Autonomnost na prvom mestu

Iako Kipar ukazuje na to da se Evropa i ranije suočavala sa složenim i egzistencijalnim krizama – uspevajući da odgovori na zahteve vremena kroz evoluciju i jačanje svojih kapaciteta – ovoga puta se prepoznaje da je izazov daleko veći. Kipar upozorava da je ono što je novo „intenzitet, višeslojnost i kompleksnost izazova”. Iz tog razloga, jačanje evropske autonomije predstavlja „nužni naredni korak u razvoju evropskog integracionog projekta”. Zato su Kiprani kao svoj slogan izabrali „Autonomna Unija”. Ipak, drugi deo slogana odnosi se na „Otvorena prema svetu”. Ovo je direktan kontrast pokušajima SAD-a da zagovara svoje nacionalne interese na prvom mestu, na uštrb svih dosadašnjih međunarodnih tekovina – poput Ujedinjenih nacija i izgradnje režima slobodne trgovine – čijem je oblikovanju i sama u najvećoj meri doprinela. Na taj način šalje se poruka da autonomnija EU – samodovoljnija i sposobnija – neće ići u suprotnosti sa njenom dosadašnjom vizijom globalnog poretka.

Ostvarivanje ovih ciljeva prevashodno će zahtevati jačanje kapaciteta Unije da deluje kao samostalni bezbednosni akter, sa kapacitetima koji mogu da odgovore na rastuće izazove. Kako je istakao kiparski predsednik Hristodulidis, autonomna Unija je pre svega bezbedna Unija. Kako dalje naglašava, Kipar „iz neposrednog iskustva poznaje značaj odbrane suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti jedne države”. Nadovezujući se na postignuća danskog predsedavanja, Kipar ima za cilj da ubrzano sprovede tzv. Beli papir o odbrani, koji podrazumeva jačanje svih kapaciteta Unije do 2030. godine, kao i sve prateće odbrambene inicijative, poput fonda za zajedničku odbranu (SAFE), programa evropske odbrambene industrije (EDIP) i strategije za odbrambenu industriju. Suštinski, Kipar će nastaviti da radi ono što su njeni Trio partneri radili, a to je da podržava višedimenzionalnu bezbednosnu agendu.

Istovremeno, može se očekivati da Kipar težiti ka snažnijem angažmanu EU u Istočnom Mediteranu. Iako Kipar bezrezervno podržava pružanje podrške Ukrajini, akcenat će se stavljati i na neposredno bezbednosno okruženje ove države članice. S jedne strane, stavljaće se akcenat na nijansiranim odnosima sa Turskom. Otkako je Turska izvršila invaziju na severni deo Kipra, zvanična Nikozija nema efektivnu kontrolu nad tim delom teritorije. Ovo je otežavajuća okolnost s obzirom na to da ni Turska ne priznaje Republiku Kipar – te mu onemogućuje da brodovi uplove u turske luke ili avioni prelete preko turske teritorije – dok istovremeno Turska predstavlja člana carinske unije EU i nužnog partnera za upravljanje brojnim krizama, od migracione do ukrajinske. S druge strane, geografski tik uz Bliski istok, Kipar će insistirati na Novom paktu za Mediteran, kao načinom da se jačaju strateški interesi Unije u regionu, uključujući i humanitarne napore i pomoć Gazi. Nije zato iznenađujuće da dešavanja u Mediteranu predstavljaju alfa i omegu odnosno ključni orijentir za razumevanje kiparske spoljne politike, te da će Kipar insistirati na stavljanju pojačanog fokusa i na ovaj geografski prostor.

Kompetitivnost kao neizostavna nužnost

Kao što se i videlo tokom prvih nedelja otkako je Kipar preuzeo dužnost predsedavajućeg, reč kompetitivnost dominirala je ključnim evropskim političkim i ekspertskim diskusijama. Kipar spada među članice koje nesumnjivo prepoznaju činjenicu da je jačanje autonomije EU na svim nivoima suštinski povezano sa unapređenjem njene globalne konkurentnosti. Otkako je Mario Dragi objavio svoj izveštaj 2024. godine – u kojem je ukazano na to da bez umenjanja preterane zavisnosti od gloalnih igrača Unija ne može opstati kao relevantan i održiv akter – Evropljanima su otvorene oči. U skladu sa novostečenim uvidom, koraci koji će se preduzeti tokom kiparskog predsedavanja odnosiće se na dalji rad na pojednostavljenju procedura, smanjenju birokratije i jačanju jedinstvenog tržišta. Upravo su početkom februara članice razgovarale o mogućnosti, o kojoj je i Kipar na samom početku svog mandata govorio, da se tokom 2026. godine, bez daljeg odlaganja, implementiraju svi ovi koraci.

Ove diskusije dobijaju na značaju jer se tokom kiparskog predsedavanja očekuje intenziviranje pregovora u Savetu oko Višegodišnjeg finansijskog okvira za period od 2028. do 2034. godine. Ključna poruka zagovornika njegovog uvećanja jeste da bez značajnijih budžetskih iskoraka ne može biti ni jačanja konkurentnosti. Tako je Komisija prethodno izašla sa ambicioznim predlogom da se finansijski okvir gotovo udvostruči, dosežući iznos od 2 biliona evra. Iako će Kipar nesumnjivo biti – kao država koja je neto primalac sredstava iz budžeta EU – za uvećanje ukupnih finansijskih izdvajanja u budućnosti, imaće zahtevan zadatak da pomiri stavove članica, s obzirom na to da su mnogi neto-primaoci stali uz Komisiju, dok su štedljivije, poput Nemačke, odmah iskazale svoju skepsu i uverenje da će budžet morati u značajnoj meri da se revidira i umanji. Kao i u slučaju konkurentnosti, ambicija Kipra jeste da se postigne zajednička pozicija i o budućem finansijskom okviru tokom ove godine. Praksa, pak, pokazuje da je ovo ambiciozan cilj, pogotovo ako se uzme u obzir da se gotovo do poslednjeg dana roka vode pregovori o ovom i te kako „vrućem krompiru”.

Proširenje i kiparski program

Više je razloga zašto kiparsko predsedavanje dolazi u prelomnom trenutku za brojne države kandidate.

• Ukrajina je počela javno da zahteva članstvo u Uniji 2027. godine, a dešavanja tokom kiparskog predsedavanja zasigurno će odrediti njen dalji evropski put. Iako je opštepoznato da je nemoguće da do tada ispuni sve uslove za članstvo, odnosno da se u celosti usaglasi sa pravnim tekovinama EU i demonstrira njihovu efektivnu implementaciju, ukrajinski predsednik Zelenski insistira na tome da će se do kraja godine preduzeti preko potrebni koraci u najznačajnijim oblastima. Radi se o prelomnom momentu jer se trenutno razmatra da se godina članstva uvrsti u sporazum koji bi trebalo da okonča rusku agresiju, a koji bi trebalo da pruži garancije Ukrajini da će moći da računa na evropske partnere i u budućnosti. Trenutno je EU sa Ukrajinom neformalno otvorila tri klastera kroz tzv. frontloading proceduru koju je predložila Danska. Ukoliko je cilj da se Ukrajini pravovremeno pomogne na njenom evropskom putu, može se očekivati razgovor o otvaranju preostalih klastera u narednim mesecima.

• Sa Zapadnog Balkana, ova godina je najvažnija za Crnu Goru. Reč je o državi koja je izuzetnom brzinom uspela da zatvori veliki broj poglavlja, a čije je rukovodstvo insistiralo na tome da će kompletirati sve svoje reforme do kraja ove godine. To je podrazumevalo da će i Unija proporcionalno biti responzivna, odnosno da će nastaviti da zatvara pregovaračka poglavlja. Uz podršku Kipra, razmatra se zatvaranje do deset poglavlja. Činjenica da je, na početku kiparskog mandata, zatvoreno poglavlje 32, koje obuhvata finansijsku kontrolu, odnosno pitanje koje spada u klaster Osnove, predstavlja iskorak u dobrom pravcu. Uz to, u skladu sa zaključcima s kraja 2025. godine, Kipar namerava da pokrene ad hoc radnu grupu za izradu pristupnog ugovora sa Crnom Gorom. Kako je kiparski ambasador u Srbiji izjavio, formiranje te grupe i bila „tačka bez povratka”. Ukoliko se zaista ostvare opisane namere Kipra, zaista će se poslati poruka da je ambicija Crne Gore da postane 28. članica 2028. u okvirima realnih mogućnosti.

• Pored Crne Gore, i Albanija je do sada uspevala da obara rekorde, otvorivši svih šest klastera za veoma kratko vreme. Tokom kiparskog predsedavanja, najznačajniji iskorak bi predstavljalo postizanje pozitivne odluke i usvajanje izveštaja o ispunjenosti prelaznih merila (IBAR), kako bi se otpočelo sa zatvaranjem poglavlja. To bi bila prekretnica za Tiranu, imajući u vidu da je Crna Gora ušla u svoju finalnu fazu upravo nakon rešavanja pitanja IBAR-a 2024. godine. Uz podršku Kipra, cilj je da dođe do zatvaranja nekoliko poglavlja. Za sada je još rano znati da li će ova ambicija biti ostvarena, pogotovo ako se uzme u obzir da tek sada počinje najteži deo posla za Albaniju. Proboj na ovom polju poslao bi poruku da Albanija može da napreduje ka kompletiranju svojih reformi, tik uz Crnu Goru.

• Što se tiče ostalih kandidata, iako su u manjem fokusu, Kipar će nastojati da ih održi na agendi Unije. Na primer, Moldavija je, kao i Ukrajina, uz pomoć frontloading procedure uspela da neformalno otvori tri klastera. Sada je cilj da se otvore i preostali klasteri. Iako se za sada ne pominje nikakva ciljna godina za njeno članstvo, postoji mogućnost razdvajanja procesa Moldavije i Ukrajine, pogotovo ukoliko se sa Ukrajinom bude radilo na definisanju godine članstva kao dela mirovnih pregovora. Kada je Srbija u pitanju, Kipar će insistirati na tome da je Beograd ispunio tehničke kriterijume za otvaranje klastera 3. Iako je rano reći da li će Kipar uspeti da ubedi druge članice da otvore klaster, činjenica je da će se šanse za to povećati jedino ukoliko Srbija dodatno pokaže spremnost da ispuni ključne reforme na koje se obavezala iz oblasti vladavine prava i da se spoljnopolitički usaglasi sa vizijom Unije. Za ove države, dakle, politička benevolentnost Kipra neće značiti automatsko ubrzanje procesa.

