Pregovori u poglavlju 30

Imajući u vidu nedavno zvanično otvaranje pregovora između Srbije i EU na međuvladinoj konferenciji u Briselu 21. januara i četiri eksplanatornih skrininga koji su održani u proteklom periodu , potreban je detaljniji opis pregovaračkog okvira, samih poglavlja kao i razjašnjenje položaja Srbije.

Ovaj članak ima za cilj da doprinese razumevanju ovog važnog poglavlja za Srbiju, njenu privredu i ekonomski razvoj. Poglavlje 30 obuhvata prvo pitanja evropske zajedničke trgovinske politike kao što su i trgovinski sporazumi sa trećim zemljama koji su u velikoj meri izvedeni iz međunarodnih sporazuma i propisa Svetske trgovinske organizacije (STO). Drugo, obuhvata razvojnu politiku i odnose sa međunarodnim organizacijama u smislu međunarodne razvojne saradnje i humanitarne pomoći.

Poglavlje 30 u okviru pregovora odnosi se uglavnom na propise o zajedničkoj trgovinskoj politici EU, kao i na propise koji se tiču međunarodne trgovine – uključujući dužnosti, obaveze koje se pripisuju članovima  STO, sve trgovinske sporazume EU sa trećim zemljama, razvoj, kao i obaveze pružanja humanitarne i razvojne pomoći zemljema u razvoju i najmanje razvijenim zemljama. Smatra se da je ovo poglavlje relativno lako zatvoriti tokom pregovora o pristupanju EU, no ipak ono ne bi trebalo da bude potcenjeno u slučaju Srbije jer ima potencijalno značajan uticaj kako na ekonomiju tako i na spoljne odnose. Tokom pregovora Srbija mora da artikuluše i potkrepi argumentima svoju poziciju kako bi odbranila svoje interese naročito u vezi implikacija koje primena pravnih tekovina EU može imati na njenu privredu. Naime, zakonodavstvo EU u ovoj oblasti sastoji se od uredbi koje imaju direktan uticaj u državama članicama, te izazovi primene kao i uticaj  treba ispitati i proceniti iz perspektive Srbije.

Funkcionisanje jedinstvenog tržišta i carinske unije je svakako vezano za obezbeđivanje efikasnih uvoznih i izvoznih propisa kao što su zajedničke carinske tarife (kao osnova), antidampinške i zaštitne mere, mere protiv nezakonitog ili subvencionisanog uvoza, kao i kvantitativna ograničenja i zabrane trgovine kao odgovor na spoljnopolitičke odluke, tako da države članice predstavljaju “jedinstven front” prema trećim zemljama. Dakle, gore pomenuta pitanja nesumnjivo mogu biti sporna i iziskivati temeljan pregled implikacija za određenu državu koja pristupa Uniji, posebno u odnosu na učestvovanje u  mnogim trgovinskim ugovorima izmedju EU i državama koje nisu članice. Takođe je važno napomenuti da je zajednička trgovinska politika od velikog političkog značaja i zato što služi Evropskoj uniji da potvrdi svoj položaj na globalnom nivou i njenu razvojnu politiku koja ima moto “trgovina a ne pomoć”, koja se ogleda između ostalog u povlašćenom tretmanu uvoza iz zemalja u razvoju.

Srbija kao i svaka druga država kandidat će nesporno morati da prihvati relevantne propise i obezbedi da se njihovi zakonodavni i institucionalni okviri odupru izazovima implementacije. Međutim, specifičnost pozicije Srbije leži u posledicama koje bi proizašle iz procesa ukidanja prethodnih trgovinskih i ekonomskih sporazuma Srbije sa trećim zemljama i s druge strane usvajanja sporazuma i obaveza Unije. Iako su  EU (preko SSPa) i EFTA (Lihtenštajn, Norveška , Švajcarska) glavni trgovinski partneri Srbije, drugi važni sporazumi o slobodnoj trgovini  su sa CEFTA državama (Albanija , Bosna i Hercegovina, Makedonija, Moldavija, Crna Gora i UNMIK Kosovo ) kao i sa Turskom, Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom.

