Ocena Deklaracije iz Brda kod Kranja 2021.

Nakon Samita u Sofiji 2018. i Samita u Zagrebu 2020. godine, na red je došao Samit na Brdu kod Kranja 2021. – organizovan od strane Slovenije koja ga je označila jednim od svojih ključnih postignuća tokom predsedavanja Savetom EU. Iako samiti između EU i Zapadnog Balkana obično proizvode iščekivanje među onim akterima koji sa pažnjom prate politiku proširenja EU, utemeljeno na nadi da događaji ovog tipa mogu delovati kao prekretnica, čini se da je poslednji Samit umesto toga bio praćen visokom dozom skepticizma ili pak ravnodušnosti. Ovakva razočaravajuća osećanja proizilaze iz činjenice da prethodni samiti nisu uspeli da rezultiraju akumulacijom značajnije političke volje, kako na strani EU tako i na strani Zapadnog Balkana, koja bi oživela čitav proces. Uprkos niskim očekivanjima, u ovom tekstu se tvrdi da je Deklaracija iz Brda kod Kranja ipak donela određene suptilne, ali važne promene u načinu na koji je EU adresirala proširenje na Zapadni Balkan.

Na prvi pogled, nema ničega što bi se preterano isticalo u Deklaraciji iz Brda kod Kranja; međutim, ukoliko je pažljivije pogledamo i uporedimo sa Deklaracijom iz Zagreba, nekoliko stvari iskaču kao poprilično relevantne i nesvakidašnje. Ključna razlika nalazi se u činjenici da deklaracija iz 2021. eksplicitno naglašava svoju posvećenost „procesu proširenja“. Iako ovo možda ne izgleda kao preterano velika stvar, zapravo itekako jeste, imajući u vidu da je deklaracija iz 2020. ograničila svoje ambicije samo rekavši da EU potvrđuje svoju nedvosmislenu podršku „evropskoj perspektivi“ regiona. Imajući u vidu da je proširenje ne tako popularna politika među državama članicama, činjenica da je njih 27 uspelo da se jednoglasno usaglasi sa neophodnošću isticanja reči „proširenje“ u članu 1 je poprilično ohrabrujuća. Prethodno, civilno društvo regiona bilo je poprilično razočarano činjenicom da se EU iznova pozivala na nejasan termin poput „EU perspektive“. Promena načinjena 2021. se može posmatrati kao znak da je EU možda konačno shvatila da prazne reči (i obećanja) ne mogu da budu rešenje, ako je cilj da se punopravno članstvo zaista održi kao kredibilna opcija, kako u očima političkih elita, tako i u očima građana regiona.

Veća prioritizacija ključnih strukturnih problema na Zapadnom Balkanu je još jedan aspekt kojim se deklaracija iz 2021. ističe. U prethodnim godinama, civilno društvo regiona bilo je prilično glasno kada je reč o tome da su reforme u oblasti demokratije i vladavine prava sve samo ne sveobuhvatne i opipljive. Ovo se posebno odnosi na Srbiju koja je 2020. godine u izveštaju Fridom Hausa „Države u tranziciji“ označena kao hibridan režim, iako je svrstavana u red delimično konsolidovanih demokratija u vreme otpočinjanja pristupnih pregovora sa EU 2014. godine. Imajući to u vidu, ohrabrujuća je činjenica da je 2021. godine istaknut „primat demokratije, osnovnih prava i vladavine prava“ već u članu 2, odnosno na samom vrhu Deklaracije. Ovo zaista može biti posmatrano kao korak napred u naporima EU da bude još glasnija kada je reč o gorepomenutim oblastima, imajući u vidu da se u Deklaraciji iz 2020. o ovim stvarima govori tek u članu 7.

Na sličan način, EU je snažno prioritizovala neophodnost da vlade regiona prepoznaju Uniju kao „najbližeg partnera, ključnog investitora i glavnog donatora“ regionu. Ova prioritizacija se ne ogleda samo u činjenici da je ova stavka istaknuta već u članu 3 (dok je to 2020. godine učinjeno u članu 5), već i načinu kako je ovo zahtevano. Za razliku od Deklaracije iz 2020. u kojoj se samo navodi da opsežna pomoć EU „zaslužuje javno priznanje“, Deklaracija iz 2021. značajno menja ton ističući da jedinstveni nivo i opseg podrške „moraju da budu u potpunosti priznati“ i preneti od strane partnera u javnim raspravama i obraćanjima. Razlog zašto je ovo zahtevano je prilično očigledan – to je zato što su spoljni akteri poput Kine dobijali prekomerne poruke i gestove hvale u Srbiji, što je rezultiralo marginalizacijom pomoći EU. Činjenica da javno mnjenje danas veruje da je Kina bila najveći donator Srbije tokom COVID-19 pandemije, dobro objašnjava zašto je EU željna da ojača svoju igru kada je reč o borbi za „srca i umove“ lokalnog stanovništva.

Ukratko rečeno, Deklaracija iz 2021. daleko nadilazi prvobitna očekivanja prema kojima EU „nije u stanju da pruži garancije budućeg članstva“ državama Zapadnog Balkana. U tom smislu, slovenačko predsedavanje bi moglo biti pohvaljeno zbog obavljanja veoma značajnog posla kroz organizovanje ovakvog samita u jeku pandemije, sve vreme uspevajući da ubedi 27 država članica da se usaglase sa suptilnim, ali svakako važnim promenama u poređenju sa prethodnom praksom. Sa ovakvom iznenađujućom spremnošću država članica da budu eksplicitnije u prioritizaciji proširenja, vladavine prava, kao i borbi za „srca i umove“ građana, one bi možda razmotrile nedavno predstavljenu i sve popularniju panevropsku ideju za podsticanje proširenja davanjem postepenog pristupa pravima i obavezama onima koji ispune stroge uslove – tj. model faznog pristupanja. Budući da je sledeći samit EU-ZB već zakazan za 2022. godinu, EU bi trebalo da se osloni na poslednju Deklaraciju i preduzme korake napred.