Za kompletnu infografiku, kliknite ovde.

Članak Kvantifikacija Paketa proširenja 2026: SRBIJA se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

1. Izlaznost je bila ključna

Izlaznost smo prepoznali kao ključni faktor ishoda izbora. Iako je 2023. godine iznosila gotovo 59%, u našoj analizi svi scenariji pretpostavljali su da će se kretati između 65% i 70%. Na kraju je iznosila 68,8%, što je najviša izlaznost u više od tri decenije, i išla je u korist Studentske liste. Naše obrazloženje bilo je da je, što izlaznost više prelazi 65%, to manja verovatnoća da će režim uspeti da obezbedi svoj politički opstanak.

2. Broj glasova SNS-a bio je u okviru očekivanog raspona

Tvrdili smo da SNS ima relativno stabilnu biračku bazu, sastavljenu od privrženih pristalica i takozvanih „kapilarnih“ glasova, mobilisanih putem stranačkih i klijentelističkih mreža, te da realno može da dostigne do 1,7 miliona glasova. Ishod se zadržao na otprilike tom nivou: SNS je dobio oko 1,68 miliona glasova (39,15%). Dodali smo i da bi, budući da se stranka suočavala s najozbiljnijim izazovom do sada, nemogućnost privlačenja novih birača mogla da je košta vlasti.

3. SPS i manje liste nisu prešle cenzus

Ključna pretpostavka Scenarija 4 bila je da će SPS završiti ispod 3%. U tom slučaju, SNS ni u jednom od modelovanih slučajeva ne bi imao nikakve šanse da formira vladu, čak ni uz podršku svih manjinskih stranaka. SPS je osvojio tek oko 2% glasova, a bili smo u pravu i kada smo pretpostavili da će i Evropska Srbija i Autentična desnica ostati ispod cenzusa. Glasovi dati listama ispod cenzusa propadaju, a mandati se proporcionalno raspodeljuju među listama koje ga pređu, što ide u korist najveće liste, u ovom slučaju SL.

4. Studentska lista vlada samostalno

Ostvario se scenario koji je bio najpovoljniji za studente. U Scenariju 4, u pet od šest modelovanih slučajeva SL bi samostalno osvojila većinu. Samo u jednom slučaju (izlaznost od 65% i SNS na vrhu svog raspona) SL bi bila potrebna podrška od samo tri mandata manjinskih stranaka. U slučajevima u kojima je mogla da vlada samostalno, procenili smo da bi SL osvojila između 129 i 144 mandata. Uz prebrojanih 97,5% biračkih mesta, SL se nalazi pri vrhu tog raspona: osvojila je oko 2,27 miliona glasova (52,73%), što se prevodi u oko 140 mandata, odnosno udobnu većinu od 14 mandata iznad potrebnih 126.

Pogled unapred

„Pobednički“ scenario podrazumevao je Narodnu skupštinu u kojoj dominiraju dve liste, uz tek nekoliko predstavnika manjina. Ostali scenariji pretpostavljali su da će SPS preći cenzus i da bi ishod mogao da zavisi od postizbornog pregovaranja, uz moguće učešće manjinskih stranaka. Sa rezultatima od 25. oktobra ta neizvesnost je nestala: jedna lista ima većinu i ne zavisi ni od jednog koalicionog partnera. Izlaznost je porasla za oko deset procentnih poena u odnosu na 2023. godinu, na najviši nivo u više od tri decenije, i, kako su naši scenariji i predvideli, visoko učešće birača značajno je uticalo na ishod.

Pouka ovih izbora seže dalje od broja mandata. Za analitičare, to je podsetnik da transparentno modelovanje zasnovano na jasnim pretpostavkama može da pomogne građanima, stručnjacima i međunarodnoj javnosti da steknu bolji uvid u to šta je na kocki pre glasanja. Još važnije, predstojeći ispiti su institucionalni, a ne aritmetički. Jasan mandat i mobilisano biračko telo pružaju retku priliku da se građanska energija pretvori u trajno poverenje u izbore i institucije, a način na koji će ta prilika biti iskorišćena biće jednako važan kao i sam rezultat.

Članak Izborni scenariji za Srbiju: četiri stvari koje smo predvideli se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Računica vladajućih stranaka

Od 2014. godine podrška Srpskoj naprednoj stranci (SNS) ostaje relativno stabilna i kreće se između 1,63 i 1,95 miliona glasova. To je približno dvostruko više od 940.000 glasova koje je osvojila kada je prvi put došla na vlast, 2012. godine. Dosadašnji trend ukazuje na to da SNS, uprkos aktuelnim protestima i političkim previranjima u zemlji, može da računa na najmanje milion i po glasača. Reč je o takozvanim „zaključanim” glasačima. Jedan deo čine čvrste pristalice vlasti, a drugi takozvani „kapilarni glasovi” – glasovi dobijeni u zamenu za posao, uslugu ili neku drugu korist, ali i pod pritiskom ili pretnjama. Ovoga puta, međutim, režim se suočava s dosad najozbiljnijim izazovom. Stručnjaci sa kojima smo razgovarali saglasni su da bi SNS-u bilo veoma teško da osvoji više od 1,7 miliona glasova.

Polazeći od te pretpostavke, modelovali smo četiri scenarija kako bismo pokazali šta bi veća izlaznost značila za SNS. Scenario 1 prikazuje koliko bi glasova SNS-u bilo potrebno da samostalno osvoji apsolutnu većinu pri izlaznosti od 65% i 70%. U scenarijima 2-4 u računicu uključujemo i njenog koalicionog partnera, Socijalističku partiju Srbije (SPS): u Scenariju 2 SPS ponavlja rezultat iz 2023. godine, od oko 250.000 glasova; u Scenariju 3 tek prelazi cenzus od 3%; a u Scenariju 4 ostaje tik ispod njega. Svi scenariji polaze od 6,5 miliona upisanih birača i pretpostavke da je 97,3% glasačkih listića važeće. Takođe pretpostavljamo da će udeo glasova za liste koje ne pređu cenzus od 3% iznositi oko 7,4% važećih glasova pri izlaznosti od 65%, odnosno oko 7,0% pri izlaznosti od 70%. Na osnovu razgovora sa stručnjacima, pretpostavljamo da će Autentična desnica i Evropska Srbija ostati ispod cenzusa, a preostalih 2,5% glasova pripisujemo drugim manjim listama. U Scenariju 4 ispod cenzusa ostaje i SPS, pa ukupan udeo nevažećih za raspodelu mandata, odnosno propalih glasova, raste na oko 10%. Cenzus od 3% računa se u odnosu na broj birača koji su glasali, pa iznosi oko 127.000 glasova pri izlaznosti od 65% i oko 137.000 pri izlaznosti od 70%. Broj mandata procenjujemo proporcionalnom raspodelom, a ne preciznom primenom D’Ontovog sistema.

Scenario 1: Jednopartijska vlada SNS-a pri izlaznosti od 65% i 70% (~4,11 i ~4,43 miliona važećih glasova)

Pri izlaznosti od 65%, SNS-u bi za samostalnu vlast bilo potrebno oko 1,92 miliona glasova. Toliko glasova osvojila je poslednji put 2020. godine, na izborima koje je obeležio bojkot opozicije i na kojima je zabeležena najniža izlaznost u periodu 2012-2023. Sa 1,5 do 1,7 miliona glasova nedostajalo bi joj 14 do 28 mandata. Pri izlaznosti od 70%, SNS-u bi za samostalnu vlast bilo potrebno oko 2,07 miliona glasova. Sa 1,5 do 1,7 miliona glasova nedostajala bi joj 23 do 35 mandata. To SNS dovodi u nezgodan položaj. Ranije je uglavnom mogla da vlada sama, ali je u vlast uključivala partnere poput SPS-a kao vid osiguranja i način da obezbedi njihovu lojalnost.

