nastoji da na neki način bude uključena (formalno ili neformalno, preko nevladinih organizacija, think tankova i sl…) u debatu o reformi Unije – kao zemlja koja pristupa EU i na osnovu načela inkluzivnosti koji zagovara i Francuska u svom nedavnom dokumentu o proširenju.

Na kraći rok, glavni pokazatelj realnog pravca evolucije EU biće debata i rešenja oko višegodišnjeg finansijskog okvira (MFF), tj. okvirnog budžeta Unije do 2027. godine. Ova debata će pokazati između ostalog, i spremnost Unije da neposredno podstakne i pomogne integraciju ZB u narednoj deceniji (pratiti trag novca) uključujući i mogućnosti pristupa strukturnim fondovima Unije, kao i njenim infrastrukturnim i drugim razvojnim programima.

Ambasador Lopandić je član Saveta CEP-a. Izneseni stavovi predstavljaju isključivo lično mišljenje autora.