AUKUS odbrambeni pakt

U zajedničkoj izjavi 16. septembra 2021. godine, predsednik SAD Džo Bajden, premijer Ujedinjenog Kraljevstva Boris Džonson i australijski premijer Skot Morison, proklamovali su novi odbrambeni savez između svojih država: AUKUS. U tom kontekstu, ovaj blog ima dva cilja. Prvi, da ispita zašto je Australija izabrala da 56 milijardi vredan ugovor dogovoren sa Francuskom 2017. godine za izgradnju i isporuku dizel-električninh podmornica, zameni trilateralnim partnerstvom sa SAD i Ujedinjenim Kraljevstvom. Drugo, ovaj blog će razmotriti pitanje strateške autonomije i vojnih kapaciteta Francuske i Evropske unije, imajući u vidu da je AUKUS naširoko percepiran kao pokušaj suprotstavljanja sve nametljivijem ponašanju Kine u Indo-Pacifiku i prema Tajvanu. Ovo pitanje je od posebnog značaja u svetlu nedavnog obznanjivanja da je Kina u avgustu navodno lansirala nuklearnu hipersoničnu raketu.

Zašto je Australija promenila snabdevača? SAD ultimatumom pobeđuju Francusku

Pokušajmo najpre da objasnimo racionalnost koja stoji u pozadini odluke Australije da svoj dogovor sa Francuskom zameni onim sa SAD i UK. Prvo, Australija je bila nezadovoljna dogovorom sa Francuskom. Na primer, bilo je značajnog prekoračenja troškova, od početnog budžeta od 31 milijarde do očekivanih gotovo 56 milijardi evra, ne računajući troškove održavanja koji su procenjeni na 90,1 milijardu evra. U isti mah, postojala je zabrinutost oko vremenskog okvira projekta od samog početka: isporuka prvih novih podmornica bila je predviđena najranije za 2035. godinu, dok bi konačna isporuka trajala do 2050. Povrh toga, veliki broj važnih dogovorenih stvari bio je odlagan. Ovo je bilo problematično imajući u vidu planirano povlačenje australijske flote do 2026. godine, a sa rastućom nametljivošću Kine u Indo-Pacifiku, Australija nije mogla da dopusti rupu u svojim pomorskim kapacitetima. Primer za to je izgradnja nekoliko baza Kine u Južno kineskom moru suprotno obećanju predsednika Sija iz 2015. da neće militarizovati ostrvo Spretli, kao i pomorske pretenzije Pekinga u Južno kineskom moru koje su naširoko ocenjene kao povreda međunarodnog prava. Plan australijske vlade da potroši 6 milijardi dolara kako bi produžila radni vek svojih podmornica može biti posmatran kao pokušaj da se nadokadni pomorski disparitet zemlje. Štaviše, sistem kompanije zadužene za snabdevanje Australije podmornicama bio je hakovan, a dogovorenih 90% ućešća australijskih radnika, koje je Australija smatrala ključnom odredbom sporazuma zbog njene podrške radnim mestima na lokalu, smanjeno je na 60% u 2020. godini, time povećavajući skepticizam u pogledu ovog projekta.

Drugo, u svetlu svih ovih problema, Australiji je bio potreban bolji sporazum kojim bi postojeći stavila van snage, a takav su ponudile SAD i UK. Podmorice koje su predložene bile su bolje – na nuklearni pogon bez potrebe da budu punjene gorivom, sa većim dometom i teže za detektovati. Štaviše, premijer Morison govorio je o podmornicama kao o „prvoj velikoj inicijativi AUKUS-a“, sa naglaskom na terminu „prva“, s obzirom da, za raliku od francusko-australijskog dogovora, AUKUS nadilazi prosto snabdevanje podmornicama. On uključuje deljenje vojnih kapaciteta, kako bi se uvećala „prednost u vojnim sposobnostima i kritičnim tehnologijama“ Australije, UK i SAD, kao što predsednik Bajden istakao, što Francuska svakako nije ponudila. Ostavljajući po strani pojedinosti sporazuma, moguće je napraviti širu opservaciju o motivima Australija da se odluči za AUKUS: bezbednost SAD nadmašuje sve što Francuska (i Evropa) imaju da ponude. Zaista, ovim se potkrepljuje ideja da su jedino SAD sposobne da se suprotstave Kini u očuvanju „slobodnog i otvorenog Indo-Pacifika“.