Po našoj proceni, važnije od toga koliko će SNS biti uspešna jeste kako će proći SPS i da li će uopšte preći cenzus. Zato predstavljamo i sledeća tri scenarija. U krajnje malo verovatnom slučaju da SPS ponovi rezultat iz 2023. godine, kada je osvojila oko 250.000 glasova (Scenario 2), koaliciji bi donela približno 16 mandata pri izlaznosti od 65% i 15 mandata pri izlaznosti od 70%. Tih 250.000 glasova činilo bi oko 6,1% važećih glasova pri izlaznosti od 65%, odnosno oko 5,6% pri izlaznosti od 70%, u poređenju sa oko 6,7% 2023. godine. Većina bi bila moguća samo ako bi se rezultat SPS-a udružio sa 1,7 miliona glasova za SNS pri izlaznosti od 65%, što bi ukupno donelo oko 128 mandata. Ako SNS ostvari slabiji rezultat, podrška manjinskih stranaka postala bi presudna za opstanak vladajuće koalicije na vlasti.

Scenario 2: Koalicija sa SPS-om (uz pretpostavku da SPS ponovi rezultat iz 2023. godine, od oko 250.000 glasova)

Na samoj granici cenzusa od 3%, što je u granicama realnosti, SPS bi osvojila oko 127.000 glasova pri izlaznosti od 65% i oko 137.000 pri izlaznosti od 70% – približno 3,1% važećih glasova. To bi joj donelo oko osam mandata (Scenario 3), otprilike polovinu broja glasova i mandata koje bi imala u Scenariju 2. Zajednička lista SNS-a i SPS-a morala bi da osvoji oko 1,92 miliona glasova pri izlaznosti od 65%, odnosno oko 2,07 miliona pri izlaznosti od 70%. To znači da bi samo SNS morala da osvoji oko 1,79, odnosno 1,94 miliona glasova, što je malo verovatno. Sa 1,5 do 1,7 miliona glasova za SNS, zajednička lista osvojila bi oko 107 do 120 mandata pri izlaznosti od 65% i oko 99 do 111 mandata pri izlaznosti od 70% – u nijednom od tih slučajeva ne bi imala većinu. Vladajuće stranke mogle bi da ostanu na vlasti samo ako se istovremeno ispuni nekoliko uslova: izlaznost ne pređe približno 65%, SNS osvoji pri vrhu svog očekivanog raspona, oko 1,7 miliona glasova, SPS pređe cenzus, a manjinske stranke podrže koaliciju. Ako izostane bilo koji od tih uslova, režim gubi vlast.

Scenario 3: Koalicija sa SPS-om (uz pretpostavku da SPS osvoji 3%)

Ako SPS završi tik ispod cenzusa, sa oko 2,9% glasova birača koji su izašli na izbore, to bi značilo približno 123.000 glasova pri izlaznosti od 65% i oko 132.000 pri izlaznosti od 70% (Scenario 4). Ti glasovi ne bi učestvovali u raspodeli mandata, pa SPS ne bi osvojila nijedan mandat, a ukupan udeo propalih glasova porastao bi na oko 10%, uključujući i glasove za ostale liste koje ostanu ispod cenzusa. Time bi se smanjio broj glasova potreban za većinu: SNS-u bi bilo potrebno oko 1,86 miliona glasova pri izlaznosti od 65% i oko 2,01 milion pri izlaznosti od 70%. Sa 1,5 do 1,7 miliona glasova, SNS bi osvojila oko 102 do 115 mandata pri izlaznosti od 65% i oko 94 do 107 mandata pri izlaznosti od 70%. Nedostajalo bi joj, dakle, 11 do 32 mandata, pa ni u jednom od ovih slučajeva ne bi imala većinu. Ako SPS ne pređe cenzus, SNS bi imala veoma male izglede da formira vladu, čak i uz podršku svih manjinskih stranaka.

Scenario 4: SPS ne uspeva da pređe cenzus

Može li Studentska lista da pobedi?

U ovom delu procenjujemo rezultat Studentske liste (SL) pod istim pretpostavkama. Tretiramo je kao rezidualnu kategoriju: pripisujemo joj sve važeće glasove koji preostanu kada se oduzmu glasovi ostalih lista. Sličan pristup je primenjen i u jednoj ranijoj analizi, mada uz drugačije scenarije. Od ukupnog broja važećih glasova oduzimamo glasove za SNS (1,5 do 1,7 miliona, kao i ranije) i SPS (tačno 3% u Scenariju 3, a nijedan glas u Scenariju 4, jer SPS ostaje ispod cenzusa). Oduzimamo i propale glasove, prema pretpostavkama navedenim ranije – oko 7% u Scenariju 3 i oko 10% u Scenariju 4. Na kraju, pretpostavljamo da manjinske liste ukupno osvajaju 12 mandata, kao 2023. godine (uz oko 175.000 do 200.000 glasova), a sve preostale glasove pripisujemo SL.

Ako SPS osvoji tačno 3%, a SNS između 1,5 i 1,7 miliona glasova (Scenario 3), SL bi dobila između 1,80 i 2,00 miliona glasova pri izlaznosti od 65%, odnosno između 2,08 i 2,28 miliona pri izlaznosti od 70%. To bi joj donelo oko 118 do 131 mandat pri izlaznosti od 65% i oko 127 do 139 mandata pri izlaznosti od 70%. Samostalnu većinu osvojila bi u četiri od šest slučajeva, uključujući sva tri slučaja sa izlaznošću od 70%. U preostala dva slučaja odlučivala bi podrška manjinskih stranaka. Ako SNS osvoji 1,6 miliona glasova, SL bi nedostajao samo jedan mandat do većine (imala bi 125). Ako SNS osvoji 1,7 miliona glasova, SNS i SPS zajedno imale bi blagu prednost – 120 mandata prema 118 – pa nijedna strana ne bi mogla samostalno da vlada. Dakle, čak i ako SL bude najuspešnija izborna lista, to joj neće automatski obezbediti apsolutnu većinu, što potvrđuje koliko će pregovori sa manjinskim strankama biti važni.

Scenario 3 – većina SL-a uz SPS tačno na 3%

Ako SPS ne pređe cenzus, SL bi bila u dominantnom položaju. U tom slučaju glasovi SPS-a ne bi učestvovali u raspodeli mandata (Scenario 4), pa bi ukupan udeo propalih glasova porastao na oko 10%. SL-u bi zato bilo dovoljno oko 1,86 miliona glasova pri izlaznosti od 65%, odnosno oko 2,01 milion pri izlaznosti od 70%, da samostalno formira vladu. Sa 1,5 do 1,7 miliona glasova za SNS, SL bi osvojila između 1,81 i 2,01 milion glasova pri izlaznosti od 65%, odnosno između 2,09 i 2,29 miliona pri izlaznosti od 70%. To bi joj donelo oko 123 do 136 mandata pri izlaznosti od 65% i oko 131 do 144 mandata pri izlaznosti od 70%. SL bi tako bila najveća pojedinačna lista u svih šest slučajeva i osvojila samostalnu većinu u pet od njih. Jedini izuzetak bio bi scenario sa 1,7 miliona glasova za SNS pri izlaznosti od 65%: SL bi tada imala oko 123 mandata, a SNS 115, pa bi joj za formiranje vlade bila potrebna podrška manjinskih stranaka.

Scenario 4 – većina SL-a uz SPS ispod 3%

Nakon prebrojavanja

Scenariji pokazuju da ishod izbora u Srbiji neće toliko zavisiti od toga ko osvoji najviše glasova, koliko od toga ko može da obezbedi 126 mandata. Iako bi SL u gotovo svim modelovanim slučajevima bila najveća izborna lista, pri izlaznosti od 65%, sa 1,7 miliona glasova za SNS i uz pretpostavku da SPS pređe cenzus, SL i dalje ne bi imala većinu potrebnu za samostalno formiranje vlade. U tom slučaju manjinske stranke postale bi jezičak na vagi. Iako to nije obuhvaćeno scenarijima, ako bi Evropska Srbija, Autentična desnica ili obe liste prešle cenzus, računica bi se dodatno promenila. Prebrojavanje glasova tokom izborne noći zato bi moglo biti tek početak; prava borba oko vlasti mogla bi da se vodi tokom postizbornog perioda – pod uslovom, naravno, da sve protekne mirno.

