Reforma javne uprave (RJU) i dalje je ključni zahtev na putu pristupanja ka članstvu u EU, a prema revidiranoj metodologiji proširenja sada je deo fundamentalnog klastera (zajedno sa, na primer, vladavinom prava i ekonomskim kriterijumima). Kao složena i sveobuhvatna reforma, RJU u regionu Zapadnog Balkana godinama je temeljno ocenjivana kroz prizmu SIGMA Principa javne uprave, razvijenih od strane OECD/SIGMA i odobrenih od strane EU.

Ovi Principi definišu šta čini dobro funkcionisanje uprave u smislu njene sposobnosti da građanima pruži transparentne, efikasne i delotvorne usluge i da podrži socio-ekonomski razvoj. U kontekstu snažnog spoljnog pritiska za postizanjem opipljivih rezultata u RJU, domaća potražnja za boljomupravom postaje još važnija kako bi se održao pritisak na Vladu da nastavi sa reformama i kada spoljni pritisak bude oslabio nakon okončanja procesa pristupanja. Akteri iz civilnog sektora, sa lokalnim poznavanjem funkcionisanja uprava, mogu preuzeti takve domaće inicijative zagovaranja za boljom upravom. Nezavisan monitoring RJU i dijalog sa vladom zasnovan na činjenicama predstavljaju dobar pristup u ostvarenju ovog cilja.

Vodeći se ovakvim obrazloženjem, WeBER projekat je završio drugi ciklus praćenja RJU za 2019/2020. godinu. Strukturirani pristup zasnovan na dokazima, kao i u prvom ciklusu praćenja 2017/2018, posebno se fokusira na aspekte RJU koji su od najveće važnosti za civilno društvo i javnost.

WeBER praćenje RJU snažno se oslanja na kapacitete, veštine i lokalno znanje civilnog društva na Zapadnom Balkanu. Ono se nadovezuje na SIGMA Principe javne uprave kao kamen temeljac RJU, dok ih procenjuje sa nezavisnog stanovišta. Sveukupno gledano, PAR Monitor metodologija, blago revidirana na osnovu lekcija naučenih u prvom ciklusu praćenja, zasniva se na odabiru 22 SIGMA principa u šest ključnih oblasti RJU, praćenih i izveštavanih kroz 23 složena indikatora. PAR Monitor metodologija ukorenjena je u regionalnom pristupu. Koncept svih WeBER indikatora omogućava poređenja uprava na Zapadnom Balkanu i daje priliku za regionalnu uporedivost rezultata. Uz metodologiju,
paket PAR Monitora čini i uporedni izveštaj o praćenju RJU u celom regionu Zapadnog Balkana, kao i šest izveštaja koji pružaju detaljne nalaze za svaku upravu ponaosob. Ovaj izveštaj pruža rezultate drugog praćenja za Srbiju, uključujući niz preporuka koje se mogu primeniti.

Članak Nacionalni PAR Monitor 2019/2020 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

The PAR Monitor 2019/2020 is the result of monitoring work performed in 2020 by the members of the Think for Europe Network, and it represents a compilation report of key findings from across the Western Balkans in the six areas of PAR defined by the Principles of Public Administration (SIGMA principles). As the second systematic PAR monitoring done in the region by civil society, this report offers not only comparisons between Western Balkan (WB) administrations, but also comparison with the baseline PAR Monitor findings of the
2017/2018 monitoring cycle.

PAR Monitor reports are based on a comprehensive methodological framework designed by the WeBER research team that combines quantitative and qualitative sources of evidence. With the SIGMA principles as the building blocks of monitoring work, PAR Monitor reports are complementary to similar work by SIGMA/OECD and the European Commission, differing in that they offer citizen and civil society perspectives on these principles.
Together with this comparative regional report, the PAR Monitor package consists of six national reports, each including findings on a total of 23 compound indicators to monitor a selection of SIGMA Principles.

In line with the mission of the WeBER initiative, these monitoring exercises are driven by the necessity to strengthen domestic, bottom-up pressure for PAR from civil society in the region, especially from the view of keeping demand for this reform ongoing in the event of the loosening of the EU’s conditionality which may come with membership in the Union. All findings from this report and from the baseline PAR Monitor 2017/2018 can be accessed and compared on the Regional PAR Scoreboard at www.par-monitor.org.www.par-monitor.org

Članak Western Balkan PAR Monitor 2019/2020 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Iako u Srbiji još nema zvanične javne diskusije o uvođenju tehnologije za praćenje kontakata, digitalna orijentacija ove vlade stvara očekivanja da i naša država zaprati ove svetske trendove. Pored toga, prakse u susednim državama (kao što je Severna Makedonija, gde je vlada pokrenula aplikaciju “StopKorona!” i učinila je dostupnom kao open source) verovatno će izvršiti neku vrstu pozitivnog pritiska na domaće vlasti. Kao država koja želi da pristupi EU, Srbija treba da usvaja principe i zakonodavstvo EU, što otvara pitanje kojim će se modelom država voditi kako bi obezbedila punu transparentnost svojim građanima.

