Označavanje medija na Tviteru – transparentnost ili stigmatizacija?

Nedavni potez privatne američke kompanije Tviter da označi naloge medija „kod kojih država vrši kontrolu nad uređivačkim sadržajem putem finansijskih sredstava, direktnih ili indirektnih političkih pritisaka i/ili kontrolom nad produkcijom i distribucijom“ u ukupno 21 zemlji u svetu, uključujući i Srbiju, uzburkao je javni diskurs u našoj zemlji i skrenuo pažnju na probleme sa kojima se kao društvo inače suočavamo. Prvi aspekt problema ogleda se u opravdanosti poteza Tvitera sa stanovišta korišćene metodologije u izboru konkretnih zemalja i medijskih kuća, posledica koje stvara po obeležene, efekata koje izaziva kod korisnika, kao i stvarnih motiva da se ovo uradi. Drugi aspekt problema sastoji se u neadekvatnoj interpretaciji poteza Tvitera od strane vlasti u Srbiji, polarizaciji medija u zemlji na „obeležene“ i „neobeležene“ i nizu međusobnih rasprava o prihvatljivosti obeležja na Tviteru.

Ova društvena mreža je davanje oznake, koja u slučaju pojedinih srpskih medijskih kuća glasi „medij koji sarađuje sa Vladom Srbije“ i vidljiva je na njihovim zvaničnim nalozima, objasnila obezbeđivanjem dodatnog konteksta o profilima za koje smatra da su kontrolisani od strane izvršne vlasti. Iako prilično uvijeno rečeno, ovo podrazumeva svojevrsno upozoravanje čitalaca na neverodostojan sadržaj koji se objavljuje sa označenih naloga. Takođe, Tviter je predvideo sankcionisanje pomenutih naloga time što neće preporučivati ove profile niti pojačavati domet njihovih tvitova. Evidentno je, na osnovu preduzetih aktivnosti, da se vrši određena vrsta digitalne stigmatizacije medija. Tviter u datom slučaju igra ulogu aktera koji upozorava i usmerava svoje korisnike ka „neobeleženima“, jer oni pružaju kredibilan sadržaj.

Kada se, međutim, razmotri pitanje da li Tviter ovo može da radi – odgovor je potvrdan. Tviter je platforma u privatnom vlasništvu, te korisnici kojima ne odgovara politika koju uvodi mogu odmah deaktivirati nalog i prestati sa korišćenjem ove društvene mreže. Sa druge strane, jasno je da neće mnogo našteti kompaniji, koja broji oko 322.4 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou u 2021. godini. Predviđa se i da broj korisnika platforme do 2024. godine poraste na 340.2 miliona širom sveta. Pored toga, prihod Tvitera u drugom kvartalu 2021. godine bio je preko 1.190 miliona američkih dolara, a godišnja zarada u 2020. godini bila mu je 3.7 milijardi dolara. Navedeni podaci ukazuju da se radi o jednoj od najmoćnijih i najuticajnijih platformi za iskazivanje stavova, debate, povezivanje ljudi i reklamiranje proizvoda.

Moć u ovom slučaju otvara vrata slobodi etiketiranja naloga, bez detaljnih objašnjenja metodologije po kojoj je ovo urađeno. Tviter kao izvore na osnovu kojih je vršio targetiranje medija ističe indeks slobode medija Reportera bez granica, Freedom House, indeks demokratije Economist Intelligence Unit-a, izveštaj o medijskim praksama Evropskog centra za novinarstvo, Komitet za zaštitu novinara i UNESCO okvir za procenu razvoja medija i nezavisnosti. Takođe navodi i konsultacije koje je obavio sa „brojnim zainteresovanim stranama, uključujući akademike i istraživače, civilno društvo, vladu, stručne organizacije i one koji koriste njihovu uslugu“. Prikazana je veoma opšta i štura metodološka osnova po kojoj je vršena identifikacija, tako da se ne mogu utvrditi tačni indikatori na osnovu kojih je sprovedena ocena. Na manjkavost metodologije skreće pažnju i Evropska federacija novinara, koja upozorava da ne znamo koje kriterijume Tviter koristi za procenu nezavisnosti označenih medija u odnosu na pritiske vlada, pozivajući ga da bude transparentan u pogledu ocenjivanja i primeni novu politiku transparentnosti na sve, a ne samo na „državne medije“. Uočavamo, dakle, dve bitne manjkavosti – u oskudnosti pokazatelja i kriterijuma na osnovu kojih je oznaka stavljena i selektivnoj primeni politike transparentnosti.