Članak Izborni scenariji u Srbiji: Put do većine od 126 mandata se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Trka s rokovima

Kada je Evropska komisija novembra 2023. godine predstavila novi Plan rasta za Zapadni Balkan, njime je najavljen istorijski zaokret u odnosu Unije prema regionu. Jedan od njegovih ključnih segmenata jeste i Instrument za reforme i rast za Zapadni Balkan iz maja 2024. godine koji uvodi, umesto dotadašnje logike pretpristupnih fondova, princip „finansiranja zasnovanog na rezultatima” po kojem se svaki evro isplaćuje tek nakon što se prethodno dogovoreni reformski koraci zaista i sprovedu. Srbija je, usvajanjem Reformske agende oktobra 2024. godine, ispunila prvi korak kako bi dobila pristup svojoj koverti u iznosu od 1,58 milijardi evra (od ukupnog raspoloživog iznosa od 5,6 milijardi evra bespovratnih sredstava i kredita za ceo region).[1] Istovremeno, taj iznos je uslovljen ispunjavanjem 98 konkretnih, merljivih i unapred definisanih reformskih koraka u jasno utvrđenim rokovima. U takvom okviru, kašnjenje u sprovođenju reformi ima neposrednu i merljivu cenu.

Da bismo shvatili koji je oportunitetni trošak za Srbiju bio do januara 2026. godine – kada je Komisija prvi i poslednji put dala zeleno svetlo za puštanje fondova kao odgovor na ispunjavanje i preduslova i određenih reformskih koraka – treba uzeti u obzir koliki je iznos bio na raspolaganju za taj period. Ako se predfinansiranje oduzme od ukupnog i unapred definisanog iznosa po semestrima,[2] dolazimo do toga da je u drugom semestru 2024. godine za Srbiju bilo izdvojeno 104,1 milion evra, u prvom semestru 2025. godine 151,5 miliona evra i u drugom semestru 2025. godine 246,3 miliona evra. Ovo nam ukazuje na sledeće: da je Beograd  uradio sve na šta se prvobitno i obavezao u datim rokovima, sada bi na raspolaganju imao iznos od 501,9 miliona evra. Umesto toga, Komisija odgovara pozitivno samo na prvi zahtev Srbije, utvrdivši da je ispunjeno tek tri od sedam koraka, čime je oslobođeno svega 56,5 miliona evra neto (nakon odbitka predfinansiranja). To ukazuje da je čak 89% predviđenih fondova za dati period ostalo nepovučeno, odnosno da postoji ozbiljan oportunitetni trošak od 445,4 miliona evra.

Šta je na kocki ovog leta

Sada su sve oči uprte u Evropsku komisiju, jer se čeka njena procena o tome da li su ispunjeni demokratski „preduslovi”.[3] Ona je već poslala jasnu poruku da је Srbija u ozbiljnom problemu time što su Crnoj Gori, Albaniji i Severnoj Makedoniji još u maju 2026. odobrena nova sredstva, dok su njoj poslednji put sredstva dodeljena januara ove godine. Situacija se suštinski pogoršala usvajanjem tzv. Mrdićevih zakona, kojima su dovedeni u pitanje demokratski „preduslovi” za povlačenje fondova, što je i razlog zašto nije do sada bilo odgovora na drugi, treći i četvrti zahtev Srbije za oslobađanje sredstava. Iako je u međuvremenu Komisija ocenila da je došlo do određenog napretka – kada je u pitanju anuliranje štete u pogledu reforme pravosuđa, ali i pravljenje određenih formalnih iskoraka u pogledu Regulatornog tela za medije (Saveta REM-a) i izbornog pravnog okvira – još uvek se čeka na njenu zvaničnu ocenu kojom bi se stekao jasan uvid u to kako ova institucija ocenjuje „stanje na terenu” iz prizme Instrumenta. Dok do toga ne dođe, fondovi ostaju de facto zamrznuti.

Ipak, razložno je pretpostaviti da se iza iznenadno pojačane podrške otvaranju Klastera 3 od strane Komisije krije njena spremnost da uskoro i zvanično potvrdi da su „preduslovi” ponovno ispunjeni, te ostaje da se razmotri na koje iznose Srbija može računati u tom slučaju. Zapravo, ukrštanjem broja planiranih reformskih koraka po semestrima iz Reformske agende sa procentom njihove ispunjenosti od strane Srbije – koji je nedavno otkrio direktor Direktorata za proširenje Hert Jan Koupman – moguće je izvući zaključak o tome šta predstoji. Dok Crna Gora i Albanija sprovode oko 80% svojih reformskih obaveza, a Severna Makedonija polovinu, Srbija se nalazi na svega 35% – iza nje su jedino Bosna i Hercegovina i Kosovo, koji su blokirani unutrašnjim političkim krizama. Kada su konkretni koraci u pitanju, od ukupno 98 koraka predviđenih do kraja 2027. godine, Srbija se obavezala na sedam za drugi semestar 2024. godine, 10 za prvi semestar i 20 za drugi semestar 2025. godine.[4] Ako se Koupmanova ocena ukrsti sa ukupnim brojem od 37 koraka u datom periodu, može se izvući zaključak da je Srbija ispunila 13 reformskih koraka – barem sa stanovišta Komisije.[5] To znači da čak i u slučaju pozitivne ocene preduslova, Beograd ne bi mogao da računa na automatsko oslobađanje značajnog dela zamrznutih sredstava za dati period.

Oportunitetni trošak se značajno uvećava ako se uzme u obzir da će se u narednom periodu razmatrati i ispunjenost reformskih koraka planiranih za prvi semestar 2026. godine. Njih je ukupno deset. Ako se na prethodno pomenuti iznos od 501,9 miliona evra za prva tri semestra (jul 2024 – decembar 2025.) doda 183,1 milion evra za prvi semestar ove godine (do kojeg smo takođe došli oduzimajući deo iznosa za predfinansiranje), to znači da je u igri 685 miliona evra. Sa svega 56,5 miliona evra povučenih, Srbija je do sada iskoristila tek 8% od tog potencijalno raspoloživog iznosa. Rizik da se taj procenat neće značajnije uvećati ogleda se i u činjenici da Srbija do januara 2026. godine nije ispunila u roku čak 65% predviđenih reformskih koraka, zbog čega je teško očekivati da će njen učinak u prvoj polovini ove godine biti dramatično bolji. Bez jasne političke prioritizacije pravovremenog sprovođenja reformskih koraka i, suštinski, verodostojnog opredeljenja za evropske integracije, postoji ozbiljan rizik da najveći deo ukupno raspoloživog iznosa ostane nepovučen, čime bi se jaz između obećanja sadržanih u Reformskoj agendi i stvarnog reformskog učinka Srbije dodatno produbio.

Potencijalna šteta sve veća

Čak i da dođe do oslobađanja novih fondova zbog ispunjenosti još deset reformskih koraka – pod pretpostavkom da Komisija opet odluči da potvrdi da se u Srbiji ispunjavaju demokratski preduslovi – Srbija rizikuje da nepovratno izgubi značajan deo novca. Naime, kada je uveden Instrument, predloženi su tzv. grejs periodi za ispunjenje reformi. To je učinjeno jer se unapred znalo da će se rokovi probijati i to je važilo za sve države regiona. Za reforme u drugom semestru 2024. dat je grejs period od dve godine, tj. mogućnost da se radi na njihovom ispunjenju čak do kraja 2026. godine. Za sve ostale semestre, grejs period je godinu dana. U ovom kontekstu je, dakle, posebno relevantno to što je kraj juna 2026. godine predstavljao prvi prelomni trenutak, jer je tada istekao prvi grejs period – onaj za reforme prvobitno planirane do kraja juna 2025. godine. Tačan iznos gubitka biće poznat kada Komisija objavi koliko od ukupno 151,5 miliona evra Srbiji pripada za ispunjene reformske korake. Ako se bude strogo držala propisa, tada će biti poznat i prvi nepovratni finansijski gubitak Srbije koji bi trebalo da bude preraspodeljen drugim državama regiona.

