Aerodrom Konstantin Veliki – između neba i zemlje

Zbrka oko niškog aerodroma je krenula sa preporukom Vlade od 29. marta^[1]Zaključak Vlade RS br. 343-2834/2018 donet 29.03.2018. godine, http://www.ni.rs/wp-content/uploads/GV-123-1.pdf (datum pristupa: 26.04.2018.)  u kojoj se savetuje gradskoj vlasti Niša da u korist Republike ustupi pravo imovine i upravljanja nad aerodromskim kompleksom Konstantin Veliki, poznatim po niskotarifnim letovima koji se realizuju od 2015. U danu kada su objavljene vesti da su porodici Nuri uručeni pasoši Srbije, kao zahvalnost na pokazanoj humanosti njihovog dvanestogodišnjeg Farhada, i da se ukida upotreba pečata u poslovanju, ovaj Zaključak Vlade je prošao ispod radara javnosti. Međutim, kada je ovaj predlog stigao u  Skupštinu grada Niša i dobio svoj epilog u Rešenju Gradskog veća u kome isti prihvata, javnost koja je već bila na nogama je počela otvoreno da negoduje. Protesti građana su postali svakodnevni, a podele među političarima, stručnjacima i analitičarima, a i samim Nišlijama sve veće. Ovakav razvoj situacije je izazvao obustavu rada Skupštine grada koja je trajala skoro tri meseca, pa je Nišu pretila i prinudna uprava. Ali u čemu je problem, ko kome uzima, šta i zašto, i dalje ostaje velika zavrzlama.

Krenimo od početka. Prema dostupnim podacima broj letova i prevezenih putnika sa aerodroma Konstantin Veliki je od 2015. u značajnom porastu. Kada uzmemo u obzir da 2014. aerodrom nije zabeležio ni jedan redovan komercijalni let, a u godinama pre toga generalno oskudnu i nestabilnu ponudu linija, pre svega JAT-a i Montenegro Airlines-a, neko bi mogao sa pravom da tvrdi da, s obzirom na takvu nezavidnu polaznu osnovu, svaki dodatni putnik prestavlja „veliko“ povećanje. Međutim, kada se uzmu apsolutne cifre da je u 2017. broj putnika premašio 330.000, a težina kargo prometa 2.500 tona, značaj ovog aerodroma postaje jasniji.

Pravljeni su veliki planovi za nastavak renoviranja i modernizacije aerodroma, a ruku pod ruku sa tim rastao je i broj niskobudžetnih letova sa kartama od već 10 evra. Ali kako se desilo da smo se ponovo, po ko zna koji put u istoriji podelili oko, barem na prvi pogled, zaista uspešnog projekta?

Konfuziju u ovu priču uneo je gore pomenuti Zaključak Vlade i saglasnost gradske vlasti da se vlasništvo i upravljanje prenese ponovo na republički nivo. Upravo su tu nastale nesuglasice između Vlade i dela javnosti koja se ne slaže sa ovakvom odlukom. Demonstranti ne daju ono što je „njihovo“ tj. gradsko, a Republika ono što je „njeno“. Naime, JP Aerodrom i Grad Niš nisu ispunili Ugovor sa Ministarstvom Odbrane koje je napravilo i imalo ovaj aerodrom u vlasništvu do 2010. godine, kada je on ustupljen Gradu Nišu u zamenu za zemljište na drugoj lokaciji. Tako je ovaj aerodrom posle osam godina vraćen republičkom nivou jer gradska uprava nije u celosti izvršila eksproprijaciju blizu 160 ha zemljišta koje je trebalo da se prenese u vlasništvo Republike Srbije – Ministarstva odbrane. Međutim, pitanje i dalje ostaje da li je na kraju dana bitno kom nivou vlasti pripada jedan ovakav kompleks ako isti funkcioniše dobro i ima perspektivu daljeg napretka. Aerodrom je vlasništvo svih poreskih obveznika i ono što je suština jeste dugoročan plan i saradnja svih relevantnih strana.

Vlada koja je samo pre nekoliko meseci dala beogradski aerodrom u koncesiju, doduše i dalje po dosta tajnovitim uslovima, jer se nadala da će time obezbediti dovoljan nivo investicija kao i profesionalno upravljanje, u ovoj situaciji traži vlasništvo i upravljanje nad drugim aerodromom. Ovakvi potezi Vlade su kod mnogih demonstranata probudili  sumnju u dalje planove za niški aerodrom. U međuvremenu još jedna najava iz vrha vlasti, koja uliva dalju nesigurnost u budućnost ovog kompleksa, jeste da neće niko da preuzme rizik da investira u infrastrukturu niškog aerodroma osim države, a pošto su demonstranti protiv prenosa prava na Republiku, ona će otići sa „vrećom para“ u Lađevce, Ponikve ili Moravu jer ih tamo hoće. Sa druge strane, demonstranti koji zahtevaju očuvanje vlasništva na lokalu nemaju apsolutno nikakve garancije da bi drugačiji nivo vlasti bio bolji ili lošiji za njihov prozor kroz svet i mesto za zaposlenje. Ono što je ovde bitno za sve poreske obveznike koji plaćaju i subvencije koje aerodromu isplaćuje Grad Niš, a i investicije republičke vlasti, jeste transparentno poslovanje i profesionalno upravljanje. Ovo je jedini način da dva nivoa vlasti rade zajedno u opštem interesu, jer u ovom slučaju problem ne leži u pitanju ko je vlasnik nego kako se rukovodi i planira razvoj jednog ovakvog kompleksa.

