Za kompletnu infografiku, kliknite ovde.

Članak SPREMNOST I NAPREDAK SRBIJE KA ČLANSTVU U EU 2024. se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Regionalna kampanja sa građanima „Prati(mo) svoju reformu!“ ima za svrhu da prikupi i sagleda stavove građana o reformi javne uprave (RJU), te analizira njihova iskustva u kontaktu sa javnom upravom. Organizacije civilnog društva sa Zapadnog Balkana, okupljene u regionalnoj mreži Think for Europe, prikupljale su iskustva za svaku od šest administracija iz regiona. Prikupljena iskustva su zatim analizirana korišćenjem kvantitativnih i kvalitativnih istraživačkih metoda.

Udeo pozitivnih i negativnih iskustava prikazan je na uzorku opšte populacije, da bi potom iskustva bila razvrstana na osnovu pola, starosti i regiona iz kojeg ispitanici dolaze, te je predstavljen odnos pozitivnih i negativnih iskustava na primerima pet najtraženijih javnih usluga. U drugoj sekciji, kvalitativnom analizom dobijeni nalazi grupisani su u četiri kategorije (efikasnost organa uprave, ponašanje i etičnost državnih službenika, stanje tehničke opreme i elektronska uprava), na osnovu kojih su izrađene kratkoročne, srednjoročne i dugoročne preporuke namenjene nadležnim organima uprave. Učestala iskustva, kao i ona koja ukazuju na postojanje nekog specifičnog problema u funkcionisanju javne uprave, posebno su navedena i interpretirana kako bi se ukazalo na moguća rešenja u interesu građana. Na kraju, nalazi istraživanja podeljeni su sa relevantnim državnim organima, a posebni sastanci organizovani su sa predstavnicima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i Kancelarije za informacione tehnologije i eUpravu.

Članak Analiza rezultata kampanje sa građanima „Pratimo svoju reformu” se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Reforma javne uprave (RJU), kao sastavni deo prvog klastera, jedan je od fundamentalnih uslova na putu ka članstvu u EU. U regionu Zapadnog Balkana, ova reforma je godinama unazad sagledavana kroz SIGMA Principe javne uprave, razvijene od strane OECD/SIGMA i odobrenih od strane EU.

Ovi Principi definišu šta čini dobro funkcionisanje uprave u smislu njene sposobnosti da građanima pruži transparentne, efikasne i delotvorne usluge i da podrži socio-ekonomski razvoj. Pored spoljnog pritiska za postizanjem opipljivih rezultata na polju RJU, domaća potreba za unapređenjima jača pritisak na Vladu da nastavi sa reformama i kada spoljni pritisak oslabi usled okončanja procesa pristupanja. Akteri iz civilnog sektora, koji imaju znanja o funkcionisanju lokalnih uprava, mogu preuzeti takve domaće inicijative zagovaranja za unapređenu upravu. Nezavisan monitoring RJU i dijalog sa vladom zasnovan na činjenicama predstavljaju dobar pristup u ostvarenju ovog cilja.

WeBER projekat je završio treći ciklus praćenja RJU za period 2021/2022 godine. Strukturirani pristup zasnovan na dokazima, kao i u prethodna dva ciklusa praćenja, posebno se fokusira na aspekte RJU koji su od najveće važnosti za civilno društvo i javnost. WeBER praćenje RJU snažno se oslanja na kapacitete, veštine i lokalno znanje civilnog društva na Zapadnom Balkanu. Ono se nadovezuje na SIGMA Principe javne uprave kao kamen temeljac RJU, i procenjuje ih sa nezavisnog stanovišta. Sveukupno gledano, PAR Monitor metodologija, zasniva se na odabiru 22 SIGMA principa u šest ključnih oblasti RJU, praćenih i izveštavanih kroz 23 složena indikatora.

Treći ciklus praćenja ujedno predstavlja i poslednje izdanje PAR Monitora u skladu sa postojećim okvirom SIGMA Principa iz 2014. godine, a koji je modifikovan u 2017. godini, budući da je proces revizije Principa u toku. Naredni, četvrti ciklus praćenja, stoga, biće zasnovan na izmenjenoj PAR Monitor metodologiji, usklađenoj sa novim SIGMA okvirom s obzirom na to da on predstavlja oslonac WeBER pristupa praćenju RJU u regionu Zapadnog Balkana. Koncept svih WeBER indikatora omogućava poređenja uprava na Zapadnom Balkanu i daje priliku za regionalnu uporedivost rezultata.

Uz metodologiju, paket PAR Monitora čini i uporedni izveštaj o praćenju RJU u celom regionu Zapadnog Balkana, kao i šest izveštaja koji pružaju detaljne nalaze za svaku upravu ponaosob. Ovaj izveštaj pruža rezultate trećeg ciklusa praćenja za Srbiju, uključujući niz preporuka koje se mogu primeniti.

Članak Nacionalni PAR Monitor 2021/2022 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U središtu monitoringa reforme javne uprave (RJU), nalaze se teme koje su od primarnog interesa za građane i civilno društvo. Jedna od njih, koja se prožima u praktično svim oblastima RJU i od koje u značajnoj meri može zavisi kvalitet sprovedenih reformi, jeste svakako transparentnost. Transparentnost podrazumeva da su ciljevi javnih politika, njihov pravni, institucionalni i ekonomski okvir, kao i političke odluke i svi povezani podaci i informacije, dostavljeni javnosti na razumljiv, pristupačan i blagovremen način. Oslanjajući se na ovakvo poimanje transparentnosti i OECD/SIGMA Principe javne uprave, WeBER PAR Monitor metodologija za monitoringa RJU na Zapadnom Balkanu u velikoj meri integriše princip transparentnosti kao jednu od centralnih komponenti dobre uprave.