Mobilne aplikacije kao vodeće rešenje za praćenje bolesti COVID-19

Praćenje kontakata zaraženih ljudi ističe se kao ključna mera za sprečavanje širenja koronavirusa. Evropski eHealth Network tvrdi da to ima nezamenljivu ulogu “u svim fazama epidemije, posebno kao mera njenog ograničavanja tokom scenarija deeskalacije”. S obzirom na ogromnu penetraciju mobilne tehnologije u svetskoj populaciji, mobilne aplikacije izbijaju na površinu kao najbolje sredstvo za postizanje ove svrhe. Deo međunarodne naučne zajednice je čak potvrdio da one mogu da ubrzaju rad državnih organa i učine ga efikasnijim, jer se tradicionalno (“ručno”) traganje za kontaktima pokazalo presporim za savladavanje virusa.

Glavna svrha ovih aplikacija je da obaveste korisnike ako su u nekom momentu imali bliski kontakt sa nekim za koga se ispostavilo da je pozitivan na COVID-19, čak i ako nosilac virusa toga nije bio svestan u trenutku kontakta.

Nakon što su pojedine azijske zemlje (npr. Singapur) već uvele tehnologije za praćenje kontakata, diskusija o ovom pitanju je brzo uzela maha i na razvijenom Zapadu, gde je najmanje 14 država članica EU već sada pokrenulo ili razmatra da pokrene slične aplikacije. Vest o udruživanju kompanija Google i Apple ka pronalaženju zajedničkog softvera za Android i iPhone uređaje istakla je važnost partnerstava u privatnom sektoru, ali i javno-privatnog partnerstva: nakon ove najave, državama praktično nije ostao drugi izbor osim da podrže ova dva giganta odgovorna za tehnologiju iza praktično svih pametnih telefona koji se danas u svetu koriste. Međutim, na Zapadu je ideja o aplikacijama odmah izazvala dileme u vezi sa zaštitom privatnosti i ličnih podataka, kao i pitanja na koji način će se podaci prikupljeni putem aplikacija čuvati. Imajući u vidu visoke standarde zaštite podataka u EU, upravo tu su i najglasnije problematizovana ova pitanja.

U čemu je problem sa ovakvim aplikacijama?

U debatama o aplikacijama dominiraju pitanja o tome koji lični podaci treba da se prikupljaju, gde se čuvaju i na koji način će se njima upravljati. Dosad predloženi model koji naizgled najmanje ugrožava privatnost zasnovan je na blutut komunikaciji između mobilnih telefona, nasuprot recimo praćenju pojedinaca na osnovu GPS lokacije. Ovaj blutut model se već primenjuje u nekim zemljama, uključujući pomenuti Singapur i Severnu Makedoniju. Ipak, ni on nije bez mane, posebno u pogledu efikasnosti i tačnosti blutut tehnologije, kao i problema slabog interesovanja korisnika, i uopšte nedostatka poverenja javnosti u vladine mere.

Neki izvori čak tvrde da bi blutut mogao pogrešno da poveže neke kontakte zbog problema sa računanjem udaljenosti; na primer, ako komšijski telefoni komuniciraju kroz zatvorene zidove ili različite spratove iste zgrade, ili na otvorenom, ako ljudi recimo voze bicikl jedan do drugog.

Zbog toga bi oni koji zapravo nisu došli u kontakt sa zaraženom osobom mogli da prime obaveštenje da treba da se izoluju.

Drugo važno pitanje je broj korisnika potrebnih takvoj aplikaciji da bi postigla svoju svrhu, jer odnos koristi i troškova utiče na svačiju odluku o tome da li će preuzeti aplikaciju. Stručnjaci su upozorili da je najmanje 60% populacije potrebno da bi aplikacija dovela do željenog efekta, što nije lako ostvarivo kada se sagledaju očekivane prepreke. Naime, sa izuzetkom jednog malog procenta motivisanih građana, većina ljudi bi mogla da je doživi kao opterećenje koje stvara malo koristi, a otvara brojna pitanja o ličnim posledicama ukoliko se korisnik identifikuje kao kontakt. Takođe, kontinuirana aktivacija blututa dovodi do veće potrošnje baterije telefona, što bi takođe uticalo na spremnost korisnika da takvu aplikaciju stalno drže uključenom. Konačno, jedan deo populacije još uvek ne koristi ili ne nosi uvek sa sobom pametni telefon.

Pitanje zainteresovanosti korisnika dalje vodi do verovatno najvećeg faktora: poverenja. Velika je verovatnoća da će u državama sa visokim nivoom poverenja u javne organe i institucije upotreba takvih aplikacija biti veća. Ankete u takvim zemljama pokazale su iznenađujući stepen spremnosti ljudi da preuzmu takvu aplikaciju ili je zadrže na telefonu ako bi ih mobilni operater prethodno automatski instalirao. Ipak, čak i u ovim zemljama, ispitanici se brinu da bi ih vlada koristila za povećanje nadzora nakon epidemije ili da bi njihovi telefoni “mogli da budu hakovani”.

U nastojanju da se reše pomenuti problemi, nadzornik EU za zaštitu podataka pozvao je države članice da rade na razvoju zajedničke aplikacije za praćenje COVID-19 u EU, dok je eHealth Network nedavno doneo neku vrstu priručnika za države članice, koji ističe ključne zahteve za bilo koju buduću aplikaciju: da bude “dobrovoljna, odobrena od strane nacionalnog zdravstvenog organa, da čuva privatnost i da se deinstalira čim više ne bude potrebna”.