Imajući sve u vidu, Kipar će imati delikatan zadatak da izbalansira između geopolitičkih imperativa i potrebe da se očuva pravno-funkcionalni integritet Unije. Iako se ne može znati krajnji ishod ovih procesa, ono što se može očekivati jeste da će Kipar, kao tradicionalni podržavalac proširenja, zasigurno težiti da obezbedi podršku kandidatima kako bi poslao poruku da je članstvo na dohvat ruke za one koji su spremni da svoju ruku ispruže. Istovremeno, s obzirom na to da se očekuje da Komisija izađe sa svojim predlozima za dubinsku predpristupnu reviziju različitih politika, može se očekivati da će Kipar promovisati politiku proširenja kao sastavni deo diskusija o paralelnim internim reformama EU.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Kipar je sada na čelu Saveta EU – šta to znači za EU i Zapadni Balkan? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ukrajina (i Moldavija) u fokusu

Iako se ovaj pristup mesecima razvijao, do njegovog „otkrovenja“ došlo je 11. decembra 2025. godine na neformalnom sastanku ministara za evropske poslove EU u Lavovu, u Ukrajini. Sastanak Saveta EU održan je tamo imajući u vidu da su odluke država članica u tom periodu pretežno bile usmerene na pružanje odlučne političke, finansijske, ekonomske, humanitarne, vojne i diplomatske podrške Ukrajini. Iako u velikoj meri postoji jedinstvo oko pružanja ove vrste podrške, jedan od ključnih problema za EU jeste to što članice dugo nisu uspevale da postignu jednoglasnost oko otvaranja pregovaračkih klastera za Ukrajinu. Iako ova država ima status kandidata i formalno otvorene pregovore, Mađarska je ostala jedina članica koja je snažno iskazivala protivljenje daljem pristupnom procesu Ukrajine. To je predstavljalo značajnu prepreku i za Moldaviju, koja je, „u paketu“, takođe bila blokirana. Koliko kog da su članice pokušavale da je odobrovolje, nije bilo uspeha. Tu Danska nastupa sa kreativnim rešenjem.

Danska je država koja je od jula do decembra 2025. godine predsedavala Savetom EU. Reč je, dakle, o veoma iskusnoj i kredibilnoj državi članici koja je već na početku svog mandata istakla da će politiku proširenja postaviti među svoje prioritete. To je bilo od posebnog značaja, budući da Danska do tada nije nužno bila prepoznata kao država kojoj je proširenje među ključnim političkim prioritetima. Međutim, od početka ruske agresije na Ukrajinu, Danska zauzima sve snažniji stav u prilog dubljoj integraciji Unije, većim zajedničkim izdvajanjima i širenju njenih granica. Upravo zato bila je odlučna da pronađe rešenje za ukrajinski slučaj. U praksi, njihovo tumačenje bilo je da, ukoliko Mađarsku nije moguće odobrovoljiti, treba pronaći način da se njen veto zaobiđe. Naravno, reč je o privremenom rešenju, budući da mnoge članice iščekuju da vide uskoro Orbanu leđa, s obzirom da su izbori u Mađarskoj najavljeni za april 2026. godine.

Otključavanje pregovora

Rad Danske nadovezao se na uspešan poduhvat Evropske komisije da, maksimalnom brzinom, odgovori na zahteve koji su se odnosili na analitički pregled stepena usklađenosti nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU (tzv. screening). Prema oceni Komisije, svih šest pregovaračkih klastera spremno je za otvaranje Ukrajini. Ipak, Komisija nije ta koja donosi odluku o otvaranju klastera, već Savet EU, u kojem se odlučuje jednoglasno. Svesna koliko može biti problematično kada jedna država članica zloupotrebi pravo veta, naročito u trenutku kada Ukrajina pokušava da se odupre ruskoj invaziji, Danska je, u saglasnosti sa svim ostalim članicama osim Mađarske, uvela pristup koji omogućava započinjanje tehničkih pregovora u pojedinim klasterima bez formalne političke odluke o njihovom otvaranju. Ovakav aranžman sproveden je na neformalan način, pri čemu je država predsedavajuća kreativno iskoristila svoja proceduralna ovlašćenja.

Naime, umesto da se čeka na jednoglasnost kako bi EU usvojila zajedničke pozicije po klasterima – u kojima se precizira šta Unija očekuje od države kandidata da ispuni radi daljeg napretka u pregovorima – ovog puta dokument je izdala sama država predsedavajuća, i to u svoje ime. Reč je, dakle, o nacrtu zajedničke pozicije koji formalno izdaje predsedavajuća država, ali čiji je sadržaj usaglašen sa svim članicama osim jedne. Do sada je EU imala strogu zabranu dostavljanja ovog dokumenta državama kandidatima pre nego što pregovori o relevantnim klasterima zvanično otpočnu, ali je to pravilo sada konačno prevaziđeno. Cilj je bio da se Ukrajini i Moldaviji omogući da otpočnu sa svim neophodnim reformama, bez čekanja da Mađarska da zeleno svetlo. U praksi, proces je zvanično ostao na istom nivou kao i do sada, dok nezvanično, ali suštinski, ove države kandidati sada imaju jasan putokaz o tome šta je sve potrebno uraditi na putu ka članstvu u EU.

De facto otvaranje klastera

Sa ovakvim kreativnim rešenjem, Ukrajini je de facto omogućeno da otvori čak tri pregovaračka klastera, a isto važi i za Moldaviju. Među njima je klaster 1 (Osnove), koji obuhvata najteže i najznačajnije reforme. Kao i u slučaju kandidata sa Zapadnog Balkana, ovaj klaster se prvi otvara kako bi se u prvi plan stavile suštinske reforme, a od napretka ostvarenog u ovom području zavisi da li će, i u kojoj meri, ostali klasteri biti otvarani, odnosno pojedinačna poglavlja zatvarana. U skladu sa revidiranom metodologijom proširenja, da bi se ovaj klaster uopšte otvorio, Ukrajina i Moldavija su morale da ispune merila za otvaranje, koja su podrazumevala usvajanje mapa puta o vladavini prava, javnoj upravi i demokratskim institucijama, kao i akcionog plana o nacionalnim manjinama – dokumenata koje je Evropska komisija pozitivno ocenila. Pored ovog klastera, obuhvaćeni su i klaster 2 (Unutrašnje tržište) i klaster 6 (Spoljni odnosi). Ukrajina i Moldavija već sada mogu da rade na ovim klasterima, pa ih čak i u potpunosti dovrše, a kada Mađarska ukine svoju blokadu, njihovo zvanično otvaranje i zatvaranje moglo bi da se dogodi gotovo istovremeno.

Sa ovakvim iskoracima, Ukrajina i Moldavija su po broju (tehnički) otvorenih klastera prevazišle ceo Zapadni Balkan, sa izuzetkom Crne Gore i Albanije. Time je Srbija, koja je donedavno bila rame uz rame sa Crnom Gorom, pomerena, primera radi, na peto mesto po stepenu napretka ka članstvu. Ovaj jaz bi se dodatno mogao produbiti ako se uzme u obzir da, sada kada Kipar preuzima predsedavanje Savetom EU, postoji neformalan dogovor da se sa Ukrajinom, a potencijalno i sa Moldavijom, otvore i preostala tri klastera do polovine 2026. godine. Ukoliko Orban doživi izborni poraz, može se očekivati da će u bliskoj budućnosti tehnički pregovori dobiti i svoj politički pečat, odnosno da će se postići jednoglasnost država članica za zvanično otvaranje pregovora. Sve ovo pokazuje u kolikoj meri geopolitički pritisci mogu delovati kao snažan podsticaj Uniji da posegne za kreativnim rešenjima kako bi prevazišla unilateralne blokade u pristupnom procesu država kandidata. Jedina nepoznanica za sada ostaje da li i u kojoj meri će se ovaj inovativni pristup moći primeniti i na Zapadni Balkan. Predstojeća 2026. godina mogla bi na to pitanje ubrzo da ponudi odgovor.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Frontloading – nova reč u žargonu politike proširenja se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Članak Koliko me košta Zapadni Balkan? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Poreklo ideje

Kada nam se javila ideja o ograničenju prava veta za nove članice, kontekst je bio radikalno drugačiji. To je bio period u kojem je malo ko unutar same Unije pokazivao značajno interesovanje za politiku proširenja, dok se ni domaće političke elite nisu previše angažovale po tom pitanju. Status quo, odnosno stagnantan pristupni proces, izgledao je kao izgledan scenario za dogledno vreme. U takvim otežanim okolnostima pokušali smo da „privolimo“ skeptičnije članice, ukazujući im na snažan potencijal da se kredibilnom politikom proširenja podstaknu reforme, istovremeno ističući i geostrateški značaj regiona (nešto što je, nakon izbijanja rata u Ukrajini, postalo više nego očigledno). Nastojali smo dakle da istaknemo da, koliko god Unija imala drugih prioriteta, ne sme sebi dozvoliti da zanemari region. Ipak, čak i kada bismo nailazili na razumevanje, odgovor je obično bio da sama Unija još nije spremna za nove članice, jer nije u stanju da sprovede unutrašnje reforme. Upravo tada imali smo svoj „eureka momenat“.

U procesu promišljanja pristupa, prepoznali smo tri osnovna elementa na kojima je rešenje moralo da počiva. Prvo, pošli smo od toga da je kapacitet EU da apsorbuje nove članice jedan od opštepriznatih kriterijuma koji se mora uvažiti. Zato je, na primer, Unija sprovela brojne interne reforme kako bi uspešno apsorbovala čak 13 novih članica između 2004. i 2013. godine. Drugo, prepoznali smo da je kontekst postao bitno drugačiji – postalo je sve teže postići konsenzus oko ključnih pitanja, uključujući i ustavne promene – te da postoji realan rizik da do tih reformi na kraju ni ne dođe. I, konačno, scenario prema kojem bi kandidati bili spremni za članstvo po ispunjenju svih kriterijuma, dok sama Unija u tom trenutku još ne bi bila interno reformisana da ih primi u svoje redove, imao bi katastrofalan efekat kako na kredibilitet Unije, tako i na demokratske procese u državama kandidatima. Upravo tu nastupa ideja ograničavanja prava veta.

Radi se, dakle, o mehanizmu koji treba da umanji strahove onih članica koje se pribojavaju da bi Unija mogla postati disfunkcionalnija kako bude primala nove članice. Ovim predlogom Unija bi zadržala mogućnost da nastavi s internim reformama, bez bojazni da bi nove članice mogle da zloupotrebe svoje pravo veta. Uz to, države koje bi tek stekle članstvo ne bi imale mogućnost da svoje pravo glasa iskoriste za jednostrano blokiranje država koje se još nalaze u pregovaračkom procesu. U tom smislu, reč je o krajnjoj, ali potencijalno neophodnoj meri u jednom suboptimalnom scenariju u kojem se trenutno nalazimo. Optimalan scenario, naravno, bio bi da se reforme u Uniji sprovedu pravovremeno; međutim, praksa pokazuje da to trenutno nije naročito realistično. Danas, na primer, najmanje deset članica ima rezerve prema prelasku na odlučivanje kvalifikovanom većinom u oblasti spoljne politike – a to je tek jedan od primera oblasti koje zahtevaju reformu. Upravo zato se o ograničavanju prava veta govori kao o rešenju koje bi moglo omogućiti napredak u politici proširenja – posebno ako se uzme u obzir da se rastući broj kandidata za članstvo.