Značaj transparentnosti može se posmatrati iz nekoliko uglova. Na prvom mestu, transparentnost omogućava građanima da budu u potpunosti upoznati sa svojim pravima, te da blagovremeno i efikasno ispunjavaju svoje obaveze. Takođe, ona je važna i za neometano funkcionisanje tržišta, odnosno kako bi privrednici mogli da obavljaju svoje poslovanje u slobodnoj i konkurentnoj atmosferi. U vezi s prethodnim, puna transparentnost koja omogućava nadzor javnosti nad upravom ograničava prostor za korupciju, što je od vitalnog interesa kako za građane, tako i za privredu. Na posletku, reforma javne uprave predstavlja područje od fundamentalnog značaja za proces pristupanja država Zapadnog Balkana Evropskoj uniji, rame uz rame sa vladavinom pravom i funkcionisanjem demokratskih institucija.

Cilj ovog sižea jeste da na temelju nalaza poslednjeg monitoring ciklusa u regionu Zapadnog Balkana, sprovedenom u 2022. godini, prikaže stanje transparentnosti u različitim oblastima RJU, skrene pažnju na mnogobrojne slabosti, ali i predstavi primere dobre prakse, kada je transparentnost RJU u regionu u pitanju.Počevši od javnih politika koje se i dalje izrađuju iza zatvorenih vrata, preko nedovoljno transparentnog upravljanja ljudskim resursima i ograničene proaktivnosti u informisanja javnosti, sve do pitanja pružanja usluga, izveštavanja o budžetu i javnim nabavkama, ukazano je na nedostatke u transparentnosti, koje se provlače u svakoj od oblasti RJU, i predstavljaju boljku svih država u regionu.

Članak <strong>Transparentnost reforme javne uprave na Zapadnom Balkanu:</strong><br>Brojne manjkavosti i ograničeni primeri dobre prakse u regionu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Iz tog razloga su Centar za evropske politike (CEP) iz Beograda i Centar za studije evropskih politika (CEPS) iz Brisela kreirali Model faznog pristupanja Evropskoj uniji, koji je u značajnoj meri izgrađen na principima revidirane metodologije, koju zapravo dodatno obogaćuje i operacionalizuje. Ovaj infografik nastoji da pokaže na koje sve način Model faznog pristupanja operacionalizuje centralne elemente nove metodologije, kreirajući prostor za dijalog i iscrtavajući jasan putokaz napretka po fazama, dok istovremeno zadržava klastersku strukturu, ali i dodatno naglašava značaj osnovnog klastera.

Preuzmite infografik u punoj veličini

Članak Model faznog pristupanja EU kao predlog za operacionalizaciju revidirane metodologije proširenja se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Tokom 2021. godine, u sklopu projekta Praćenjem javne uprave ka boljem upravljanju na lokalu – pratim JA, sprovedena je kampanja usmerena na pitanja RJU na lokalnom nivou.

Kampanja se sastojala od 85 uličnih akcija sprovedenih u 17 gradova i opština u kojima su građani neposredno anketirani. Dodatno, kampanja je sprovedena i onlajn, putem portala Pratim JA, kako bi se svim građanima u Srbiji dala prilika da podele svoja iskustva. Takođe, CEP je u okviru projekta Osnaživanje civilnog društva Zapadnog Balkana za reformisanu javnu upravu – WeBER 2.0 od 2020. godine prikupljao iskustva građana putem onlajn platforme, ali i u direktnoj komunikaciji sa građanima na terenu. Dok je projekat Pratim JA prikupljao iskustva građana koji su bili u kontaktu sa opštinskim / gradskim upravama, WeBER 2.0 je građanima dao mogućnost da podele svoja iskustva o različitim tipovima usluga koje su im pružali organi javne vlasti.

Uvereni da za građane nije od suštinskog značaja da li im je neku uslugu pružio organ jedinice lokalne samouprave, organ državne uprave ili javna služba, te da je građanima najbitnije da im javne usluge budu pristupačne i pružene na efikasan i profesionalan način, istraživači Centra za evropske politike su izradili Knjigu utisaka građana kako bi donosiocima odluka ukazali na probleme sa kojima se građani najčešće susreću, ali i ponudili konkretne preporuke za unapređenje funkcionisanja javne uprave u Srbiji.

Članak Knjiga utisaka građana se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Srbija aktivna u multilateralnim vidovima regionalne saradnje

Već u uvodnom delu svog izveštaja, Komisija je istakla aktivnu ulogu Srbije u različitim regionalnim inicijativama. Od već etabliranih mehanizama regionalne saradnje, poput Saveta za regionalnu saradnju i CEFTA, preko Energetske i Transportne zajednice, pa sve do novijih inicijativa poput Zelene agende i Zajedničkog regionalnog tržišta (ZRT), angažman Srbije je pozitivno ocenjen. Upravo je ZRT, inicijativu pokrenutu na Samitu Berlinskog procesa u Sofiji 2020. godine, Komisija okarakterisala kao ključnu za unapređenju konkurentnosti i privlačenje stranih investitora u regionu. Podržano optimističnim Ekonomskim i investicionim planom za Zapadni Balkan, čija potencijalna vrednost u vidu pomoći, zajmova i kreditnih garancija ide i do 30 milijardi evra, ZRT predstavlja najambiciozniju regionalnu ekonomsku inicijativu koja uključuje svih šest zapadnobalkankih aktera. S tim u vezi, Komisija je posebno naglasila značaj koji Srbija, kao najveća ekonomija regiona, može imati u izgradnji ZRT.