Iako je bilo upozorenja da je Srbija na rubu gubitka između 109 i 136 miliona evra, potencijalna šteta se dodatno uvećava ako se zagledamo ka kraju 2026. godine. To će biti drugi prelomni trenutak, jer će isticati čak dva grejs perioda, jedan za reforme planirane za kraj 2024. godine i drugi za reforme predviđene za kraj 2025. godine. Za prvi je neto iznos 104,1 miliona evra, a za drugi 246,3 miliona evra. Ako se saberu ova dva iznosa sa onim čiji je grejs period vezan za kraj juna ove godine – a pritom se oduzme već otključanih 56,5 miliona – dolazi se do iznosa od najviše 445,4 miliona evra koji bi do kraja godine mogao biti izložen nepovratnom gubitku, pri čemu će konačan iznos zavisiti od broja reformskih koraka koje Srbija ispuni do isteka relevantnih grejs perioda. S obzirom na najavljene izbore u Srbiji – a Komisija u svojim godišnjim izveštajima upozorava da su izborni periodi vreme u kojem reformski iskoraci izostaju – treba ozbiljno uzeti u obzir mogućnost da će Plan rasta u Srbiji biti iskorišćen u najmanjoj mogućoj meri. Time bi šteta najviše bila naneta građanima, pogotovo ako se uzme u obzir da je cilj Plana rasta bio da se doprinese ubrzanju pristupnog procesa, jačanju domaćih ekonomskih prilika i, posledično, smanjenju socio-ekonomskog jaza u odnosu na zemlje EU.

[1] Iznos od 5,6 milijardi evra je ono što je korisnicima stvarno na raspolaganju, pošto su iz ukupnih šest milijardi izuzeti administrativni i tehnički troškovi i oko 360 miliona rezervisanih kao osiguranje za slučaj nevraćanja zajmova.

[2] U leto 2025. godine Srbija dobija predfinansiranje od 111 miliona evra koje se i očekivalo kao početni podsticaj za ostatak reformi. Taj iznos je deo ukupnog iznosa za Srbiju koji u ostatku teksta proporcionalno oduzimamo da bismo dobili neto iznose.

[3] Tabela rezultata (engl. Scoreboard) u okviru Instrumenta pokazuje da je Srbija ispunila 8% reformskih koraka iz svoje Reformske agende za period do decembra 2025. godine. Taj procenat ne biva ažuriran iako je Srbija u međuvremenu određene korake i ispunila, jer su bili dovedeni u pitanje preduslovi. Član 5 Instrumenta ističe da, pored dijaloga o normalizaciji između Beograda i Prištine, preduslovi podrazumevaju da korisnici sredstava podržavaju i poštuju delotvorne demokratske mehanizme, uključujući višestranački parlamentarni sistem, slobodne i poštene izbore, pluralističke medije, nezavisno pravosuđe i vladavinu prava, i garantuju poštovanje svih obaveza u oblasti ljudskih prava, uključujući prava pripadnika manjina.

[4] Iako je predviđeno deset koraka za prvi semestar 2026. godine, malo je verovatno da je Koupman mislio i na taj semestar, jer je tek nedavno došlo do isteka roka za implementaciju, što znači da će tek u narednom periodu Komisija oceniti ispunjenost.

[5] To je četiri koraka više nego što je civilno društvo utvrdilo u svom prvom nezavisnom monitoring izveštaju. Razlika ne govori nužno o popustljivosti Komisije, već o tome da ona ima uvid u dokumentaciju koju državne institucije civilnom društvu nisu učinile dostupnom, kao i o strožem kriterijumu radne grupe, po kojem korak mora biti ne samo sproveden nego i javno proverljiv.

Prvobitno objavila Beogradska otvorena škola.

Članak Plan rasta i Srbija: Na rubu značajnih i nepovratnih gubitaka se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ključni prioriteti u žiži

Kao i druge države članice, Irska će promovisati bezbednost; ono što je, međutim, izdvaja jeste to što će to činiti kao vojno neutralna zemlja. Kao jedna od retkih zemalja EU koje nisu članice NATO-a, njena neutralnost oblikovala je državni identitet, iskovan u ranim danima države kao sredstvo potvrđivanja nezavisnosti od Britanije. Štaviše, ona je čak i pravno kodifikovana, budući da irski Ustav sprečava Irsku da pristupi evropskoj armiji ili paktu o uzajamnoj odbrani. Na nivou EU, njena neutralnost dodatno je zaštićena pravno obavezujućim garancijama sadržanim u Protokolu priloženom uz Lisabonski ugovor. Takva pozicija omogućava Dablinu da dublju saradnju predstavi ne kao napuštanje neutralnosti, već kao pragmatičan odgovor na sajber pretnje, hibridno ratovanje, ranjivosti kritične infrastrukture i šire geopolitičke pritiske nastale ruskom invazijom na Ukrajinu i transatlantskom neizvesnošću. Uz jasno postavljene granice, moto predsedavanja – „Snaga kroz jedinstvo“ – sugeriše da će Irska nastojati da uravnoteži svoju osobenu poziciju vojne neutralnosti sa bezbednosnim prioritetima, uključujući ujedinjenje glasa EU i ubrzanu odbrambenu integraciju Unije. 

Pored nastavka podrške Ukrajini i održavanja kaznenih mera prema Rusiji, program postavlja gustu agendu za unapređenje bezbednosne i odbrambene politike EU. Prvo, Irska će unaprediti rad na novoj Evropskoj bezbednosnoj strategiji nastojeći da konsoliduje pozicije država članica o ključnim bezbednosnim izazovima uoči njenog očekivanog predstavljanja u trećem kvartalu 2026. godine, deset godina nakon usvajanja Globalne strategije EU. Drugo, nastojaće da operacionalizuje mere sadržane u dokumentu Bela knjiga o budućnosti evropske odbrane i u pratećoj Mapi puta za odbrambenu spremnost 2030, između ostalog promovisanjem dogovora o prioritetnim nedostacima u kapacitetima i o Evropskim odbrambenim projektima od zajedničkog interesa. Treće, fokusiraće se na proširenje zajedničkih nabavki u oblasti odbrane i na reviziju Direktive o nabavkama u oblasti odbrane, sa ciljem da nabavke učini efikasnijim, konkurentnijim i kolaborativnijim. Uzeti zajedno, ovi elementi odražavaju iskazanu irsku ambiciju da se promoviše „evolucija ZBOP-a“.

Pored bezbednosti – ali i u vezi sa njom – očekuje se da će od prvih dana predsedavanja konkurentnost biti tretirana kao ključni prioritet u svim formacijama Saveta. Kada je reč o otvaranju radnih mesta, inovacijama i rastu privrede, to je, kako je to formulisao ambasador Irske u Srbiji Kevin Kolgan, prioritet koji najneposrednije utiče na građane. Centralni dokument koji će podupirati delovanje predsedavanja u ovoj oblasti jeste Jedna Evropa, jedno tržište – Mapa puta, koju su Savet EU, Evropska komisija i Evropski parlament usaglasili u aprilu 2026. godine. Oblikovana Dragijevim izveštajem i šokom transatlantskih trgovinskih tenzija, Mapa puta počiva na pet stubova: 1) smanjenje administrativnih opterećenja kroz „omnibus“ pakete pojednostavljenja; 2) produbljivanje jedinstvenog tržišta i snižavanje unutrašnjih barijera; 3) obezbeđivanje ekonomske i trgovinske otpornosti diversifikacijom lanaca snabdevanja; 4) jačanje energetske bezbednosti uporedo sa zelenom tranzicijom; i 5) podsticanje digitalnih kapaciteta Evrope i njenih kapaciteta u oblasti veštačke inteligencije. Predsedavanje će takođe nastojati da unapredi vodeće inicijative poput EU Inc, između ostalog. Budući da Mapa puta sadrži polovinu mera predviđenih za kraj godine, sposobnost irskog predsedavanja da efikasno koordiniše ovo ambiciozno opterećenje odrediće sudbinu nastojanja EU da ponovo postane konkurentna.