Izgledi za Srbiju

Iako su mediji nedavno izveštavali o velikom poverenju građana u postupke aktuelne vlasti u borbi protiv pandemije, izvan krize, građani Srbije uglavnom imaju nizak nivo poverenja u ključne državne institucije. Stoga je važno pitanje kako proizvesti i zadržati poverenje potrebno da bi građani koristili aplikacije za praćenje kontakata. Razvoj takvih aplikacija treba da se odvija uz potpunu transparentnost i uključivanje partnera iz civilnog društva i tehnološke zajednice koji se bave temama odgovornosti vlasti, otvorenim podacima i zaštitom ličnih podataka. Pošto je novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u Srbiji (usvojen 2018) već donekle usklađen sa evropskim GDPR-om, vlada prosto mora da se pridržava sopstvenog zakonodavstva u budućoj primeni bilo koje aplikacije. Jednom kada je bezbedan sistem napravljen i kada su jasno definisane sve procedure prikupljanja, skladištenja i obrade podataka, kao i neinvazivna pravila za samoizolaciju u slučaju da je korisnik identifikovan kao kontakt, ključna je kvalitetna komunikacija prema javnosti. Takvu komunikaciju bi morali da vrše stručnjaci (a ne političari), koji bi kroz jasne i konzistentne poruke uverili građane da su njihovi podaci bezbedni i da im se nikakve neprijatnosti neće desiti kao posledica, osim što će potencijalno biti zamoljeni da se samoizoluju, i tako zaštite i sebe i svoje bližnje.

Tekst je objavljen na sajtu SHARE fondacije. 
Tekst je nastao na osnovu sižea politike autorki. 

Članak Aplikacija za COVID-19 kontakte se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ovo su samo neki od problema koje Srbija nastoji da reši učešćem u Partnerstvu za otvorenu upravu (Open Government Partnership – OGP). OGP je globalna inicijativa koja okuplja preko 70 država širom sveta u istom nastojanju – da svoju vladu učine transparentnijom, odgovornijom i inkluzivnijom. Srbija je aktivna članica ove inicijative od 2012. godine i, kao i svaka druga zemlja, svoje članstvo ostvaruje kroz usvajanje i sprovođenje dvogodišnjih akcionih planova, u kojima se dobrovoljno obavezuje na rešavanje niza problema, čije bi rešenje trebalo da dovede do većeg učešća građana u donošenju odluka, boljeg pristupa informacijama od javnog značaja, i/ili višeg stepena javne odgovornosti. Tako Vlada teži da učini javnu upravu otvorenom i pristupačnom svojim korisnicima, građanima.

Šta tačno Srbija otvara?

Otvaranje uprave podrazumeva stalnu težnju ka stvaranjem pozitivnih promena, koje će preokrenuti neuspešne prakse u relevantnoj oblasti javne politike. Ovaj proces stoga daje mogućnost da se dugoročno radi na unapređenju odnosa između države i njenih građana i kao takav predstavlja proces koji stalno traje s obzirom da postoji prostor da se rad uprave konstantno unapređuje. Drugim rečima, i napredne administracije pronalaze načine da učine korak dalje ka sve otvorenijoj upravi. U idealnom smislu, inicijative ka otvaranju uprave treba da se nadovezuju jedna na drugu i tako podižu lestvicu iz ciklusa u ciklus.

Srbija se u aktuelnom ciklusu (od 2018. do 2020. godine) obavezala da unapredi rezultate u pet oblasti: otvoreni podaci, fiskalna transparentnost, integritet vlasti, javne usluge, pristup informacijama i učešće javnosti. Narodna skupština se ovog puta takođe pridružila inicijativi i kao svoju obavezu predložila unapređenje komunikacije parlamenta sa građanima. Sve promene predviđene ovim obavezama treba da doprinesu ukupnim reformama ka otvaranju javne uprave.

Iako je za Srbiju ovo već treći akcioni plan u okviru inicijative OGP, napori ka otvaranju uprave i dalje su skromni. Oni se u ovom trenutku mahom odnose na veliku inicijativu ka digitalizaciji uprave, te otvaranje što većeg broja zvaničnih podataka državnih institucija. Sa druge strane, ovi napori ostaju u senci faktora koji znatno ograničavaju pozitivno okruženje za otvaranje uprave. Neki od tih  faktora odnose se, na primer, na ugroženi sistem vladavine prava u Srbiji i s njim u vezi opadajući nivo slobode medija. U tom smislu, glavni preduslovi za ostvarenje otvorene uprave nisu u potpunosti dostignuti, što urušava inicijativu koja se preduzima kroz tekući akcioni plan.

Trenutni napori ka otvaranju uprave u Srbiji odgovaraju vrednostima na kojima počiva OGP. U tom smislu, izvesno je da će Vlada ispunjavanjem svojih obaveza doprineti boljem pristupu informacijama, unapređenju javne odgovornosti i učešću građana. Međutim, doseg ovih namera je veoma skroman budući da samo jedna od obaveza, ukoliko se ispuni do kraja, ima potencijala da potpuno preokrene dosadašnju praksu. To je obaveza koja se odnosi na objavljivanje informatora o radu organa javne vlasti u otvorenom formatu. Budući da su informatori glavni izvor informacija od javnog značaja u javnoj upravi, ova obaveza tako ima velike šanse da znatno doprinese otvaranju javne uprave u Srbiji. Sve ostale obaveze imaju vrlo skromnu ambiciju i pokazuju da Vlada nedovoljno razmišlja o merama koje će dovesti do opipljivih promena za građane. Drugim rečima, Vlada nedovoljno koristi potencijal Partnerstva za otvorenu upravu predlaganjem mera koje neće nužno dovesti do suštinskih promena.