Realizacija ideje

Kada smo prvi put izašli s ovom idejom, naišli smo na izvestan otpor. S jedne strane, postavljalo se pitanje da li uopšte postoji pravna osnova za takvo rešenje, a s druge, da li bi ono dovelo do stvaranja tzv. „drugorazrednog članstva“. Suočene s ovakvim pitanjima, pojedine članice su instinktivno podigle gard, što je bilo u skladu s tada prisutnim „zamorom od proširenja“. Druge su, pak, bile otvorenije i entuzijastičnije – jer su u predlogu videle efektivan način da se reši problem apsorpcionog kriterijuma – ali su ipak ostajale uzdržane da javno podrže ideju koja je još bila u povoju. Sve te vrste zabrinutosti zapravo su nam pomogle da dodatno izoštrimo argumente i pronađemo odgovore na pitanja koja su bila u osnovi legitimna. Taj „ping-pong“ proces trajao je neko vreme, bez jasnih naznaka da će dovesti do situacije u kojoj bi ideja zaista mogla biti uzeta ozbiljno u razmatranje. Ipak, izbijanje rata u Ukrajini 2022. godine promenilo je sve – gotovo preko noći, većina članica postala je spremnija da razmotri ovakav pristup.

Ta nova otvorenost stvorila je i prostor da jasnije objasnimo da su razlozi za prvobitni skepticizam bili neutemeljeni, naročito kada je reč o pravnim nedoumicama. Naime, i u okviru ovog pristupa od kandidata bi se i dalje očekivalo potpuno ispunjenje svih kriterijuma za članstvo. Drugim rečima, nikada se nije zagovarala nikakva „prečica“ ka članstvu, jer je reformski put ostao osnovna pretpostavka i suština samog procesa pristupanja. Ono što je ovde od suštinskog značaja jeste da je, po ispunjenju reformi, zamišljeno da Akt o pristupanju posluži kao pravna osnova za uvođenje predložene mere. Reč je o aktu jednake pravne snage kao i osnivački ugovori EU – s mogućnošću da ih, u kontekstu proširenja, i menja. Ukoliko bi sve države članice ratifikovale, uključujući i državu kandidata, pristupni akt koji bi u sebi sadržao klauzulu o ograničavanju prava veta, ne bi postojala prepreka za njegovu primenu. Ključan element ovde jeste obostrano prihvatanje predloga, što jasno pokazuje da bi on bio rezultat političkog kompromisa.

Ono što je podjednako značajno jeste da se ovim predlogom izbegava stvaranje „drugorazrednog članstva“. Uvažavajući da je princip ravnopravnosti članica jedan od temeljnih principa funkcionisanja EU, koji kao takav ne može da trpi trajna odstupanja, naš predlog je podrazumevao privremena ograničenja. U praksi, ona bi automatski prestala da važe nakon unapred dogovorenog perioda – na primer, do deset godina. Prema tome, ne bi postojala mogućnost da se nove članice trajno zadrže u statusu bez prava veta. Ovakva ideja nadovezuje se na činjenicu da je svako dosadašnje proširenje EU podrazumevalo određena privremena ograničenja (tzv. derogacije) za nove članice – poput ograničenja slobode kretanja radnika. Naravno, ograničavanje prava veta predstavlja korak dalje, ali je, kao takvo, u skladu s realnim okolnostima i potrebom za očuvanjem funkcionalnosti Unije. Istovremeno, nova članica bi imala pravo glasa u odlučivanju kvalifikovanom većinom – što obuhvata ogromnu većinu politika – dok bi čak i u oblastima u kojima se traži jednoglasnost cilj i dalje bio postizanje konsenzusa, a preglasavanje bi se koristilo samo kao krajnja opcija.

Istovremeno, uz predlog ove vrste predviđene su i dodatne garancije – tzv. „mehanizam za hitno kočenje“– kojim se obezbeđuje da nova članica, uprkos privremenom ograničenju, uvek ima mogućnost da zaštiti svoje vitalne nacionalne interese. Ovaj mehanizam bi bio eksplicitno naveden u aktu o pristupanju, a naš predlog je glasio: „Ako [nova država članica] izjavi da, iz važnih i jasno navedenih razloga nacionalne politike, namerava da se usprotivi usvajanju odluke koja se donosi [jednoglasno], glasanje se neće održati. [Predsednik Saveta] će, u bliskoj saradnji sa državom članicom koja je uključena, tražiti rešenje koje je za nju prihvatljivo. Ako u tome ne uspe, Savet može, odlučujući kvalifikovanom većinom, zatražiti da se pitanje prosledi Evropskom savetu na odlučivanje [jednoglasno].“ Suština ovog mehanizma jeste da se spreči bilo kakva mogućnost preglasavanja u pitanjima koja se eksplicitno odnose na novu članicu. Na taj način želeli smo da pokažemo da je moguće pronaći rešenje koje istovremeno čuva funkcionalnost Unije i garantuje očuvanje interesa novih članica.

Prihvaćenost ideje

Iako je za nas članak POLITICO-a bio ohrabrujući, ne treba gubiti iz vida da je reč tek o ideji koja je još u povoju. Da bi se ona usvojila, biće potrebna jednoglasnost država članica, ali i pristanak zemalja kandidata. Činjenica da je ova ideja sada izašla u javnost ukazuje na to da je cilj opipati puls onih na koje bi se i odnosila. U Srbiji je reakcija bila obazriva ali ne i isključujuća, uz napomenu da „svaka inicijativa koja može ubrzati pristupanje Srbije zaslužuje pažnju“ i da postoji otvorenost „za sva pragmatična rešenja“, sve dok ona ne stvaraju trajno stanje. U Crnoj Gori rezervisanost je bila nešto izraženija, ali se i sa te strane moglo čuti da, ako postoji neko odricanje od strane novih članica, trebalo bi uvesti „neku vrstu kontrole, odnosno kontrolnog mehanizma“. Za razliku od njih, Albanija je otvoreno prigrlila takav predlog, prepoznajući da bi se njime mogla adresirati „veoma jasno izražena frustracija među državama članicama EU“ oko činjenice da je sve teže postići konsenzus. Ako se uzmu u obzir svi ovi komentari koji su stigli od donosioca odluka u regionu, može se zaključiti da postoji prostor za dalju raspravu i oblikovanje kompromisnog rešenja koje bi zadovoljilo i aspiracije kandidata i opreznost država članica.

Kako se region bude približavao potpunom ispunjenju kriterijuma za članstvo, tema o kojoj govorimo dobijaće sve veći značaj. Moguće je, zapravo, da će upravo Crna Gora postati prvi konkretan slučaj na kojem će se ova ideja testirati – ne nužno kako bi se ograničila ona sama, već da bi se uspostavio presedan koji bi se primenjivao i na ostale kandidate. Ovo je posebno važno imajući u vidu da bi EU u narednoj deceniji mogla da broji više od trideset država članica. Zato je značajno da zemlje regiona – a posebno Crna Gora, koja u procesu pristupanja prednjači – pokažu spremnost da razmotre ideje ove vrste. Kada se uzme u obzir da bi svaka od njih imala jednaku težinu u Savetu EU kao npr. Francuska – čiji su građani, inače, među najskeptičnijima prema proširenju, čak i u kontekstu trenutnog pozitivnog momentuma – perspektiva se značajno menja. U tom smislu, bilo bi od izuzetnog značaja da zemlje Zapadnog Balkana nastupe zajednički i pošalju jasnu poruku da podržavaju one korake koje Uniju čine funkcionalnijom i spremnijom za prijem novih članica. Takav usklađen i konstruktivan stav pokazao bi ne samo njihovu posvećenost ostvarivanju članstva, već i političku zrelost i sposobnost da deluju u duhu preko potrebne solidarnosti.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

*Napomena: Originalni naslov je prilagođen radi bolje usklađenosti sa formatom bloga.

Članak Kako POLITICO javlja: Naša ideja o ograničavanju veta dobija na zamahu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Prvi problemi

I pre nego što sam krenuo u Moldaviju, znao sam da postoji rizik od oko 30% da me uopšte ne puste da ne prođem pasošku kontrolu. Razlog za to bila je izjava predsednice Moldavije Maje Sandu, koja je tvrdila da se u Srbiji obučavaju proruski i militantno nastrojeni strani državljani u paramilitarnim kampovima, sa ciljem destabilizacije Moldavije u jeku izbora. Ovo nije bio prvi put da se takvi navodi pojave – slično se desilo 2024. godine, kada su u blizini Banjaluke uhapšeni osumnjičeni za organizaciju kampova. Ovog puta, svega nekoliko dana pre mog puta, u Šapcu su uhapšena dva lica srpske nacionalnosti, kao neposredna reakcija na apel moldavske predsednice; sumnjiče se da su učestvovala u organizaciji i finansiranju obuka. Da stvar bude ozbiljnija, navodi se da su kampovi bili aktivni od jula do septembra, što je otvorilo pitanje zašto domaće institucije nisu reagovale pravovremeno.

Sa tim u vidu, prilazim pasoškoj kontroli i primećujem da službenik odjednom postaje ozbiljan kada je ugledao moj srpski pasoš. Bilo je očigledno da ima direktivu da posebno proverava putnike iz Srbije, i to baš na dan izbora. Pozvao je još dvojicu kolega i nakon detaljnog pregleda pasoša usledila je salva pitanja: „Zašto putujete u Moldaviju? Koliko ostajete? Kod koga odsedate? Po čijem pozivu dolaziš? Čime se baviš? Kako se zove organizacija za koju radiš? Koji je fokus vašeg rada?“. Uprkos tolikom broju pitanja, dok su ostali putnici nesmetano prolazili pored mene, službenici nisu bili neljubazni – samo vrlo oprezni. Kada je postalo jasno da neću dugo ostati u Moldaviji i da dolazim na konferenciju organizovanu od strane civilnog društva, propustili su me. Ova epizoda je, međutim, jasno ilustrovala da Moldavija doživljava Srbiju kao faktor rizika.

Politika iz perspektive „običnog“ Moldavca

Nema boljeg načina da se shvati kako „običan“ Moldavac gleda na izborna dešavanja nego kroz razgovor sa taksistom. Nakon neuspelog pokušaja da nađem nekog ko govori engleski, odlučio sam da mu se obratim na srpskom – i komunikacija je uspela, jer je ruski mnogima kao maternji jezik. Oslanjajući se na bliskost ruskog i srpskog, a ponešto i na ChatGPT, pitao sam vozača kako gleda na izbore. Najpre je odmahnuo glavom i pokazao palac nadole – kratak i jasan odgovor. Međutim, posle nekoliko trenutaka tišine ipak se otvorio i postao pričljiviji. Iako mi ni u kojem trenutku nije otvoreno rekao kojem bloku je priklonjen, njegovi komentari otkrivali su osećaj sveukupne rezigniranosti i nepoverenje u pravac kojim se zemlja kreće.

