Kolektivna tužba: moguće rešenje problema masovnih parnica

Kolektivna tužba je instrument pravne zaštite kojim se omogućava da se u jednom parničnom postupku raspravlja veliki broj istovrsnih zahteva ili jedan zahtev koji utiče na celu jednu kategoriju lica u istovetnoj pravnoj situaciji. Poreklom iz SAD, ovaj pravni institut je u novije vreme našao svoje mesto i u tradicionalno kontinentalnim pravnim poretcima u Evropi, kao što su Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija, Švedska, većina zemalja našeg regiona, naročito u oblasti zaštite prava potrošača, ali i drugim oblastima u kojima se javlja veliki broj istovetnih, repetitivnih parnica. Kolektivna tužba predstavlja bitno odstupanje od klasičnog pravila građanskog prava da se  sudskom odlukom u parnici rešava spor u konkretnom pravnom odnosu između subjekata tog odnosa, a za sva ostala lica ta odluka ne proizvodi pravno dejstvo (res inter alios acta), već podrazumeva veću grupu lica na strani tužioca, protiv po pravilu jednog tuženog, s tim da subjektivno dejstvo presude donete u toj parnici prevazilazi krug tužilaca i širi se na celu jednu zajednicu ili kategoriju lica.

Svrha kolektivne tužbe je, prevashodno, da rešava repetitivne ili tzv. masovne parnice, koje karakteriše veliki broj istovetnih ili istovrsnih slučajeva, koji često sadrže zajedničko sporno pravno pitanje (npr. određena ugovorna klauzula pružaoca usluga velikom broju korisnika), i/ili slično činjenično stanje (npr. određeno postupanje ili ponašanje trgovca ili pružaoca usluga, koje bi po pravilima potrošačkog prava spadalo u kategoriju nepoštene poslovne prakse), gde se kao tužilac javlja korisnik usluga ili potrošač, a na strani tuženog jedan isti trgovac ili pružalac usluga, odnosno ista kategorija tih lica. Kako je masovnost osnovna i paradigmatična odlika ove pojave, ona se po pravilu vezuje za situacije iz oblasti koja se u potrošačkom pravu definiše kao usluge od opšteg ekonomskog interesa (komunalne usluge, telekomunikacije, snabdevanje električnom energijom, i sl.), istovrsnih finansijskih usluga (kao što su poznati bankarski predmeti povodom nepravilnog obračuna kamata i troškova kredita), kao i kada se istom radnjom istog lica nanosi šteta velikom broju pojedinaca (npr. odštetni zahtevi od organa javnih vlasti povodom istovetne povrede, ili ponovo u potrošačkim stvarima, od istog trgovca povodom istovetne manjkavosti robe).

Poslednjih godina, jedna takva pojava je drastično opteretila rad domaćih sudova i izazvala pravi potres u našem pravosuđu – masovne bankarske parnice. Naime, pojavio se veliki broj parnica u kojima su tužioci fizička lica, korisnici kredita koje daju banke, protiv tih banaka radi povraćaja dela naplaćenih sredstava na ime obrade troškova kredita ili obračunate kamate. Katalizator povećanja broja tih parnica je predstavljao stav Vrhovnog kasacionog suda iz 2018. godine, donet povodom pravnog pitanja ništavosti odredaba ugovora o kreditu kojima je predviđeno pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove obrade i puštanja kredita u tečaj, u procentualnom iznosu u odnosu na vrednost kredita. Kako je ovim pravnim stavom utvrđeno da banka ima citirano pravo, ali pod uslovom da je njena ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, odnosno da je unapred korisnicima kredita predočena takva kalkulacija, usledio je veliki broj istovetnih tužbenih zahteva nezadovoljnih korisnika. S druge strane, drugi katalizator umnožavanja parnica u ovim slučajevima, prema tvrdnjama predstavnika Udruženja banaka, predstavljala je i mogućnost veštačkog kreiranja parničnih troškova od strane punomoćnika tužilaca koji su pokretali parnice čak i kad je visina tužbenog zahteva bagatelna, računajući na obračun troškova prema Advokatskoj tarifi i potom nesumnjivo uspešno naplatu od tuženih banaka u parnicama u kojima je izvestan uspeh s obzirom da je izvestan uspeh u toj parnici imajući u vidu takav pravni stav VKS i prethodno formiranu sudsku praksu. Međutim, talas masovnih parnica nije bio jedini problem u ovoj situaciji, usledile su i dalje kontroverze, kao što je pokušaj usvajanja autentičnog tumačenja ZPP-a, usmerenog na relativizaciju ovog stava VKS, a potom i potpuni zaokret u stavovima VKS – donošenje dopune ovog stava u septembru 2021. godine, kojom se suštinski zauzima dijametralno suprotno stanovište. Procene iz Udruženja banaka Srbije, ukazuju da je u ovom momentu aktivno između 220.000 i 250.000 parnica ove vrste, a da je broj pojedinačnih korisnika koji se pojavljuju kao tužioci u tim parnicama između 50.000 i 80.000. Samo u Prvom osnovnom sudu u Beogradu je od januara do novembra 2020. godine primljeno 39.030 predmeta, dok je u Trećem osnovnom sudu primljeno 43.922 predmeta protiv banaka.

