Bio sam u Moldaviji na dan izbora – evo kako je to izgledalo

Dugoočekivani parlamentarni izbori u Moldaviji bili su zakazani za 28. septembar 2025. godine. Koplja su se lomila oko toga da li će zemlja, uz Partiju akcije i solidarnosti (PAS), krenuti ka Zapadu i Evropskoj uniji, ili će, uz Patriotski blok, gravitirati ka Istoku i Rusiji. Koincidentalno, tog datuma bio je i moj let za Kišnjev. S obzirom na to da politička dešavanja u Moldaviji nisu preterano poznata domaćoj javnosti, u nastavku delim svoje lične utiske, analiziram rezultate i objašnjavam zbog čega su ovi izbori bili važni – oslanjajući se na sopstvena zapažanja i razgovore sa moldavskim ekspertima.

Prvi problemi

I pre nego što sam krenuo u Moldaviju, znao sam da postoji rizik od oko 30% da me uopšte ne puste da ne prođem pasošku kontrolu. Razlog za to bila je izjava predsednice Moldavije Maje Sandu, koja je tvrdila da se u Srbiji obučavaju proruski i militantno nastrojeni strani državljani u paramilitarnim kampovima, sa ciljem destabilizacije Moldavije u jeku izbora. Ovo nije bio prvi put da se takvi navodi pojave – slično se desilo 2024. godine, kada su u blizini Banjaluke uhapšeni osumnjičeni za organizaciju kampova. Ovog puta, svega nekoliko dana pre mog puta, u Šapcu su uhapšena dva lica srpske nacionalnosti, kao neposredna reakcija na apel moldavske predsednice; sumnjiče se da su učestvovala u organizaciji i finansiranju obuka. Da stvar bude ozbiljnija, navodi se da su kampovi bili aktivni od jula do septembra, što je otvorilo pitanje zašto domaće institucije nisu reagovale pravovremeno.

Sa tim u vidu, prilazim pasoškoj kontroli i primećujem da službenik odjednom postaje ozbiljan kada je ugledao moj srpski pasoš. Bilo je očigledno da ima direktivu da posebno proverava putnike iz Srbije, i to baš na dan izbora. Pozvao je još dvojicu kolega i nakon detaljnog pregleda pasoša usledila je salva pitanja: „Zašto putujete u Moldaviju? Koliko ostajete? Kod koga odsedate? Po čijem pozivu dolaziš? Čime se baviš? Kako se zove organizacija za koju radiš? Koji je fokus vašeg rada?“. Uprkos tolikom broju pitanja, dok su ostali putnici nesmetano prolazili pored mene, službenici nisu bili neljubazni – samo vrlo oprezni. Kada je postalo jasno da neću dugo ostati u Moldaviji i da dolazim na konferenciju organizovanu od strane civilnog društva, propustili su me. Ova epizoda je, međutim, jasno ilustrovala da Moldavija doživljava Srbiju kao faktor rizika.

Politika iz perspektive „običnog“ Moldavca

Nema boljeg načina da se shvati kako „običan“ Moldavac gleda na izborna dešavanja nego kroz razgovor sa taksistom. Nakon neuspelog pokušaja da nađem nekog ko govori engleski, odlučio sam da mu se obratim na srpskom – i komunikacija je uspela, jer je ruski mnogima kao maternji jezik. Oslanjajući se na bliskost ruskog i srpskog, a ponešto i na ChatGPT, pitao sam vozača kako gleda na izbore. Najpre je odmahnuo glavom i pokazao palac nadole – kratak i jasan odgovor. Međutim, posle nekoliko trenutaka tišine ipak se otvorio i postao pričljiviji. Iako mi ni u kojem trenutku nije otvoreno rekao kojem bloku je priklonjen, njegovi komentari otkrivali su osećaj sveukupne rezigniranosti i nepoverenje u pravac kojim se zemlja kreće.

Njegova ključna zamerka predsednici Maji Sandu bila je to što, prema njegovom mišljenju, ne priznaje moldavski identitet. Smatrao je da njeno navodno insistiranje na tome da su Moldavci zapravo Rumuni predstavlja čin koji je u suprotnošću sa realnošću. Iako nije poricao da govore istim jezikom, naglašavao je da su u pitanju „bratski, ali različiti narodi“.  Tada sam shvatio da se narativ o „demoldavizaciji“ kod skeptika direktno vezuje za proces evropeizacije države – uz bojazan da će približavanje Uniji značiti i forsiranje integracije moldavskog i rumunskog identiteta, što bi dodatno polarizovalo društvo. Nedugo zatim, po okončanju ove zanimljive vožnje, saznao sam da je osnova za ovaj narativ činjenica da predsednica Sandu poseduje dvojno državljanstvo – moldavsko i rumunsko – te da je reč o temi na kojoj upravo proruska opozicija snažno insistira.