Upravo tu Višegodišnji finansijski okvir (en. MFF) za period 2028–2034 – predlog vredan blizu 2 biliona evra – postaje najdelikatniji zadatak predsedavanja, jer budžet kristališe dublju dilemu bezbednosti i konkurentnosti koja deli države članice. Na primer, irski premijer (Taoiseach) Micheal Martin je ukazao na „ogroman pritisak“ nekoliko prestonica da se više troši na odbranu, a manje na poljoprivredu, dok drugi brane ili nastoje da povećaju sredstva za Zajedničku poljoprivrednu politiku. Istovremeno, Evropski parlament će težiti da maksimizuje obim VFO-a, dok je više država članica već jasno stavilo do znanja da predlog, u sadašnjem obliku, već prevazilazi realne mogućnosti. Uz to, vremenski pritisak je veliki, posebno jer predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta žele da obezbede politički dogovor o VFO pre kraja 2026. godine. U takvom kontekstu, oslanjajući se na svoje iskustvo uspešnog posredovanja u dogovoru o VFO 2013. godine, na Irskoj je da, zajedno sa partnerima iz Tria, iskoristi prozor koji se sužava: sa približavanjem francuskih izbora, očekuje se da će predsednik Makron postati uzdržaniji prema rizičnim odlukama, što dodatno pojačava pritisak da se dogovor zaključi do kraja 2026. godine.

Šta je sa proširenjem?

Ključno je to što je proširenje snažno ugrađeno u irske prioritete. Irska je predsedavala Savetom 2004. godine, kada se dogodilo proširenje poznato kao „Veliki prasak“. Sada Irska izričito navodi da će raditi sa svim kandidatima i potencijalnim kandidatima kako bi ih podržala na putu ka članstvu. Zatim pravi razliku, izričito navodeći u svom Programu da će raditi na „završetku pristupnih pregovora sa Crnom Gorom i nastojati da ostvari značajan napredak u pregovorima sa Albanijom, Moldavijom i Ukrajinom“. Martin je u junu posetio Crnu Goru i ocenio da je završetak svega u šest meseci „izazovan“, ali je to potvrdio kao cilj Dablina da se „prelomi ovaj proces“ kroz međuvladine konferencije koje se očekuju na jesen. Prema rečima ambasadora Irske u Srbiji, to bi bio „najjasniji signal da sistem funkcioniše“. Štaviše, Dablin se nada da će otvoriti preostale klastere za Ukrajinu i Moldaviju, uz Martinovu iskazanu ambiciju da se otvori „koliko god možemo“, uz insistiranje na strogo zaslugama zasnovanom pristupu. To objašnjava zašto je Marta Kos sugerisala da irsko predsedavanje može postati „najuspešnije predsedavanje nakon velikog praska iz 2004. godine“.

Iako Srbija nije na listi izričito navedenih zemalja u Programu, može se očekivati da će Irska insistirati na neophodnosti da se Beograd zadrži blizu – gde je nedavno otvorila ambasadu kao znak priznanja njegovog značaja – uz insistiranje da se suštinske reforme u oblasti vladavine prava sprovedu na odgovarajući način. Budući da pokušaj Srbije da otvori Klaster 3 – uz naglo pojačanu podršku Evropske komisije i pritisak nekoliko država članica – nije realizovan tokom leta 2026. godine, ova tema će sigurno ponovo isplivati tokom irskog predsedavanja. Iako u Dablinu postoji politička dobra volja, ona se neće nužno pretočiti u automatsko ubrzanje srpskog puta, budući da otvorena pitanja i dalje ostaju. Šta god da se dogodi sa Srbijom – uključujući i druge zemlje regiona koje nisu među predvodnicima – Irska je neuobičajeno dobro pozicionirana da politiku proširenja povede napred: nikada nije zloupotrebila pravo veta, nema bilateralne sporove ni sa jednim kandidatom i u Briselu se naširoko smatra prirodnim poštenim posrednikom.

Konačno, na Irskoj je da izbalansira planove i ideje država članica o tome da li i u kojoj meri treba maksimizovati postepenu integraciju i uvesti nove, specifične aranžmane za period nakon pristupanja novih država članica. Teren je za to pripremljen, budući da je tokom leta predstavljeno nekoliko non-pejpera: Austrija, Italija, Slovačka, Češka i Slovenija zalažu se za sektorsku integraciju, Nemačka i Francuska zagovaraju postepenu institucionalnu integraciju, dok Francuska i Nemačka, zajedno sa zemljama Beneluksa, traže robusnije zaštitne klauzule nakon pristupanja, pozivajući, između ostalog, i na raspravu o privremenim ograničenjima prava veta za nove članice. Budući da je konsenzus o bilo kom od ovih pitanja daleko od dostignutog, Irska će morati da računa na uzak vremenski okvir za delovanje, posebno jer se rasprave o ovim temama očekuju na Evropskom savetu u oktobru, a moguće odluke u decembru. To se poklapa sa ubrzavanjem rada na Aktu o pristupanju Crne Gore, koji bi trebalo da bude pogodan poligon za nove ideje, primenljive na sve zemlje koje čekaju u redu.

Članak Irska je sada na čelu EU – šta to znači za EU i Zapadni Balkan? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Autonomnost na prvom mestu

Iako Kipar ukazuje na to da se Evropa i ranije suočavala sa složenim i egzistencijalnim krizama – uspevajući da odgovori na zahteve vremena kroz evoluciju i jačanje svojih kapaciteta – ovoga puta se prepoznaje da je izazov daleko veći. Kipar upozorava da je ono što je novo „intenzitet, višeslojnost i kompleksnost izazova”. Iz tog razloga, jačanje evropske autonomije predstavlja „nužni naredni korak u razvoju evropskog integracionog projekta”. Zato su Kiprani kao svoj slogan izabrali „Autonomna Unija”. Ipak, drugi deo slogana odnosi se na „Otvorena prema svetu”. Ovo je direktan kontrast pokušajima SAD-a da zagovara svoje nacionalne interese na prvom mestu, na uštrb svih dosadašnjih međunarodnih tekovina – poput Ujedinjenih nacija i izgradnje režima slobodne trgovine – čijem je oblikovanju i sama u najvećoj meri doprinela. Na taj način šalje se poruka da autonomnija EU – samodovoljnija i sposobnija – neće ići u suprotnosti sa njenom dosadašnjom vizijom globalnog poretka.

Ostvarivanje ovih ciljeva prevashodno će zahtevati jačanje kapaciteta Unije da deluje kao samostalni bezbednosni akter, sa kapacitetima koji mogu da odgovore na rastuće izazove. Kako je istakao kiparski predsednik Hristodulidis, autonomna Unija je pre svega bezbedna Unija. Kako dalje naglašava, Kipar „iz neposrednog iskustva poznaje značaj odbrane suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti jedne države”. Nadovezujući se na postignuća danskog predsedavanja, Kipar ima za cilj da ubrzano sprovede tzv. Beli papir o odbrani, koji podrazumeva jačanje svih kapaciteta Unije do 2030. godine, kao i sve prateće odbrambene inicijative, poput fonda za zajedničku odbranu (SAFE), programa evropske odbrambene industrije (EDIP) i strategije za odbrambenu industriju. Suštinski, Kipar će nastaviti da radi ono što su njeni Trio partneri radili, a to je da podržava višedimenzionalnu bezbednosnu agendu.

Istovremeno, može se očekivati da Kipar težiti ka snažnijem angažmanu EU u Istočnom Mediteranu. Iako Kipar bezrezervno podržava pružanje podrške Ukrajini, akcenat će se stavljati i na neposredno bezbednosno okruženje ove države članice. S jedne strane, stavljaće se akcenat na nijansiranim odnosima sa Turskom. Otkako je Turska izvršila invaziju na severni deo Kipra, zvanična Nikozija nema efektivnu kontrolu nad tim delom teritorije. Ovo je otežavajuća okolnost s obzirom na to da ni Turska ne priznaje Republiku Kipar – te mu onemogućuje da brodovi uplove u turske luke ili avioni prelete preko turske teritorije – dok istovremeno Turska predstavlja člana carinske unije EU i nužnog partnera za upravljanje brojnim krizama, od migracione do ukrajinske. S druge strane, geografski tik uz Bliski istok, Kipar će insistirati na Novom paktu za Mediteran, kao načinom da se jačaju strateški interesi Unije u regionu, uključujući i humanitarne napore i pomoć Gazi. Nije zato iznenađujuće da dešavanja u Mediteranu predstavljaju alfa i omegu odnosno ključni orijentir za razumevanje kiparske spoljne politike, te da će Kipar insistirati na stavljanju pojačanog fokusa i na ovaj geografski prostor.

