Šta je „zaglavljena država”? Slučaj Srbije

Da bi se bilo koja država  smatrala uspešnom, ona mora pokazati sposobnost da uvede značajne ili transformativne promene koje će pozitivno uticati na svakodnevni život građana, pogotovo uzimajući u obzir dinamičnost savremenog sveta. Kako bi se osigurala efikasnost tih nastojanja, neophodno je pažljivo planiranje i predviđanje, sa ciljem povećanja verovatnoće uspeha i ublažavanja rizika od neuspeha. Ovakvo dalekovido planiranje zavisi od toga da li je država vođena jasnom vizijom, navigacionim kompasom koji određuje gde ona teži da bude. Iako ovi principi mogu delovati očigledno, postoji suprotan trend koji se razvija na mnogim mestima, pri kojem države odstupaju od ovih principa. Da bismo bolje razumeli osnovnu dinamiku takvih država, predlažem novi koncept koji bi se mogao nazvati „zaglavljena država” (eng. a limbo state). Koristeći Srbiju kao uvodnu studiju slučaja, cilj je da se testira validnost ovog koncepta, sa namerom da se analiza proširi i na druge slučajeve u budućnosti.

U osnovi, zaglavljena država može se definisati kao država čija određujuća osobina postaje nemogućnost, ili možda, nevoljnost njenog vođstva da se oslobodi statusa quo. Međutim, suština ovog koncepta prevazilazi ideju obične stagnacije. Prema definiciji Oksfordskog rečnika, za razliku od pojma stagnacije (eng. stagnation), koji se koristi da označi „činjenicu prestanka razvoja ili napredovanja”, engleska imenica limbo (koju možemo prevesti kao procep ili zaglavljenost) fokusirana je na „situaciju u kojoj niste sigurni šta dalje da radite, u kojoj ne možete preuzeti akciju itd., posebno zbog toga što čekate da neko drugi donese odluku”. Suptilna, ali ključna razlika između ova dva pojma ističe da je ovaj drugi obuhvatniji. Naslanjajući se na tu distinkciju, ovaj koncept može poslužiti kao ubedljiv okvir kroz koji se može analizirati naginjanje država ka postojanom stanju inercije, kao i proceniti posledice takvog stanja na njihov širi društveno-politički razvoj.

Postoje (najmanje) tri ključna elementa koja se mogu koristiti kako bi se odredilo da li se neka država može klasifikovati kao zaglavljena država.

1. Odsustvo jasne i odlučujuće vizije gde vođstvo vidi državu u budućnosti.

U ovom kontekstu, „budućnost” označava vremenski okvir koji prevazilazi kratkotočni fokus na nekoliko godina, već označava krajnji cilj ili zamišljenu „sudbinu” države. Iako je u pitanju dalekosežna vizija, težnja ka njenom dosezanju trebalo bi da se odrazi na sve politike u sadašnjosti i bliskoj budućnosti. Međutim, zaglavljena država ne poseduje niti aktivno traži viziju ovakve vrste jer se održavanje statusa quo najviše podudara sa kratkosežnim interesima vlade. Čak i ako zaglavljena država artikuliše nekakvu pro forma viziju izraženu u govorima predsednika ili zvaničnim planovima Vlade, ona uglavnom služi svrsi sticanja spoljašnjeg i unutrašnjeg legitimiteta, a ne kreiranju suštinskog doprinosa razvoju događaja na terenu kao što bi se očekivalo da stvarna vizija postigne. U praksi, postupci takve vlasti idu nasuprot pro forma viziji, suštinski je svodeći na površan, dekorativan čin.

2. Reformama, ako ih uopšte ima, nedostaje koherentna i dobro definisana agenda, što doprinosi njihovoj dvosmislenosti.

U interesu svih vlada je da stvore utisak napretka u očima svojih građana, sa ciljem održavanja društvenog reda i poretka. Ipak, u zaglavljenoj državi, reforme koje se preduzimaju retko proizvode opipljive i transformativne rezultate. Njima nedostaje koherentna, dobro definisana i sveobuhvatna strategija koja bi bila povezana sa vrhovnom vizijom. U takvim slučajevima, reforme koje se preduzimaju često se sprovode samo radi stvaranja slike vlade koja aktivno reaguje na neposredne brige građana, umesto kao deo šire vizije. Ovde se naglasak stavlja više na oblikovanje percepcija nego na pokretanje značajnih promena koje bi išle van već učvršćenih sistemskih okvira. Kao rezultat toga, čak i ako su neke reforme normativno dobro osmišljene, njihov efekat je u zaglavljenoj državi suzbijen sistemskim ciljem režima da održava status quo. Na taj način, one su osuđene na propast čak i pre nego što se počne sa njihovim sprovođenjem.

