Bregzit: Egzistencijalistička priča

Pokušajte da zamislite Bregzit kao roman, sa uvodom, zapletom i zaključkom. U ovom formatu postaje jasno da se mandati različitih premijera Ujedinjenog Kraljevstva mogu podeliti na odgovarajući način: prvo imamo Dejvida Kameruna koji upoznaje čitaoce sa Bregzitom, zatim, Terezu Meju koja razvija zbunjujući zaplet i, na kraju, Borisa Džonson pokušava da zaključi priču (ili kako on to voli da kaže da „isporuči“ Bregzit). Ipak, kada je u pitanju određivanje žanra ovog imaginarnog romana, Bregzit se može posmatrati kao egzistencijalistička priča: uvek se sve dovodi u pitanje, svi rade na pronalaženju rešenja, ali likovi na kraju shvataju bezizlaznost situacije.

Sledeći ovaj obrazac pripovedanja, Dejvid Kamerun je odavno otišao sa scene i ostaće upamćen isključivo kao premijer koji je obećao Bregzit, pritom vrlo dobro znajući opasnosti koje vrebaju – postavljajući tako egzistencijalno pitanje po prvi put pred čitaoce. Potom, napori Tereze Mej su doveli do produbljivanja polarizacije u Ujedinjenom Kraljevstvu, pošto su pregovori koje je vodila podelili njenu vlastitu stranku, parlament i društvo uopšte – produbljujući tako muku (suštinska egzistencijalistička karakteristika). Konačno, Boris Džonson stupa na scenu i pokušava da, na poslednje dve stranice knjige, privede kraju priču napisanu na tolstojevskih 1000 stranica.

Čitajući poslednje poglavlje ovog romana (koje ću nasloviti „Iskušenje premijera Džonsona“), može se videti da se Džonson do samog kraja ne odustaje. Nastavljajući tamo gde su stali njegovi prethodnici, on energično započinje svoje putovanje i uskliče: „Bregzit će se dogoditi 31. oktobra – po svaku cenu.“ Odlučan da se drži svog obećanja, on okuplja svoje najdraže saputnike – tvrdokorne Bregzitovce i poziva ostale da mu se pridruže u traganju. Tvrdeći da je skok u Bregzit ponor bolji od boravka u EU (uz nejasno obećanje o „stvaranju velikih mogućnosti za Ujedinjeno Kraljevstvo“), Džonson nas podseća na Ničeov čuveni citat: „Kada predugo gledaš u ponor i ponor počinje gledati u tebe.“ Premijer Džonson trenutno gleda u ponor, ali još uvek nije poznato da li shvata da mu ponor uzvraća pogled.

Rizikujući sve kako bi ispunio svoj zadatak, Džonsonovi postupci podsećaju na vreme kada je Sizif po prvi put počeo da kotrlja veliki kamen uzbrdo. Ne znajući šta ta kazna od bogova znači, Sizif vidi kako se kraj približava i daje sve od sebe za poslednji pritisak svog tereta. Na Džonsonovu nesreću, svi znamo šta se dešava kada kamen stigne do samog vrha. U ovom trenutku se čini da se roman znan kao Bregzit bliži kraju – oktobar nije daleko. Kao i u mnogim egzistencijalističkim romanima, i ovaj će verovatno imati mračan kraj, gde će glavni lik morati da se suoči sa posledicama svojih dotadašnjih izbora. To, ipak, ne isključuje mogućnost da priča i nakon oktobra dobije nastavak, sa potencijalno srećnijim završetkom.