Njegova ključna zamerka predsednici Maji Sandu bila je to što, prema njegovom mišljenju, ne priznaje moldavski identitet. Smatrao je da njeno navodno insistiranje na tome da su Moldavci zapravo Rumuni predstavlja čin koji je u suprotnošću sa realnošću. Iako nije poricao da govore istim jezikom, naglašavao je da su u pitanju „bratski, ali različiti narodi“.  Tada sam shvatio da se narativ o „demoldavizaciji“ kod skeptika direktno vezuje za proces evropeizacije države – uz bojazan da će približavanje Uniji značiti i forsiranje integracije moldavskog i rumunskog identiteta, što bi dodatno polarizovalo društvo. Nedugo zatim, po okončanju ove zanimljive vožnje, saznao sam da je osnova za ovaj narativ činjenica da predsednica Sandu poseduje dvojno državljanstvo – moldavsko i rumunsko – te da je reč o temi na kojoj upravo proruska opozicija snažno insistira.

Izborni dan i rezultati

Izborni dan u Kišnjevu protekao je mirno. Kada sam stigao, nisam primetio nikakve tragove napetosti: nije bilo gužve, incidenata, protesta niti policijskog prisustva. Umesto toga, u centralnom parku svirala je klasična muzika, a prolaznici koji su se tamo zatekli zastajali su i osluškivali. Sve se to odvijalo tik uz zgradu Vlade, sa koje su visile zastave Moldavije i Evropske unije, spuštene od krova do temelja. Nikada ranije nisam video toliku zastavu EU, čak ni u državama članicama. Ambijent nije, dakle, nimalo podsećao na izborni dan – trenutak kada bi trebalo da se odlučuje o strateškoj orijentaciji jedne do nedavno zanemarivane istočnoevropske države.

Pre ponoći, obelodanjeni su zvanični rezultati. Vladajuća proevropska partija mogla je da odahne – ne samo da je zadržala vodeće mesto, već je obezbedila i dovoljno mandata da sama formira Vladu. Poruka birača bila je nedvosmislena: žele u Evropsku uniju i veruju da evropske integracije mogu biti poluga za jačanje demokratije i osnaživanje privrede. Za zemlju u kojoj su donedavno proruske snage imale dominantan uticaj i koja i dalje važi za najsiromašniju državu Evrope, ovakav rezultat predstavlja jasan signal da Moldavci žele da okrenu novi list – i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu.

Eksperti sa kojima sam razgovarao dan kasnije bili su više nego raspoloženi. Dok smo ranije dogovarali sastanke, lako se moglo primetiti da su pod tenzijom i da im je raspored bio zgusnut. Sada su, međutim, govorili o evropskim integracijama sa vidnim predahom. Njihov glavni utisak bio je da je evropska perspektiva Moldavije „ireverzibilna“. Prema njihovim rečima, ključna prednost ovog ishoda jeste što vladajuća partija neće morati da se oslanja na koalicione partnere – kao što su ankete u početku nagoveštavale.

Moldavija je spremna za pregovore, a da li je EU?

Moldavci su glasali za evropski put, ali ono što sada preostaje jeste da sama Unija uradi svoj deo posla. Za početak, očekuje se nastavak implementacije Novog plana rasta za Moldaviju, koji stavlja značajni finansijski instrument od 1.9 milijardi evra. To je plan koji važi do kraja 2027. godine (po uzoru na Novi plan rasta za Zapadni Balkan) i koji predstavlja kombinaciju bespovratnih sredstava i kredita, sa mogućnostima za sektorsku integraciju već i pre ostvarivanja članstva. Potom, ističe se značaj da Moldavija (zajedno sa Ukrajinom) što pre otvori klaster 1. Kako ukazuju eksperti, skrining proces je uspešno završen i Moldavija bi bila spremna da otvori taj klaster, kao i klastere 2 i 3. Svakako su zagledani ka Albaniji, koja je uspela da za kratko vreme otvori skoro sve klastere. Konačno, cilj proevropske vlasti je završetak pregovora 2028. godine, kako bi se pristupni akt ratifikovao do 2030. godine. Radi se o ambicioznom cilju, ali i o mandatu koji nova vlast sada mora da opravda.

Ipak, jasno je da će moldavski put ka članstvu zavisiti i od sposobnosti EU da otkoči pristupni proces Ukrajine, koju je do sada ponajviše blokirala Mađarska. Kao što su Albanija i Severna Makedonija godinama bile „uparene“ – što je značilo da je jedna morala da čeka drugu uprkos sopstvenoj spremnosti – tako su sada povezane i Moldavija i Ukrajina. Za sada Moldavija ne insistira na „rasparivanju“, imajući u vidu da EU verovatno ne bi ni razmatrala njen slučaj da nije bilo Ukrajine i njene borbe protiv Rusije. Kako ukazuju eksperti, cilj Unije biće da se odobrovolji Mađarska i spreči pojavljivanje novih „veto igrača“. Time bi se poslala poruka ne samo biračima u Moldaviji, već i državama kandidatima na Zapadnom Balkanu – posebno onima koje i dalje balansiraju između Istoka i Zapada – da se politika sedenja na dve stolice ne isplati i da se jasnim opredeljenjem mogu ostvariti i najambiciozniji ciljevi.

Kraća, ali originalna, verzija ovog teksta se nalazi na: EUpravozato.

Članak Bio sam u Moldaviji na dan izbora – evo kako je to izgledalo se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Regulacija sistema ograničenog rizika

U jednom od prošlih tekstova ukazali smo da je Unija odlučila da nijansirano pristupi regulaciji veštačke inteligencije, tako što klasifikuje AI sisteme prema stepenu rizika. Oni se dele na sisteme „neprihvatljivog rizika“, „visokog rizika“, „ograničenog rizika“ i „minimalnog rizika“. Za korisnike ChatGPT-a, olakšavajuća vest je da se ovaj alat svrstava u kategoriju sistema tek „ograničenog rizika“. Za razliku od sistema neprihvatljivog rizika, koji su zabranjeni, i visokog rizika, koji se suočavaju sa ozbiljnim ograničenjima, provajderi GPAI sistema ograničenog rizika prevashodno moraju da se usklade sa pojačanim pravilima transparentnosti. To znači da provajder mora regulisati model tako da njegovi korisnici jasno znaju da komuniciraju sa AI, dok će AI-generisani sadržaji poput zvuka, slika ili video materijala morati da budu adekvatno obeleženi. U svetu dominacije lažnih vesti, ovakva mera predostožnosti dobija na značaju.  

Ipak, obaveze za provajdere GPAI sistema idu i šire od pukog obeležavanja sadržaja. Tako će OpenAI, kao provajder ChatGPT-a, morati da: 1) obezbedi tehničku dokumentaciju i održava je ažurnom; 2) objavi sažetak podataka korišćenih za obuku modela, prema unapred definisanom obrascu; 3) uspostavi i javno objavi politiku o autorskim pravima, kojom se obezbeđuje poštovanje vlasnika sadržaja; i 4) sarađuje sa novouspostavljenom AI Kancelarijom Evropske komisije, koja je zadužena za sprovođenje Akta i podršku provajderima. Sve ove obaveze su blisko povezane sa Kodeksom dobre prakse (en. Code of Practice). Iako nije obavezan, ovaj Kodeks predstavlja vodič za prihvatljivo AI ponašanje. OpenAI, zajedno sa Google-om i IBM-om, već je među potpisnicima ovog Kodeksa. U praksi, pridržavanje Kodeksa će se koristi kao dokaz usklađenosti sa pravilima i može biti olakšavajuća okolnost u slučaju (nenamernih) prekršaja.

Kako je ChatGPT na tržištu EU prisutan još od 2022. godine, dakle pre stupanja na snagu AI Akta 1. avgusta 2024. godine, za njega važi poseban tranzicioni režim. Naime, za sve GPAI modele plasirane posle 2. avgusta 2025. obaveze se primenjuju odmah, dok u tim slučajevima Komisija dobija ovlašćenja za sprovođenje nadzora i izricanje kazni od 2. avgusta 2026. godine. U odnosu na taj režim, OpenAI ima rok do 2. avgusta 2027. godine da u potpunosti uskladi ChatGPT sa novim pravilima. Na taj način EU daje vreme provajderima već postojećih modela da uvedu potrebne mehanizme transparentnosti, zaštite autorskih prava, bezbednosti i drugih standarda predviđenih Aktom. Istovremeno, obezbeđuje se da ni jedan sistem dugoročno ne ostane izvan regulatornog domašaja.

Stroža pravila iza ugla

Iako deluje da OpenAI neće morati da preterano brine oko regulatornih prepreka, potrebno je posebno naglasiti da pravila mogu postati i „stroža“ u slučaju vanrednih okolnosti. Do toga može doći ukoliko ChatGPT u narednom periodu dostigne nivo „sistemskog rizika“. To se može desiti na dva načina: ili automatski – kada se registruje da je model u treningu prešao tzv. prag od 10²⁵ FLOPS (en. floating point operations), ili odlukom Evropske komisije – čak i bez formalnog prelaska praga, Komisija može samoinicijativno ili na osnovu upozorenja panela oceniti ekvivalentan uticaj. Rizik specifičan za takve modele ogleda se u proceni da oni mogu imati značajan efekat na tržište EU ili izazvati negativne posledice po zdravlje, bezbednost, osnovna prava ili društvo u celini. Najozbiljniji oblik ovih rizika ogleda se u potencijalnoj upotrebi AI za razvoj hemijskog ili biološkog oružja.

Dužnosti provajdera se u tom slučaju umnožavaju. Prvo, čim pređe pomenuti prag, OpenAI će imati obavezu da bez odlaganja, već i tokom samog treninga, to prijavi Komisiji, koja će onda uzeti u obzir mere kako bi se adresirali rizici koje taj sistem nosi. Drugo, provajderi moraju aktivno da rade na proceni i ublažavanju sistemskih rizika, posebno konstantnim vršenjem evaluacija modela, praćenjem, dokumentovanjem i prijavljivanjem ozbiljnih incidenata i obezbeđivanjem adekvatne zaštite sajber bezbednosti za model i njegovu fizičku infrastrukturu. U krajnjem slučaju, može se tražiti povlačenje modela sa tržišta i izricati kazne do 3% globalnog godišnjeg prometa ili 15 miliona evra – koji god da je viši u tom trenutku. Dakle, ako budući modeli, poput GPT-6, pređu prag od 10²⁵ FLOPS u treningu, automatski će se smatrati sistemski rizičnim. Ukoliko pak dođe do regulisane progresije u razvoju AI, ChatGPT će nastaviti slobodno da operira na evropskom tržištu, uključujući i države kandidate. U međuvremenu, svi provajderi će biti pod budnim okom Kancelarije za AI.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Kako će Akt o veštačkoj inteligenciji EU uticati na ChatGPT? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Podeljenost na francuskoj političkoj sceni

Iako Makron gotovo ni za šta ne uspeva da dobije podršku na domaćoj sceni, pitanje Palestine predstavlja izuzetak. Levo orijentisane stranke – Nepokorena Francuska (LFI), komunisti, zeleni i socijalisti – otvoreno podržavaju njegov potez, videći ga kao neophodan korak ka uspostavljanju mira na Bliskom istoku. LFI, iako kritičan zbog toga što će odluka biti ozvaničena tek u septembru, istakao je da se ipak radi o „moralnoj pobedi“ i da se mora učiniti sve kako bi se „okončao genocid“. Socijalisti naglašavaju da je ovo bio preduslov za „održivo političko rešenje“, komunisti poručuju da se radi o „ispravljanju istorijske nepravde“, dok zeleni ocenjuju da je reč o „potvrdi jedne nesporne stvarnosti“. Zajednička nit ovih stavova jeste zahtev da Francuska do septembra uvede embargo na oružje i sankcije Izraelu, kao i da EU suspenduje trgovinski sporazum sa tom državom. Time je poslata jasna poruka da priznanje Palestine „obavezuje“, odnosno da zahteva propratne korake kako bi imalo praktičnog smisla.

