Investicioni dogovor EU i Kine

Za EU je novogodišnja noć označila kraj Bregzita, ali i postizanje načelnog zaključka pregovora o Sveobuhvatnom sporazumu o ulaganjima između EU i Kine (Comprehensive Agreement on Investments – CAI). Iako je izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Unije stavio u drugi plan potpisivanje ovog sporazuma, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je istakla njegov značaj ukazujući da će njime evropskim investitorima omogućiti „pristup bez presedana“ kineskom tržištu. Uz to, država članica od koje se očekuje da ima velike koristi od ovog sporazuma je Nemačka, ne samo zato što je Kina njen najveći trgovinski partner, već i zbog njenog značaja za nemačke proizvođače automobila i druge proizvođače koji imaju veća ulaganja u Kini. Zbog toga nije iznenađujuće to što je nemačka kancelarka Angela Merkel odigrala presudnu ulogu tokom nemačkog predsedavanja Savetom EU u postizanju dogovora posle sedam godina pregovora.

Ipak, članovi Evropskog parlamenta (EP) nisu bili toliko oduševljeni time, posebno Gij Ferhofstat (Guy Verhofstadt) iz liberalne grupacije Obnovimo Evropu (Renew Europe) koji je čak upozorio da EP nikada neće ratifikovati CAI „bez obaveza i dokaza da se ljudska prava Hongkongžana, Ujgura i Tibetanaca poboljšavaju.“ S obzirom da CAI ne može stupiti na snagu bez ratifikacije EP-a, ovaj sporazum će stoga i dalje biti predmet rasprave u evropskim krugovima do kraja godine. Da bi se bolje razumela sporna situacija, ovaj blog u nastavku pruža kratak pregled CAI i daje odgovor da li je licemerno da EU potpiše takav sporazum sa državom koju označava kao „sistemskog rivala“. Uz to, kako je Kina postala značajna tema u pogledu njene sve veće saradnje sa Srbijom, zemljom koja nastavlja da teži članstvu u EU, ovaj blog će se takođe dotaći toga da li potpisivanje CAI oduzima pravo EU da kritikuje Srbiju zbog njenog prokineskog ponašanja.

Suština dogovora je u postizanju ravnoteže. Do ovog trenutka, investitori iz EU nisu imali jednak pristup kineskom tržištu, kao što su to imali kineski investitori tržištu EU. Činjenica da je pristup tržištu Kine bio ograničen i da nije postojalo ravnopravno okruženje koje bi pružilo neke garancije za fer konkurenciju, bila je jedna od ključnih prepreka u daljem razvoju njihove ekonomske saradnje. Ipak, ovim sporazumom Kina se složila da učini neke ustupke koji bi trebalo da proizvedu sledeće rezultate:

1. Omogućavanje većeg pristupa tržištu i otvaranje novih sektora za investitore

• -Kina se obavezala da u sektoru proizvodnje omogući pristup, između ostalog, proizvodnji električnih automobila, hemikalija, telekomunikacione opreme i zdravstvene opreme.
• Kina takođe preuzima obaveze u različitim sektorima usluga, što će omogućiti EU pristup oblastima kao što finansijske usluge, klaud usluge (cloud services), privatno zdravstvo, ekološke usluge, građevinske usluge, međunarodni pomorski transport i usluge povezane sa vazdušnim saobraćajem.
• Kina se obavezala da neće pooštravati uslove za pristup tržištu, dok će takođe biti eliminisana kvantitativna ograničenja i zahtevi za prinudnim zajedničkim poduhvatima (joint venture) u mnogim sektorima.

2. Dodatne garancije u pogledu fer uslova konkurencije (level-playing field)

– Da bi uspostavila fer uslove konkurencije između javnih i privatnih kompanija, Kina će osigurati da njena državna preduzeća neće diskriminisati evropske kompanije kada od njih kupuju robu ili usluge ili im prodaju robu ili usluge. Povrh toga, Kina se obavezala da će deliti informacije i da će pristati na konsultacije ako ponašanje njenih državnih preduzeća utiče na investitore iz EU.

– Kina takođe preuzima obavezu da na zahtev pruži specifične informacije kako bi se omogućilo procenjivanje da li je ponašanje određenog preduzeća u skladu sa dogovorenim CAI obavezama.

– Kina se obavezala da jača transparentnost u pogledu subvencija koje se pružaju u sektoru usluga. Takođe se obavezala da deli informacije i da se konsultuje o određenim subvencijama koje bi mogle da imaju negativan uticaj na investicione interese EU.

– Dodatna obaveza koju je Kina preuzela jeste jasna zabrana investicionog uslovljavanja koje bi podrazumevalo prisilni transfer tehnologije, kao što su transfer tehnologije partneru iz zajedničkog poduhvata, kao i zabrana mešanja u ugovorne slobode pri licenciranju tehnologije. Drugim rečima, CAI sprečava kineske vlasti da prinude investitore iz EU koji deluju u Kini da podele svoju tehnologiju i poverljive poslovne podatke u zamenu za pristup tržištu.

– Sporazum takođe uključuje garancije koje će evropskim kompanijama olakšati dobijanje ovlašćenja i završavanje administrativnih postupaka.

