Irska je sada na čelu EU – šta to znači za EU i Zapadni Balkan?

Sa Irskom počinje novo Trio predsedavanje. Zajedno sa Litvanijom i Grčkom, koje predstavljaju tri različita ugla EU, Irska postavlja scenu preuzimanjem predsedavanja 1. jula 2026. godine, koje će trajati do kraja decembra. Preuzimajući predsedavanje po osmi put, Irska je postala najbolji primer toga koliko članstvo u EU može biti transformativno – od jedne od manje razvijenih zemalja Evrope pretvorila se u jednu od najprosperitetnijih i najbrže rastućih. Oslanjajući se na sopstveno iskustvo, ona sada nastoji da EU učini spremnijom da savlada savremene izazove, uz istovremeno pripremanje Unije za proširenje. U nastavku analiziramo šta irsko predsedavanje donosi i koje implikacije ono može imati kako za EU, tako i za zemlje Zapadnog Balkana.

Ključni prioriteti u žiži

Kao i druge države članice, Irska će promovisati bezbednost; ono što je, međutim, izdvaja jeste to što će to činiti kao vojno neutralna zemlja. Kao jedna od retkih zemalja EU koje nisu članice NATO-a, njena neutralnost oblikovala je državni identitet, iskovan u ranim danima države kao sredstvo potvrđivanja nezavisnosti od Britanije. Štaviše, ona je čak i pravno kodifikovana, budući da irski Ustav sprečava Irsku da pristupi evropskoj armiji ili paktu o uzajamnoj odbrani. Na nivou EU, njena neutralnost dodatno je zaštićena pravno obavezujućim garancijama sadržanim u Protokolu priloženom uz Lisabonski ugovor. Takva pozicija omogućava Dablinu da dublju saradnju predstavi ne kao napuštanje neutralnosti, već kao pragmatičan odgovor na sajber pretnje, hibridno ratovanje, ranjivosti kritične infrastrukture i šire geopolitičke pritiske nastale ruskom invazijom na Ukrajinu i transatlantskom neizvesnošću. Uz jasno postavljene granice, moto predsedavanja – „Snaga kroz jedinstvo“ – sugeriše da će Irska nastojati da uravnoteži svoju osobenu poziciju vojne neutralnosti sa bezbednosnim prioritetima, uključujući ujedinjenje glasa EU i ubrzanu odbrambenu integraciju Unije. 

Pored nastavka podrške Ukrajini i održavanja kaznenih mera prema Rusiji, program postavlja gustu agendu za unapređenje bezbednosne i odbrambene politike EU. Prvo, Irska će unaprediti rad na novoj Evropskoj bezbednosnoj strategiji nastojeći da konsoliduje pozicije država članica o ključnim bezbednosnim izazovima uoči njenog očekivanog predstavljanja u trećem kvartalu 2026. godine, deset godina nakon usvajanja Globalne strategije EU. Drugo, nastojaće da operacionalizuje mere sadržane u dokumentu Bela knjiga o budućnosti evropske odbrane i u pratećoj Mapi puta za odbrambenu spremnost 2030, između ostalog promovisanjem dogovora o prioritetnim nedostacima u kapacitetima i o Evropskim odbrambenim projektima od zajedničkog interesa. Treće, fokusiraće se na proširenje zajedničkih nabavki u oblasti odbrane i na reviziju Direktive o nabavkama u oblasti odbrane, sa ciljem da nabavke učini efikasnijim, konkurentnijim i kolaborativnijim. Uzeti zajedno, ovi elementi odražavaju iskazanu irsku ambiciju da se promoviše „evolucija ZBOP-a“.

Pored bezbednosti – ali i u vezi sa njom – očekuje se da će od prvih dana predsedavanja konkurentnost biti tretirana kao ključni prioritet u svim formacijama Saveta. Kada je reč o otvaranju radnih mesta, inovacijama i rastu privrede, to je, kako je to formulisao ambasador Irske u Srbiji Kevin Kolgan, prioritet koji najneposrednije utiče na građane. Centralni dokument koji će podupirati delovanje predsedavanja u ovoj oblasti jeste Jedna Evropa, jedno tržište – Mapa puta, koju su Savet EU, Evropska komisija i Evropski parlament usaglasili u aprilu 2026. godine. Oblikovana Dragijevim izveštajem i šokom transatlantskih trgovinskih tenzija, Mapa puta počiva na pet stubova: 1) smanjenje administrativnih opterećenja kroz „omnibus“ pakete pojednostavljenja; 2) produbljivanje jedinstvenog tržišta i snižavanje unutrašnjih barijera; 3) obezbeđivanje ekonomske i trgovinske otpornosti diversifikacijom lanaca snabdevanja; 4) jačanje energetske bezbednosti uporedo sa zelenom tranzicijom; i 5) podsticanje digitalnih kapaciteta Evrope i njenih kapaciteta u oblasti veštačke inteligencije. Predsedavanje će takođe nastojati da unapredi vodeće inicijative poput EU Inc, između ostalog. Budući da Mapa puta sadrži polovinu mera predviđenih za kraj godine, sposobnost irskog predsedavanja da efikasno koordiniše ovo ambiciozno opterećenje odrediće sudbinu nastojanja EU da ponovo postane konkurentna.