Iako je Makron uspeo da na levom bloku ostvari određene poene, nesumnjivo je da će desnica iskoristiti priliku da pojača svoje dosadašnje napade na francuskog predsednika. Prema konzervativnim i desnim strankama – Nacionalnom okupljanju (RN), Desnici za Republiku (UDR) i ekstremno desnoj Rekonkvisti – trenutak za ovakav potez predstavlja spoljnopolitički promašaj. Kao trenutno najveća opoziciona partija, RN je poručio da „priznati danas palestinsku državu znači priznati državu Hamasa, a samim tim i terorističku državu“. Rekonkvista je ocenila da je reč o „poklonu za Hamas“, dok je UDR istakao da je odluka doneta isključivo iz „izbornih razloga“. Suprotno od levog bloka, desnica smatra da bilo kakva pomisao na sankcije Izraelu, uvođenje embarga na oružje ili suspenziju trgovinskog sporazuma između EU i Izraela ne dolazi u obzir. Ovakvi stavovi ukazuju na to da će se pitanje priznanja Palestine koristiti kao alat za dodatnu polarizaciju francuske političke scene.

Palestinsko pitanje u EU

Kada su u pitanju institucije EU, zvanična politika EU prema izraelsko-palestinskom sukobu istorijski je bila obeležena nastojanjem da se održi nepristrasnost. Do sada je EU dosledno zagovarala rešenje o dve države, proglašavajući ga jedinim održivim putem ka obezbeđivanju mirnog suživota između izraelskog i palestinskog stanovništva. Ipak, to nije sprečilo razmimoilaženja u pristupu prema ovom pitanju među najvišim čelnicima EU. Tako je prethodni saziv EU, koji je trajao do 2024. godine, svedočio otvorenom sukobu između predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, čije su izjave javnost često doživljavala kao proizraelske, i visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozepa Borelja, koji je otvoreno zastupao palestinsku stranu. Iako u novom sazivu nema tolikih razlika u stavovima, činjenica da se spoljna politika na nivou EU vodi jednoglasno uticala je na tromost delovanja njenih institucija u ovom slučaju. Zato se može očekivati da stavovi država članica – i eventualne promene tih stavova prema priznanju Palestine – dobijati sve veći značaj u narednom periodu.

Pre nego što je rat u Gazi otpočeo 2023. godine, bilo kakvi pokušaji realizacije palestinske državnosti imali su ograničen prijem među državama članicama EU. Do 2004. godine nijedna članica Unije nije priznala Palestinu. Kada je Unija počela da se proširuje, priznanja su zapravo „uvežena“ – jer su Bugarska, Kipar, Poljska, Rumunija, Slovačka i Mađarska još 1988. godine donele odluku o priznanju. Posmatrano prema promeni stava tokom članstva, prva (i do skoro jedina) bila je Švedska, koja je priznala Palestinu 2013. godine. U deceniji koja je usledila, pitanje Palestine nije zauzimalo visoko mesto na agendi EU. To se menja 2024. godine, kada Irska, Španija i Slovenija prave iskorak, obrazlažući da će rešenje o dve države doprineti miru, istovremeno osuđujući izraelsko delovanje koje je dovelo do ogromnog broja žrtava i kršilo sve norme međunarodnog prava. Nedugo zatim Malta je saopštila najavu o priznanju. Sada kada je Makron istupio – i kako se septembar približava, dok se katastrofa u Gazi nastavlja – može se očekivati da će sve veći broj država članica EU zauzeti jasniji stav i razmotriti mogućnost priznavanja palestinske države.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Makronovo priznanje Palestine – novi pokušaj oživljavanja rešenja o dve države se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Pitanje suspenzije Sporazuma stiže iz Haga

Jedan od najmoćnijih spoljnopolitičkih alata EU jeste upravo Sporazum o pridruživanju. Kada ga je Srbija potpisala sa EU, uključujući i ostale države Zapadnog Balkana, to je predstavljalo novu etapu u međusobnim odnosima, što je omogućilo produbljivanje ekonomskih i političkih veza. Takav sporazum, međutim, EU i Izrael potpisuju mnogo pre ovog regiona, još 1995. godine, a on stupa na snagu pet godina kasnije. Taj dokument predstavlja pravni okvir koji reguliše političke, ekonomske i trgovinske odnose, uz poseban naglasak na umanjenje većine carina, otvaranje tržišta i uključivanje Izraela u različite programe EU. Ključna odredba je član 2, koji glasi: „Odnosi između strana, kao i sve odredbe samog Sporazuma, zasnivaće se na poštovanju ljudskih prava i demokratskih principa, koji usmeravaju njihovu unutrašnju i međunarodnu politiku i predstavljaju suštinski element ovog Sporazuma“. Upravo se ova formulacija danas najčešće ističe u kontekstu rasprava o mogućoj suspenziji Sporazuma.

Ne treba da iznenađuje što je inicijativa za suspenziju Sporazuma o pridruživanju EU–Izrael potekla upravo iz Holandije. Radi se o državi koja je izgradila evropski, pa i svetski imidž članice koja ne samo da ima besprekorno stanje u oblasti vladavine prava, već i stavlja poseban akcenat na krivičnu odgovornost za ratne zločine. Na ovim prostorima je poznato da se u Hagu nalaze Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, Međunarodni sud pravde Ujedinjenih nacija i Stalni arbitražni sud. Sa takvim državnim „rezimeom“, tema sprečavanja daljih zločina u Gazi dospela je na agendu EU nakon što je holandski ministar spoljnih poslova 6. maja 2025. godine uputio pismo Visokoj predstavnici za spoljnu i bezbednosnu politiku Kaji Kalas. U njemu je zatraženo preispitivanje (en. review) Sporazuma na osnovu člana 2, koji obavezuje strane na poštovanje ljudskih prava i demokratskih principa. U međuvremenu, Holandija je istakla dok se istraga okonča da neće podržati produženje trogodišnjeg Akcionog plana EU–Izrael – potez kojim će se onemogućiti dalje produbljivanje odnosa. Takvi potezi stavljaju sve članice pred čin da se jasno i glasno odrede prema pitanju koje će dugoročno oblikovati kredibilitet i pravac evropske spoljne politike.

Između dijaloga i sankcija

Činjenica da je Holandija – kao država koja je gajila tradicionalno dobre odnose sa Izraelom – pokrenula pitanje suspenzije Sporazuma o pridruživanju, izazvala je talas reakcija širom Evrope. Zato ne iznenađuje što je Visoka predstavnica Kalas, dve nedelje nakon holandskog upita, i zvanično pokrenula postupak preispitivanja kojim će se proceniti usklađenost Izraela sa ljudskim pravima i demokratskim principima – što predstavlja prvi korak u procesu koji bi na kraju mogao dovesti do suspenzije sporazuma. Države poput Francuske, Belgije i Irske pridružile su se pozivu na reviziju, smatrajući da izraelski planovi za dugoročnu okupaciju Gaze ugrožavaju perspektivu mirovnog procesa. Ukupno je 17 članica otvoreno podržalo zahtev Holandije. S druge strane, članice poput Mađarske i Austrije kategorično odbacuju bilo kakvu mogućnost suspenzije sporazuma, insistirajući na nastavku dijaloga i saradnje. Te zemlje upozoravaju da bi sankcije bile kontraproduktivne i dodatno udaljile strane od mirovnog rešenja. Takva podeljenost dodatno otežava proces donošenja odluka, budući da je za suspenziju Sporazuma o pridruživanju potrebna jednoglasnost članica EU.

Potpuna suspenzija Sporazuma ostaje poslednja, „nuklearna“ opcija, te bi Savet EU, umesto toga, mogao odlučiti da obustavi saradnju u pojedinim oblastima. Visoka predstavnica Kalas je 17. jula 2025. godine izložila čak devet opcija – uz suspenziju AA kao desetu – među kojima su prekidanje političkog dijaloga i obustava bezviznog režima. Dok članice o tome promišljaju, Komisija je 28. jula 2025. predložila delimičnu suspenziju učešća Izraela u programu „Horizont Evropa“, a cilja startapove i mala preduzeća sa disruptivnim inovacijama i novim tehnologijama koje imaju potencijalnu dvostruku namenu, poput onih u oblasti sajber bezbednosti, dronova i veštačke inteligencije. Predložena suspenzija predstavlja ciljano delovanje kako bi se obeshrabili dalji napadi na Gazu, i neće uticati na učešće izraelskih univerziteta i istraživača u saradničkim projektima i istraživačkim aktivnostima u okviru ovog programa. Da bi predlog Komisije bio usvojen, mora dobiti podršku kvalifikovane većine u Savetu Evropske unije. Kako se sukob bude dalje rasplamsavao, naredni meseci doneće još intenzivniju debatu unutar EU, u kojoj će se sukobljavati stavovi onih koji traže odlučniju reakciju i onih koji insistiraju na postepenom pristupu zasnovanom na dijalogu.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Preispitivanje Sporazuma o pridruživanju EU–Izrael – nova faza evropske debate o sukobu u Gazi? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Prve crvene linije

Za razliku od država članica, koje su mahom isticale da je plan preambiciozan i fiskalno neodgovoran, Evropski parlament šalje dijametralno suprotnu poruku – da predlogu nedostaje ambicija i da je potrebno uvećati ukupna finansijska sredstva. Prema računici „koizvestilaca“ ove institucije, predlog Komisije ne predstavlja nikakav pomak u odnosu na dosadašnji MFF. Iako nominalno može izgledati da je iznos „dupliran“, kako upozoravaju, do tog porasta dolazi isključivo zbog usklađivanja sa stopom inflacije i zato što se značajan deo sredstava odnosi na vraćanje zajma iz fonda NextGenerationEU (zajednički kredit uzet u vreme pandemije). Ukoliko se to uzme u obzir, upozorava se kako postoji rizik da EU uđe u narednu deceniju vezanih ruku – odnosno džepova – jer neće imati realne mogućnosti da osnaži konkurentnost Unije, niti će raspolagati dovoljnim sredstvima za odgovor na izazove s kojima se suočava: klimatsku tranziciju, bezbednosne pretnje, tehnološku kompeticiju i ekonomsku nejednakost među državama članicama. U narednom periodu se, stoga, može očekivati da koizvestioci izađu sa sopstvenim predlogom ukupnog iznosa koji bi, iz njihove perspektive, bio poželjan.