Kompetitivnost kao neizostavna nužnost

Kao što se i videlo tokom prvih nedelja otkako je Kipar preuzeo dužnost predsedavajućeg, reč kompetitivnost dominirala je ključnim evropskim političkim i ekspertskim diskusijama. Kipar spada među članice koje nesumnjivo prepoznaju činjenicu da je jačanje autonomije EU na svim nivoima suštinski povezano sa unapređenjem njene globalne konkurentnosti. Otkako je Mario Dragi objavio svoj izveštaj 2024. godine – u kojem je ukazano na to da bez umenjanja preterane zavisnosti od gloalnih igrača Unija ne može opstati kao relevantan i održiv akter – Evropljanima su otvorene oči. U skladu sa novostečenim uvidom, koraci koji će se preduzeti tokom kiparskog predsedavanja odnosiće se na dalji rad na pojednostavljenju procedura, smanjenju birokratije i jačanju jedinstvenog tržišta. Upravo su početkom februara članice razgovarale o mogućnosti, o kojoj je i Kipar na samom početku svog mandata govorio, da se tokom 2026. godine, bez daljeg odlaganja, implementiraju svi ovi koraci.

Ove diskusije dobijaju na značaju jer se tokom kiparskog predsedavanja očekuje intenziviranje pregovora u Savetu oko Višegodišnjeg finansijskog okvira za period od 2028. do 2034. godine. Ključna poruka zagovornika njegovog uvećanja jeste da bez značajnijih budžetskih iskoraka ne može biti ni jačanja konkurentnosti. Tako je Komisija prethodno izašla sa ambicioznim predlogom da se finansijski okvir gotovo udvostruči, dosežući iznos od 2 biliona evra. Iako će Kipar nesumnjivo biti – kao država koja je neto primalac sredstava iz budžeta EU – za uvećanje ukupnih finansijskih izdvajanja u budućnosti, imaće zahtevan zadatak da pomiri stavove članica, s obzirom na to da su mnogi neto-primaoci stali uz Komisiju, dok su štedljivije, poput Nemačke, odmah iskazale svoju skepsu i uverenje da će budžet morati u značajnoj meri da se revidira i umanji. Kao i u slučaju konkurentnosti, ambicija Kipra jeste da se postigne zajednička pozicija i o budućem finansijskom okviru tokom ove godine. Praksa, pak, pokazuje da je ovo ambiciozan cilj, pogotovo ako se uzme u obzir da se gotovo do poslednjeg dana roka vode pregovori o ovom i te kako „vrućem krompiru”.

Proširenje i kiparski program

Više je razloga zašto kiparsko predsedavanje dolazi u prelomnom trenutku za brojne države kandidate.

• Ukrajina je počela javno da zahteva članstvo u Uniji 2027. godine, a dešavanja tokom kiparskog predsedavanja zasigurno će odrediti njen dalji evropski put. Iako je opštepoznato da je nemoguće da do tada ispuni sve uslove za članstvo, odnosno da se u celosti usaglasi sa pravnim tekovinama EU i demonstrira njihovu efektivnu implementaciju, ukrajinski predsednik Zelenski insistira na tome da će se do kraja godine preduzeti preko potrebni koraci u najznačajnijim oblastima. Radi se o prelomnom momentu jer se trenutno razmatra da se godina članstva uvrsti u sporazum koji bi trebalo da okonča rusku agresiju, a koji bi trebalo da pruži garancije Ukrajini da će moći da računa na evropske partnere i u budućnosti. Trenutno je EU sa Ukrajinom neformalno otvorila tri klastera kroz tzv. frontloading proceduru koju je predložila Danska. Ukoliko je cilj da se Ukrajini pravovremeno pomogne na njenom evropskom putu, može se očekivati razgovor o otvaranju preostalih klastera u narednim mesecima.

• Sa Zapadnog Balkana, ova godina je najvažnija za Crnu Goru. Reč je o državi koja je izuzetnom brzinom uspela da zatvori veliki broj poglavlja, a čije je rukovodstvo insistiralo na tome da će kompletirati sve svoje reforme do kraja ove godine. To je podrazumevalo da će i Unija proporcionalno biti responzivna, odnosno da će nastaviti da zatvara pregovaračka poglavlja. Uz podršku Kipra, razmatra se zatvaranje do deset poglavlja. Činjenica da je, na početku kiparskog mandata, zatvoreno poglavlje 32, koje obuhvata finansijsku kontrolu, odnosno pitanje koje spada u klaster Osnove, predstavlja iskorak u dobrom pravcu. Uz to, u skladu sa zaključcima s kraja 2025. godine, Kipar namerava da pokrene ad hoc radnu grupu za izradu pristupnog ugovora sa Crnom Gorom. Kako je kiparski ambasador u Srbiji izjavio, formiranje te grupe i bila „tačka bez povratka”. Ukoliko se zaista ostvare opisane namere Kipra, zaista će se poslati poruka da je ambicija Crne Gore da postane 28. članica 2028. u okvirima realnih mogućnosti.

• Pored Crne Gore, i Albanija je do sada uspevala da obara rekorde, otvorivši svih šest klastera za veoma kratko vreme. Tokom kiparskog predsedavanja, najznačajniji iskorak bi predstavljalo postizanje pozitivne odluke i usvajanje izveštaja o ispunjenosti prelaznih merila (IBAR), kako bi se otpočelo sa zatvaranjem poglavlja. To bi bila prekretnica za Tiranu, imajući u vidu da je Crna Gora ušla u svoju finalnu fazu upravo nakon rešavanja pitanja IBAR-a 2024. godine. Uz podršku Kipra, cilj je da dođe do zatvaranja nekoliko poglavlja. Za sada je još rano znati da li će ova ambicija biti ostvarena, pogotovo ako se uzme u obzir da tek sada počinje najteži deo posla za Albaniju. Proboj na ovom polju poslao bi poruku da Albanija može da napreduje ka kompletiranju svojih reformi, tik uz Crnu Goru.

• Što se tiče ostalih kandidata, iako su u manjem fokusu, Kipar će nastojati da ih održi na agendi Unije. Na primer, Moldavija je, kao i Ukrajina, uz pomoć frontloading procedure uspela da neformalno otvori tri klastera. Sada je cilj da se otvore i preostali klasteri. Iako se za sada ne pominje nikakva ciljna godina za njeno članstvo, postoji mogućnost razdvajanja procesa Moldavije i Ukrajine, pogotovo ukoliko se sa Ukrajinom bude radilo na definisanju godine članstva kao dela mirovnih pregovora. Kada je Srbija u pitanju, Kipar će insistirati na tome da je Beograd ispunio tehničke kriterijume za otvaranje klastera 3. Iako je rano reći da li će Kipar uspeti da ubedi druge članice da otvore klaster, činjenica je da će se šanse za to povećati jedino ukoliko Srbija dodatno pokaže spremnost da ispuni ključne reforme na koje se obavezala iz oblasti vladavine prava i da se spoljnopolitički usaglasi sa vizijom Unije. Za ove države, dakle, politička benevolentnost Kipra neće značiti automatsko ubrzanje procesa.

Imajući sve u vidu, Kipar će imati delikatan zadatak da izbalansira između geopolitičkih imperativa i potrebe da se očuva pravno-funkcionalni integritet Unije. Iako se ne može znati krajnji ishod ovih procesa, ono što se može očekivati jeste da će Kipar, kao tradicionalni podržavalac proširenja, zasigurno težiti da obezbedi podršku kandidatima kako bi poslao poruku da je članstvo na dohvat ruke za one koji su spremni da svoju ruku ispruže. Istovremeno, s obzirom na to da se očekuje da Komisija izađe sa svojim predlozima za dubinsku predpristupnu reviziju različitih politika, može se očekivati da će Kipar promovisati politiku proširenja kao sastavni deo diskusija o paralelnim internim reformama EU.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Kipar je sada na čelu Saveta EU – šta to znači za EU i Zapadni Balkan? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ukrajina (i Moldavija) u fokusu

Iako se ovaj pristup mesecima razvijao, do njegovog „otkrovenja“ došlo je 11. decembra 2025. godine na neformalnom sastanku ministara za evropske poslove EU u Lavovu, u Ukrajini. Sastanak Saveta EU održan je tamo imajući u vidu da su odluke država članica u tom periodu pretežno bile usmerene na pružanje odlučne političke, finansijske, ekonomske, humanitarne, vojne i diplomatske podrške Ukrajini. Iako u velikoj meri postoji jedinstvo oko pružanja ove vrste podrške, jedan od ključnih problema za EU jeste to što članice dugo nisu uspevale da postignu jednoglasnost oko otvaranja pregovaračkih klastera za Ukrajinu. Iako ova država ima status kandidata i formalno otvorene pregovore, Mađarska je ostala jedina članica koja je snažno iskazivala protivljenje daljem pristupnom procesu Ukrajine. To je predstavljalo značajnu prepreku i za Moldaviju, koja je, „u paketu“, takođe bila blokirana. Koliko kog da su članice pokušavale da je odobrovolje, nije bilo uspeha. Tu Danska nastupa sa kreativnim rešenjem.