Iako plan da se informatori o radu objavljuju u otvorenom formatu predstavlja veliku promenu u Srbiji, njegova realizacija i dalje zavisi od izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Izmene ovog zakona obaveza su Srbije u okviru poglavlja 23 u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji i aktuelna su tema već godinama unazad. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) u novembru 2019. objavilo je obaveštenje o nastavku rada na izmenama i dopunama Zakona, ali do danas on još uvek nije u skupštinskoj proceduri. Veoma spor i zahtevan proces ovih izmena stoga direktno sprečava napredak jedne obaveze sa ogromnim potencijalom.

Na kraju, jedna od glavnih stvari koja nedostaje inicijativi OGP u Srbiji, jeste snažnija politička promocija i podrška visokih državnih zvaničnika, koja bi ojačala osećaj vlasništva institucija nad ovom reformom, i koja bi dodatno motivisala uključivanje šireg broja zainteresovanih strana u zajedničko kreiranje i ispunjavanje obaveza. Uz otvorenost najviših predstavnika ključnih institucija (kao što je Ministarstvo finansija) za saradnju i dijalog, omogućila bi se i veća sloboda svim zainteresovanim stranama da predlože mere koje mogu da proizvedu stvarnu i suštinsku promenu.

Ishod sprovođenja aktuelnog akcionog plana za OGP u Srbiji videćemo na kraju 2020. Centar za evropske politike (CEP) će, kao i do sada, ocenjivati realizaciju inicijative OGP u Srbiji kao nacionalna istraživačka organizacija pri Mehanizmu za nezavisno izveštavanje (MNI). MNI je posebno telo koje postoji za svaku državu članicu OGP-a, koje vrši nezavisno praćenje i izveštavanje o kvalitetu nacionalnog procesa i uspehu reformi. Ovo telo, sa sedištem u Vašingtonu, kroz svoju mrežu istraživača redovno prati aktivnosti svih zainteresovanih strana u javnoj upravi oko izrade i sprovođenja akcionog plana. U novembru 2019. godine, CEP je objavio prvi izveštaj o dizajnu akcionog plana za Srbiju koji analizira način na koji je izrađen trenutno važeći akcioni plan i daje preporuke za naredne cikluse.

Kako građani i OCD mogu da utiču na otvaranje uprave?

U osnovi OGP-a leži saradnja Vlade sa civilnim sektorom i zajedničko kreiranje obaveza u akcionom planu. Saradnja se odvija, kako kroz rad u formalnoj radnoj grupi (koju vodi MDULS), koja treba da definiše obaveze i izradi akcioni plan, tako i kroz dodatne sastanke, konsultacije i događaje na centralnom i lokalnom nivou, pre, tokom i nakon izrade akcionog plana. To znači, na primer, da svaka organizacija civilnog društva (OCD) u Srbiji može da bude član radne grupe i da direktno doprinese definisanju mera za rešavanje određenih problema. Svaki pojedinac može da učestvuje u konsultativnim sastancima i pošalje svoje predloge i ideje za nove obaveze, ili komentariše postojeće. Od početka sprovođenja ove inicijative u Srbiji, proces konsultacija između zainteresovanih strana znatno se poboljšao, ostvarujući širi doseg u javnosti, a posebno na lokalnom nivou. Članovi radne grupe koji dolaze iz civilnog društva izabrani su kroz fer i transparentan proces, a grupa je bila otvorena za doprinos svakog učesnika čak i izvan formalnog procesa.

MDULS je objavilo poziv za učešće OCD u radnoj grupi za izradu novog, četvrtog akcionog plana. Ova radna grupa organizacijama pruža dodatni prostor za delovanje na donosioce odluka i uticaj na reforme, i stoga predstavlja odličnu priliku za uključivanje. OCD tako imaju dodatni pristup diskusiji i šansu da na dnevni red postave problem koji inače, svojim redovnim delovanjem, nastoje da reše. Rok za prijavu traje do petka, 14. februara 2020. godine. Prijavite se i poboljšajte otvorenu upravu u Srbiji!

Članak Šta je potrebno da se javna uprava otvori ka građanima? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Vlada Srbije je pokazala određeni napredak. Primeri obuhvataju pomoć roditeljima novorođene dece da pređu sve administrativne korake u vezi s rođenjem deteta dok su još u porodilištu – putem tzv. „no-stop šopa“^[1]Nikakvi postupci ili obrasci nisu potrebni da bi se primila određena usluga Vlade., ili omogućavanje privrednom sektoru da celokupnu registraciju privrednih društava obave onlajn. Dobri rezultati doveli su do povoljnih ocena na međunarodnom nivou, prvenstveno od Evropske komisije i OECD/SIGMA, koje su pohvalile napore Vlade da stvori upravu orijentisanu ka korisnicima. To je dalo podstrek vlasti da zadrži digitalnu transformaciju u vrhu prioriteta, dokazujući staru tvrdnju „sve se može kad ima (političke) volje“.