3. Dodatne obaveze iz oblasti održivog razvoja

• Kina preuzima dodatne obaveze u oblastima rada i zaštite životne sredine, koje podrazumevaju zabranu snižavanja standarda zaštite u cilju privlačenja investicija, kao i zabranu korišćenja standarda u oblastima rada i zaštite životne sredine u protekcionističke svrhe.
• Kina se dodatno obavezala na efektivnu primenu Pariskog klimatskog sporazuma, što će omogućiti da dva najveća bloka nastave da zajedno rade na borbi protiv klimatskih promena.
• Kina se takođe složila da ulaže kontinuirane napore na ratifikaciji osnovnih konvencija Međunarodne organizacije rada (Konvencija o prisilnom radu i Konvencija o ukidanju prisilnog rada). Ključni problem ovde je što nije naveden rok za ratifikaciju, što je još jedan razlog zašto je EP zauzeo skeptičan stav prema CAI.
• Iako je predviđeno da razvoj partnerstva takođe uključuje institucionalno učešće civilnog društva, ostaje nejasno kako i u kojoj meri bi organizacije iz ovog sektora bile uključene.

4. Uspostavljanje sistema nadgledanja i mehanizma za rešavanje sporova

– Predparnična faza će uključivati mehanizam nadgledanja uspostavljen na političkom nivou. S tim u vezi, sprovođenje obaveza iz CAI nadgledaće se na nivou izvršnog potpredsednika Evropske Komisije i potpredsednika Vlade na strani Kine.

– U odsustvu međusobno dogovorenog rešenja u vezi sa sprovođenjem CAI-e, mehanizam na nivou država (state-to-state mechanism) za rešavanje sporova (postupak arbitražnog panela) omogućiće EU da uloži žalbu u slučaju kršenja obaveza. Iako su se dve strane složile u pogledu pojednostavljenih i jasno definisanih faza postupka (uključujući sankcije), nejasno je da li će i kako to funkcionisati u praksi, jer nedostatak poverenja između EU i Kine i dalje ostaje problem.

Uzimajući u obzir sve navedene tačke, postaje jasno da, iako pregovaračke strane tek treba da razrade konačne detalje sporazuma, duh postignutog sporazuma se sastoji u jačanju položaja investitora EU u Kini. Iako je EP u pravu što iznosi zabrinutost zbog situacije sa ljudskim pravima u Kini, trebalo bi da bude pažljiviji u odabiru platforme za to. Ukoliko bi EP blokirao ratifikaciju, štetu bi pretrpeli investitori iz EU, a ne Kina. U tom slučaju, EU bi izgubila ispregovarani pristup kineskom tržištu, dok bi Kina jednostrano nastavila da radi na povećanju svog prisustva u Evropi.

Evropski parlament treba takođe da uzme u obzir da postoje i druge demokratske države koje visoko cene ljudska prava, poput Australije, Novog Zelanda, Japana i Južne Koreje, a koje su ipak potpisale Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo sa Kinom (i drugim zemljama Jugoistočne Azije) i to mesec dana pre objavljivanja CAI. Iako će ovaj sporazum o slobodnoj trgovini verovatno produbiti ekonomsku saradnju između ovih demokratskih zemalja i Kine, malo je verovatno da će one prestati da kritikuju Kinu u pogledu njenog stanja ljudskih prava. Pored toga, čak su i SAD, kao tradicionalni zagovornik ljudskih prava i snažni protivnik Kine, potpisale trgovinski sporazum „Prva faza“ u januaru 2020. godine s ciljem produbljivanja ekonomskih veza sa Kinom. Stoga, činjenica da je CAI potpisan verovatno neće dovesti do ublažavanja stava ni EU u pogledu ljudskih prava u Kini. Iz tog razloga, potpisivanje CAI nije u suprotnosti sa vrednosno definisanim pristupom EU prema spoljnoj politici.

Konačno, neko se može zapitati da li je licemerno i to što EU gradi bliži ekonomski odnos sa Kinom, dok istovremeno sumnjičavo gleda na Srbiju koja se sve više približava ovom azijskom džinu, kako na ekonomskom tako i na političkom planu. U tom pogledu, iako i EU i Srbija nastoje da maksimalno uvećaju svoje koristi sarađujući sa Kinom, način na koji to čine je radikalno drugačiji. Potpisivanje CAI neće sprečiti EU da nastavi da aktivno prati priliv kineskog kapitala putem skrining mehanizama (investment screening) i da štiti delove svoje industrije od strateškog značaja. Srbija, nasuprot tome, kineske projekte dočekuje raširenih ruku, uglavnom putem netransparentnih razgovora na nivou državnih zvaničnika. Iz perspektive politike, EU nastavlja da neprestano osuđuje Kinu zbog tretmana Ujgura u Sinđijangu, kao i demonstranata i političkih zvaničnika u Hong Kongu, dok se Srbija ne samo suzdržava od usaglašavanja sa deklaracijama EU o tim pitanjima, već i proaktivno šalje poruke podrške Kineskoj komunističkoj partiji.

Zbog toga bi bilo pogrešno nazvati potez EU da potpiše CAI sa Kinom licemernim, jer sporazum predstavlja rezultat pristupa EU koji se potpuno razlikuje od onoga na koji Srbija sarađuje sa Kinom. Ukratko, sve što EU čini jeste rebalansiranje asimetričnih ekonomskih odnosa sa Kinom na način koji ne ugrožava njene političke stavove, dok se postupci Srbije mogu smatrati oportunističkim političkim ponašanjem lišenim bilo kakvog diskursa ili delovanja koji bi imao veze sa ljudskim pravima.