Zaštita životne sredine

Građani se svakodnevno suočavaju sa brojnim ekonomskim problemima, poput nezaposlenosti, malih plata i penzija, i visokih cena robe i usluga. Zbog toga, teme poput životne sredine obično dobijaju manju pažnju, i posmatraju se kao nešto čime se treba baviti tek nakon što se „gorući“ problemi reše.

Međutim, da li su ova pitanja toliko odvojena? Da li je zdrava životna sredina samo luksuz koji dolazi nakon što se neka druga životna pitanja prvo reše? Ili je možda jedno sa drugim povezano više nego što to na prvi pogled deluje? Emisije štetnih supstanci, na primer iz elektrana ili motornih mozila, štetno utiču na ljudsko zdravlje što je, naravno, samo po sebi loše, ali uzrokuje i ekonomske troškove poput smanjene produktivnosti radne snage i dodatnih izdataka za zdravstvo. Može se uzeti i primer nedavnih katastrofalnih poplava koje se dovode u vezu sa nedovoljnim stepenom pošumljenosti, lošim stanjem rečnih korita i uticajima klimatskih promena. Ovi i brojni drugi primeri pokazuju kako zagađenje životne sredine može negativno uticati na zdravlje i privredu, odnosno na kvalitet života u Srbiji. S druge strane, briga o životnoj sredini može postepeno dovesti i do poboljšanja zdravlja, pristupa novim tehnologijama, dovoljne količine kvalitetnih resursa za privredu, novih radnih mesta, ali i većeg ugleda naše zemlje u svetu. Jasno je da ova poboljšanja mogu samo pozitivno da se odraze na rešavanje i naših svakodnevnih problema.

Pojedinci, njihova udruženja i firme svakako mogu učiniti puno toga samostalno (racionalno korišćenje vode i električne energije, ne bacanje otpada na ulicu, itd.). Međutim, mnogi problemi se mogu rešiti samo zajednički, usled njihovog obima i složenosti (npr. industrijsko zagađenje, klimatske promene) ili zato što je broj neodgovornih pojedinaca suviše veliki. Zaštita životne sredine je stoga nesumnjivo i značajno političko pitanje. Ono podrazmeva postojanje političke volje i adekvatnog znanja kako bi se definisala zajednička „pravila igre“ koja svi moramo poštovati u skladu sa definisanim pravima i obavezama svakog aktera. Prilikom kreiranja politike zaštite životne sredine potrebna je koordinacija unutar javne uprave, pristup relevantnim podacima i učešće svih zainteresovanih aktera (npr. civilno društvo, privreda) u donošenju odluka.

Istakao bih da je pažljivo vođenje politike zaštite životne sredine takođe neophodno u kontekstu evropskih integracija (preciznije, aktuelnog procesa pristupanja EU), s obzirom da su standardi EU u ovoj oblasti isuviše visoki, a trenutno stanje životne sredine u Srbiji veoma loše. To se jasno oslikava u postojećim računicama da će za usklađivanje sa postojećim standardima EU, Srbiji biti potrebno najmanje 10 milijardi evra! Ovu cifru, pritom, ne treba posmatrati kao trošak već kao ulaganje koje dugoročno donoši više nego što oduzima, kako u finansijskom, tako i u širem smislu. Međutim, proces pristupanja podrazumeva i pregovore sa EU po određenim pitanjima, od kojih posebno treba istaći pregovore o prelaznim rokovima za usklađivanje sa regulativom EU u oblasti životne sredine (u sklopu Pregovaračkog poglavlja 27).

Ovde se ponovo vraćamo na pitanje novca, jer Srbija trenutno ne izdvaja dovoljno za zaštitu životne sredine. Pitanje je koliko adekvatno se i postojeća sredstva koriste. Stanje je naročito alarmantno na lokalnom nivou jer su postojećim zakonskim rešenjima opštine i gradovi dobili velike nadležnosti u oblasti zaštite životne sredine. To ima smisla iz ugla približavanja procesa donošenja odluka građanima ali, s druge strane, kapaciteti gradskih i opštinskih uprava (finansijski, ljudski, tehnički) u oblasti zaštite životne sredine su često skromni odnosno nedovoljni da bi se uspešno odgovorilo svim izazovima koji se pred lokalne samouprave postavljaju. Pritom, i ona sredstva koje opštine i gradovi imaju se neadekvatno koriste, npr. više se prihoduje od naknada za životnu sredinu nego što se troši. Pitanje namenskog trošenja prikupljenih sredstava je takođe više nego aktuelno. Konačno, pitanje finansija dodatno dobija na značaju ako se ima u vidu da, nakon dostizanja punopravnog članstva, Srbija ima pravnu obavezu da poštuje standarde EU u oblasti životne sredine (u slučaju dobijanja prelaznih rokova – do isteka rokova koji su ispregovarani). Nakon toga, nepoštovanje regulative EU može dovesti do ozbiljnih troškova (zbog predviđenih finansijskih kazni) za državu, opštine i, na kraju, same građane. Iz navedenog se može dodatno uvideti značaj pregovora o prelaznim rokovima, jer se pomoću njih Srbija može pripremiti za usklađivanja sa standardima EU pod povoljnijim uslovima. No, bez obzira na to, dobijanje rokova ima smisla samo ako se blagovremeno i kontinuirano radi na rešavanju postojećih problema u oblasti životne sredine (uključujući i finansijska pitanja).

Navedni izazovi ne treba da nas obeshrabe, naprotiv. Srbija može biti zemlja gde se zdravo i lepo živi, ali to podrazumeva da imamo svest ne samo za svakodnevne probleme, već i da odvojimo barem neko vreme za dugoročno promišljanje i brigu o široj okolini oko nas. To podrazumeva i učešće javnosti u donošenju odluka od javnog interesa, za šta već postoje brojne procedure i pravno-institucionalna rešenja poput postupka procene uticaja predloženih razvojnih projekata i strateških dokumenata na životnu sredinu. Građani (odnosno poreski obveznici) putem organizacija civilnog društva (saradnjom ili članstvom u OCD) mogu doprineti transparentnijem i inkluzivnijem kreiranju i sprovođenju budžeta, pogotovo na lokalnom nivou, i doprineti uspešnom finansijskom upravljanju u vezi sa zaštitom životne sredine. Građani i njihova udruženja takođe mogu uticati i na kreiranje politika u širem smislu, počev od diskusija o predlogu pravnih akata pa sve do davanja sugestija i praćenja procesa pristupanja Srbije EU odnosno pregovora koji se u sklopu tog procesa sprovode.

Od nadležnih organa se nesumnjivo očekuje da podrže učešće javnosti i svojim angažmanom obezbede odgovorno upravljanje životnom sredinom i uspešne pregovore o pristupanju Evropskoj uniji kako bi time doprineli kvalitetnijem životu sadašnjih, ali i budućih generacija. Garancija takvog postupanja donosilaca odluka jesu upravo odgovorni i aktivni građani.