Ali uprkos naporima koje Vlada ulaže, pružanje administrativnih usluga je mnogo više od digitalizacije. Mehanizmi koji bi potvrdili posvećenost Vlade ka transparentnoj i odgovornoj administraciji, i shodno tome upravi koja je okrenuta ka građanima, i dalje su veoma ograničeni. CEP je već pisao o nekim ključnim izazovima na osnovu nedavnog WeBER PAR monitoringa. Jedan od istaknutih nalaza je sledeći: uprkos tome što stanovništvo u Srbiji prepoznaje da je Vlada usmerena ka digitalizaciji, kao i napore da se administrativne procedure pojednostave, ljudi ne znaju šta to tačno za njih kao krajnje korisnike znači i nije im poznato kako u svakodnevnom životu mogu da iskoriste ova unapređenja. Drugim rečima, rezultati ili nisu dovoljno opipljivi, tj. dovoljno snažni da obični građani mogu da ih osete, ili se ne promovišu na način koji bi stanovništvu objasnio kako od toga može imati koristi.

Obnova strateškog okvira jedna je od skorašnjih aktivnosti na agendi Vlade, uz dva značajna dokumenta koja treba da se usvoje i sprovedu u 2020: strategija reforme javne uprave i program razvoja e-uprave. Ako zanemarimo suštinsku zamerku, koja prevazilazi opseg ove blog objave i odnosi se na potrebu da se preokrene način razmišljanja i manje radi na strategijama a više na praksi, tj. na pružanju tih usluga (za šta Srbija još uvek nije dostigla stepen zrelosti), postaje neophodno istaći četiri ključna problema koja bi trebalo rešiti u budućem strateškom okviru za unapređenje administrativnih usluga.

1. Građanke i građani žele da prate kako pružaoci usluga postupaju s njihovim ličnim podacima

Budući da veliki broj institucija vodi zvanične evidencije s ličnim podacima građana (npr. jedinstveni matični broj građana) i redovno pristupa drugim državnim registrima, pitanja pristupanja i upravljanja tim podacima ili njihove obrade na transparentan i odgovoran način važna su za korisnike. Međutim, trenutno ne postoji sistem koji bi omogućio građanima da prate na koji način uprava postupa s njihovim ličnim podacima. Drugim rečima, građani nemaju uvid u to koje institucije čuvaju njihove podatke, šta se tačno čuva, kako i gde, ili ko ima pristup, kada i u koje svrhe.

Ovo doprinosi strahu od potencijalne zloupotrebe podataka, posebno nakon slučajeva u kojima su, na primer, izvodi iz elektronskih baza podataka sa ličnim podacima građana završavali na javno dostupnim onlajn kanalima. Drugi primer je pokazalo CEP-ovo ispitivanje javnog mnjenja o javnim uslugama, u kojem su građani naveli lošu zaštitu ličnih podataka kao jednu od zloupotreba u radu policijske uprave.

2. Građanke i građani žele da budu bolje informisani o svojim pravima kao korisnici usluga

Građanke i građani često nisu upućeni u svoja prava prilikom traženja neke administrativne usluge, zbog toga što država ulaže slabe napore da im ta prava saopšti na jasan način. To otežava korisnicima da prepoznaju i prijave potencijalne zloupotrebe. Nedavna anketa CEP-a je pokazala, na primer, da se građani osećaju neinformisanim ili minimalno informisanim o svojim pravima u pogledu usluga primarne zdravstvene zaštite. U slučaju administrativnih usluga (kao što je npr. registracija vozila), CEP je takođe pronašao da pojedini pružaoci usluga objavljuju nepotpune informacije za korisnike. Napor se ne ulaže čak ni u jednostavno postavljanje uputstava na internet sajtove, jer se ona često samo kopiraju iz propisa i ne sadrže ništa od sadržaja koji bi bio prilagođen korisniku, poput sekcije sa pitanjima i odgovorima. Štaviše, informacije koje trenutno postoje sadrže izuzetno birokratski stil izražavanja, malo ili nimalo vizuelnih odn. audio-vizuelnih uputstava. Slabo informisani korisnici, posledično, dopuštaju administraciji da koristi stare i komplikovanije procedure, one koje se pretežno odvijaju u papirnom obliku. Ako zanemarimo muku s papirologijom, ovakva praksa stvara nove ulazne tačke za korupciju.

Inovacije u oblasti pružanja javnih usluga takođe se ne promovišu građanima na odgovarajući način. Na primer, ako odete u najbližu policijsku upravu videćete građane koji čekaju da predaju zahtev za izdavanje novog pasoša, neupućeni da mogu sebi da uštede vreme zakazivanjem termina onlajn. Ovaj nedostatak informacija, a posebno kada su u pitanju digitalne usluge, delom su posledica loše komunikacije od strane države: CEP-ov nedavni monitoring utvrdio je da je „manje od polovine građana Srbije upućeno u dostupnost e-usluga, dok je još manji broj onih koji su ih koristili“. Ovo pokazuje i činjenica da samo 11% stanovništva Srbije (bez Kosova) ima registrovane naloge na portalu eUprava, na kojem građani mogu da pristupe digitalnim administrativnim uslugama.