Cunami bankarskih predmeta je verovatno prošao u ovom momentu, ali tek predstoji savladavanje njegovih posledica. U tim predmetima, kao i u drugim slučajevima masovnih parnica, primenom pravila o mesnoj nadležnosti dolazi do koncentracije predmeta u beogradskim sudovima, s obzirom da su tužbe po pravilu usmerene protiv istog tuženog, koji obično ima sedište u Beogradu. Na problem opterećenja beogradskih sudova ukazuje Društvo sudija Srbije, prema čijim navodima u tri beogradska osnovna suda se obrađuje 63% predmeta od svih 66 osnovnih sudova u Srbiji, rešava se tri puta više od norme, a ovakva opterećenost beogradskih sudova nikada do sada nije zabeležena.

https://e.infogram.com/a25f47fe-bd6a-491b-802a-cd9111774786?parent_url=https%3A%2F%2Fcep.org.rs%2Fblogs%2Fkolektivna-tuzba-moguce-resenje-problema-masovnih-parnica%2F&src=embed#async_embed

Column Chart
Infogram

Kolektivna tužba nije jedino moguće rešenje za masovne predmete i za problem nesrazmernog opterećenja sudova u Beogradu. To mogu biti i i organizacione mere, kao što je delegacija mesne nadležnosti, koja se često koristi u praksi u novije vreme, zatim izmene procesnih pravila, naročito pravila o mesnoj nadležnosti za pojedine kategorije predmeta ili za pojedine tužene subjekte, ili značajnije povećanje broja sudova i sudija u Beogradu. Masovne parnice su dodatno otežale ovu situaciju do mere da je beogradskim osnovnim sudovima rad otežan toliko da to ugrožava njihovu osnovnu funkciju i time bitno sprečava pristup pravdi građanima, u svim materijama iz njihove nadležnosti. Zato je potrebno, pored drugih mera, predvideti i rešenje za pojavu masovnih, repititivnih predmeta.

Kolektivna tužba, međutim, nije potpuno strana našem pravnom poretku – u Zakonu o parničnom postupku iz 2011. godine, bio je regulisan „Postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana“. Prema tim odredbama aktivnu legitimaciju imala su udruženja, njihovi savezi i druge organizacije, za određeni krug građana, ako je takva zaštita bila predviđena njihovom registrovanom ili propisima određenom delatnošću, ako se cilj udruživanja ili delovanja odnosi na zajedničke interese i prava većeg broja građana i ako su postupanjem tuženog oni povređeni ili teže ugroženi. Međutim, nakon svega jednog pokušaja pokretanja kolektivnog spora po ovom osnovu (tužba udruženja „Efektiva“ iz 2013. godine), Ustavni sud svojom odlukom iz maja 2013. godine utvrđuje neustavnost odredbi čl. 494. do 505. ZPP i stavlja ih van snage. Ustavni sud na prvom mestu konstatuje da pobijenim odredbama nije uređeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima ovog posebno propisanog postupka, da ne sadrži ni upućujuće norme iz koje bi se utvrdilo na koje se sporove ove odredbe odnose, odnosno nije propisano koji se spor, u smislu ovih odredaba smatra sporom o kolektivnim pravima, niti je regulisan pojam kolektivnih prava i interesa. Okosnica argumentacije ove odluke Ustavnog suda je zahtev za određenošću i preciznošću pravne norme, koji predstavlja sastavni deo načela vladavine prava, kako bi građani iz sadržaja norme mogli da stvarno i konkretno znaju svoja prava i obaveze i kako bi im prilagodili svoje ponašanje, i konstatacija da taj zahtev u slučaju pobijanih odredbi ZPP nije ispunjen po smislu i sadržaju. Međutim, može se uočiti da sud, iako daje relativno slobodne ocene o neustavnosti pobijanih odredbi zasnivajući ih pretežno na širokom razumevanju ustavnih principa vladavine prava i jedinstva pravnog poretka, ne utvrđuje povredu konkretnih materijalnih odredbi Ustava, niti nalazi da kolektivna tužba sama po sebi nije dozvoljena važećim Ustavom. Na taj način su ostavljena otvorena vrata za ponovno uređivanje instituta kolektivne tužbe u istom ustavnom kontekstu, koji bi uzimao u obzir i primedbe iz navedene odluke.