Reakcija Francuske i EU: indikator značajnijih strateških problema

Francuska je reagovala na AUKUS veoma direktno i sa zgražavanjem. Žan-Iv le Drijan, ministar spoljnih poslova Francuske, osudio je pakt i tajne planove koji su se odvijali bez znanja Francuske kao „nož u leđa“. Zaista, dve nedelje pre nego što će AUKUS biti javno obznanjen, australijski ministri spoljnih poslova i odbrane sastali su se sa svojim francuskim kolegama i ponovno potvrdili svoju posvećenost nabavci francuskih podmornica. U sličnom tonu, Ambasada Francuske u SAD navela je da odluka o „isključivanju“ Francuske „pokazuje nedostatak koherentnosti koji Francuska može samo notirati i izraziti žaljenje“. SAD su radile iza leđa Francuske kako bi je isključile iz svog svog strateškog saveza. Posledično, Francuska je donela odluku bez presedana da privremeno pozove svoje ambasadore u Australiji i SAD na konsultacije i otkaže odbrambeni samit UK-Francuska zakazan za kraj septembra.

Francuski bes povodom AUKUS-a je više od reakcije na osećaj da su iznevereni od strane saveznika. Prvo, Francuska je izgubila sporazum koji je opisivan kao „dogovor veka“ 2016. godine. On je bio od centralnog značaja za francusku Indo-pacifičku strategiju u regionu koji ima i geopolitički značaj za Francusku, premda 1,5 miliona njenih državljana živi tamo. Kao drugo, ovim se pokazuje da čak i nakon Bregzita, SAD i dalje vide UK kao svog ključnog vojnog saveznika. Treće i povezano sa prethodnim, utisak je da SAD ne posmatraju Francusku kao ravnopravnog partnera, već pre kao produžetak američke spoljne politike. Uprkos tome što su Morison, Bajden i Džonson istakli da će „budućnost Indo-Pacifika uticati na budućnost svih nas“, Francuska je isključena iz AUKUS-a, a SAD nisu konsultovale Francusku ni o svom povlačenju iz Avganistana. Ovo se delimično može pripisati Makronovom opreznom pristupu prema Kini, radije birajući da zauzme srednju poziciju između Amerike i Kine, u koju SAD ne veruju. Ali onda ovo pojačava ideju da SAD posmatraju Francusku kao sledbenika koga će odbaciti ukoliko odbije da se povinuje. Konačno, proizilazeći iz ovoga, Francuska ne sme da prihvati da bude isključena i da deluje sama. Iako se Francuska trudi da unapredi sopstvenu stratešku autonomiju i nuklearnu moć, AUKUS demonstrira ograničenja njene moći, premda se države uvek odlučuju da im SAD budu garant bezbednosti.

EU je takođe bila zatečena AUKUS-om, a njen portparol priznao da EU „nije bila informisana“ o odbrambenom paktu i da će „analizirati njegove posledice“. Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, okarakterisala je tretman SAD prema Francuskoj kao „neprihvatljiv“. Međutim, zamenik portparola Komisije je izjavio da „neće biti neposrednog efekta na pregovore i odnos sa Australijom“ u pogledu potencijalnog sporazuma o slobodnoj trogivni, dok je drugi portparol Komisije prokomentarisao da se „EU ne bavi kažnjavanjem bilo koga“. Ovim se pokazuje odvojenost između strateških interesa Francuske i EU, kao i da ostale države članice ne žele zatezanje transatlantskih odnosa. Sa druge strane, pregovori o sporazumu o slobodnoj trgovini između EU i Australije odloženi su mesec dana do oktobra, što može biti posmatrano kao simboličan gest solidarnosti sa Francuskom, ali i pauza za razmatranje kako će ovo uticati na EU, imajući u vidu da Francuska poseduje najsnažniju vojnu silu u EU, drugu posle Rusije u Evropi.