3. Konstantna društvena percepcija zaglavljenosti kao jedine izvesnosti.

Posedovanje jasne vizije i konkretne reformske agende trebalo bi da predstavlja izvor predvidljivosti za građane, nudeći jasan i svima razumljiv put napred. Međutim, u zaglavljenoj državi, postoji društvena percepcija da se ne može predvideti gde će zemlja biti u narednih pet do deset godina, a kamoli za nekoliko decenija. To, zauzvrat, stvara osećaj apatije, odnosno okruženje koje produbljuje osećaj zamora, nezadovoljstva i beznadežnosti. Shodno tome, takva društva se sa oklevanjem navikavaju na status quo, uglavnom ne uspevajući da prikupe dovoljno energije da ga promene. Ovakvi uslovi obično cvetaju u državama sa autokratskim tendencijama; što su one izraženije, to se autokratske sklonosti dublje ukorenjuju. Stoga se na taj način stvara začarani krug koji je teško prekinuti.

Neophodnost uvođenja ovog koncepta u 2023. godini odražava zabrinjavajući razvoj događaja u Srbiji. U novembru ove godine, Evropska komisija je predstavila svoj najnoviji Paket proširenja, ocenjujući stepen napretka i spremnosti za članstvo. Na osnovu kvantifikacije ocena po poglavljima i osnovnim potpoglavljima, rezultirajuća prosečna ocena  iznosi 3,05 na skali od 1 do 5. Ova prosečna ocena dobija na značaju kada se posmatra kroz komparativnu prizmu, otkrivajući tek marginalan napredak od svega 0,02 procentna poena u odnosu na prethodnu godinu i neznatnih 0,04 od 2016. godine, što praktično signalizira stanje zastoja. Ovo predstavlja poziv na buđenje ako se uzme u obzir da je, na primer, Hrvatska uspela da završi svoje reforme i uskladi se sa pravnim tekovinama EU za šest godina. Ako se postavi u kontekst ključnih određujućih elemenata zaglavljene države, Srbija stoji na sledeći način:

1. Zvanično, pristupanje EU predstavlja strateški prioritet Srbije. Međutim, stvarnost oslikava drugačiju sliku. Do sada, Evropska komisija, zajedno sa Evropskim parlamentom i državama članicama, kontinuirano je upozoravala na antievropsku i evroskeptičnu retoriku najviših zvaničnika u Srbiji. Svi se sećaju ozloglašene izjave srpskog šefa države da „evropska solidarnost ne postoji”. Ove i slične izjave su, u prošlosti i sada, neprekidno promovisane od strane provladinih tabloida, snažno doprinoseći evroskepticizmu među građanima. Drugim rečima, Srbija se kreće u smeru suprotnom od onog koji bi se očekivao od zemlje koja teži pristupanju Uniji. Ovo razmimoilaženje dodatno je naglašeno vođenjem spoljne politike koja kod EU izaziva „stratešku zabrinutost”, što se ilustruje izrazito prijateljskim odnosima sa Rusijom i, najnovije, potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom. Paralelno sa tim, proruski i prokineski narativi se strateški upotrebljavaju, zavisno od situacije i potreba vlade. I uz priznavanje kompleksne geopolitičke i istorijske specifičnosti Srbije, te nepraktičnosti naglih promena kursa, opipljivo je odsustvo indikatora da Srbija postepeno radi na ostvarivanju svoje pro forma vizije. Ukratko, ovi činioci pokazuju da je artikulisana vizija Srbije samo stvar reči, a ne delovanja, što je tipično za zaglavljenu državu.
   