Fenomen masovnih tužbi izaziva nesagledive pravne i ekonomske posledice i otvara brojna etička pitanja. Hiljade masovnih tužbi, kojima su pojedini sudovi opterećeni, parališe rad sudova i negativno se odražava na njihovu ukupnu efikasnost u radu, čime se dovodi u pitanje ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku. Beleži se i neujednačenost sudske prakse, što podriva pravnu sigurnost i dovodi u pitanje poštovanje standarda pravičnog suđenja. Masovne tužbe izazivaju i nesagledive ekonomske posledice sa aspekta javnih interesa i, u krajnjem efektu, pogađaju sve građane i građanke. Postojanje kolektivnog interesa je jedan od konstitutivnih elemenata ovog instituta. Šta je kolektivni interes koji je predmet zaštite može se naročito ilustrativno idektifikovati u oblasti zaštite potrošača. Kolektivni interes je imanentan pojavama nepravičnih ugovornih odredbi u tipskim korisničkim ugovorima sa pružaocima telekomunikacionih usluga (mobilni i kablovski operateri), komunalnih usluga, elektrodistribucijom, i dr. Kako je u ovim ugovorima istovetan pravni odnos između svih korisnika i konkretnog pružaoca usluga, eventualna nepravična ugovorna odredba jednako i istovetno utiče na sve korisnike. Pored toga, karakterističan generator povreda kolektivnog interesa potrošača se javlja i kod nepoštene poslovne prakse trgovca, koju karakteriše istovetna radnja kojom se postupa prema većem broju potrošača, čime se takva radnja i konstituiše kao praksa, a ne izolovani slučaj ili incident. U nepoštenu poslovnu praksu spadaju nasrtljiva i obmanjujuća praksa, odnosno pojave kada trgovac uznemiravanjem, prinudom ili nedozvoljenim uticajem, narušava ili preti da naruši slobodu izbora ili ponašanje prosečnog potrošača u vezi sa određenim proizvodom i na taj način navodi ili preti da navede potrošača da donese ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo. Za razliku od nepravičnih ugovornih odredbi, nepoštena poslovna praksa je usmerena prema neodređenom broju potrošača, može da bude vezana jednako za robu ili uslugu, i zavisi od činjenica i okolnosti slučaja, pa se javlja kao izvor povrede tzv. difuznog kolektivnog interesa. Može se konstatovati da je zaštita potrošača oblast u kojoj već postoje uslovi za uspešno definisanje kolektivnog interesa, kako na zakonodavnom planu, tako i u praksi kolektivne zaštite.

Druga značajna odlika kolektivnog interesa, naročito u oblasti zaštite potrošača, jeste da su interesi individualnih subjekata toliko mali, da ne predstavljaju dovoljan podsticaj za subjekta da pokrene postupak za zaštitu tog prava, ili zaštita ne može biti adekvatno pružana ako se štiti individualni interes samo jednog subjekta. To su situacije kada je mala verovatnoća da će potrošač uopšte da zatraži zaštitu u sudskom postupku, u kojem je pravno dejstvo presude ograničeno isključivo na stranke u tom postupku, pa je odvraćajuće dejstvo klasičnih mehanizama individualne zaštite nedovoljno snažno u omasovljenom potrošačkom kontekstu. Podsticaj za pokretanje postupka sudske zaštite prava se ovde javlja kroz obrazovanje grupe sa istim „problemom“, koji se potom rešava zajedničkim naporom, često uz posredovanje potrošačke organizacije, a ne pojedinačnom „avanturom“. Na taj način se stvaraju uslovi za efektivan pristup pravdi u slučajevima koji bi bez kolektivne tužbe ostali potpuno izvan stvarne sudske zaštite. Uostalom, u oblasti zaštite potrošača kod nas već nekoliko godina funkcioniše određeni oblik kolektivne zaštite, koji se sprovodi u posebnom upravnom postupku pred ministarstvom nadležnim za poslove trgovine, koji je dodatno fiksirao fizionomiju ove pojave u domaćem pravnom životu.

Kolektivna tužba pruža delotvoran pristup pravdi, istovremeno velikom broju građana u istoj parnici, obezbeđuje efikasnu i ekonomičnu pravnu zaštitu u slučajevima masovne povrede prava, dok s druge strane sprečava preterano opterećivanje pravosudnog sistema repetitivnim, masovnim tužbama. U ovoj godini svakako predstoji izrada novele Zakona o parničnom postupku, s obzirom da je taj posao ostao nedovršen u prethodnoj. To je prilika da se modelira, a potom i normativno definiše adekvatno zakonsko rešenje za kolektivnu tužbu u domaćem pravnom poretku. Institut kolektivne tužbe koji treba da bude uključen u pravila parničnog postupka, pored ostalog, treba da sadrži odrednicu kolektivnog interesa, aktivne i pasivne legitimacije, posebna procesna pravila, i naročito pravno dejstvo presude donete u tom postupku. Uporedni modeli iz zemalja koja pripadaju kontinentalnom pravu i iz okruženja, kao i relevantna regulativa Evropske unije, pružaju pouzdanu osnovu za definisanje adekvatnog modela u kontekstu domaćeg pravnog poretka.

Detaljniji razlozi i mogućnosti za definisanje modela kolektivne tužbe dati su u Izveštaju o potrebi rešavanja problema masovnih parnica i mogućnostima uvođenja kolektivne tužbe u pravni poredak Republike Srbije, posebnom tematskom izveštaju izrađenom u sklopu projekta Otvorena vrata pravosuđa.