Pored iznosa, ključna bojazan se odnosi na tzv. „renacionalizaciju“. Naime, u pokušaju da debirokratizuje ceo postupak, Komisija je predložila da se svi predviđeni troškovi objedine u jedan dokument po državi. Umesto željenog efekta, ovo je kreiralo strah kod evroparlamentaraca da se tu zapravo radi o pokušaju jačanja pojedinačnih prestonica i, samim tim, zaobilaženja Evropskog parlamenta i zanemarivanja supranacionalnih pitanja. Ovo izaziva i bojazan da će doći do preterane centralizacije, čime bi se dodatno umanjio prostor za regionalne i lokalne vlasti da utiču na oblik finansijskog okvira. Takav pristup, smatraju u Parlamentu, samo bi produbio jaz između različitih delova EU, povećao nepoverenje prema centralnim vlastima i dodatno umanjio efektivnost planiranih projekata i programa – koji se ionako u velikoj meri odnose na lokalne potrebe.

S obzirom da bi došlo do „simplifikacije“ MFF-a u slučaju usvajanja predloga Komisije, Evropski parlament posebno ističe potrebu da se očuvaju, kao zasebne i izdvojene celine, kohezioni i poljoprivredni fondovi – koji su se smatrali stubovima budžeta Unije. Sada, Evropski parlament insistira da tako i ostane, tako što bi se ti fondovi zasebno programirali, uz zadržavanje postojećih iznosa. Upozorava se da bi integracija ovih fondova u šire budžetske kategorije ugrozila njihovu vidljivost i dugoročnu predvidivost finansiranja. Time bi se poslala i pogrešna poruka različitim slojevima društva koji su dugo zavisili od ovih fondova – posebno farmerima, koji su prvi izašli na ulice Brisela da iskažu svoje nezadovoljstvo. Za sada, ovo, zajedno sa prethodno navedenim izazovima, predstavlja skup crvenih linija koje će determinisati dalji tok pregovora u koje će se Evropski parlament upustiti.

Prioriteti Evropskog parlamenta

Stav evroparlamentaraca bio je formiran i pre nego što je Komisija zvanično izašla sa svojim predlogom. Naime, Evropski parlament je usvojio još u maju ove godine svoje prioritete za dugoročni budžet EU nakon 2027. godine.  To je bila osnova za gore opisane crvene linije. Tada je za prioritete u pregovorima glasalo 317 poslanika, 206 je bilo protiv, a 123 uzdržano. Većinu su obezbedili narodnajci, socijaldemokrate i liberali. Od ostalih grupacija, na desnom spektru najglasniji protivnici bile su patriote i suverenisti, dok su konzervativci bili podeljeni – polovina je glasala protiv, a polovina bila uzdržana. Iako dijametralno suprotstavljeni po gotovo svim stavovima, u ovom slučaju došlo je do preklapanja sa levicom, koja je takođe glasala protiv, dok su zeleni ostali uzdržani. Poruka većine evroparlamentaraca bila je, s jedne strane, da budući budžet mora biti usklađen sa novim geopolitičkim, ekonomskim i društvenim izazovima, a s druge, da se „ne može uraditi više sa manje“, tj. da uvećane ambicije moraju biti praćene uvećanim budžetom.

Glasanje iz maja pokazalo se kao svojevrsna proba za ono što će uslediti – gotovo iste koalicije i sukobi mišljenja ponovili su se i oko predloga Komisije. Uprkos brojnim razlikama, tradicionalne grupacije (narodnjaci, socijaldemokrate i liberali) pokazale su da su sposobne da govore jednim glasom kada je reč o predlogu Komisije za naredni MFF. Njihov (i te kako kritički) stav, sveo se na poziv da je potrebno obezbediti veći budžet, odbaciti tzv. renacionalizaciju budžetskog programiranja i odbiti svaki pokušaj smanjenja poljoprivrednih i kohezionih fondova. S obzirom na to da se pregovori nastavljaju, narodnjaci su otišli dotle da oštro upozore da „bez partnerstva s Parlamentom, neće biti ni budžeta“, dok socijaldemokrate podsećaju da Evropski parlament mora ostati centralni akter u budžetskim pregovorima. Liberali, slično njima, predloženi model nazivaju „krajem evropskog projekta“, jer bi doveo do 27 različitih budžetskih logika i ukinuo prekograničnu saradnju. Shodno tome, glavna poruka bila je da će EP učiniti sve da zaista bude ravnopravan partner državama članicama kada se bude odlučivalo o budućnosti budžeta Unije.

Kada je reč o onima koji su u maju glasali protiv liste prioriteta EP-a, njihovi razlozi za protivljenje i predlogu Komisije bili su i te kako raznoliki. Na primer, konzervativci u prvi plan stavljaju fiskalne razloge, odbijajući mogućnost daljeg zajedničkog zaduživanja, kao i uvođenja novih izvora sopstvenog finansiranja Unije. Smatraju da bi takvi prihodi stvorili dodatni pritisak na potrošače i preduzeća, a mogli bi i narušiti fiskalnu autonomiju država članica. Suverenisti i patriote koriste populistički narativ, tvrdeći da se novim predlogom sprovodi dodatna centralizacija i da se, putem jačanja mehanizma za uslovljavanje pristupa fondovima, zapravo radi o nedopustivoj političkoj uceni briselskih birokrata. levica, pak, sa žaljenjem upozorava na preteranu „sekuritizaciju“ predloga, dok zeleni ističu da u njemu nedostaje akcenat na zaštiti životne sredine. Imajući u vidu tvrdokorne stavove ovih grupacija, ne očekuje se promena njihovih pozicija, izuzev potencijalno kod zelenih, koji se neretko upuštaju u strateško glasanje kao način postizanja kompromisa i ograničavanja moći desnog spektruma.

Tačke preklapanja

Uprkos brojnim kritikama, ipak nije sve tako crno za predlog Evropske komisije. Zapravo, analizom dosadašnjih ocena, može se izdvojiti nekoliko ključnih tačaka preklapanja između ovog predloga  i stavova tradicionalnih grupacija u Evropskom parlamentu. Prvo, ove grupacije podržavaju inicijativu Komisije da poveća broj budžetskih izvora iz kojih bi se prikupljala dodatna, zajednička sredstva radi pokrivanja otplate dugova iz vremena pandemije, kao i zbog povećanih potreba za potrošnjom Unije. Drugo, pozdravljaju uvođenje tzv. „pametne uslovljenosti“ budžeta, odnosno uslovljavanje pristupa fondovima sprovođenjem demokratskih reformi. Posebno se naglašava važnost jače povezanosti između poštovanja vladavine prava i pristupa sredstvima iz budžeta EU. Treće, podržavaju nastavak podrške Ukrajini, koja bi obuhvatala i zasebne fondove za njihov pristupni proces, kao i one namenjene makroekonomskoj stabilnosti i posleratnoj obnovi. Ovo ukazuje na to da će Evropski parlament zauzeti poziciju konstruktivnog kritičara prilikom pregovora sa državama članicama i Komisijom.

Među tačkama preklapanja posebno je značajno što sve tri grupacije podržavaju politiku proširenja u kontekstu budžetskih pregovora. U prioritetima izglasanima u maju 2025. godine naglašeno je da proširenje predstavlja priliku za jačanje Unije kao geopolitičke sile i da je sledeći MFF „od ključnog značaja“ za pripremu Unije za taj proces. Pozivajući na strateška ulaganja putem bespovratnih sredstava, ali i kredita, ističe se da finansijska podrška mora biti uslovljena sprovođenjem reformi usklađenih s pravnim tekovinama i politikama EU, kao i poštovanjem njenih vrednosti. Konačno, naglašava se da postojeća obavezna klauzula o reviziji MFF-a u slučaju proširenja treba ostati deo narednog finansijskog okvira, te da nacionalni budžetski okviri ne smeju biti pogođeni. Kako se za sada zna da će proširenje biti deo budžetske linije „Globalna Evropa“, koja bi trebalo da iznosi oko 42 milijarde evra, nema sumnje da će većina u EP-u nastojati da proces pristupanja država kandidata bude praćen i verodostojnom „šargarepom“.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak „Majka svih bitaka“ u Evropskom parlamentu: Kako političke grupacije gledaju na novi MFF? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Višestruke kočnice

Nemačka je prva javno izrazila skepsu u vezi s predlogom MFF-a. Iako je predsednica Evropske komisije Nemica i dolazi iz redova vladajućih demohrišćana, to nije bio dovoljan razlog da Berlin zauzme blaži stav.  Naprotiv, Nemačka je vrlo jasno stavila do znanja da fiskalna disciplina mora ostati temelj evropske budžetske politike. U suštini, Nemačka je govorila u ime više članica kada je naglasila da sveobuhvatno povećanje budžeta EU nije prihvatljivo u trenutku kada sve države članice ulažu značajne napore u konsolidaciju svojih nacionalnih budžeta. Ovakav stav javno su podržale i države poput Austrije, Holandije, Švedske i Finske. Radi se dakle o „štedljivim“ članicama, koje tradicionalno zauzimaju obazriviji stav kada su budžetske teme u pitanju.

Uz tradicionalno protivljenje povećanju budžeta, Nemačka je odbacila i mogućnost uvođenja dodatnih poreza profitabilnim evropskim firmama kao načina da Unija popuni „budžetske rupe“. Predloženi porez odnosio bi se na kompanije s prihodima većim od 100 miliona evra i, prema proračunima Komisije, trebalo bi da donese dodatnih 50 milijardi evra u budžet EU tokom narednog MFF-a. Nemački kancelar Merc jasno je upozorio da takav metod „ne dolazi u obzir“, što i nije iznenađujuće s obzirom na to da dolazi iz partije poznate po svom fiskalnom konzervativizmu. Ovakav stav sadrži u sebi pretpostavku da bi dodatno poresko opterećenje moglo ugroziti konkurentnost evropske privrede, naročito u trenutku kada se i Nemačka i EU nalaze pod pritiskom globalne ekonomske neizvesnosti i narastajuće industrijske konkurencije iz Kine i SAD.