3. Građanke i građani žele da prate rezultate i troškove administracije u pružanju javnih usluga

Državi nedostaju mehanizmi za vrednovanje učinka (uključujući i ukupno korisničko iskustvo) u oblasti pružanja javnih usluga i izveštavanje ka javnosti o tome. Takav mehanizam je značajan za proveru šta funkcioniše dobro a šta ne, i shodno tome za planiranje unapređenja. Kao što je i OECD/SIGMA ustanovila, ne postoje sistemi koji bi omogućili da se sagleda „šira slika“; nema centralizovanog portala (poput ovog u UK) koji sakuplja i upoređuje osnovnu statistiku o uslugama – obim transakcija, troškovi, stope zadovoljstva, žalbe i stope korišćenja digitalnih usluga. Drugim rečima, nedostaje praksa sakupljanja podataka koja bi omogućila upravi da proceni svoj učinak i troškove i preduzme odgovarajuće mere. Informacije koje postoje, koje se nesistematski prikupljaju, nisu javno dostupne, što sprečava građane da prate rezultate, pozivaju pružaoce usluga na odgovornost ili donose informisane odluke o tome koje usluge da izaberu. Ovo je posebno važno imajući u vidu vrednost informacije o tome gde se troši novac poreskih obveznika. Bez sistemskog prikupljanja takvih podataka, koji treba da posluže za unapređenje javnih politika, malo je verovatno da će bilo kakva novina u javnim uslugama biti dugotrajna.

4. Građanke i građani žele da budu uključeni u razvijanje i pružanje javnih usluga

Institucije koje pružaju javne usluge donose odluke bez mnogo znanja o tome šta korisnicima zapravo treba. Trenutno ne postoji sistemska praksa koja bi omogućila korisnicima da učestvuju u razvoju neke usluge od njenog samog početka, što su istakle Evropska komisija i OECD/SIGMA. Posledično, usluge nisu dovoljno prilagođene potrebama korisnika i u praksi se nedovoljno koriste. (Sećate se portala eUprava? Pun je birokratkog jezika, zastareo i neprilagođen mobilnim uređajima.) Administracija treba da počne da razmišlja o javnim uslugama iz ugla korisnika. Treba da shvati da građani imaju potpunu sliku o svojim životnim događajima, za razliku od službenika koji imaju tendenciju da se usmeravaju isključivo na proceduralne korake. Rano uključivanje korisnika, kroz fokus grupe ili testiranje prototipova, na primer, od suštinske je važnosti, mnogo važnije nego kada je usluga već razvijena. To može da smanji rizike i nedoslednosti, kao i da uštedi troškove tako što će sprečiti da se vreme i novac troše na projekte koji će kod korisnika imati slabu zastupljenost (na primer, samo 5% građana poseduje kvalifikovani elektronski sertifikat, koji vam dozvoljava da potpisujete dokumenta elektronski i koristite neke digitalne usluge). Ovaj siže javnih politika koji je objavio CEP nudi realistične preporuke vladi o tome kako da uključi građane u razvoj javnih usluga.

Da sumiramo

Prilikom izrade nove politike pružanja javnih usluga u Srbiji, uprava mora od početka da posveti pažnju zaštiti ličnih podataka, boljem informisanju građana, transparentnosti u vezi s troškovima i rezultatima, i uključivanju korisnika u dizajn i pružanje usluga. Čineći administraciju transparentnijom i odgovornijom, Vlada na taj način može doprineti i naporima za smanjenje korupcije u državi. Ovim pitanjima se mora dati veći fokus kako bi se ostvarile namere reforme javne uprave i konačno ispunio cilj da administracija postane orijentisana ka korisniku.

Članak Četiri stvari koje građanke i građani žele da vide u budućoj politici pružanja javnih usluga u Srbiji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ovaj siže predstavlja glavne nalaze istoimene studije, koja je nastala u okviru projekta „Efekti mehanizama EU za merenje napretka zemalja Zapadnog Balkana – BENCHER“, koji je Centar za evropske politike sproveo zajedno sa partnerima iz TEN mreže.

Pre tačno godinu i po otvorena su poglavlja 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i 24 (Pravda, sloboda, bezbednost), u okviru pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Ova dva poglavlja, koja se odnose na pitanja vladavine prava, jesu spiritus movens strategije
EU prema državama kandidatkinjama Zapadnog Balkana (ZB), strategije koja je još uvek u razvoju. Od kada je definisan „novi pristup proširenju” godine 2012, EU unapređuje svoje mehanizme i resurse kako bi pospešila reforme u oblasti vladavine prava u državama kandidatkinjama i (pr)ocenila postignute rezultate.

Ovaj kratki pregled predstavlja sažetak iscrpnije analize kojom se revidiraju efekti sistema (postavljanja) merila na primeru problema koji se javljaju u okviru poglavlja 23 i 24 u pregovorima o pristupanju (Srbije EU), koji se odnose na sledeće oblasti: nezavisnost sudstva i profesionalizam; sloboda izražavanja; antidiskriminaciona politika; sprečavanje korupcije u državnoslužbeničkom sistemu; sprečavanje korupcije na granicama; politika azila, i obaveštajne službe. Uzorak je odabran putem mapiranja i izdvajanja merila koja su zajednička ili slična za sve države kandidatkinje Zapadnog Balkana, u svrhu obezbeđivanja regionalne uporedivosti. Analiza predstavlja prvi značajan pokušaj da se kritički procene glavni činioci koji određuju okvir uticaja EU u podsticanju Srbije da ispuni zahteve iz dva data poglavlja.