Danska je država koja je od jula do decembra 2025. godine predsedavala Savetom EU. Reč je, dakle, o veoma iskusnoj i kredibilnoj državi članici koja je već na početku svog mandata istakla da će politiku proširenja postaviti među svoje prioritete. To je bilo od posebnog značaja, budući da Danska do tada nije nužno bila prepoznata kao država kojoj je proširenje među ključnim političkim prioritetima. Međutim, od početka ruske agresije na Ukrajinu, Danska zauzima sve snažniji stav u prilog dubljoj integraciji Unije, većim zajedničkim izdvajanjima i širenju njenih granica. Upravo zato bila je odlučna da pronađe rešenje za ukrajinski slučaj. U praksi, njihovo tumačenje bilo je da, ukoliko Mađarsku nije moguće odobrovoljiti, treba pronaći način da se njen veto zaobiđe. Naravno, reč je o privremenom rešenju, budući da mnoge članice iščekuju da vide uskoro Orbanu leđa, s obzirom da su izbori u Mađarskoj najavljeni za april 2026. godine.

Otključavanje pregovora

Rad Danske nadovezao se na uspešan poduhvat Evropske komisije da, maksimalnom brzinom, odgovori na zahteve koji su se odnosili na analitički pregled stepena usklađenosti nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU (tzv. screening). Prema oceni Komisije, svih šest pregovaračkih klastera spremno je za otvaranje Ukrajini. Ipak, Komisija nije ta koja donosi odluku o otvaranju klastera, već Savet EU, u kojem se odlučuje jednoglasno. Svesna koliko može biti problematično kada jedna država članica zloupotrebi pravo veta, naročito u trenutku kada Ukrajina pokušava da se odupre ruskoj invaziji, Danska je, u saglasnosti sa svim ostalim članicama osim Mađarske, uvela pristup koji omogućava započinjanje tehničkih pregovora u pojedinim klasterima bez formalne političke odluke o njihovom otvaranju. Ovakav aranžman sproveden je na neformalan način, pri čemu je država predsedavajuća kreativno iskoristila svoja proceduralna ovlašćenja.

Naime, umesto da se čeka na jednoglasnost kako bi EU usvojila zajedničke pozicije po klasterima – u kojima se precizira šta Unija očekuje od države kandidata da ispuni radi daljeg napretka u pregovorima – ovog puta dokument je izdala sama država predsedavajuća, i to u svoje ime. Reč je, dakle, o nacrtu zajedničke pozicije koji formalno izdaje predsedavajuća država, ali čiji je sadržaj usaglašen sa svim članicama osim jedne. Do sada je EU imala strogu zabranu dostavljanja ovog dokumenta državama kandidatima pre nego što pregovori o relevantnim klasterima zvanično otpočnu, ali je to pravilo sada konačno prevaziđeno. Cilj je bio da se Ukrajini i Moldaviji omogući da otpočnu sa svim neophodnim reformama, bez čekanja da Mađarska da zeleno svetlo. U praksi, proces je zvanično ostao na istom nivou kao i do sada, dok nezvanično, ali suštinski, ove države kandidati sada imaju jasan putokaz o tome šta je sve potrebno uraditi na putu ka članstvu u EU.

De facto otvaranje klastera

Sa ovakvim kreativnim rešenjem, Ukrajini je de facto omogućeno da otvori čak tri pregovaračka klastera, a isto važi i za Moldaviju. Među njima je klaster 1 (Osnove), koji obuhvata najteže i najznačajnije reforme. Kao i u slučaju kandidata sa Zapadnog Balkana, ovaj klaster se prvi otvara kako bi se u prvi plan stavile suštinske reforme, a od napretka ostvarenog u ovom području zavisi da li će, i u kojoj meri, ostali klasteri biti otvarani, odnosno pojedinačna poglavlja zatvarana. U skladu sa revidiranom metodologijom proširenja, da bi se ovaj klaster uopšte otvorio, Ukrajina i Moldavija su morale da ispune merila za otvaranje, koja su podrazumevala usvajanje mapa puta o vladavini prava, javnoj upravi i demokratskim institucijama, kao i akcionog plana o nacionalnim manjinama – dokumenata koje je Evropska komisija pozitivno ocenila. Pored ovog klastera, obuhvaćeni su i klaster 2 (Unutrašnje tržište) i klaster 6 (Spoljni odnosi). Ukrajina i Moldavija već sada mogu da rade na ovim klasterima, pa ih čak i u potpunosti dovrše, a kada Mađarska ukine svoju blokadu, njihovo zvanično otvaranje i zatvaranje moglo bi da se dogodi gotovo istovremeno.

Sa ovakvim iskoracima, Ukrajina i Moldavija su po broju (tehnički) otvorenih klastera prevazišle ceo Zapadni Balkan, sa izuzetkom Crne Gore i Albanije. Time je Srbija, koja je donedavno bila rame uz rame sa Crnom Gorom, pomerena, primera radi, na peto mesto po stepenu napretka ka članstvu. Ovaj jaz bi se dodatno mogao produbiti ako se uzme u obzir da, sada kada Kipar preuzima predsedavanje Savetom EU, postoji neformalan dogovor da se sa Ukrajinom, a potencijalno i sa Moldavijom, otvore i preostala tri klastera do polovine 2026. godine. Ukoliko Orban doživi izborni poraz, može se očekivati da će u bliskoj budućnosti tehnički pregovori dobiti i svoj politički pečat, odnosno da će se postići jednoglasnost država članica za zvanično otvaranje pregovora. Sve ovo pokazuje u kolikoj meri geopolitički pritisci mogu delovati kao snažan podsticaj Uniji da posegne za kreativnim rešenjima kako bi prevazišla unilateralne blokade u pristupnom procesu država kandidata. Jedina nepoznanica za sada ostaje da li i u kojoj meri će se ovaj inovativni pristup moći primeniti i na Zapadni Balkan. Predstojeća 2026. godina mogla bi na to pitanje ubrzo da ponudi odgovor.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Frontloading – nova reč u žargonu politike proširenja se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Članak Koliko me košta Zapadni Balkan? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Poreklo ideje

Kada nam se javila ideja o ograničenju prava veta za nove članice, kontekst je bio radikalno drugačiji. To je bio period u kojem je malo ko unutar same Unije pokazivao značajno interesovanje za politiku proširenja, dok se ni domaće političke elite nisu previše angažovale po tom pitanju. Status quo, odnosno stagnantan pristupni proces, izgledao je kao izgledan scenario za dogledno vreme. U takvim otežanim okolnostima pokušali smo da „privolimo“ skeptičnije članice, ukazujući im na snažan potencijal da se kredibilnom politikom proširenja podstaknu reforme, istovremeno ističući i geostrateški značaj regiona (nešto što je, nakon izbijanja rata u Ukrajini, postalo više nego očigledno). Nastojali smo dakle da istaknemo da, koliko god Unija imala drugih prioriteta, ne sme sebi dozvoliti da zanemari region. Ipak, čak i kada bismo nailazili na razumevanje, odgovor je obično bio da sama Unija još nije spremna za nove članice, jer nije u stanju da sprovede unutrašnje reforme. Upravo tada imali smo svoj „eureka momenat“.

