Nešto je trulo u državi Srbiji

Parafrazirajući čuveni citat iz Šekspirovog Hamleta (korišćen za opisivanje korodirajućeg, propadajućeg, nezdravog stanja stvari, izvorno kao „nešto je trulo u državi Danskoj“), ovaj blog ima za cilj da sažeto objasni trenutnu „trulu“ situaciju u Srbiji danas.

Elementi truleži su sveprisutni u Hamletu, od početka do kraja ove upečatljive tragedije. Njeni likovi su očajni i nesposobni da se suoče sa svojim dubokim problemima, a priča postaje sve tragičnija kako odmiče, pogotovo imajući u vidu da glavni junak ostaje zarobljen u spirali koruptivnog okruženja. Čini se da je i Srbija danas u svojevrsnoj spirali, u kojoj tenzije nastavljaju da rastu, dok hibridni režim sa elementima zarobljene države opstaje.

Kao i u Hamletu, i na ulicama Beograda su se mogle videti krvave scene tokom protesta u julu 2020. godine. Iako je neposredan povod za protest bilo (loše) upravljanje krizom COVID-19 u Srbiji, kao i pretnja ponovnog uvođenja policijskog časa, demonstranti su izašli na ulice zbog šire zabrinutosti za stanje demokratije u svojoj zemlji, posebno u svetlu nedavnih parlamentarnih izbora koje su karakterisale brojne nepravilnosti i kampanja bojkota od strane najvećeg opozicionog bloka. Ono što je učinilo ove proteste krvavim bila je činjenica da su količina i način upotrebe fizičke sile bili bez presedana, što je ove proteste obeležilo kao najnasilnije u novijoj istoriji Srbije. Akcije koje je policija preduzela obuhvatale su neselektivno ispaljivanje suzavaca i šok bombi, jurišanje policijske konjice i premlaćivanje demonstranata od strane brojnih policijskih snaga. Policijska brutalnost nije bila usmerena samo na one koji su bili u prvim redovima onih koji su pokušavali da uđu u Narodnu skupštinu, već i na civile koji nisu predstavljali očiglednu pretnju policiji, uključujući i nasrtaje na pojedine novinare.

Međutim, kjučna razlika, između Hamleta i trenutnog stanja u Srbiji je ta što se prvi završava aplauzom, dok je drugi propraćen kritikama. Organizacije civilnog društva iz Srbije upozorile su na prekomernu upotrebu sile, opisujući je kao „brutalnu i neproporcionalnu“, dodavši da bi se trenutna kriza mogla produbiti, „a put Srbije ka EU mogao bi biti ugrožen u godinama koje dolaze“ ukoliko se ništa ne preduzme za poboljšanje stanja demokratije. Iz šire perspektive, fotografije nasilnih scena u Beogradu obišle su svet, izazivajući oštre reakcije međunarodnih organizacija poput Amnesti Internešonala (Amnesty International).

Iako je prvenstveno na domaćim akterima da se izbore za suštinske promene kojima bi se zaustavili negativni trendovi, glas EU ipak nosi određenu težinu i može biti od pomoći naporima ove vrste, posebno imajući u vidu ekonomski i politički uticaj koji poseduje. Kada su u pitanju nedavni protesti, EU je zauzela prilično rezervisan stav. Iako je portparolka Evropske komisije upozorila da upotreba sile uvek treba biti „umerena i proporcionalna“, dodajući da EU posmatra tekuća dešavanja sa ozbiljnom zabrinutošću, ova reakcija se u najboljem slučaju čini blagom. Ipak, činjenica da je EU odlučila da ne otvori pregovaračka poglavlja sa Srbijom (čak i pre izbijanja protesta), po prvi put od 2014. godine kada su započeti pristupni pregovori, pokazatelj je da će neke države članice EU biti manje spremne da ubuduće tolerišu hamletovske scene u Srbiji. Još jedna šansa da se EU ozbiljno pozabavi ovim problemom biće u godišnjem izveštaju Evropske komisije o Srbiji koji bi trebalo da bude objavljen ove jeseni. Pored toga, značajno je to što je predsednik Srbije nedavno izrazio podršku revidiranoj metodologiji proširenja, čiji je jedan od ključnih elemenata veća usredsređenost na vladavinu prava i funkcionisanje osnovnih demokratskih institucija (Osnove – Fundamentals). S obzirom da će ovaj proces biti podložan jačim političkim rukovođenjem od strane država članica EU, postoji nada da će kritika EU biti oštrija nego što je bila do sada. Najzad, poslednji pokušaj da se izmeni status quo u Srbiji ogledao se u inicijativi tri člana Evropskog parlamenta (iz socijalističke, liberalne i zelene političke grupacije), koja je došla kao potvrdan odgovor na poziv najvećeg opozicionog bloka u Srbiji, za stvaranje ekspertske grupe Evropske komisije koja bi ispitala zarobljenost države i medija. Imajući sve ovo u vidu, EU ima prostor (i odgovornost) da deluje kao deus ex machina u ovoj priči, s potencijalom da pomogne u okončanju tragične predstave.

S obzirom na egzistencijalne pretnje demokratiji i vladavini prava koje su nedavno opet izašle na videlo, nema boljeg načina da se ovaj blog završi nego s još jednim poznatim citatom iz Hamleta – „biti ili ne biti, pitanje je sad“.