Pristupačnost i jednake mogućnosti u državnim upravama na Zapadnom Balkanu

Pristupačnost se smatra prioritetom u savremenoj državnoj upravi. Kao važan preduslov za postizanje širih društvenih ciljeva – socijalne uključenosti i blagostanja, pristupačnost je takođe postalo pitanje od značaja za državne uprave. Sve veći zahtevi za pristupačnim administracijama – uslugama, zgradama, radnim mestima – ali i za pravičnijim mogućnostima za zapošljavanje, uključujući zapošljavanje u državnoj upravi, rezultat su ubrzanih socio ekonomskih i tehnoloških promena koje zauzvrat zahtevaju da se, koliko je to moguće, zadovolji što veći broj potreba stanovništva.

Izbijanje pandemije koronavirusa je samo jedan, ali veoma važan primer kako se iznenada mogu javiti potrebe za brzim prilagođavanjem. Na svom putu pristupanja EU, zemlje regiona Zapadnog Balkana moraju pokazati da su osnovni principi pristupačnosti u dovoljnoj meri obezbeđeni, kao deo šire, ali fundamentalne reforme javne uprave. Prema međunarodnim procenama koje mere usaglašenost sa takvim principima, posao je daleko od završenog – zakonodavni i okviri javnih politika su uspostavljeni, sve više se radi na uspostavljanju digitalnih usluga, ali mehanizmi za poboljšanje pristupačnosti usluga širom regiona su slabi.

Rezultati anketa državnih službenika i organizacija civilnog društva (OCD) koje sprovodi inicijativa WeBER, analizirani u ovom sažetku, takođe govore da su garancije za pristupačnost državnih uprava slabe.2 Konkretno, njihova razmišljanja o mogućnostima zaposlenja u državnoj službi, kao i pristupu radnim mestima, objektima i uslugama, ukazuju na to da oni najugroženiji imaju manje šansi i da imaju najviše prepreka. Merenje percepcije ima svoja ograničenja, od grešaka uzorkovanja, pristrasnosti, do poteškoća u razumevanju nijansi. Takođe, na rezultate ankete u velikoj meri utiče motivacija i dostupnost ispitanika da učestvuju. Zbog svega toga, treba ih tumačiti sa dozom opreza i koristiti kao podsticaj za dalja istraživanja. Međutim, državni službenici i OCD su među ključnim akterima od kojih se mogu dobiti povratne informacije o primeni principa pristupačnosti u praksi.

Ovo je zbog njihove uloge kao pružaoca usluga i informacija javnosti, u slučaju prvih, i aktivnih učesnika u javnim poslovima, naročito kao dobrovoljnih pružalaca usluga različitim kategorijama stanovništva, u slučaju drugih. Podaci o percepciji ne mogu se koristiti za unapređenja u sprovođenju javnih politika, ali mogu dodatno pomoći da se ukažu potencijalni nedostaci. Ako pravni i mehanizmi javnih politika u velikoj meri ne uspeju da ostvare svoju namenu – da omoguće neograničen pristup upravi – to rezultira ne samo rasipanjem resursa već i lišavanjem osnovnih prava različitih društvenih grupa.