S druge strane, Komisija nije propustila da pomene ni „Otvoreni Balkan“, inicijativu koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija pokrenule 2019. godine pod kolokvijalnim nazivom „Mini Šengen“ i koja od jula 2021. nosi svoj sadašnji naziv. Još od iniciranja „Mini Šengena“ u Novom Sadu 2019. godine, lideri triju zemalja su iznova naglašavali kompatibilnost ovog projekta sa evropskim putem Zapadnog Balkana. Njegovim prerastanjem u „Otvoreni Balkan“ na Forumu za regionalnu ekonomsku saradnju u Skoplju dve godine kasnije, ovaj stav nije promenjen. Štaviše, trojica lidera su izrazili svoju podršku inicijativima pokrenutim u okviru Berlinskog procesa, naglašavajući da je „Otvoreni Balkan“ izgrađen na istim temeljima kao i ZRT, te pozivajući ostale partnere iz regiona da pristupe „Otvorenom Balkanu“. Komisija je takođe konstatovala da su Srbija, Albanija i Severna Makedonija kroz ovu inicijativu de facto implementirale određene elemente ZRT, ali i pozdravila činjenicu da su poslednjem samitu „Otvorenog Balkana“ u Beogradu prisustvovali i premijer Crne Gore i predsedavajući Saveta ministara Bosne i Hercegovine, čime je ova inicijativa dobila na dodatnoj inkluzivnosti.

Sve u svemu, produbljivanje ekonomskih integracija kroz koje bi Zapadni Balkan implementirao četiri slobode EU i pre samog članstva, važno je ne samo kao priprema za učešće na jedinstvenom tržištu EU, već i kao dobar stimulans privrednom razvoju država u regionu. Imajući u vidu da Srbija zauzima centralni geografski položaj na Balkanu, da preko njene teritorije prelaze neki od najvažnijih panevropskih saobraćajnih koridora (Koridor X i Koridor VII), te da je ona i jedan od najvažnijih trgovinskih partnera svojih suseda, svaki vid uspešnog privrednog povezivanja u regionu morao bi da uključi Srbiju. Prepoznajući svoj geoekonomski značaj, Srbija učestvuje u svim važnim regionalnim inicijativama, a njena proaktivna uloga je posebno uočljiva na primeru „Otvorenog Balkana“.

Ipak, očigledno je da ova inicijativa nema tako snažnu podršku EU i njenih najvažnijih država članica, kakvu uživa ZRT. S druge strane, analiza akcionih planova i deklaracija usvajanih pod okriljem ova dva ekonomska projekta, pokazuje da oba u svojoj osnovi imaju za cilj da od Zapadnog Balkana načine prostor slobodnog kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala i time prodube postojeće CEFTA aranžmane. Imajući u vidu komplementarnost „Otvorenog Balkana“ i ZRT, ali i kombatibilnost ovih inicijativa sa evropskim integracijama regiona, za očekivati je da to prepozna i EU koja bi mogla da pokuša da poveže ove dve inicijative i učini ih jedinstvenim projektom koji će u svojoj konačnici imati za cilj priključenje svih država Zapadnog Balkana EU.

Ratno nasleđe još uvek važna tema u regionalnim odnosima

Pored regionalne ekonomske saradnje, posebno je pohvaljena multilateralna saradnja na rešavanju pitanja izbeglih ili interno raseljenih lica. Ona se ostvaruje u okviru procesa Sarajevske deklaracije iniciranog još 2005. godine, u kojem Srbija sarađuje sa Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom i Crnom Gorom, a u cilju pronalaženja dugoročno održivog rešenja za izbeglice i interno raseljena lica. S tim u vezi, pod okriljem Regionalnog programa stambenog zbrinjavanja koji je sastavni deo ovog procesa, do sada je izgrađeno, kupljeno ili obnovljeno preko 6 300 stambenih jedinica u Srbiji, u kojima je zbrinuto oko 19 hiljada ljudi. Ipak, i pored pozitivnih pomaka, Komisija je ukazala da još uvek postoje ozbiljni izazovi na planu ekonomske i društvene integracije ovih lica koja bi trebalo da obezbedi održivost njihovog povratka.

S druge strane, nerazjašnjena sudbina lica nestalih tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije i dalje opterećuje regionalne odnose. Pozivajući se na podatke Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, Komisija navodi da је u julu 2022. godine, još uvek 9 876 nestalih lica. Ulaganje dodatnih napora u pronalažanje i identifikaciju posmrtnih ostataka nestalih lica, važno je ne samo sa stanovišta dobrosusedskih odnosa, već predstavlja pitanje uvažavanja ljudskih prava članova porodica nestalih da saznaju sudbinu svojih bližnjih. S tim u vezi, nadležni u Srbiji sproveli su dve ekshumacije u toku 2021. godine u kojima su identifikovani ostaci desetoro lica, od kojih je poreklo jednog lica iz Hrvatske, sedmoro iz BiH, a četiri sa prostora Kosova i Metohije. Ipak, ukazano je i da u periodu između dva izveštaja Komisije nije bilo sastanka nadležnih tela iz Srbije i Hrvatske koja rade na rešavanju ovog pitanja, te da nerazjašnjena sudbina nestalih lica ostaje jedno od ključnih pitanja koja treba da budu rešena na Zapadnom Balkanu.