Upravo tu Višegodišnji finansijski okvir (en. MFF) za period 2028–2034 – predlog vredan blizu 2 biliona evra – postaje najdelikatniji zadatak predsedavanja, jer budžet kristališe dublju dilemu bezbednosti i konkurentnosti koja deli države članice. Na primer, irski premijer (Taoiseach) Micheal Martin je ukazao na „ogroman pritisak“ nekoliko prestonica da se više troši na odbranu, a manje na poljoprivredu, dok drugi brane ili nastoje da povećaju sredstva za Zajedničku poljoprivrednu politiku. Istovremeno, Evropski parlament će težiti da maksimizuje obim VFO-a, dok je više država članica već jasno stavilo do znanja da predlog, u sadašnjem obliku, već prevazilazi realne mogućnosti. Uz to, vremenski pritisak je veliki, posebno jer predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta žele da obezbede politički dogovor o VFO pre kraja 2026. godine. U takvom kontekstu, oslanjajući se na svoje iskustvo uspešnog posredovanja u dogovoru o VFO 2013. godine, na Irskoj je da, zajedno sa partnerima iz Tria, iskoristi prozor koji se sužava: sa približavanjem francuskih izbora, očekuje se da će predsednik Makron postati uzdržaniji prema rizičnim odlukama, što dodatno pojačava pritisak da se dogovor zaključi do kraja 2026. godine.

Šta je sa proširenjem?

Ključno je to što je proširenje snažno ugrađeno u irske prioritete. Irska je predsedavala Savetom 2004. godine, kada se dogodilo proširenje poznato kao „Veliki prasak“. Sada Irska izričito navodi da će raditi sa svim kandidatima i potencijalnim kandidatima kako bi ih podržala na putu ka članstvu. Zatim pravi razliku, izričito navodeći u svom Programu da će raditi na „završetku pristupnih pregovora sa Crnom Gorom i nastojati da ostvari značajan napredak u pregovorima sa Albanijom, Moldavijom i Ukrajinom“. Martin je u junu posetio Crnu Goru i ocenio da je završetak svega u šest meseci „izazovan“, ali je to potvrdio kao cilj Dablina da se „prelomi ovaj proces“ kroz međuvladine konferencije koje se očekuju na jesen. Prema rečima ambasadora Irske u Srbiji, to bi bio „najjasniji signal da sistem funkcioniše“. Štaviše, Dablin se nada da će otvoriti preostale klastere za Ukrajinu i Moldaviju, uz Martinovu iskazanu ambiciju da se otvori „koliko god možemo“, uz insistiranje na strogo zaslugama zasnovanom pristupu. To objašnjava zašto je Marta Kos sugerisala da irsko predsedavanje može postati „najuspešnije predsedavanje nakon velikog praska iz 2004. godine“.

Iako Srbija nije na listi izričito navedenih zemalja u Programu, može se očekivati da će Irska insistirati na neophodnosti da se Beograd zadrži blizu – gde je nedavno otvorila ambasadu kao znak priznanja njegovog značaja – uz insistiranje da se suštinske reforme u oblasti vladavine prava sprovedu na odgovarajući način. Budući da pokušaj Srbije da otvori Klaster 3 – uz naglo pojačanu podršku Evropske komisije i pritisak nekoliko država članica – nije realizovan tokom leta 2026. godine, ova tema će sigurno ponovo isplivati tokom irskog predsedavanja. Iako u Dablinu postoji politička dobra volja, ona se neće nužno pretočiti u automatsko ubrzanje srpskog puta, budući da otvorena pitanja i dalje ostaju. Šta god da se dogodi sa Srbijom – uključujući i druge zemlje regiona koje nisu među predvodnicima – Irska je neuobičajeno dobro pozicionirana da politiku proširenja povede napred: nikada nije zloupotrebila pravo veta, nema bilateralne sporove ni sa jednim kandidatom i u Briselu se naširoko smatra prirodnim poštenim posrednikom.

Konačno, na Irskoj je da izbalansira planove i ideje država članica o tome da li i u kojoj meri treba maksimizovati postepenu integraciju i uvesti nove, specifične aranžmane za period nakon pristupanja novih država članica. Teren je za to pripremljen, budući da je tokom leta predstavljeno nekoliko non-pejpera: Austrija, Italija, Slovačka, Češka i Slovenija zalažu se za sektorsku integraciju, Nemačka i Francuska zagovaraju postepenu institucionalnu integraciju, dok Francuska i Nemačka, zajedno sa zemljama Beneluksa, traže robusnije zaštitne klauzule nakon pristupanja, pozivajući, između ostalog, i na raspravu o privremenim ograničenjima prava veta za nove članice. Budući da je konsenzus o bilo kom od ovih pitanja daleko od dostignutog, Irska će morati da računa na uzak vremenski okvir za delovanje, posebno jer se rasprave o ovim temama očekuju na Evropskom savetu u oktobru, a moguće odluke u decembru. To se poklapa sa ubrzavanjem rada na Aktu o pristupanju Crne Gore, koji bi trebalo da bude pogodan poligon za nove ideje, primenljive na sve zemlje koje čekaju u redu.