Upravo su CEFTA zemlje sa populacijom od oko 25 mil. drugi izvozni partner Srbije. U trenutku kada EU otvara pregovore sa Srbijom, od velikog je značaja ispitati način na koji Srbija može da deluje na ovim tržištima kada postane punopravna članica EU. Za to nedavni hrvatski primer može da pruži značajne odgovore. U ponedeljak , 1. Jula 2013. Hrvatska je postala 28. država članica Evropske unije i samim tim sa svojim novo stečenim statusom prestala da bude članica CEFTA, kako bi se uskladila sa trgovinskim sporazumima EU, koji su u slučaju zemalja CEFTA utvrdjeni sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju. Zato se hrvatski izvoz suočio sa novim i višim uvoznim carinama i kvotama pri izvozu  u zemlje CEFTA. Ovo je trenutno opterećenje za Hrvatsku , jer su velike kvote njenih proizvoda bile namenjene za izvoz zemljama CEFTA. Čak i ako odsustvo Hrvatske pruža mogućnost Srbiji da poveća svoj izvoz i prodaju na tržištu CEFTA, ovo će biti scenario s kojim će morati da se suoči u budućnosti i zato je potrebno da nauči iz iskustva Hrvatske, kako bi se što bolje nosila sa istom situacijom u trenutku svog pristupanja Evropskoj uniji.

U slučaju ugovora sa Turskom i EFTA zemljama, Srbija se neće suočiti sa većim problemima  pošto su ovi ugovori zaključeni pod „uslovima i praksom EU“. Međutim, to nije slučaj sa ugovorima sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, gde će pozicija Srbije pri pristupanju EU biti prilično delikatna. Ovi sporazumi imaju ogroman značaj i potencijal za srpsku industriju, pre svega zato sto ovi ugovori omogućavaju stranim investitorima da prave planirane investicije u proizvodne pogone u Srbiji sa krajnjim ciljem izvoza proizvedene robe na ogromno tržište Rusije, Belorusije i Kazahstana (sa stanovništvom preko 168 mil.). Ovi sporazumi će ipak prestati da važe u trenutku kada Srbija uđe u EU i gubitak koristi od tako važnih sporazuma mora se razjasniti tokom pregovora, jer bi mogao da ima negativne posledice na privredu Srbije, što nije u interesu ni Evropske unije.

S druge strane, tako što će postati punopravni član Evropske unije, Srbija će postati deo mnogih trgovinskih sporazuma koje je EU već potpisala ili trenutno pregovara . Na Srbiju će se s toga primenjvati i sve olakšice koje EU sporazumno ili jednostrano daje trećim zemljama ili organizacijama. Ona će na taj način dobiti pristup određenim tržištima na kojima je do sada imala ograničen pristup. Takvi su tržišta Latinske Amerike, Afrike, Južne Koreje, Južnog Mediterana (Sever Afrike) i druga. Takodje ukoliko EU zaključi i važne ugovore o slobodnoj trgovini sa SAD, Kanadom i Japanom, Srbija će u budućnosti biti deo i tih ugovora.

Kako je Unija veoma posvećena razvoju, kao jednoj od osnovnih politika spoljnih aktivnosti pored bezbednosne i trgovinske politike , Srbija će pod obavezama iz Poglavlja 30 morati da doprinese ciljevima Unije za iskorenjivanje siromaštva, podsticanja održivog razvoja i rada ka napretku Milenijumskih razvojnih ciljeva Ujedinjenih nacija. Politike razvoja i humanitarne pomoći ogledaju se u acquis communautaire, što znači da zemlje pri pristupanju moraju da prenesu i primene relevantne propise, a nakon pristupanja učestvuju u finansiranju i sprovođenju razvojne pomoći. Pošto Srbija nema savremeno zakonodavstvo vezano za razvojnu i humanitarnu pomoć, mogućnost uspostavljanja nacionalne strategije za pružanje pomoći treba ispitati i realizovati što pre. Takođe, ovo će za Srbiju značiti i važan prelaz od primaoca pomoći ka davaocu.

Poglavlje 30 je prilično obimno i obaveze koje Srbija treba da ispuni  u početku mogle bi predstavljati teret, ali ako pregovori budu dobro vođeni i uspešno završeni, teme koje su pokrivene ovim poglavljem mogle bi da postanu jedan od najvažnijih razvojnih motora u budućnosti, garantujući tako bolji ekonomski status Srbije i lakši pristup tržištima širom sveta.

Konačno, poglavlje 30 zahteva horizontalan pristup kreiranju politika, uglavnom zato što su teme ovog poglavlja usko povezane sa onima u drugim poglavljima (jedinstveno tržište , politika konkurencije, carina itd). Štaviše, da bi se postigao cilj uspešnog kreiranja politike u ovoj oblasti, efikasan administrativni kapacitet koji je u stanju da uspešno radi na svim medju-sektorskim pitanjima je od velike važnosti.