Dosta sa uspavankama: potrebno je obnoviti proces proširenja 20 godina nakon obećanja iz Soluna

Članak je prvobitno objavljen u Le Monde-u u koautorstvu sa Lukašem Mačekom (šef Centra velike Evrope pri Institutu Žak Delor u Parizu).

Pre dvadeset godina, 21. juna 2003. godine, samit u Solunu je najavio novu eru u odnosima EU sa Zapadnim Balkanom, ozvaničivši evropsku perspektivu regiona i na taj način pružajući nadu u bolju, mirniju i zajedničku budućnost.

Iako su zemlje Zapadnog Balkana tokom prethodnog perioda dobile status kandidata, obezbedile viznu liberalizaciju i potpisale sporazume o slobodnoj trgovini sa EU, jedino je Hrvatska dostigla punopravno članstvo. Razvodnjen proces pristupanja zamaglio je razliku između „onih koji prednjače“ i „onih koji sede na klupi“, čineći vodeći princip „više za više, manje za manje“ neefektivnim. Štaviše, nedostatak snažnijeg uticaja na živote građana i neadekvatan odgovor EU na probleme koji uzrokuju demokratsko nazadovanje, u velikoj su meri umanjili privlačnost celog procesa. Ukratko, politika proširenja je postala iscrpljena tema, odnosno praksa niskog intenziteta sa ograničenom transformativnom moći.

Kako je došlo do ove situacije? Naravno, veliki deo odgovornosti leži u političkim elitama u regionu. Ipak, proklamacija tadašnjeg predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera  iz 2014. godine da se dalje proširenje neće desiti tokom njegovog mandata imala je katastrofalan efekat na motivaciju država kandidata da se na verodostojan način angažuju u tom procesu. Dvosmislen stav EU prema razvoju „stabilitokratija“ – hibridnih režima čije su autokratske tendencije tolerisane zarad stabilnosti – dodatno je ometao demokratski napredak u regionu. Uz to, činjenica da su pojedine države članice Unije zloupotrebljavale svoje pravo veta tokom procesa poslala je štetnu poruku o koristima sprovođenja teških političkih odluka. Istovremeno, potrebi za uspešno okončanje dijaloga između Beograda i Prištine donedavno nije posvećivana adekvatna pažnja, što je dovelo do alarmantnih posledica kojima svedočimo danas. Da stvar bude još gora, geopolitička nezrelost EU dovela je do previda kada je reč o ključnim trendovima u sopstvenom dvorištu, što je omogućilo Kini i Rusiji da popune prazninu i ograniče politički, ekonomski i društveni uticaj EU. U suštini, umesto da preduzme konkretne i odlučne mere, EU je svojim pasivnim pristupom uspavala proces proširenja.

Danas, međutim, agresija na Ukrajinu podstiče redefinisanje arhitekture kontinenta. Samim tim, i politika proširenja je stavljena na sam vrh agende. Za kratak period, EU je pružila status kandidata Ukrajini i Moldaviji i evropsku perspektivu Gruziji, nakon čega je usledilo dodeljivanje statusa kandidata Bosni i Hercegovini, ukidanje viza za građane sa Kosova i početak pregovora o pristupanju sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Iako ohrabrujući, ovi koraci bi trebalo da budu samo početak daljeg osnaživanja procesa proširenja.

Ulozi su visoki: reanimacija motivacije donosilaca odluka i građana sa Zapadnog Balkana je imperativ za postizanje evropske strateške autonomije uz očuvanje Unije kao efektivne političke i vrednosne zajednice.

Ovde ideja o „faznom pristupanju” dolazi do izražaja. Prvobitno uvedena kao širok koncept, našla je konkretnu i detaljnu operacionalizaciju u okviru Modela za fazno pristupanje koji su razvili Centar za evropske politike (CEP – Beograd) i Centar za studije evropskih politika (CEPS – Brisel), a koji je kasnije promovisan i diskutovan od strane Instituta Žak Delor u Francuskoj. Ovaj pristup, primenljiv na Balkan, kao i na Ukrajinu i Moldaviju, ima za cilj da podstakne reforme i učini proces postepenijim i predvidljivijim. On predviđa dodatne finansijske i institucionalne koristi na tom putu za one koji ostvare napredak u pripremama za članstvo, kao uskraćivanje benefita u slučaju stagnacije ili nazadovanja. S jedne strane, ovo podrazumeva pristup uvećanim fondovima, a sa druge, mogućnost pristupa institucijama EU već tokom pretpristupnog perioda. Njime se takođe predlaže uvođenje postpristupnog sistema za nadgledanje i privremeno ograničavanje prava veta u određenim oblastima za  pridošlice, sa ciljem da pruži „staroj“ EU više vremena da se podvrgne sopstvenim institucionalnim reformama i izgradi poverenje. Primenom faznog pristupanja bi se tako stvorio čvrst most između postojećih i budućih članica EU i time dalo pravo značenje terminu „perspektiva članstva“.

Došlo je vreme za odlučnu akciju. U junu 2022. godine, Evropski savet podržao je pojam faznog pristupanja i pozvao druge institucije EU da tu ideju prenesu u konkretne predloge. U svom govoru u Bratislavi, predsednik Makron je bio u pravu kada je tvrdio, odlučno zauzevši pozitivan stav o proširenju, da dosadašnji metod više ne funkcioniše i da ga treba u potpunosti redefinisati. „Novi plan rasta za Zapadni Balkan“ predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen takođe nagoveštava da treba ići u tom pravcu. U samom regionu, nedavna politička dešavanja u Crnoj Gori daju nadu da se problem stabilitokratije može prevazići novom generacijom proevropskih političara. Kako vreme ističe, posebno u svetlu eskalacije rata u Ukrajini, moramo delovati odmah kako bi se vratila nada onima koji veruju da EU zaista može da bude transformativna sila. Napuštanjem uspavanki iz prošlosti i prihvatanjem novog faznog pristupa, EU će dobiti mogućnost da revitalizuje proces evropskih integracija Zapadnog Balkana, istovremeno pružajući nadu Ukrajini i drugima da je proširenje zaista na dnevnom redu. Hajde da iskoristimo ovaj trenutak i radimo na budućnosti u kojoj će se Solunski samit iz 2003. spominjati ne kao simbol neispunjenih obećanja, već kao početak poslednje faze ponovnog ujedinjenja Evrope.