Gde bi Francuska i EU trebalo odavde da idu: 2022, „godina evropske odbrane“

Da bi izbegla ponavljanje ovog scenarija, Francuska bi trebalo da preispita svoju spoljnu politiku. Nadolazeća predsednička kampanja 2022. godine obezbediću forum za tako nešto, a ukoliko Makron misli da bude reizabran moraće da se pobrine za svoje glasače, premda će njegova rivalka sa krajnje desnice, Marin le Pen, izvesno apostrofirati javno poniženje Francuske zbog AUKUS-a kako bi naglasila neophodnost promene vlasti. Kao prvo, Francuskoj je potrebno da ponovo promisli o svom odnosu prema SAD. Kao što je Makron prepoznao na konferenciji za medije posle AUKUS-a, „Evropljani se moraju osloboditi sopstvene naivnosti“ i „pokazati da su u stanju da brane sami sebe“, s obzirom na to da se SAD „fokusiraju na sopstvene strateške interese iznad bilo čega drugog“. Francuska bi mogla da takođe preispita svoju ulogu u NATO, a Makron je već okarakterisao NATO kao „klinički mrtav“ 2019. godine. U svakom slučaju, Francuska bi morala da ostane realistična u svojim opcijama. Golistička spoljna politika u kojoj je Francuska nezavistan akter koji samostalno ostvaruju značajan globalni uticaji nije ostvariva. AUKUS pokazuje da saveznici preferiruju bezbednosne garancije Amerike u svom suočavanju sa rastućom kineskom i ruskom nametljivošću. Kao rezultat toga, Francuska bi trebalo da nastavi da formira savezništva i da, što je još važnije, inicira ova savezništva. Iako bi Francuska možda želela da kazni Britance za njihovo uključivanje u AUKUS, a još više zbog napuštanja EU, UK je jedina snažna vojna sila u Evropi, nakon Rusije i Francuske, te je stoga francusko-britanska odbrambena saradnja isuviše važna da bi bila ugrožena. Treće, Nemačka bi morala da prevaziđe ožiljke iz 20. veka i uskladi svoje vojne kapaciteta sa svojim ekonomskim prisustvom.

Da sada razmotrimo gde je EU u svemu ovome. Deo francuske globalne strategije mogao bi da uključuje izgradnju evropske vojske. Čini se da je ambicija Francuske da uspostavi srednji put između SAD i Kine, što se, kao i kod trgovine, jedino čini mogućim stvaranjem centralizovane evropske odbrambene politike koja bi sprečila da pojedinačne države budu zaplašene. Još u 2018. godini, Makron je naglasio da Evropa treba da uspostavi „istinsku evropsku vojsku“, što je agenda koju su i njegovi prethodnici pokrenuli. Iako su mnogi eksperti skeptični u pogledu sprovodivosti projekta i njegovih benefita, diskusije o njemu su se posledično pojavile usled američkog povlačenja iz Avganistana i najave AUKUS-a. S obzirom na nadolazeće francusko predsedavanje Savetom EU od januara 2022. godine, kao i aktuelnu promenu u političkoj klimi Nemačke usled povlačenja Angele Merkel nakon 16 godina, Makron je u boljoj poziciji da ovu agendu pogura napred.

Istovremeno, ovo je zasigurno relevantno i zbog nastojanja određenih EU zvaničnika za još integrisanijom EU, što bi podrazumevalo širu saradnju u svim oblastima, uključujući odbranu, kao i sposobnost da odbrani sebe. U ovom kontekstu, predsednik Evropskog saveta, Šarl Mišel, nedavno je podelio svoju želju da 2022. postane „godina evropske odbrane“. U svakom slučaju, ova inicijativa nije bez izazova. Prvo, podložna je spoljnom protivljenju od strane SAD i UK, sa SAD koje su kroz istoriju kompromitovale evropske odbrambene ambicije. Drugo, unutar EU postoje protivnici ove ideje. Na nivou građana, čini se da građani EU nisu skloni da podrže ovaj projekat – mada bi ljudi možda bili spremni da poginu za svoju zemlju, ne i za Evropu, u odsustvu značajnije političke integracije i evropskog identiteta. Na nivou država članica, postoji značajna opozicija, posebno iz istočnoevropskih zemalja poput Poljske i baltičkih republika, koje su uverene da su SAD pouzdaniji odbrambeni partner i koje pamte francusko prvobitno protivljenje istočnom proširenju. Oni se protive razdvajanju odbrane od NATO-a (za razliku od Francuske). Međutim, evropska vojska bi zahtevala podršku Poljske i baltičkih republika imajući u vidu da one predstavljaju neophodan deo evropske odbrane od Rusije. Dovoljno je pogledati njihovu geografsku blizinu Rusiji. Da bi ubedila ove zemlje da zauzmu jedinstvenu poziciju suštinski između SAD i Kine, potrebno je da Francuska posluži kao osnova za istinski evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku, koja se takođe bavi pitanjima koje nisu od neposrednog francuskog interesa, kao što je pitanje Rusije.

U zaključku, AUKUS je mnoga pitanja o francuskoj i evropskoj budućnosti izneno na površinu. Francuzi su sa pravom uvereni da je Evropa integralni deo njihovih vojnih potencijala i globalnih perspektiva. U svakom slučaju, imajući u vidu da je ovo bilo predmet debate još od neuspešnog uspostavljanja Evropske odbrambene zajednice 1954. godine, postoji sumnja da li će Makron biti u stanju da ovo pomeri napred, čak i ukoliko bude izabran na drugi mandat, ali i da li će njegovi naslednici želeti da to urade.

Fotografija: South China Morning Post. 

Autorka je stažistkinja u Centru za evropske politike – CEP.