Posledice koje stvara po targetirane su takođe važno pitanje koje se pokreće potezom Tvitera. Sadržaj označenih medija na Tviteru a priori biva kvalitativno ocenjen kao diskutabilan. Ovim se stvaraju nelojalni uslovi konkurencije na platformi. Tviter upozorava medije da neće preporučivati njihove naloge i podizati domet njihovih tvitova, dok će ovaj tretman uživati svi „neoznačeni“. Efekti ovoga mogu biti manji pregled objava „označenih“, te tako manja čitanost njihovih tvitova i manji uticaj na korisnike, pogotovo kada se govori o korisnicima iz inostranstva koji žele da čitaju tvitove medija u određenoj zemlji čiju političku i društvenu scenu ne poznaju dovoljno. Iako je postupak Tvitera formalno prikazan kao edukativna i osvešćujuća delatnost u odnosu na korisnike, možemo pretpostaviti da postoje određeni indirektni motivi, koji uključuju stvaranje pritiska na vlade i medijske kuće koje se povezuju sa njima, za koje se smatra da promovišu vrednosti i stavove u suprotnosti sa okvirom koji kompanija želi da vidi u svetu.

S obzirom na to da je Srbija ušla u kategoriju označenih država, trenutna situacija doprinela je isplivavanju netrpeljivosti između novinara „označenih“ i „neoznačenih“ medijskih kuća. Čini se da je postupak Tvitera samo jedan od okidača za rasplinjavanje međusobnih optužbi u kontekstu podele na prorežimske i antirežimske medije u Srbiji. U tom smislu, predstavnici medija koji nisu na Tviterovoj listi opravdavaju postupak, dok „označeni“ mediji optužuju „neoznačene“ na osnovu njihovih izvora finansiranja koje Tviter nije istakao. Jasno je da ne postoji jedinstven odgovor medija iz Srbije koji bi bio zasnovan na objektivnom sagledavanju situacije mimo uključivanja već ustaljenih kontradikcija u opredeljenju medija prema vladajućoj eliti u zemlji.

Reakcije vlasti dodatno su podgrejale atmosferu. Ministarstvo kulture i informisanja označilo je postupak Tvitera kao cenzuru medija, ističući svoju iznenađenost onim što je Tviter uradio. Nasuprot prilično umerenoj reakciji ministarstva, predsednik Srbije je potez Tvitera ocenio kao pohvalu za obeležene medije jer sarađuju sa Vladom Srbije, a ne „sa tajkunima i lopovima“. Na ovaj način, konkretna situacija se koristi za pridobijanje političkih poena na domaćem terenu, uz podsticanje već postojeće polarizacije u društvu. Konkretni sticaj okolnosti i krajnje subjektivno uplitanje vlasti u temu stavlja etiketirane medije u još nezavidniji položaj za davanje odgovora na kritike Tvitera, s obzirom na to da javna podrška koju dobijaju od vlasti u datom slučaju proizvodi efekat opravdavanja „svojih medija“.

Ukupno posmatrano, potez Tvitera nema adekvatno metodološko utemeljenje, negativno utiče na politiku konkurencije na platformi i poteže pitanje stvarnih motiva da se preduzme ovakva mera. Reakcije u Srbiji na ovu meru odražavaju podele koje inače postoje u zemlji, te se tako ne može očekivati udružena objektivna reakcija srpskih medija. Takođe, uzimajući u obzir moć koju Tviter uživa u pogledu broja korisnika i prihoda koje ostvaruje, nije isključena mogućnost dodatnog pooštravanja započete politike etiketiranja u budućnosti, uprkos tome što se ona pre može označiti kao stigmatizacija medija nego kao obezbeđivanje transparentnosti na platformi.

Foto: Radio Slobodna Evropa / Ana Toader