Dovoljan je samo letimičan pogled na prethodne godišnje izveštaje Komisije kako bi se uočilo da je postkonfliktno nasleđe neizostavan deo odeljaka o regionalnim odnosima, što će izvesno biti slučaj i u godinama pred nama. Integracija izbeglih i interno raseljenih lica je proces koji ne može biti sproveden preko noći, ali on u bitnoj meri može biti određen stanjem odnosa na političkom nivou, pogotovo kada je reč o građanima koji su pripadnici manjinskih zajednica. Kada je reč o nestalim licima, iako se broj nerešenih slučajeva smanjuje iz godine u godinu, on je još uvek prilično visok, a protokom vremena sve je teže precizno locirati mesta potencijalnih masovnih grobnica. Iako državni predstavnici formalno izražavaju volju da ovaj problem bude u potpunosti rešen, u praksi često izostaje razmena dokumenata koji bi mogli da olakšaju potragu za nestalima. Sve u svemu, iskrena politička volja praćena ulaganjem intenzivnih praktičnih napora predstavlja model za razrešenje svih spornih pitanja sa susedima, kako onih proisteklih iz ratova 90-ih, tako i onih nastalih usled drugih okolnosti.

Bilateralni odnosi Srbije sa susedima – stari sporovi i novi problemi

Iako je Komisija ocenila da je Srbija generalno posvećena unapređenju bilateralnih odnosa sa susedima, neulaganje dovoljnih napora da od ranije otvorena pitanja budu rešena, evidentirano je kao ključni problem. Ovo je posebno uočljivo u pogledu odnosa sa Hrvatskom. Osim već pomenutih pitanja povratka i integracije izbeglica i razjašnjenja sudbine nestalih lica, neizvršena delimitacija granice ostaje najvažnije otvoreno pitanje između Srbije i Hrvatske. Iako su dve strane saglasne da sporan deo granice na Dunavu treba da bude rešen tako da međudržavna granica odgovara nekadašnjoj međurepubličkoj, što je u skladu sa mišljenjem Badinterove komisije, ne postoji saglasnost oko toga kako definisati granicu iz doba SFRJ.[1] Osnovni problem nalazi se u činjenici da je Dunav promenio svoj tok i da bi strogo pridržavanje međunarodnopravnog načela da granica prati srednji tok reke, delimično oštetilo hrvatsku stranu. Iako se pregovori o granici vode već dve decenije, dve strane još uvek nisu blizu dogovora. Imajući u vidu da je rešenje svih graničnih sporova neophodno kako bi Srbija postala članica EU, postoji nedvosmislen interes da spor na Dunavu bude okončan, a odnosi sa Hrvatskom rasterećeni.

I pored značaja koji stara nerešena pitanja mogu imati na aktuelne odnose, to verovatno nije ključni razlog zbog kojeg je Komisija odnose Srbije i Hrvatske ocenila kao „zategnute“ (under strain). Naime, srpsko Tužilaštvo za ratne zločine je u maju 2022. godine podiglo optužnicu protiv hrvatskih pilota zbog raketiranja kolone srpskih izbeglica tokom operacije „Oluja“, što je izazvalo veoma oštre reakcije hrvatskog rukovodstva.[2] Pored ovog slučaja, na zatezanje srpsko-hrvatskih odnosa uticala je i zabrana hrvatskih organa da predsednik Srbije poseti logor Jasenovac.[3] Tenzije koje su se u javnosti stvorile, dodatno su podgrevane često neprimerenim izjavama zvaničnika dveju država, među kojima je prednjačio srpski ministar unutrašnjih poslova, u više navrata nazivajući hrvatsku vladu „ustaškom“. Mada je Evropska komisija propustila da izričito naglasi neke od ovih aspekata srpsko-hrvatskih odnosa, činjenica da ih od neutralne formulacije „promenljivi“, koju je upotrebila u tri prethodna izveštaja, sada karakteriše kao „zategnute“, pokazuje da i Komisija uočava očigledno pogoršanje u odnosima Zagreba i Beograda.

Druga država u susedstvu Srbije koju je Komisija posebno apostrofirala jeste Crna Gora. Uprkos iskazanoj volji da se odnosi dve države unaprede i da se radi na otvorenim pitanjima, Komisija je ovo odnose označila kao „izazovne“ (challenging). Iako je u dva navrata, u novembru 2021. i junu 2022. godine, došlo do poseta crnogorskog premijera Beogradu, ad hoc političke trzavice bile su učestala pojava u ovom periodu. Kao jedno od višegodišnjih spornih pitanja koje je naročito pomenuto u izveštaju Komisije, odnosi se na odbijanje Srbije da izruči Svetozara Marovića. Nekadašnji predsednik Državne zajednice Srbije i Crna Gore, pravosnažno osuđen na kaznu zatvora zbog finansijskih malverzacija, pobegao je u Srbiju po izricanju kazne 2016. godine. Uprkos višestrukim zahtevima crnogorskih organa da Marović bude izručen, ali i protivno Sporazumu o ekstradiciji koje su dve zemlje potpisale još 2010. godine, Srbija do danas nije izručila Marovića. Sve u svemu, iako se odnosi sa Crnom Gorom popravljaju, a poseta premijera Crne Gore i njegovo prisustvo samitu „Otvorenog Balkana“ u Beogradu šalju ohrabrujuće signale, poštovanje međunarodnih obaveza i uzdržavanje od neprimerenih političkih izjava, ostaju recept za dobrosusedske odnose dveju država.

Za odnose Srbije i Crne Gore je od neprocenljivog značaja što je u avgustu 2022. potpisan dugo najavljivani Temeljni ugovor između Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Crne Gore. Pitanje svojinskih prava nad crkvama i manastirima na teritoriji Crne Gore aktuelizovano je usvajanjem spornog Zakona o slobodi veroispovesti koji je izazvao višemesečne proteste vernika SPC u Crnoj Gori i naposletku doveo do smene vlasti Demokratske partije socijalista (DPS). Iako su nove vlasti ukinule sporne odredbe pomenutog zakona, na potpisivanje Temeljnog ugovora čekalo se do izbora naredne Vlade. Ipak, s obzirom da je ovaj čin doveo do pada Vlade i obnavljanja političke nestabilnost u Crnoj Gori, složeni međuetnički odnosi i identiteska pitanja mogu dovesti i do novih trzavica u srpsko-crnogorskim odnosima u budućnosti. Zbog toga će biti važno da se Beograd uzdrži od mešanja u unutrašnje stvari u Crnoj Gori, a zaštitu prava i interesa Srba u regionu potraži u bilateralnoj i multilateralnoj saradnji sa svojim susedima.