Pored toga, Merc je istakao da EU ne bi trebalo da se navikava na ideju „zajedničkog zaduživanja“, što je u kontrastu s predlogom Komisije da se uspostavi „fond za krizne situacije“ u iznosu od 400 miliona evra – po uzoru na fond NextGenEU koji je uveden da bi se pomoglo članicama da se bore protiv pandemije COVID-19. Po mišljenju Berlina, Nemačka je tada, po prvi put, prihvatila koncept takvog zaduživanja isključivo kao izuzetak odnosno kao vanrednu meru. S obzirom da je turbulentnost je postala „nova normalnost“, Merc smatra da izbijanje novih kriznih situacija ne predstavlja dovoljan razlog za „uobičajavanje“ daljeg zajedničkog zaduživanja. Imajući u vidu da je Nemačka najveći neto-doprinosilac EU budžetu, postaje odmah jasno zašto njena vlast i građani zaziru od pokušaja da zajedničko zaduživanje postane standardan fiskalni instrument Unije.

Konačno, ne trena smetnuti sa uma da će na pojedine članice uticati i stav snažnih, pojedinačnih interesnih grupacija. Među njima, najglasniji su bili evropski farmeri. Sa predviđenim smanjenjem poljoprivrednih fondova za više od 20% – usled potrebe da se veći akcenat stavi na odbranu, bezbednost i konkurentnost – poljoprivrednici su prvi svoje nezadovoljstvo izneli na ulice Brisela, protestujući i poručujući da je reč o „objavi rata“. Imajući u vidu da je, na primer, 1980. godine udeo poljoprivrede u budžetu EU iznosio čak 70%, dok bi sada dodatno opao sa 25% na svega 20%, ovako burna reakcija nije iznenađujuća. Farmeri, međutim, nisu usamljeni u toj borbi – Francuska je jasno poručila da će se boriti „do poslednjeg centa“ za očuvanje sredstava namenjenih ovom sektoru. To je zemlja koja je ne samo decenijama kreirala zajedničku poljoprivrednu politiku EU, već i danas ostaje oslonac snažno organizovanog sektora sa značajnim političkim uticajem.

Zrno utehe?

Dogovor oko narednog MFF-a će biti mukotrpan proces koji će trajati naredne dve godine. Ono što je trenutno poznato jeste da povećanje budžeta podržavaju gotovo sve članice koje su pristupile Uniji od 2004. pa na ovamo. Među najpozitivnijim reakcijama, istakle se one koje su došle iz Varšave. Prema njihovim proračunima, Poljska bi trebalo da bude najveći korisnik dosad najvećeg budžeta EU, uz dodatna sredstva dostupna za bezbednost, koheziju i inovacije. To je i ponovio i poljski komesar, Petar Serafin, koji je baš, koincidentalno, zadužen za razvoj budžeta Unije. S obzirom da se ovde radi o neto-primaocima, nije iznenađujuće da ove države ne bi imale ništa protiv većih ulaganja Unije u pitanja kohezije, kompetitivnosti i zajedničke odbrane – pogotovo ako se uzme u obzir da bi takva uvećana ulaganja snoslile veće države odnosno neto-kontributori poput Nemačke.

Od većih članica, zrno utehe za predlog Evropske komisije stiglo je iz pravca Pariza. Prema rečima francuskog ministra spoljnih poslova, ambiciozan MFF je neophodan kako bi odražavao ambicije i planove EU da se izbori s pretnjom Rusije na istoku, kao i s neizvesnim i sve nepoverljivijim odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama. Ako za to bude potrebe, Francuska je spremna da podrži uvođenje dodatnih izvora finansiranja, uključujući i nove poreze na kompanije. Iako se još uvek čekaju jasne reakcije svih članica, uz Francusku se istakao i Madrid kao država koja snažno zagovara udvostručavanje postojećeg MFF-a, kao i dalje razmatranje mogućnosti zajedničkog zaduživanja. S obzirom na to da se i Pariz i Madrid pozicioniraju kao značajni lideri novog evropskog kursa, njihov stav bi mogao odigrati ključnu ulogu u oblikovanju završnog kompromisa.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Prvi predlog finansijskog okvira za budućnost EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Zašto je ovo tako vruća tema?

Kao i uvek, koplja se lome oko dve ključne tačke: utvrđivanje maksimalne visine sredstava za novi MFF i prioritizacija odnosno raspodela sredstava po različitim oblastima.

Kada je reč o iznosu MFF-a, prethodni višegodišnji okvir iznosio je skoro 1,3 biliona evra (u tekućim cenama, uključujući i dopunu iz 2024. godine). Sada se predlaže novi okvir od 1,8 biliona evra, namenjen finansiranju svih planiranih programa EU, odnosno oko 2 biliona evra kada se u obračun uključe i troškovi otplate dugova nastalih tokom pandemije. Reč je, dakle, o povećanju od približno 50% u odnosu na prethodni okvir. Upravo zbog toga, Komisija predlaže uvođenje novih izvora sopstvenog finansiranja Unije – poput dodatnog poreza za kompanije s prometom većim od 100 miliona evra – čiji bi prihod činio čak 20% ukupnog iznosa novog MFF-a. Stoga ne iznenađuje što su se države poput Nemačke već pobunile smatrajući da je predloženi budžet previsok, dok je i korporativni sektor izrazio nezadovoljstvo mogućnošću uvođenja dodatnih fiskalnih opterećenja. Iako postoje diskrepance u razmišljanjima oko iznosa, iskustvo pokazuje da Komisija redovno izlazi s maksimalističkim predlozima, koji se tokom pregovora koriguju – ali i dalje ostaju viši u poređenju s prethodnim budžetskim okvirom.

Čak i kada bi se postigao brz dogovor oko ukupnog iznosa, borba bi se nastavila oko načina raspodele sredstava po pojedinačnim oblastima. Imajući u vidu da 27 država članica deli određene zajedničke ciljeve, ali istovremeno zastupaju i sopstvene nacionalne interese, to se direktno odražava na njihove pregovaračke pozicije. Tako će zemlje koje su neto-primaoci i koje ekonomski zaostaju za bogatijim državama članicama insistirati na većim ulaganjima u kohezionu politiku. One sa snažnim poljoprivrednim sektorom i jakim sindikatima, poput Francuske, zalagaće se za povećana izdvajanja za zajedničku poljoprivrednu politiku. Države koje su bliže pretnjama – poput Italije i Španije, koje su izložene migracionim pritiscima, ili baltičkih zemalja koje se graniče s Rusijom – insistiraće na odbrambenim temama i pomoći Ukrajini. S obzirom na to da je u pitanju tek prvi nacrt novog MFF-a, naredne dve godine obeležiće teški pregovori u kojima će se evropsko jedinstvo meriti sposobnošću da se brojna razmimoilaženja pretoče u održiv kompromis.

Koje su ključne novine?

Novi MFF predstavlja drastičnu promenu dosadašnjeg upravljanja finansijama i programima Unije. Bez da ulazimo u sve detalje, u nastavku predstavljamo tri ključne odlike na koje treba obratiti pažnju.

1. Debirokratizacija. Dugo je EU bila percipirana kao simbol birokratije – sa složenim procedurama i sporim donošenjem odluka. Novi MFF donosi pokušaj pojednostavljenja upravljanja sredstvima. Tako se, na primer, umesto 540 dokumenata koji trenutno obuhvataju raspodelu budžetskih sredstava, taj broj sada svodi na 27 – po jedan za svaku državu članicu. Istovremeno, broj programa se grupiše i smanjuje sa 52 na 16. Isti princip važi i za budžetske linije, koje se redukuju sa postojećih 10 na samo četiri. Ovim i sličnim merama, Komisija šalje poruku da čuje glas građana, ali i da teži tome da Unija postane kompetitivnija i responzivnija.
2. Sekuritizacija. Otkako je počeo rat u Ukrajini, institucije EU i države članice otvoreno prepoznaju potrebu da se okrene novi list u načinu funkcionisanja Unije. Petostruko uvećanje fondova namenjenih odbrani i bezbednosti predstavlja upravo pokušaj da se politike usmerene na izgradnju zajedničkih odbrambenih kapaciteta podignu na viši nivo i trajnije ukorene u budžetskoj strukturi Unije – sve sa ciljem izgradnje Evropske odbrambene unije. Istovremeno, s obzirom na to da sukobi na Bliskom istoku ne jenjavaju, a migracije i dalje predstavljaju jedan od ključnih izazova, novi MFF predviđa trostruko veća izdvajanja za efikasnije upravljanje migracijama i jačanje spoljne granice. Zajedno, ove promene ukazuju na to da je EU više nego spremna da izađe iz svoje zone komfora i suoči se sa savremenim izazovima bez odlaganja.
3. Prioritizacija vrednosti. U novom predlogu MFF-a eksplicitno se ističe da je „poštovanje vladavine prava neophodan uslov za pristup svim fondovima“. Članstvo u EU zasniva se na kopenhaškim kriterijumima, među kojima su vladavina prava i demokratski standardi. Međutim, praksa je pokazala da demokratsko nazadovanje nije isključeno, čak ni unutar same Unije – što najbolje ilustruje primer Mađarske. Kao odgovor na ove izazove, EU je već tokom pandemije uvela mehanizam uslovljavanja pristupa određenim fondovima sprovođenjem reformi. Novi MFF dodatno učvršćuje ovaj pristup: finansijska sredstva više nisu bezuslovna, već su direktno povezana sa poštovanjem osnovnih evropskih vrednosti.

Koji su planovi za politiku proširenja?

Sve što je relevantno za politiku proširenja biće objedinjeno u okviru jednog od četiri stuba novog MFF-a – „Globalna Evropa“. Sa planiranim budžetom od 200 milijardi evra, ovaj stub obuhvata programe i fondove čiji je cilj da omoguće EU da projektuje svoj uticaj širom sveta. Od ukupnog iznosa, za države kandidate za članstvo najvažniji je podatak da će se skoro 43 milijarde evra odnositi na budžetsku liniju „Proširenje, istočno susedstvo i ostatak Evrope“. Prema rečima komesarke za proširenje Marke Kos, ovo predstavlja povećanje od 37% u odnosu na prethodni budžetski okvir. Iako je ova vest svakako ohrabrujuća, sa slavljem treba sačekati, s obzirom na to da Komisija još uvek nije objavila koliko će od pomenutih 43 milijarde evra konkretno biti namenjeno za Zapadni Balkan. Do sada je region, putem Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA III) i Novog plana rasta (NGP), dobijao oko 14 milijardi evra u obliku grantova, odnosno bespovratnih sredstava. Ukoliko iznos namenjen regionu u novom MFF-u bude još veći – a idealno bi, prema jednoj od analiza, bio oko 21 milijardu evra – to bi bio snažan signal da je EU spremna da poveća ulog i intenzivira ulaganja u svoje buduće članice.

