Jermenija i Azerbejdžan za istim stolom: pokušaj približavanja suprotstavljenih pozicija

Pre nekoliko dana, ponovo se razbuktao „stari“ konflikt između Azerbejdžana i Jermenije zbog teritorije Nagorno Karabaha. Dok Jermenija optužuje Azerbejdžan za artiljerijske i vazdušne napade na naselja u ovom regionu, Azerbejdžan tvrdi da su ti napadi samo odgovor na vojne provokacije i napade koje je prva započela Jermenija.

Po prvi put od početka najnovijih sukoba, danas su direktno, „za istim stolom“, o situaciji razgovarali predstavnici obe zemlje, u podkast epizodi Centra za evropske politike (CEP) „Evropske priče“.

„Širenje lažnih vesti o tome šta se tamo trenutno dešava ide toliko daleko da je Evropsko udruženje novinara situaciju nazvalo ,informacionim ratom’, i zato smo odlučili da o ovoj temi pričamo direktno sa ljudima koji su iz ovog regiona,“ rekao je Strahinja Subotić, istraživač u CEP-u. Kako bi približio domaćoj i evropskoj publici ovu temu, Subotić je moderirao razgovor između Benjamina Pogosjana,  koji je dugo radio u Ministarstvu odbrane Jermenije i Anara Džahangirlija, bivšeg azerbejdžanskog diplomatu sa ekspertizom upravo za region Nagorno Karabaha.

Teritorija međunarodno priznata kao deo Azerbejdžana, ali de facto pod upravom jermenske većine gotovo 30 godina, od kako je završen rat između ove dve zemlje i održan referendum na kojem su proglasili nezavisnost, zabrinuo je ceo svet i prouzrokovao veliki broj žrtava sa samo par dana, od kojih su mnogi civili.

Zašto se sukob ponovo razbuktao?

„Jednostavno, Azerbejdžan misli da pregovori ne vode nigde, a sada ima vojno-ekonomsku nadmoć i smatra da može da reši problem oružjem. Pregovori ne uspevaju jer Azerbejdžan želi da se vrati na situaciju iz 1988, kada je Nagorno Karabah bio deo sovjetskog Azerbejdžana. To je, naravno, nemoguće, i tu leži izvor frustracije, jer Jermenija na to ne pristaje,“ kaže Pogosjan. Džahangirli, nasuprot tome, kaže da kako „Azerbejdžan nema potrebu da se vrati u doba Sovjetskog Saveza, jer je međunarodno priznat nakon raspada SSSR-a 1991. godine sa administrativnim granicama koje uključuju Nagorno Karabah.“

Da li je moguće vratiti strane za pregovarački sto?

„Međunarodni akteri, kao što su OEBS-ova Minsk grupa koju predvode Rusija, SAD i Francuska, izjavili su da se ovaj problem može rešiti samo pregovorima i pozvali su obe strane da zaustave neprijateljstva. Jermenija je definitivno spremna da to učini,“ kaže Pogosjan, a sa njim se slaže i njegov kolega iz Azerbejdžana, koji samo upozorava da je teško zaustaviti se „kad rat jednom krene“, kao i da se strane moraju složiti o osnovnim principima pregovora kako bi mogle da se vrate za sto.

Koliko se svetske sile mešaju u sukob i šta međunarodna zajednica može da učini?

„Rusija je strateški saveznik Jermenije. Imamo rusku vojnu bazu u zemlji i članica smo Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i Evroazijske ekonomske unije, oba saveza na čijem je čelu Rusija. Rusija je zainteresovana da ima uticaj na čitavom Kavkazu jer je to nekadašnji sovjetski prostor, koju Rusija vidi kao zonu svog privilegovanog interesa. Dakle, i Azerbejdžan je za Rusiju značajna zemlja, zbog čega ona nastoji da pronađe ravnotežu i aktivno poziva na kraj neprijateljstava. Međutim, Turska je ovde sve više uključena, naročito kroz pružanje vojne pomoći i instrukcija, kao i dovođenjem plaćenika iz Sirije, o čemu su u zvaničnim izjavama govorile i Francuska i Rusija. To sve pokazuje koliko je spoljnu i bezbednosnu politiku Azerbejdžana ,zarobila’ Turska. Ako njeno učešće bude i dalje raslo u ovom sukobu i ako dođe do napada velikih razmera, Rusija će definitivno primeniti svoje bezbednosne garancije, kako na bilateralnom, tako i na multilateralnom nivou kroz ODKB“, kaže Pogosjan.