Umesto zaključka – faznim pristupanjem do rešavanja otvorenih pitanja

Od pokretanja evropskih integracija u regionu, Srbiji i drugim državama Zapadnog Balkana jasno je stavljeno do znanja da će njihovi procesi pridruživanja i pristupanja EU biti u značajnoj meri određeni regionalnom saradnjom i dobrosusedskim odnosima. U međuvremenu je došlo do (hiper)produkcije regionalnih inicijativa koje, iako pokretane sa velikom ambicioznošću, najčešće nisu rezultovale opipljivim koristima. Otvorena pitanja, od kojih su mnoga došla kao posledica raspada zajedničke države i/ili predstavljaju postkonfliktno nasleđe, bezmalo tri decenije kasnije, nastavljaju da opterećuju odnose u regionu. Stoga je ulaganje dodatne političke volje da sva otvorena pitanja budu konačno rešena od ogromne važnosti za stabilnost odnosa na Zapadnom Balkanu, a posledično i pristupanje ovih država Evropskoj uniji.

Transformativna moć koju politika proširenja EU poseduje i koju je u više navrata demonstrirala, može imati ključni značaj u ovim procesima. Stoga je jasnija i opipljivija perspektiva članstva neophodna kako bi političke elite bile odlučnije u ulaganju dodatnih napora na otklanjanju svih spornih pitanja u regionu. Model faznog pristupanja EU može ponuditi upravo tu snažniju perspektivu članstva koja može biti ključan generator političke volje za reforme, ali i rešavanje otvorenih pitanja sa susedima. Građani i privreda bi osetili koristi u toku samog pristupnog procesa, a donosioci odluka posledično bili dodatno podstaknuti da se hrabrije angažuju i definitivno reše sva pitanja koja koče region na njegovom putu ka EU.

[1] Dok se srpska strana poziva na Savezni zakon o razgraničenju iz 1945. i odluke Skupštine Vojvodine iz 1946. godine, hrvatska strana ove odluke smatra privremenim i kao relevatne uzima katastarske knjige iz doba Austrougarske.

[2] Osim što negiraju da u stradanju srpskih civila ima elemenata ratnog zločina, te optužnicu smatraju „politički motivisanom“, iz Zagreba takođe osporavaju nadležnost pravosudnih organa iz Srbije da sude za ratne zločine koji su se desili izvan njene teritorije.

[3] S obzirom da Srbija nije putem zvaničnih diplomatskih kanala najavila ono što je smatrano „privatnom posetom“ njenog predsednika, hrvatske vlasti su ovo videle kao povredu procedura i onemogućile planiranu posetu.

Photo: Informal EU- Western Balkans meeting. © EU

Članak Regionalni odnosi Srbije u svetlu godišnjeg izveštaja Evropske komisije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U demokratskom društvu, transparentnost je osnovni element dobre vladavine koji čini da javna uprava bude odgovornija za svoj rad. Dodatno, ona pomaže da građani budu svesniji svojih prava i obaveza, kao i da budu bolje upoznati sa odlukama javnih politika, te predstavlja preduslov inkluzivnog procesa donošenja odluka koji uključuje civilno društvo i sve zainteresovane strane.

Štaviše, transparentnost je ključno pitanje koje se prožima u svim oblastima reforme javne uprave (RJU) u skladu sa Principima javne uprave koji predstavljaju kodifikovane uslove za članstvo u EU u ovoj fundamentalnoj reformskoj oblasti. Ipak, iako je transparentnost prepoznata u srpskoj Strategiji RJU kao suštinski deo njene reforme javne uprave, osamnaest godina nakon što je prva Strategija reforme javne uprave usvojena u Srbiji, mnogi važni aspekti rada uprave ostaju nedovoljno transparentni. Ovo stvara opšti negativni uticaj na proces pristupanje zemlje EU, potkopavajući fundamentalne reforme u ključnim oblastima uprave. Na kraju, to vodi i smanjenju kvaliteta života građana.

Članak Transparentnost reforme javne uprave u Srbiji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Izmenjena uloga Narodne skupštine – smanjenje sveprisutnog političkog činioca

Iako je Ustav Republike Srbije iz 2006. godine usvojen konsenzusom političkih stranaka i potvrđen od strane većine građana na referendumu, odmah po njegovom stupanju na snagu je postalo jasno da način na koji on reguliše sudsku granu vlasti nije u potpunosti usklađem sa evropskim standardima. Naime, Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija) je već u svom Mišljenju iz marta 2007. godine o Ustavu Srbije izrazila nedvosmislenu zabrinutost zbog potencijalne politizacije pravosuđa, rečima da je „uticaj parlamenta na pravosuđe očigledno prekomeran“.^[2]Tom prilikom, Venecijanska komisija je ponovila stav izražen u Mišljenju br. 349/2005, gde je u tački 16 izričito naglašeno da se „uključivanjem parlamenta u imenovanja na sudske … Continue reading Na stavove Venecijanske komisije, nadovezalo se gotovo nepodeljeno mišljenje domaće pravne struke da je Ustav stvorio prostor da Skupština vrši preveliki uticaj na proces izbora i razrešenja sudija i javnih tužilaca. Činjenica da su i domaći i inostrani eksperti već tada ukazali na objektivnu ustavnopravnu potrebu promene Ustava, sa ciljem sprečavanja politizacije pravosuđa, sugeriše da su ustavotvorci propustili priliku da uspostave dugoročne konstitucionalne temelje Srbije.

