Zajednički plan integracije Evrope 2030.

Od početka ruske agresije na Ukrajinu sve više se čuju afirmativne poruke evropskih zvaničnika u vezi sa evropskom budućnošću Srbije i regiona Zapadnog Balkana. Ovo je odraz nedvosmislene strateške neophodnosti da Evropska unija definiše svoj geopolitički identitet u vreme najveće bezbednosne krize posle Drugog svetskog rata. Međutim, iza parola o strateškom značaju Zapadnog Balkana za EU i poruka o zajedničkoj budućnosti u „našoj Uniji“, kako je to navela predsednica Evropske komisije (EK) Ursula von den Lajen u svom Izveštaju o stanju Unije pred poslanicima Evropskog parlamenta 14. septembra, malo je konkretnih poteza koji bi uneli novu energiju u proces proširenja Unije.

Iskustvo zemalja Zapadnog Balkana pokazuje da je politika proširenja EU izgubila svoju transformacionu moć, između ostalog i zbog toga što je ovaj proces suviše dugo traje, a njegov krajnji rezultat je neizvestan. Izuzev nešto pozitivnije retorike i otpočinjanja pregovora o pristupanju Albanije i Severne Makedonije, kao i dodeljivanja statusa Ukrajini i Moldaviji (i uslovno Gruziji), EU i dalje nema konsenzus kako konkretno primeniti politiku proširenja, povratiti njenu transformacionu moć i time ostvariti svoj strateški cilj. U takvim okolnostima moguća su dva puta: jedan je nastaviti politiku proširenja po starom i nadati se da će dosadašnja neefikasna politika proizvesti drugačiji rezultat; drugi je da se uspostavi opšti konsenzus o integraciji Evrope i definišu jasne mere koje je neophodno preduzeti kako bi se kandidati integrisali u EU, a Unija pravovremeno pripremila za njihovo pristupanje.

U  trenutku kada je poverenje u proces i kredibilitet partnera sa obe strane na prilično niskom nivou, potrebno je izgraditi „novi sveevropski dogovor“ (New Pan European Deal) između članica EU i kandidata za članstvo koji će resetovati proces proširenja i učiniti ga kompatibilnim sa neophodnim promenama unutar same EU. Potreban nam je „Zajednički plan integracije Evrope 2030“ (Zajednički plan) iza kojeg bi nedvosmisleno stale sve članice EU i svi kandidati. Zajednički plan bi trebalo da konkretizuje obaveze članica EU i zemalja kandidata u cilju strateške integracije Evrope sa jasno navedenim merama i rokovima za njihovu primenu, a 2030. godina bi trebalo da posluži kao indikativni vremenski okvir ^[1]Iako je pominjanje bilo kakvog datuma koji implicira rokove za pristupanje novih članica u ovom trenutku tabu u EU, neophodno je definisati okvirni period koji bi trebalo da motiviše političke … Continue reading za njegovu primenu.

EU bi trebalo da definiše na koji način će rešavati svoje interne probleme koji predstavljaju prepreku nastavku njenog strateški neophodnog širenja, kao što je promena načina donošenja odluka u Savetu od jednoglasnog ka glasanju kvalifikovanom većinom (posebno u oblasti zajedničke i spoljne politike, proširenja i drugih strateški značajnih politika EU), kao i pronalaženje efikasnijih mehanizama sankcionisanja država članica čije Vlade podrivaju temeljne vrednosti Unije, odn. demokratiju i vladavinu prava. Ove ideje nisu nove, i predsednica EK ih je ponovila u pomenutom govoru pred EP. Međutim, još uvek ne postoji nedvosmislena politička volja i saglasnost svih članica da se iskreno posvete ključnim reformama koje bi trebalo da EU učine otpornijom na aktuelne i buduće izazove. Zajednički plan bi mogao da posluži kao spona koja će povezati evropsku sadašnjost i njenu budućnost.

Za kandidate, Zajednički plan bi trebalo da definiše prioritetne reformske oblasti od zajedničkog strateškog interesa za obe strane (jačanje demokratskih institucija i vladavine prava, energetika, transport, zajednička spoljna i bezbednosna politika, zaštita životne sredine i klimatske promene, migracije…), kao i da najavi neophodne korekcije procesa pristupanja kako bi se učinio bližim građanima i sa opipljivijim efektima po njihov svakodnevni život. Trenutno se u opticaju nalazi više istraživačkih papira, ali najkonkretniji predlog kako unaprediti proces pristupanja novih članica ponudio je Centar za evropske politike iz Beograda u saradnji sa Centrom za studije evropskih politika iz Brisela.^[2]https://cep.org.rs/publications/model-za-fazno-pristupanje-eu Ovaj predlog se zasniva na faznom pristupanju Uniji u skladu sa konkretnim, merljivim napretkom tako da kandidati koji učine više, budu adekvatno nagrađeni prelaskom u narednu fazu pristupanja sa svim pripadajućim koristima (strukturna finansijska podrška, učešće u radu institucija EU) što bi trebalo da motiviše donosioce odluka da sprovedu neophodne reforme, podstakne pozitivnu kompeticiju među kandidatima, kao i da osnaži osećaj pripadnosti Uniji kod građana već od prve faze procesa.

Sledeće godine obeležiće se 20 godina od kako je održan prvi samit između EU i zemalja Zapadnog Balkana na kojem je definisana evropska budućnost regiona. Od 2003. samo je Hrvatska postala članica dok se preostalih 6 zemalja nalaze na različitim nivoima procesa pridruživanja i pristupanja Uniji. Dvadeset godina je dug period. Vreme je da se izađe iz začaranog kruga koji se pokazao neefikasnim i pribegne hrabrim i drugačijim rešenjima. Vreme je da EU svojim primerom pokaže kako se donose hrabre odluke u teškim okolnostima koje će uticati na živote narednih generacija, nešto na šta EU podstiče zemlje kandidate već dve decenije. Vreme je da zemlje kandidati pokažu iskrenu posvećenost proklamovanom cilju ulaska u EU i prihvatanja njenih vrednosti, standarda i pravila. Ovo je vreme generacijskog izbora za članice EU i zemlje kandidate, da li će završiti ujedinjenje kontinenta započeto 1990. ili će pokleknuti u odsudnom trenutku. Postizanje konsenzusa o usvajanju Zajedničkog plana integracije Evrope 2030. mogao bi biti početak strateški nedvosmislene budućnosti Evrope.