Džahangirli kaže da su to „puke glasine“. „Azerbejdžan svakako ima bliske političke, ekonomske i kulturološke odnose sa Turskom. Ali, nema turskih boraca ili plaćenika u ovom sukobu. Azerbejdžan već ima veliku vojsku i nisu mu potrebni strani plaćenici, jer bi rizikovao da podrije svoj međunarodni kredibilitet njihovim dovođenjem na ratište. Izveštaji o plaćenicima zasnivaju se pukim glasinama. Međutim, postoje dokazi da se libanski vojnici bore na jermenskoj strani. Što se tiče ruskih i francuskih izjava – pa, Rusija je samo rekla da postoje plaćenici u ratu – mi pretpostavljamo da su mislili upravo na libanske vojnike u jermenskoj vojsci. Kada je reč o Francuskoj, to je stvar politike, jer u Francuskoj postoji snažan jermenski lobi, koji vrši pritisak na Makrona da daje takve izjave.“

Kakva je uloga EU u rešavanju ovog konflikta?

„Jermeniji je važno partnerstvo sa EU, čak smo i 2017. potpisali Sveobuhvatni i pojačani sporazum o partnerstvu. I pre toga, EU je Jermeniji pružala veliku tehničku podršku, grantove za izgradnju njenih kapaciteta i reforme, i verujemo da će se ovo partnerstvo nastaviti. Kada je reč o sukobu, EU nije direktno umešana, ali nekoliko evropskih država, članica OEBS-ove Minsk grupe, aktivno se oglašavaju. Znamo da je EU je uverena da se sukob može rešiti samo pregovorima, što može biti teško, ali to je bolja opcija od rata,“ kaže Pogosjan.

„Strategija EU je početka sukoba 1994. koncentrisana je na pomaganje obema stranama u rehabilitaciji ratom pogođenih teritorija, u pomoći izbeglicama i interno raseljenim licima kojih je bilo oko milion na azerbejdžanskoj strani. Međutim, iako EU ima specijalnog izaslanika za Južni Kavkaz, on nema stvarnu ulogu u rešavanju sukoba, niti mogućnosti da okupi strane. Stoga bih rekao da je EU pasivni akter u ovom sukobu, ali se slažem da je značajno to što su se pojedine evropske zemlje, poput Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i Francuske, snažno založile za rešavanje sukoba. Azerbejdžan bi veću ulogu EU prihvatio raširenih ruku, jer je ona akter, koji kao i Azerbejdžan, poštuje međunarodno pravo,“ kaže Džahangirli.

Kako usaglasiti princip teritorijalnog integriteta i prava na samoopredeljenje? Ima li ovaj sukob paralele na Zapadnom Balkanu?

„Kada je ovo u pitanju, ne postoji jedinstveno rešenje koje može da se primeni na ceo svet. Sukobi u postsocijalističkoj Aziji i na Zapadnom Balkanu ne bi se smeli mešati, svaki sukob ima svoje posebnosti i istoriju, i primena istovetnih rešenja možda ne bi bila dobra,“ smatra Pogosjan.

„Moguće je pomiriti principe teritorijalnog integriteta i samoopredeljenja. Prvobitno se samoopredeljenje koristilo u međunarodnom pravu samo u kontekstu dekolonizacije, a danas se može koristiti samo u onim slučajevima koje nisu u pravnoj suprotnosti sa principom teritorijalnog integriteta,“ smatra Džahangirli.