Odredbe Ustava koje su Narodnoj skupštini poveravale nadležnost da bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca i javne tužioce i odlučuje o prestanku njihove funkcije, kao i da bira sudije i zamenike javnih tužilaca, biće zamenjene odredbom prema kojoj je uloga Skupštine daleko limitiranija. Naime, Narodna skupština bi ustavnim promenama bila ograničena na izbor četiri člana Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva (sadašnjeg Državnog veća tužilaca), kao i izbor Vrhovnog javnog tužioca (sadašnjeg Republičkog javnog tužioca).  Kvalifikovana većina predviđena za izbor nosilaca navedenih funkcija, tj. dvotrećinska većina svih narodnih poslanika u slučaju članova Visokog saveta sudstva (VSS) i Visokog saveta tužilaštva (VST), odnosno tri petine glasova svih narodnih poslanika u slučaju Vrhovnog javnog tužioca (VJT), trebalo bi da obezbedi da lica izabrana na ove funkcije ne budu birana isključivo od strane poslanika vladajućih partija, već da predstavljaju rezultat kompromisa vlasti i opozicije. Time bi se predupredilo da vladajuća stranka ili koalicija na ove pozicije imenuje isključivo podobne ljude, a kriterijum lojalnosti koji trenutno dominira izborima u parlamentu, mogao bi da bude zamenjen kriterijumom stručnosti.

Sa druge strane, treba ukazati na potencijalne opasnosti u vezi sa ovako predviđenim izborima članova VSS i VST. Naime, u slučaju da Skupština u zakonom određenom roku ne izabere sva četiri člana VSS i VST, odnosno Vrhovnog javnog tužioca, njih će birati komisija koju bi činili predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda (sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda), Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. Mada zamišljena kao mehanizam za prevazilaženje potencijalnog zastoja, postoji opravdana bojazan, koju posebno ističe i Venecijanska komisija, da bi komisija mogla u potpunosti preuzeti i politizovati izbor pomenutih funkcionera, u odsustvu političke volje vladajućih stranaka da, u saradnji sa opozicijom, dođu do kompromisnih rešenja.

Da bi se do kraja razjasnila ova bojazan, ovaj argument mora biti doveden u vezu sa usvojenim Ustavnim zakonom za sprovođenje Akta o promeni Ustava. Naime, u članu 8, Ustavni zakon je predvideo da predsednik Vrhovnog kasacionog suda (budući predsednik Vrhovnog suda), kao i Republički javni tužilac (budući Vrhovni javni tužilac), nastavljaju da vrše svoje funkcije do isteka mandata na koji su izabrani. Imajući u vidu da je trenutne nosioce ovih funkcija izabrala Skupština apsolutnom većinom glasova, a to isto važi i za Zaštitnika građana, čak četiri od pet članova pomenute komisije, zajedno sa predsednikom Skupštine, činiće politički postavljena lica. U praksi bi to moglo dovesti do obesmišljavanja pokušaja depolitizacije pravosuđa putem predloženih ustavnih promena.

Iako se ne čini jednostavnim ponuditi alternativu predviđenom rešenju – kojom bi se istovremeno prevazilazila potencijalna institucionalna blokada i obezbeđivala depolitizacija izbora pomenutih funckionera – volja stranaka na vlasti da deluju u duhu Ustava, te prilikom izbora članova VSS i VST i biranja Vrhovnog javnog tužioca zaista tragaju za kompromisom sa opozicijom, ostaće ključna za sprečavanje da se na ove važne funkcije postavljaju vladajućoj partiji lojalna lica. S obzirom na to da novi član 151 Ustava, odnosno član 163, koji, između ostalog, određuju način na koji će Skupština birati članove VSS i VST, ostavljaju prostor da ovo pitanje bude dodatno uređeno zakonom, treba insistirati na tome da ova procedura bude regulisana tako da zaista vodi izboru istaknutih pravnika, najviših stručnih i moralnih kvaliteta.

Sastav i nadležnosti Visokog saveta sudstva – korak ka depolitizaciji

Ustavni amandmani predviđaju korenitu reformu kada je sastav Visokog saveta sudstva u pitanju. Iako bi ovo telo i dalje brojalo jedanaest članova, broj članova po položaju smanjen je sa tri na jednog, broj onih koje neposredno bira Skupština smanjen je sa osam na četiri, a preostalih šest članova birale bi sudije iz reda sudija.^[3]Predsednici sudova, kao i prema aktuelnom Ustavu, ne bi mogli biti birani u VSS. Naime, kao član po položaju u VSS, zadržan je jedino predsednik Vrhovnog suda, a isključeni su predsednik nadležnog skupštinskog odbora i ministar pravde, kojima kao predstavnicima zakonodavne i izvršne vlasti svakako nije mesto u telu koje obezbeđuje i jemči nezavisnost sudske grane vlasti. Njihovo mesto zauzeće istaknuti pravnici sa najmanje deset godina iskustva u pravnoj struci koje će birati Skupština, te će se njihov broj popeti sa dva na četiri, ali tako da ipak ostanu manjina pored šestoro sudija i predsednika Vrhovnog suda. Broj sudija koji ulaze u sastav VSS ostaje nepromenjen, uz bitnu razliku da je ovih šestoro sudija ranije birala Skupština, a da bi nakon ustavnih promena to radila struka među sobom.^[4]Jedan od ovih sudija biće biran za predsednika VSS, čime je na ustavnom nivou izmenjeno postojeće zakonsko rešenje prema kojem je predsednik Vrhovnog kasacionog suda automatski i predsednik VSS. Ovakvim uređenjem je ciljano da se uloga Skupštine umanji, ali ne i potpuno ukine, čime bi se postigao balans i održala veza sa predstavnicima građana.