Analizu u celosti možete pronaći ovde.

Regionalnu analizu možete pronaći ovde.

Članak Sistem merila EU za Srbiju u pregovaračkim poglavljima 23 i 24 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ovaj siže je izrađen uz studiju Kvalitetnom politikom zadržavanja kadrova do uspešne integracije Srbije u EU.

Članak Kvalitetnom politikom zadržavanja kadrova do održive integracije Srbije u EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Reforma javne uprave (RJU) u Srbiji, iako predstavlja put ka uspostavljanju modernije administracije, orijentisane ka građanima, sa sobom delom donosi i određene poteškoće za zaposlene u organima državne uprave. Proces racionalizacije, smanjivanje plata i druge mere unele su promene u radne uslove državnih službenika/ca, dodatno ih otežavajući čestim fluktuacijama političkog vrha i negativnim prikazom državnih službenika/ca u medijima i široj javnosti. Za razliku od pojedinih evropskih država poput Velike Britanije, gde pripadnost državnoj službi donosi uvaženi položaj i društveni status, i gde poverenje građana i građanki u državne službenike/ce raste, ^[1] trenutna slika državne uprave (DU) i njenih službenika u Srbiji zahteva znatna unapređenja.

Tokom našeg najskorijeg istraživanja, koje se bavi upravljanjem ljudskim resursima u državnoj upravi, i bivši i sadašnji službenici/ce isticali su da česte političke promene dovode do toga da se profesionalni državni službenici/ce koriste kao žrtveni jarci. Kao rezultat ovog procesa, kadrovi se nalaze u nezgodnom položaju – sa jedne strane moraju da se suoče sa nedostatkom političke podrške, a sa druge sa negativnom slikom svoje profesije u široj javnosti. Iako se naše istraživanje koncentriše na državne službenike/ce zadužene za poslove evropskih integracija (uključujući upravljanje fondovima EU i druge međunarodne pomoći), rezultati proistekli iz istraživanja mogu se iskoristiti kao signal za šire nezadovoljstvo zaposlenih u DU.

Kako opšta javnost vidi državne službenike/ce? Rašireni su atributi da su zaštićeni od sankcija, lenji, nezadovoljavajućeg znanja i veština, nezainteresovani za posao, i tako dalje. Ilustrativan primer bi mogla biti uvrežena pežorativna fraza u današnjem diskursu – „zaštićeni kao beli medvedi“, koja opisuje državnog službenika/cu koji ima sve pravne mehanizme da ostane siguran/na na svom radnom mestu, uprkos stvarnom učinku i rezultatima. Dodatno, ova karakterizacija nije ograničena samo na privatnu sferu, već je i relativno široko rasprostranjena u medijima takođe. Na primer, jedan od većih medija u Srbiji objavio je naslov „Boljka državnih službenika: Ne ometaj, spavam na poslu“. ^[2] Drugi primer jeste popularna TV komedija „Državni posao“, koja prati tri nekompetentna lokalna službenika koji potpuno besciljno provode svoje radne sate, što reflektuje današnje uobičajeno razumevanje državne uprave i šireg javnog sektora u Srbiji.

Dok je tačno da pravni okvir otežava kažnjavanje ili otpuštanje državnih službenika, i da ova situacija dozvoljava nekvalifikovanim pojedincima/kama da sačuvaju svoje pozicije, skorašnji nalazi našeg istraživanja pružaju drugi pogled na ovu grupu zaposlenih. Naime, proces racionalizacije je doveo DU u Srbiji u stanje manjeg broja službenika/ca nego u prosečnoj administraciji države članice EU. ^[3]  Ovo stvara okruženje kojem rastući problemi poput neplaćenog prekovremenog rada, rada pod pritiskom, nedostižnih rokova, nemogućnosti rukovodilaca da motivišu i koordinišu svoje zaposlene, orgnizacionih jedinica sa nedovoljnim brojem zaposlenih i slično – sprečavaju državne službenike/ce da rade u punom kapacitetu. Posledično, u stresnoj sredini u kojoj konstantno iskrsavaju ad hoc zadaci nema adekvatnog upravljanja organizacionim učinkom, prioritizacija je narušena dok se odgovornosti ne raspoređuju i delegiraju pravilno među zaposlenima. Konkretno, ovo takođe znači da umesto nastojanja da se uvedu inovacije i reformiše DU, službenici/ce mogu često biti „zaglavljeni/e“ radeći repetitivne administrativne poslove koji nemaju nikakvu dodatnu vrednost za rad uprave.

