GMO? U čemu je fora?

U značajnom delu javnosti već godinama vlada uverenje da članstvom u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) i prijemom u Evropsku uniju (EU) širom otvaramo vrata genetički modifikovanim organizmima (GMO)[1] i GM proizvodima u Srbiji. Deo javnosti se protivi usvajanju novog zakona, usaglašenog sa režimom EU, i postavlja legitimno pitanje da li ćemo dozvoliti „onima što se bave genetskom manijom da Srbe ukrste s boranijom“ (Ljubivoje Ršumović, „Zar ćemo dozvoliti“)?

Razvoj je skopčan s rizicima, i svako racionalno društvo nastoji da uravnoteži ciljeve privrednog rasta i rizike koje on nosi. Države uklanjaju, sprečavaju i kontrolišu (ne)poznate rizike razvoja u meri u kojoj eventualne posledice po zdravlje, životnu sredinu i biološku raznovrsnost postaju neprihvatljive za zajednicu. To je slučaj i sa (ne)poznatim rizicima GMO proizvoda bioinženjerske industrije. Za početak, razlikujmo dve dimenzije kontrole GMO: kontrole uzgajanja i kontrole uvoza i stavljanja GMO na tržište. Država, recimo, može zadržati pravo da ne dozvoli uzgajanje GMO (čime npr. eliminiše rizik ugrožavanja biološke raznovrsnosti i stvaranja monopola na bazi intelektualne svojine na svojoj teritoriji), ali da istovremeno dozvoli uvoz GMO proizvoda uz strogu kontrolu namene (npr. GMO pamuka za industrijske potrebe ili GMO sojine sačme samo za ishranu stoke).

Nadzor GMO u Srbiji možemo ukratko opisati kao sistem „zabrani i zaboravi“. Naime, Zakon o GMO propisuje da „nijedan modifikovan živi organizam kao ni proizvod od genetički modifikovanog organizma ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije“ (član 2). Pošto su GMO i GM proizvodi zabranjeni (osim dolenavedenog izuzetka) ne postoji metod evidentiranja i praćenja GMO proizvoda kroz sistem prijave i dozvole te naši organi retko dolaze u kontakt sa GMO. Takođe, ne postoji sistem obeležavanja GMO u prometu, te naš kupac nema informaciju šta kupuje.

Pri tome zabrana nije apsolutna. Proizvodi koji imaju manje od 0,9 % primesa GMO, odnosno semenski i reproduktivni materijal sa manje od 0,1% primesa GMO nisu zahvaćeni zabranom (član 3). Naime, naš Zakon o GMO kreira pravnu fikciju da proizvodi sa manjim prisustvom GMO nisu GM proizvodi, i ne zahteva obeležavanje takvih proizvoda. Drugim rečima, ne postoji nulta tolerancija za GMO prema našem zakonu, pored rasprostranjenog mišljenja.

„Kvaka 22“. Zabranili smo, ali ne evidentiramo, jer ne možemo evidentirati ono što je zabranjeno, a što je zabranjeno to ne postoji, te ne možemo ni da ga obeležimo. Za preostalo propisati da ne postoji. Prema tome, zaštićeni smo.

EU sistem kontrole GMO možemo opisati na sledeći način: zabrani – prijavi – evidentiraj – proceni – odobri – obeleži – kontroliši – prati. Naime, EU primenjuje sistem nulte tolerancije gajenja, proizvodnje, obrade, uvoza i stavljanja na tržište neodobrenih GMO, kao i sistem strogog nadzora cirkulacije i kontrole namene odobrenog GMO proizvoda.

Kada je u pitanju dimenzija puštanja GMO u životnu sredinu, svaka država članica ima pravo da na svojoj teritoriji ne dozvoli uzgajanje GMO koji je prethodno odobren na nivou EU. Uvoz i stavljanje u promet GMO proizvoda, semena i reproduktivnog materijala, bez prethodne dozvole, uključujući i proizvoda sa primesama manjim od 0,9%, apsolutno je zabranjen. Kada EU izda odobrenje za uvoz i stavljanje u promet GMO, države članice, u načelu, ne mogu zabraniti njihovu cirkulaciju na svojoj teritoriji ukoliko je u skladu sa uslovima dozvole, osim ako ne obore odluku Evropske komisije kvalifikovanom većinom.

U čemu je onda fora kod ovakvog sistema zabrane i dozvole?

Svako od nas zna šta je GMO i može da ga prepozna kada ga vidi koliko i g. Ršumović ili g. Ševarlić. Štaviše, naučnici, bioinženjeri, i oni koji treba da spreče i kontrolišu cirkulaciju GMO (državni organi) mogu prepoznati GMO kada ga vide koliko i pesnici i agroekonomisti. Zastrašujuća pomisao, zar ne? Razmislite, da bi stručnjak, bioinženjer, prepoznao GMO mora prethodno doći u dodir s njim, da bi onda preneo informaciju državnim organima koji su nadležni da sprovedu sistem zabrane i kontrole. Sistem prijave i evidencije koji prethodi dozvoli omogućava Uniji, državama članicama i naučnoj javnosti da stupi u dodir sa GMO, upozna se sa karakteristikama svakog individualnog i rizicima koje on nosi. Štaviše, ako ne izda dozvolu (što je čest scenario) EU je već dobila informaciju šta je konkretan GMO, kako da ga prepozna, koje rizike nosi i može kontrolisati njegovu ilegalnu cirkulaciju.

Pa dobro, u čemu je fazon kada EU ipak može da dozvoli GMO proizvod?

Kroz sistem obeležavanja prethodno odobrenog GMO proizvoda, proizvođač je u obavezi da svoje kupce i krajnje potrošače na pakovanju i etiketi obavesti: „Ovaj proizvod sadrži GMO“. Distributeri, maloprodaja i krajnji potrošači imaju informisan izbor. Kada je u pitanju gajenje, kao što smo rekli, države članice zadržavaju pravo da zabrane GMO na svojim njivama. Konačno, sistem prijave i evidentiranja nalaže proizvođaču da pruži informaciju organima kako da prepoznaju GMO, bez jemstva da će mu biti izdata dozvola.

Ko u EU prodaje i kupuje hranu sa ovakvom etiketom?

Malo ko.

Šta zemlje proizvođači GMO kažu na ovakav sistem EU?

Ne znam, sudeći po postupcima koje u okviru STO vode protiv EU, verovatno nešto u stilu „baš ti je fazon“.

Ko primenjuje sistem zabrane, dozvole i kontrole sličan EU?

Rusija.

Da li je bolji sistem „zabrani i zaboravi“ od sistema „zabrani-odobri-obeleži-kontroliši“?

Za one „koji pucaju od ponosa kada stvore pasulj s’ ukusom lososa“, verujem, dileme nema.

Šta dobijamo a šta gubimo sadašnjim pristupom GMO problemu?

Dobijamo čvrstu veru da smo zaštićeni od GMO i gubimo najpovoljniji carinski tretman za našu robu i usluge na tržištima sa kojima nemamo sporazume o slobodnoj trgovini, jer ne ispunjavamo uslove za članstvo u STO.

[1] Genetički modifikovan organizam je organizam čiji je genetički materijal promenjen metodama savremene biotehnologije.