Visoki savet sudstva osnažen je, ne samo kroz depolitizaciju njegovog članstva, već i kroz proširen opseg njegovih nadležnosti. Sva ovlašćenja koja je imala Skupština, kada je izbor i razrešenje nosilaca sudijskih funkcija u pitanju, ustavni amandmani prenose na VSS. Tako bi ubuduće, VSS bio nadležan za izbor sudija čak i prilikom prvog imenovanja (ukida se institut probnog trogodišnjeg mandata sudija), odlučivao bi o izboru i prestanku funkcije predsednika Vrhovnog suda, kao i predsednika ostalih sudova, dok je prema postojećem Ustavu njegova uloga ograničena na ovlašćenje predlaganja Skupštini koja donosi konačnu odluku o ovim pitanjima. Rešenje po kojem je VSS, a ne Skupština, taj koji bira predsednika Vrhovnog suda koji je potom njegov ex officio član, dodatno bi mogla da ojača nezavisnost ovog tela.^[5]Ne treba gubiti iz vida da će aktuelna predsednica Vrhovnog kasacionog suda, koju je prema postojećem rešenju na predlog VSS izabrala Skupština, nastaviti da vrši svoju funkciju do isteka … Continue reading Stoga se može zaključiti da su predložena ustavna rešenja, kada su sastav i nadležnosti Visokog saveta sudstva u pitanju, više nego dobra, i da bi zaista mogla da vode depolitizaciji ovog tela i budu garancija nezavisnosti njegovog delovanja.

Sastav i nadležnosti Visokog saveta tužilaštva – nedovršen posao

Visoki savet tužilaštva, koji bi trebalo da zameni postojeće Državno veće tužilaca (DVT), iako bitno izmenjenog sastava, ostaje, čini se, nedovoljno depolitizovano telo. Naizgled, ustavni amandmani u ovom delu prate model koji je primenjen u VSS time što se zadržava jedanaest članova u VST, broj onih koje Skupština neposredno bira umanjuje se sa osam na četiri, te je isključenjem predsednika nadležnog skupštinskog odbora smanjen i broj članova po položaju. Preostalih pet članova dolazili bi iz redova javnih tužilaca koje bi birali glavni javni tužioci (sadašnji javni tužioci) i javni tužioci (sadašnji zamenici javnih tužilaca).^[6]Ustavnim amandmanima predviđeno je da glavni javni tužioci ne mogu biti birani za članove VST, te je ovim rešenjem onemogućeno da, kao do sada, viši nosioci javnotužilačke funkcije sede u … Continue reading Međutim, ključna prepreka se sastoji u činjenici da su, uprkos preporukama Venecijanske komisije i izričitom stavu Grupe država za borbu protiv korupcije (GRECO), svoj ex officio status zadržali i ministar pravde i Vrhovni javni tužilac. Iako su i Venecijanska komisija i Konsultativno veće evropskih tužilaca, bili nepodeljenog stava da je za samostalnost VST veoma važno da tužioci čine većinu u ovom telu, ustavne promene zapravo smanjuju broj tužilaca koji će biti članovi VST, u odnosnu na njihov broj u sadašnjem DVT. Time se zapravo dolazi u situaciju da će broj onih koje u VST, posredno ili neposredno, bira Skupština, biti natpolovičan^[7]Ovo postaje još očiglednije ako se uzme u obzir da je pomenuti Ustavni zakon predvideo da aktuelna Republička javna tužiteljka, izabrana na predlog Vlade većinskim glasanjem u Skupštini, ostaje … Continue reading, te da će politički postavljena lica imati mogućnost da preglasaju javne tužioce koje je izabrala struka.^[8]Valja istaći da način glasanja u VSS i VST nije regulisan ustavnim amandmanima i da postoji mogućnost da zakon predvidi kvalifikovanu, a ne apsolutnu većinu. To bi u praksi zahtevalo nalaženje … Continue reading

Kada su nadležnosti Visokog saveta tužilaštva u pitanju, ovo telo je osnaženo u odnosu na postojeće Državno veće tužilaca. Naime, DVT nadležno je samo za predlaganje zamenika javnih tužilaca prilikom njihovog prvog izbora koji potom obavlja Skupština, odnosno za njihov kasniji eventualni izbor na stalnu funkciju, dok je Skupština ta koja u ovom momentu, na predlog Vlade, bira javne tužioce. Sa druge strane, budući VST bio bi nadležan za izbor svih nosilaca javnotužilačke funkcije, izuzev VJT, koga bi mogao da predlaže, što je do sada činila Vlada. Takođe, dok postojeće DVT može da odlučuje o prestanku funkcije isključivo zamenika javnih tužilaca, a odluku o prestanku funkcije javnih tužilaca donosi Skupština, na predlog Vlade, dotle će VST biti jedini organ nadležan da odluči o prestanku funkcije javnih tužilaca i glavnih javnih tužilaca. Ove odredbe, trebalo bi da spreče mešanje zakonodavne i izvršne vlasti u procese izbora i razrešenja javnih tužilaca i zajamče samostalnost delovanja javnog tužilaštava.

Za šta se opredeliti 16. januara?