Izborni dan i rezultati

Izborni dan u Kišnjevu protekao je mirno. Kada sam stigao, nisam primetio nikakve tragove napetosti: nije bilo gužve, incidenata, protesta niti policijskog prisustva. Umesto toga, u centralnom parku svirala je klasična muzika, a prolaznici koji su se tamo zatekli zastajali su i osluškivali. Sve se to odvijalo tik uz zgradu Vlade, sa koje su visile zastave Moldavije i Evropske unije, spuštene od krova do temelja. Nikada ranije nisam video toliku zastavu EU, čak ni u državama članicama. Ambijent nije, dakle, nimalo podsećao na izborni dan – trenutak kada bi trebalo da se odlučuje o strateškoj orijentaciji jedne do nedavno zanemarivane istočnoevropske države.

Pre ponoći, obelodanjeni su zvanični rezultati. Vladajuća proevropska partija mogla je da odahne – ne samo da je zadržala vodeće mesto, već je obezbedila i dovoljno mandata da sama formira Vladu. Poruka birača bila je nedvosmislena: žele u Evropsku uniju i veruju da evropske integracije mogu biti poluga za jačanje demokratije i osnaživanje privrede. Za zemlju u kojoj su donedavno proruske snage imale dominantan uticaj i koja i dalje važi za najsiromašniju državu Evrope, ovakav rezultat predstavlja jasan signal da Moldavci žele da okrenu novi list – i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu.

Eksperti sa kojima sam razgovarao dan kasnije bili su više nego raspoloženi. Dok smo ranije dogovarali sastanke, lako se moglo primetiti da su pod tenzijom i da im je raspored bio zgusnut. Sada su, međutim, govorili o evropskim integracijama sa vidnim predahom. Njihov glavni utisak bio je da je evropska perspektiva Moldavije „ireverzibilna“. Prema njihovim rečima, ključna prednost ovog ishoda jeste što vladajuća partija neće morati da se oslanja na koalicione partnere – kao što su ankete u početku nagoveštavale.

Moldavija je spremna za pregovore, a da li je EU?

Moldavci su glasali za evropski put, ali ono što sada preostaje jeste da sama Unija uradi svoj deo posla. Za početak, očekuje se nastavak implementacije Novog plana rasta za Moldaviju, koji stavlja značajni finansijski instrument od 1.9 milijardi evra. To je plan koji važi do kraja 2027. godine (po uzoru na Novi plan rasta za Zapadni Balkan) i koji predstavlja kombinaciju bespovratnih sredstava i kredita, sa mogućnostima za sektorsku integraciju već i pre ostvarivanja članstva. Potom, ističe se značaj da Moldavija (zajedno sa Ukrajinom) što pre otvori klaster 1. Kako ukazuju eksperti, skrining proces je uspešno završen i Moldavija bi bila spremna da otvori taj klaster, kao i klastere 2 i 3. Svakako su zagledani ka Albaniji, koja je uspela da za kratko vreme otvori skoro sve klastere. Konačno, cilj proevropske vlasti je završetak pregovora 2028. godine, kako bi se pristupni akt ratifikovao do 2030. godine. Radi se o ambicioznom cilju, ali i o mandatu koji nova vlast sada mora da opravda.

Ipak, jasno je da će moldavski put ka članstvu zavisiti i od sposobnosti EU da otkoči pristupni proces Ukrajine, koju je do sada ponajviše blokirala Mađarska. Kao što su Albanija i Severna Makedonija godinama bile „uparene“ – što je značilo da je jedna morala da čeka drugu uprkos sopstvenoj spremnosti – tako su sada povezane i Moldavija i Ukrajina. Za sada Moldavija ne insistira na „rasparivanju“, imajući u vidu da EU verovatno ne bi ni razmatrala njen slučaj da nije bilo Ukrajine i njene borbe protiv Rusije. Kako ukazuju eksperti, cilj Unije biće da se odobrovolji Mađarska i spreči pojavljivanje novih „veto igrača“. Time bi se poslala poruka ne samo biračima u Moldaviji, već i državama kandidatima na Zapadnom Balkanu – posebno onima koje i dalje balansiraju između Istoka i Zapada – da se politika sedenja na dve stolice ne isplati i da se jasnim opredeljenjem mogu ostvariti i najambiciozniji ciljevi.

Kraća, ali originalna, verzija ovog teksta se nalazi na: EUpravozato.