2. Procene Evropske komisije pokazuju da je Srbija napredovala „milimetarski” od početka pregovora o pristupanju. Posebno, najnoviji izveštaj o napretku države upozorava na nedostatak podele i ravnoteže između tri grane vlasti, disfunkcionalan parlament, nepovoljno okruženje za civilno društvo i nedostatak preko potrebnog napretka u obezbeđivanju slobode izražavanja i medija. Nažalost, spisak otvorenih i zabrinjavajućih pitanja čini se beskrajnim. Iako se zaista preduzimaju određene reforme koje EU snažno podržava, poput ustavnih amandmana ili reformi medijskih zakona, te promene (čak i ako su normativno pozitivne) verovatno neće imati značajan uticaj na terenu. To je karakteristika zaglavljene države. Drugim rečima, transformacija političkog i društvenog pejzaža – izvorni cilj procesa pristupanja kako ga vidi EU – izostaće zbog nespremnosti države da promeni status quo. To se takođe objašnjava činjenicom da Srbija i dalje pati od „elemenata zarobljene države” – srodnog fenomena koji se može objasniti kao zamagljivanje granica između države i vladajuće stranke, što predstavlja nepovoljnu okolinu za razvoj demokratije. Drugim rečima, bez obzira na reforme, država ostaje u stanju zaglavljenosti.
   
3. Istraživanja javnog mnjenja kontinuirano pokazuju da prosta većina građana ne veruje da će Srbija ikada postati članica EU. Nedostatak poverenja nije iznenađujuć, s obzirom na to da Srbija stagnira na svom putu ka EU još od otvaranja pregovora o pristupanju 2014. godine. Ovo postaje još logičnije ako se shvati da je proces evropskih integracija Srbije zapravo počeo već 2000. godine sa petooktobarskom revolucijom. Stanovništvo, naviknuto na stvarnost lišenu vizije, prožetu anti-EU retorikom i obeleženu nedostatkom opipljivih reformi, čini se da je zašlo u područje društvene apatije. Takav trend je opasan jer hrani potrebe zaglavljene države. Građani ostaju bez podsticaja da se snažno i energično angažuju u promeni statusa quo, pod uticajem uverenja da, bez obzira na njihove napore, status quo ne može biti izmenjen. Iako su u 2023. godini kontinuirani protesti obojili politički pejzaž Srbije, oni nisu dostigli dovoljan obim da ukazuju na stvarni prekid preovlađujućeg osećanja apatije. U takvom stanju, neki čak počinju da veruju kako bi promene mogle doneti nove rizike i stoga se odlučuju da prenose odgovornost i optužuju „drugu stranu”, ili u ovom slučaju, EU, za podrivanje opšte pozicije države. Naklonjenost takvim stavovima pojačava se činjenicom da se Srbija i dalje suočava s nerešenim pitanjem teritorijalnog integriteta – pitanjem od vrhunske važnosti za mnoge i čije uspešno rešavanje predstavlja uslov za članstvo u Uniji. Drugim rečima, u državi poput Srbije gde je budućnost neizvesna, samo jedna neosporna izvesnost izbija u prvi plan: uporan osećaj  zaglavljenosti. Kao rezultat, stvara se politička apatija, koja dalje stvara plodno tlo za nesmetano ukorenjavanje autokratskih tendencija.

Uvođenje opisanog koncepta može se koristiti kako bi se o trenutnom stanju stvari komuniciralo na efektivan i lako razumljiv način. Iako je u osnovi pesimističan, ovaj koncept takođe služi kao poziv na akciju, zahtevajući kolektivnu pažnju i napore kako bi se pomoglo dotičnim državama da prevaziđu svoje (samonametnute) izazove. Kada se izazovi sagledaju kroz prizmu zaglavljene države, to može otvoriti puteve ka inovativnim rešenjima koja bi mogla doneti rezultate. Na primer, Komisija predlaže Plan rasta za Zapadni Balkan, delimično inspirisan Modelom faznog pristupanja koji je razvilo civilno društvo, a čiji je cilj da podstakne udaljavanje od statusa quo povećanjem podsticaja i koristi, jasno ih povezujući sa postizanjem neophodnih ciljeva i reformi. S obzirom na tekuće diskusije o reformisanju i jačanju politike proširenja, a u kontekstu aktuelnih geopolitičkih promena, postoji snažna potreba da EU pomogne zaglavljenoj državi poput Srbije da postane gospodar svoje sudbine i prestane da leluja ka budućnosti bez jasnog pravca i cilja.