U zaključku bi valjalo ponuditi odgovor na pitanje koje u ovom trenutku mori većinu građana koji još uvek nisu doneli konačnu odluku kako će glasati na referendumu. Legitimno je postaviti pitanje da li su ustavni amandmani dovoljno dobri da pruže neophodne garancije nezavisnosti sudske grane vlasti i približe Srbiju Evropskoj uniji. Sa jedne strane, Venecijanska komisija je nedvosmislena u svom stavu da predložene ustavne promene zavređuju pozitivnu ocenu. Ipak, nije propustila ni da izrazi žaljenje zbog nekolicine stvari koje su ostale neusaglašene sa njenim preporukama, od kojih su neke čisto tehničkog karaktera, ali neke mogu biti i suštinske, kakve su one koje se tiču sastava Visokog saveta tužilaštva. Opravdana zabrinutost postoji i kada je reč o ulozi komisije koja bi trebalo da služi kao potencijalni supstitut teško ostvarivog konsenzusa vlasti i opozicije u parlamentu, a žal može biti izražena i zbog činjenice da u ustavnim amandmanima svoje mesto nisu našle odredbe o uslovima za izbor sudija i javnih tužilaca, ali i što je propuštena prilika za reformu Ustavnog suda.

Promena Ustava u ovoj oblasti predstavlja i jednu od najvažnijih obaveza koju Srbija mora da ispuni u procesu pristupanja EU. To je pomenuto i u tački 14 Pregovaračkog okvira EU za Srbiju, kao i izričito i na više mesta naglašeno u Izveštaju o skriningu za Poglavlje 23. Pregovaračko poglavlje 23 – pravosuđe i osnovna prava, dobilo je na dodatnom značaju u novoj metodologiji proširenja EU njegovim smeštanjem u prvi klaster i dodatnim naglašavanjem da će od napretka u ovoj oblasti zavisiti i čitav pristupni proces. I pored toga, ocene zvaničnika Srbije da će, ukoliko referendum propadne, evropske integracije biti zaustavljene, čine se preteranim. Proširenje na Zapadni Balkan predstavlja geostrateški interes EU i ne treba očekivati da će zbog odluke građana na referendumu Unija odustati od Srbije i reformi na koje je podstiče i u kojima je podržava više od dve decenije.

U svakom slučaju, ako se sagleda postojeći ustavni okvir kada je sudska grana vlasti u pitanju, ovi amandmani predstavljaju značajan korak napred. Građani treba da slobodno, bez straha i pritisaka, izađu na referendum u što većem broju i, kao jedini nosioci suverenosti u Republici Srbiji, odluče da prihvate ili ne prihvate promenu najvišeg pravnog akta svoje zemlje. Promena Ustava će ostati neminovna obaveza Srbije na njenom evropskom putu, a na građanima koji žele Srbiju u EU, ali nisu zadovoljni predloženim amandmanima, ostaje da se nadaju da će u budućnosti, u nekom pluralnijem sazivu Narodne skupštine, biti usvojen još bolji Akt o promeni Ustava koji će oni potom na referendumu i potvrditi.

Članak Ustavne promene – depolitizacija pravosudne grane vlasti ili konzerviranje postojećeg stanja? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Tridesetog novembra 2021. godine, predsednik Narodne skupštine, Ivica Dačić, raspisao je referendum o potvrđivanju Akta o promeni Ustava Republike Srbije za 16. januar 2022. godine.

Tog dana će građani Srbije moći da, sa DA ili NE, odgovore na pitanje „Da li ste za potvrđivanje akta o promeni Ustava Republike Srbije?“ i time potencijalno prihvate ili odbace predložene ustavne promene.

Kako će sudska grana vlasti izgledati ukoliko ustavne promene budu prihvaćene? Ko će ubuduće birati sudije i javne tužioce? Na koji način će biti ustrojen Visoki savet sudstva, a na koji Visoki savet tužilaštva? Koje su najvažnije predložene izmene, a šta prema mišljenju Venecijanske komisije nije razrešeno i ostaje sporno?

Saznajte u novom CEP infografiku.

Infografik možete preuzeti ovde.

Članak Sudska grana vlasti ako ustavne promene budu prihvaćene se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Konferencija o budućnosti Evrope (CotFoE) predstavlja jedinstvenu priliku za građane da razgovaraju – na evropskom, nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou – o tome kako oblikovati budućnost starog kontinenta u smislu osiguravanja reformi koje bi dovele do napretka, prosperiteta i bezbednosti. Pošto se ova pitanja ne mogu pravilno rešiti bez integrisanja Zapadnog Balkana (ZB) u šire rasprave, Centar za evropske politike (CEP – Beograd) napravio je korak napred organizujući konferenciju na visokom nivou pod imenom ZAOKRUŽENA EVROPA.

Naslov ove inicijative je namerno odabran kako bi pokazao da samo ujedinjena Evropa, kontinent sastavljen od zemalja sa zajedničkim vrednostima, može na odgovarajući način odgovoriti na sve veći broj prekograničnih izazova. Stoga se ovaj koncept proteže izvan EU jer zamišlja ZB kao suštinski deo evropske slagalice.

S obzirom na to da su diskusije u okviru CotFoE -a u toku, sa ciljem da se završi do leta sledeće godine, ZAOKRUŽENA EVROPA je registrovana na zvaničnom portalu CotFoE-a. Ključna poruka događaja je bila da je krajnje vreme za otvoreno i kritičko razmatranje, ne o tome da li ZB može doprineti razvoju evropskog projekta, već o tome kako i u kojoj meri. Zato ovaj CEP Predstavlja pruža sažetu analizu ključnih tema koje su obeležile ovu konferenciju,  poput ideje o uvođenju modela pristupanja u fazama, uključivanjem regiona u širu evropsku stratešku autonomiju, dalje iskorišćavanjem ekonomskih beneficija od saradnje između EU i ZB i istražuju načine kako dati veći prostor evropskoj omladini u kontekstu digitalnih izazova. Stoga pot-poglavlja ovog rada prate naslove panela događaja i predstavljaju glavne ideje, kritike i zaključke svake panel diskusije.

Članak Zaokružena Evropa se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.