Iako će predloženi iznosi biti podložni mogućim promenama, ipak, postoje određene stavke koje ne bi trebalo da budu predmet revizije. Prvo, trenutno ne postoji razlog za strah da će davanje prioriteta Ukrajini negativno uticati na raspodelu sredstava za Zapadni Balkan. Pomoć za obnovu Ukrajine biće usmerena kroz poseban fond u iznosu od 100 milijardi evra, koji ne spada u stub „Globalna Evropa“ i predstavlja dodatno, zasebno finansiranje. Drugo, fondovi za proširenje zasnivaće se na principima uslovljavanja koji su već uspostavljeni Novim planom rasta. Kako je vladavina prava jedan od temeljnih prioriteta celokupnog MFF-a, očekivano je da se isti princip primeni i u oblasti proširenja – što jasno ukazuje na kontinuitet vrednosno uslovljenog finansiranja. I konačno, novi predlog MFF-a eksplicitno predviđa mogućnost njegove revizije u slučaju pristupanja novih država članica, čime se pokazuje fleksibilnost i spremnost da se finansijski okvir prilagodi budućem proširenju. Da li i u kojoj meri će se ovi i ostali planovi Komisije realizovati na predviđeni način, znaćemo kroz dve godine, kada sve države članice, kao i Evropski parlament, budu dali konačno zeleno svetlo za ovaj budžetski okvir.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak EU budžet za 2028–2034: Šta novi finansijski okvir otkriva o budućnosti Evrope i proširenju? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Da li se radi o presedanu i kako tumačiti rezultate glasanja?

U savremenoj istoriji EU, do formalne procedure došlo je samo jednom – 2014. godine, protiv prethodnika Fon der Lajen, Žan-Kloda Junkera. Protiv njega je pokrenuta inicijativa nakon afere „Luxleaks“, kada su procurile informacije da je omogućavao multinacionalnim kompanijama, dok je bio premijer Luksemburga, da izbegnu plaćanje poreza kroz agresivne poreske sporazume. Za razliku od tog pokušaja, koji je završio neuspešno i bez većih političkih posledica, sama pretnja glasanjem o nepoverenju imala je daleko ozbiljnije posledice 1999. godine. Tada je čitava Komisija pod vođstvom Žaka Santera kolektivno podnela ostavku, pod pritiskom optužbi za korupciju, favorizovanje i loše upravljanje sredstvima. Bio je to prvi i jedini put da je izvršni organ Unije sam sebe srušio – što je istovremeno omogućilo učvršćivanje uloge Evropskog parlamenta. Od ova dva istorijska primera, slučaj Ursule fon der Lajen je bliži onom Žan-Kloda Junkera, s obzirom na to da je u oba navrata glasanje o nepoverenju pokrenuto – ali nije prošlo.

Činjenica da je bilo potrebno čak dve trećine evroparlamentaraca da bi došlo do smene, značajno je podigla lestvicu i unapred suzila prostor za realnu mogućnost obaranja Komisije. Pod pretpostavkom da bi njena domaća politička familija – Evropska narodna partija (EPP) – ostala verna, bilo je nužno da se druga najveća grupacija, Socijaldemokrate (S&D), zajedno sa još jednom grupom levo od centra (liberali, zeleni ili levičari), priključi svim grupacijama koje se nalaze desnije od EPP-a (Konzervativci i reformisti, Patriote i Suverenisti). Takav scenario bio je teško zamisliv, imajući u vidu dosledan stav većine stranaka levo od centra da ni po koju cenu ne treba sarađivati sa desničarima – pa čak ni kada sa njima dele ozbiljne zamerke na račun rada Fon der Lajenove. Ipak, socijaldemokrate su mudro iskoristile trenutak da ostvare politički poen, uslovivši svoju podršku očuvanjem Evropskog socijalnog fonda, koji je namenjen borbi protiv siromaštva i podršci ranjivim grupama u okviru predstojećih pregovora o višegodišnjem finanijskom okviru Unije. Tako dolazimo i do objašnjenja konačnog rezultata: 175 glasova za ostavku, 360 protiv, 18 uzdržanih – dok čak 160 poslanika uopšte nije glasalo.

Kako je uopšte došlo do glasanja o nepoverenju?

Glasanje o nepoverenju Ursuli fon der Lajen nije došlo iz vedra neba, iako je za širu javnost možda tako delovalo. Inicijativu je prvobitno pokrenuo rumunski poslanik iz redova evroskeptične i desno orijentisane grupacije Evropski konzervativci i reformisti (ECR), i to kao direktan odgovor na tzv. aferu „Pfizergate“. Fon der Lajenovoj se zamera što nije obelodanila sve privatne poruke koje je razmenjivala sa glavnim izvršnim direktorom farmaceutskog giganta Pfizer, tokom pregovora o nabavci vakcina za EU u jeku pandemije koronavirusa. Njen kontraargument je od samog početka bio da sadržaj tih poruka nije bio dovoljno značajan da bi se klasifikovao kao zvaničan dokument – te samim tim nisu bili registrovani niti dostupni za objavljivanje javnosti ili medijima.

Iako je prošlo više godina otkako je ova afera izbila, ona se vraća u prvi plan usled činjenice da je Sud pravde EU, 14. maja 2025. godine, presudio da je Evropska komisija prekršila načelo dobre uprave time što nije pružila uverljivo objašnjenje zašto te poruke nikada nisu otkrivene. Uz to, kako podnosioci inicijative za glasanje o nepoverenju ističu, istraga Evropskog javnog tužilaštva (EPPO), otpočeta 2022. godine protiv Evropske komisije, i dalje je u toku u 2025. godini. Imajući sve to u vidu, kao i druge zamerke, autori inicijative zaključuju da je glasanje o nepoverenju zapravo glasanje o nužnosti „očuvanja principa transparentnosti, odgovornosti i dobre uprave, koji su ključni za demokratsku Uniju“. Činjenica da je bila potrebna samo jedna desetina od ukupnog broja evroparlamentaraca da se pokrene glasanje o nepoverenju, olakšalo je kritičarima trenutne evropske administracije da plenarnu sednicu Evropskog parlamenta pretvore u megafon koji će im skupiti dodatne poene kod evroskeptične populacije – pa čak iako se znalo da će Fon der Lajenova „preživeti“ ovaj pokušaj smene.

Šta se još zamera fon der Lajenovoj?

Iako se 2019. godine pojavila iznenada, na preporuku Emanuela Makrona, kao proizvod političkog kompromisa, Fon der Lajen je tokom svog mandata postepeno gradila imidž samostalne, čvrste i odlučne liderke. Iako je trebalo da ovi atributi budu njena politička prednost, za njene kritičare upravo su postali osnova za jačanje optužbi o preteranoj centralizaciji moći. Tako se sve češće može čuti da najvažnije odluke donosi iznenada i u dogovoru sa uskim krugom najbližih saradnika, mimo šire institucionalne strukture. S jedne strane, Evropski parlament, koji tradicionalno teži jačanju svoje uloge kao najdemokratskije institucije EU s neposredno izabranim članovima, izražava nezadovoljstvo ovakvom praksom. S druge strane, ni države članice često ne dele poverenje u ovakav stil upravljanja, budući da ne žele da supranacionalna Komisija preuzme preveliku ulogu – naročito u oblastima u kojima su članice bile te koje su vodile glavnu reč.

Ono što je za njene kritičare „centralizacija moći“, za Fon der Lajenovu je to pre metod koji je prekopotreban da bi Unija brže i efektivnije izlazila na kraj sa višestrukim krizama koje je okružuju. Ipak, nesumnjivo je da je stil upravljanja predsednice Komisije, u takvim okolnostima, često stavljao i države članice i Evropski parlament pred svršen čin. Ovaj pristup posebno je došao do izražaja tokom pandemije, kada je uloga Komisije kao glavnog pregovarača porasla, a preferirala je da vodi pregovore sa farmaceutskim kompanijama iza zatvorenih vrata. Kao ilustrativan, ali znatno benigniji primer, često se navodi Novi plan rasta za Zapadni Balkan. Iako je reč o inicijativi sa pozitivnim političkim ciljem, njen nastanak i razvoj bili su toliko brzi i centralizovani da je i sama Evropska komisija priznala kako u tom procesu nije bilo vremena za sadržajne konsultacije sa svim zainteresovanim stranama, što bi u uobičajenim okolnostima predstavljalo standardnu praksu.

Šta ovo znači za njenu političku budućnost?

Uprkos brojnim kritikama, potencijalne posledice liderskog stila Fon der Lajen ne treba nužno preuveličavati. Da je nezadovoljstvo među poslanicima Evropskog parlamenta zaista bilo toliko veliko, Fon der Lajen ne bi bila reizabrana 2024. godine. Isto tako, da su države članice ozbiljno zamerale njen način rada, ne bi bilo moguće da po drugi put dođe do konsenzusa oko njene nominacije u Evropskom savetu. U pogledu pojedinačnih politika, EU je zapravo bila lider, uprkos optužbama za nedovoljnu transparentnost, kada se radilo o pružanju mogućnostima građanima Unije da se oslone na vakcine tokom pandemije – uključujući i građanima iz država kandidata. U pogledu Novog plana rasta, iako je brzo donesen usled činjenice da se prethodni institucionalni ciklus u to vreme bližio kraju, danas niko ne spori njegovu važnost i vrednost; štaviše, postao je prekopotreban impuls za kandidate.

Kada je u pitanju konkretna afera Pfizergate, Komisija će sada verovatno morati da ponovo razmotri početni zahtev za pristup, sprovede odgovarajuću potragu i pruži novo pravno obrazloženje ukoliko ponovo odbije da objavi tražene dokumente. Sud pravde EU je napomenuo da tumačenje Komisije o tome šta se kvalifikuje kao dokument – i koliko dugo takvi dokumenti moraju biti čuvani — ne oduzima nikome pravo da traži pristup dokumentima, niti oslobađa Komisiju obaveze da ih potraži. Unutrašnje prakse Komisije sada bi mogle doći pod dodatnu proveru, a ova EU institucija će možda morati da pojasni sopstvena interna pravila. Ovakva presuda, kao i politički pritisak koji će još strožije pratiti rad Komisije u narednom periodu, zapravo stvara mogućnost da se ova institucija još snažnije posveti pitanjima transparentnosti.

U vreme kada se EU suočava sa sve većim pritiskom iznutra – pre svega kroz jačanje evroskeptičnih partija – način na koji će institucije, a naročito Evropska komisija, odgovoriti na zahteve za većom transparentnošću i odgovornošću postaće ključan pokazatelj njihovog demokratskog kapaciteta. Rešavanje ovih pitanja neće biti samo tehničko ili proceduralno – ono će oblikovati narativ o kredibilitetu Unije u narednim godinama. S obzirom na to da se novi izbori za Evropski parlament očekuju već 2029. godine – na kojima bi Fon der Lajenova mogla ponovo da cilja na ostanak na čelu Komisije – poruka je jasna: vremena je sve manje. Njen sledeći izazov dolazi već naredne nedelje, kada će predstaviti nacrt Višegodišnjeg finansijskog okvira, najvažnijeg dokumenta ovog mandata, koji bi trebalo da obuhvati period od 2028. do 2034. godine. Upravo način na koji Fon der Lajen bude vodila ovaj proces poslužiće kao test njenih političkih veština, ali i kao pokazatelj stvarne podrške koju uživa među državama članicama i poslanicima Evropskog parlamenta.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Ursula fon der Lajen na klimavoj stolici – Kako tumačiti glasanje o nepoverenju predsednici Evropske komisije? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.