Druga stvar koju je ovde potrebno rasvetliti jeste i pitanje konkurencije, jednog od načela tržišne privrede  kojoj se u osnovi teži. Da problem nije nužno u vlasništvu, već u načinu poslovanja, pokazuju i preporuke Svetske banke^[2]Western Balkans Regular Economic Report: Spring 2018, p.60 za ekonomski napredak koje za cilj ne postavljaju da se sva državna preduzeća nužno privatizuju, ili barem ne u prvoj fazi^[3]Izveštaj EBRD-a čak upozorava da privatizacija iako može da donese neke koristi, mora da bude veoma dobro isplanirana i sprovedena. The Western Balkans in transition: diagnosing the constraints on … Continue reading, već da se reformišu na takav način da postanu samoodrživa, tj. da ne zahtevaju dotacije i pokrivanje gubitaka zbog lošeg poslovanja (upravljanja) od strane države, odnosno poreskih obveznika. Glavni razlog zašto se insistira na restrukturiranju i privatizaciji jeste zbog toga što preduzeća u državnom vlasništvu imaju tendenciju da posluju sa gubicima prouzrokovanim lošim upravljanjem, iako ta preduzeća imaju dobar potencijal, a čak ponekad i prirodni monopol na tržištu. Finansiranje ovakvih poslovnih neuspeha iz državne kase predstavlja značajan rizik za stabilnost javnih finansija kao i narušavanje konkurencije, što se između ostalog konstatuje i u poslednjem izveštaju Evropske Komisije^[4]European Commission – Serbia 2018 Report, p.41-48, pre svega u delu dodele državne pomoći.

Ono što se često spominje u vezi niškog aerodroma jeste da je on konkurent beogradskom pa da zbog toga nanosi štetu poslovanju ovog, od nedavno datog u koncesiju. Ali ono što ne treba zaboraviti jeste da se ova dva aerodroma bore za različite korisnike. Naime, takse na Nikoli Tesli su visoke za niskotarifne kompanije pa one uglavnom koriste niški aerodrom. U isto vreme, korisnici usluga standardnih avio prevoznika i niskotarifnih su dve, u priličnoj meri, različite tržišne niše. Samim tim ima dovoljno „mesta’’ za sve, i to na oba aerodroma. To potvrđuje i veliki broj putnika iz Srbije koji u značajnoj meri koristi okolne aerodrome u Temišvaru, Budimpešti, Tuzli, Skoplju itd. u potrazi za povoljnijim kartama za letove koji se odatle nude. Sa druge strane, čak i da su ova dva aerodroma direktni konkurenti i da se bore za iste korisnike, to ne mora da bude loše, već naprotiv. Ako jednim već upravlja koncesionar, a drugim profesionalni menadžment, na ovaj način se stvaraju osnovni preduslovi za razvoj zdrave konkurencije na tržištu avio usluga, što će posledično uticati i na bolje uslove za sve korisnike tih usluga. Ovo je poznato svim stranama upletenim u ovaj slučaj ali izjave koje su došle iz nadležnog ministarstva o eventualnim ograničenjima koja se stavljaju na razvoj niškog aerodroma, sadržane u Ugovoru o koncesiji za beogradski^[5]Aljazeera Balkans: Kontrasti-Aerodrom u Nišu, http://balkans.aljazeera.net/video/kontrasti-aerodrom-u-nisu (datum pristupa: 14.05.2018.) , su posredno upleli i Generalni direktorat za konkurenciju Evropske komisije (DG COMP) u celu priču. Naime, grupa ljudi nezadovoljna razvojem situacije je podnela žalbu Generalnom direktoratu za konkurenciju pozivajući se na moguću povredu konkurencije na tržištu Srbije u sektoru avio prevoza^[6]M. Zirojević: Niški aerodrom postao i tema Evropske unije, https://www.juznevesti.com/Ekonomija/Niski-aerodrom-postao-i-tema-Evropske-unije.sr.html (datum pristupa: 14.05.2018.) . Ostaje nam da vidimo koja će biti odluka Generalnog direktorata ali u svakom slučaju više transparentnosti u ugovaranju poslova države sa koncesionarima je neophodno. U isto vreme profesionalizacija menadžmenta u preduzećima u državnom/lokalnom vlasništvu kao i njihovo restrukturiranje je nešto što je više nego potrebno. U trenutku kada spojimo transparentnost i profesionalno i odgovorno upravljanje, vlasništvo postaje od sekundarnog značaja.