Uz to, značajan nalaz našeg istraživanja odnosi se na vrednosti koje državni službenici/ce pridaju prirodi svog posla. Preciznije, sadržaj posla i osećaj doprinosa javnom dobru službenici/ce navode među tri najveće prednosti na radnom mestu. Ovo je važan rezultat imajući u vidu da potvrđuje teorijsku pretpostavku o dvema vrstama radnih motivacija – materijalnoj i nematerijalnoj. Kako objašnjava izveštaj UNDP iz 2010:

Nematerijalna motivacija je naročito jaka u javnom sektoru. „Motivacija u javnoj službi” se stoga može definisati kao altruistička motivisanost da se služi interesima zajednice.^[4]

U ovom kontekstu, naše istraživanje otkriva da nedovoljno prepoznavanje značaja rada državnih službenika/ca predstavlja prepreku za njihovo motivisanje i podsticanje inovativne i konstruktivne atmosfere unutar DU. Degradirana slika državnog službenika/ca u medijima i široj javnosti, u kombinaciji sa nedostatkom priznanja od strane političkog vrha, može uticati na odluku kvalitetnih kadrova da napuste administraciju. U pogledu dugoročne perspektive za Srbiju, kvalitet RJU i uspešan proces evropskih integracija nemoguće je postići bez dovoljno motivisanih službenika/ca koji predstavljaju okosnicu ovih procesa. Osim toga, negativna slika službenika/ca nastaviće da izaziva nepoverenje u DU i javni sektor u celini. Stoga, odluka da se ne radi na unapređenju trenutnog imidža državne uprave u javnosti predstavlja rizik kako za strateške političke ciljeve Srbije, tako i za dugoročni odnos između građana/ki i javnog sektora koji bi trebalo da im služi.

Ukoliko želite da pročitate više o državnim službenicima/cama u kontekstu pristupanja Srbije EU i potrebi da se očuvaju kvalitetni kadrovi, pogledajte našu studiju Kvalitetnom politikom zadržavanja kadrova do održive integracije Srbije u EU. Ova studija je izrađena u okviru Nemačko-srpske razvojne saradnje kroz program Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH i projekta „Podrška pregovorima sa Evropskom unijom u Srbiji’’. Dodatnu finansijsku podršku pružio je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije (SIPRU).

^[1] Ipsos MORI, „Politicians are still trusted less than estate agents, journalists and bankers,” Public Sector News, 22. januar 2016, dostupno na: https://www.ipsos.com/ipsos-mori/en-uk/politicians-are-still-trusted-less-estate-agents-journalists-and-bankers.

^[2] Blic, „Boljka državnih službenika: Ne ometaj, spavam na poslu,” 14. december, 2014, dostupno na: http://www.blic.rs/vesti/drustvo/boljka-drzavnih-sluzbenika-ne-ometaj-spavam-na-poslu/9rr73gw.

^[3] Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, „Moderna država – racionalna država: koliko, kako i zašto?“ pozicioni dokument, Beograd, maj 2015, http://www.mduls.gov.rs/doc/Pozicioni%20dokument_Moderna%20i%20racionalna%20drzava.docx.

^[4] UNDP, Motivating Civil Servants for Reform and Performance, 2010, http://orbi.ulg.be/bitstream/2268/37467/1/Motivating%20Civil%20Servants%20for%20Reform%20and%20Performance.pdf.

Članak Kako javnost vidi državne službenike/ce? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

S obzirom da preko 50% službenika koji rade na EU/IPA poslovima namerava da napusti posao u narednih godinu dana, neophodna je kvalitetna politika zadržavanja ljudskih resursa koja uzima u obzir značaj ovih službenika i njihov doprinos procesu pristupanja EU.
Istraživanje za ovu studiju pokrenuto je sa ciljem da se sagleda i razume intenzitet, ali i uzroci odliva ljudskih resursa koji obavljaju EU/IPA poslove, faktori motivacije i demotivacije u radu, i utvrdi opšte stanje (ne)zadovoljstva zaposlenih. Rezultati su dobijeni kroz upitnik koji je popunilo 195 ispitanika trenutno zaposlenih na EU/IPA poslovima, dve fokus grupe sa bivšim državnim službenicima koji su radili na ovim poslovima (na nivou izvršilaca i na položaju), kao i 16 intervjua sa trenutnim rukovodiocima u relevantnim organima državne uprave.
Istraživanje je pripremljeno u okviru Nemačko-srpske razvojne saradnje kroz program Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH i projekta „Podrška pregovorima sa Evropskom unijom u Srbiji’’. Dodatnu finansijsku podršku pružio je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije (SIPRU). U sprovođenju projekta, CEP je uspešno sarađivao sa tadašnjom Kancelarijom za evropske integracije (sada Ministarstvom za evropske integracije), koja je glavni korisnik rezultata projekta.

Članak Kvalitetnom politikom zadržavanja kadrova do uspešne integracije Srbije u EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Paket dokumenata o proširenju EU, koji Evropska komisija objavljuje jednom godišnje (i koji sadrži strategiju za proširenje EU uz set izveštaja za svaku državu kandidatkinju i potencijalnu kandidatkinju), s nestrpljenjem se čekao ove godine zbog dugo najavljivanih metodoloških novina i poboljšanja u poređenju s prethodnim godinama.

Ovo se posebno odnosi na novi pristup ocenjivanju država, tj. uvođenje novina u načinu izveštavanja kako bi se povećao kvalitet, pouzdanost i transparentnost izveštaja. Povrh toga, novi pristup godišnjem izveštavanju, uz petostepene skale ocenjivanja, takođe nastoji da poveća međusobno poređenje država u procesu proširenja, kao i da omogući zainteresovanim stranama da lakše prate i kritički nadgledaju proces.

Koliko je ovaj paket dokumenata efikasan u nastojanju da pruži pomoć državama na putu ka EU? Ovaj CEP pogled pruža kratak osvrt na Paket za 2015. godinu i ističe ključne probleme i nedoumice za budući period.

Članak Paket dokumenata o proširenju EU za 2015 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.