U procesu promišljanja pristupa, prepoznali smo tri osnovna elementa na kojima je rešenje moralo da počiva. Prvo, pošli smo od toga da je kapacitet EU da apsorbuje nove članice jedan od opštepriznatih kriterijuma koji se mora uvažiti. Zato je, na primer, Unija sprovela brojne interne reforme kako bi uspešno apsorbovala čak 13 novih članica između 2004. i 2013. godine. Drugo, prepoznali smo da je kontekst postao bitno drugačiji – postalo je sve teže postići konsenzus oko ključnih pitanja, uključujući i ustavne promene – te da postoji realan rizik da do tih reformi na kraju ni ne dođe. I, konačno, scenario prema kojem bi kandidati bili spremni za članstvo po ispunjenju svih kriterijuma, dok sama Unija u tom trenutku još ne bi bila interno reformisana da ih primi u svoje redove, imao bi katastrofalan efekat kako na kredibilitet Unije, tako i na demokratske procese u državama kandidatima. Upravo tu nastupa ideja ograničavanja prava veta.

Radi se, dakle, o mehanizmu koji treba da umanji strahove onih članica koje se pribojavaju da bi Unija mogla postati disfunkcionalnija kako bude primala nove članice. Ovim predlogom Unija bi zadržala mogućnost da nastavi s internim reformama, bez bojazni da bi nove članice mogle da zloupotrebe svoje pravo veta. Uz to, države koje bi tek stekle članstvo ne bi imale mogućnost da svoje pravo glasa iskoriste za jednostrano blokiranje država koje se još nalaze u pregovaračkom procesu. U tom smislu, reč je o krajnjoj, ali potencijalno neophodnoj meri u jednom suboptimalnom scenariju u kojem se trenutno nalazimo. Optimalan scenario, naravno, bio bi da se reforme u Uniji sprovedu pravovremeno; međutim, praksa pokazuje da to trenutno nije naročito realistično. Danas, na primer, najmanje deset članica ima rezerve prema prelasku na odlučivanje kvalifikovanom većinom u oblasti spoljne politike – a to je tek jedan od primera oblasti koje zahtevaju reformu. Upravo zato se o ograničavanju prava veta govori kao o rešenju koje bi moglo omogućiti napredak u politici proširenja – posebno ako se uzme u obzir da se rastući broj kandidata za članstvo.

Realizacija ideje

Kada smo prvi put izašli s ovom idejom, naišli smo na izvestan otpor. S jedne strane, postavljalo se pitanje da li uopšte postoji pravna osnova za takvo rešenje, a s druge, da li bi ono dovelo do stvaranja tzv. „drugorazrednog članstva“. Suočene s ovakvim pitanjima, pojedine članice su instinktivno podigle gard, što je bilo u skladu s tada prisutnim „zamorom od proširenja“. Druge su, pak, bile otvorenije i entuzijastičnije – jer su u predlogu videle efektivan način da se reši problem apsorpcionog kriterijuma – ali su ipak ostajale uzdržane da javno podrže ideju koja je još bila u povoju. Sve te vrste zabrinutosti zapravo su nam pomogle da dodatno izoštrimo argumente i pronađemo odgovore na pitanja koja su bila u osnovi legitimna. Taj „ping-pong“ proces trajao je neko vreme, bez jasnih naznaka da će dovesti do situacije u kojoj bi ideja zaista mogla biti uzeta ozbiljno u razmatranje. Ipak, izbijanje rata u Ukrajini 2022. godine promenilo je sve – gotovo preko noći, većina članica postala je spremnija da razmotri ovakav pristup.

Ta nova otvorenost stvorila je i prostor da jasnije objasnimo da su razlozi za prvobitni skepticizam bili neutemeljeni, naročito kada je reč o pravnim nedoumicama. Naime, i u okviru ovog pristupa od kandidata bi se i dalje očekivalo potpuno ispunjenje svih kriterijuma za članstvo. Drugim rečima, nikada se nije zagovarala nikakva „prečica“ ka članstvu, jer je reformski put ostao osnovna pretpostavka i suština samog procesa pristupanja. Ono što je ovde od suštinskog značaja jeste da je, po ispunjenju reformi, zamišljeno da Akt o pristupanju posluži kao pravna osnova za uvođenje predložene mere. Reč je o aktu jednake pravne snage kao i osnivački ugovori EU – s mogućnošću da ih, u kontekstu proširenja, i menja. Ukoliko bi sve države članice ratifikovale, uključujući i državu kandidata, pristupni akt koji bi u sebi sadržao klauzulu o ograničavanju prava veta, ne bi postojala prepreka za njegovu primenu. Ključan element ovde jeste obostrano prihvatanje predloga, što jasno pokazuje da bi on bio rezultat političkog kompromisa.

Ono što je podjednako značajno jeste da se ovim predlogom izbegava stvaranje „drugorazrednog članstva“. Uvažavajući da je princip ravnopravnosti članica jedan od temeljnih principa funkcionisanja EU, koji kao takav ne može da trpi trajna odstupanja, naš predlog je podrazumevao privremena ograničenja. U praksi, ona bi automatski prestala da važe nakon unapred dogovorenog perioda – na primer, do deset godina. Prema tome, ne bi postojala mogućnost da se nove članice trajno zadrže u statusu bez prava veta. Ovakva ideja nadovezuje se na činjenicu da je svako dosadašnje proširenje EU podrazumevalo određena privremena ograničenja (tzv. derogacije) za nove članice – poput ograničenja slobode kretanja radnika. Naravno, ograničavanje prava veta predstavlja korak dalje, ali je, kao takvo, u skladu s realnim okolnostima i potrebom za očuvanjem funkcionalnosti Unije. Istovremeno, nova članica bi imala pravo glasa u odlučivanju kvalifikovanom većinom – što obuhvata ogromnu većinu politika – dok bi čak i u oblastima u kojima se traži jednoglasnost cilj i dalje bio postizanje konsenzusa, a preglasavanje bi se koristilo samo kao krajnja opcija.

Istovremeno, uz predlog ove vrste predviđene su i dodatne garancije – tzv. „mehanizam za hitno kočenje“– kojim se obezbeđuje da nova članica, uprkos privremenom ograničenju, uvek ima mogućnost da zaštiti svoje vitalne nacionalne interese. Ovaj mehanizam bi bio eksplicitno naveden u aktu o pristupanju, a naš predlog je glasio: „Ako [nova država članica] izjavi da, iz važnih i jasno navedenih razloga nacionalne politike, namerava da se usprotivi usvajanju odluke koja se donosi [jednoglasno], glasanje se neće održati. [Predsednik Saveta] će, u bliskoj saradnji sa državom članicom koja je uključena, tražiti rešenje koje je za nju prihvatljivo. Ako u tome ne uspe, Savet može, odlučujući kvalifikovanom većinom, zatražiti da se pitanje prosledi Evropskom savetu na odlučivanje [jednoglasno].“ Suština ovog mehanizma jeste da se spreči bilo kakva mogućnost preglasavanja u pitanjima koja se eksplicitno odnose na novu članicu. Na taj način želeli smo da pokažemo da je moguće pronaći rešenje koje istovremeno čuva funkcionalnost Unije i garantuje očuvanje interesa novih članica.

Prihvaćenost ideje

Iako je za nas članak POLITICO-a bio ohrabrujući, ne treba gubiti iz vida da je reč tek o ideji koja je još u povoju. Da bi se ona usvojila, biće potrebna jednoglasnost država članica, ali i pristanak zemalja kandidata. Činjenica da je ova ideja sada izašla u javnost ukazuje na to da je cilj opipati puls onih na koje bi se i odnosila. U Srbiji je reakcija bila obazriva ali ne i isključujuća, uz napomenu da „svaka inicijativa koja može ubrzati pristupanje Srbije zaslužuje pažnju“ i da postoji otvorenost „za sva pragmatična rešenja“, sve dok ona ne stvaraju trajno stanje. U Crnoj Gori rezervisanost je bila nešto izraženija, ali se i sa te strane moglo čuti da, ako postoji neko odricanje od strane novih članica, trebalo bi uvesti „neku vrstu kontrole, odnosno kontrolnog mehanizma“. Za razliku od njih, Albanija je otvoreno prigrlila takav predlog, prepoznajući da bi se njime mogla adresirati „veoma jasno izražena frustracija među državama članicama EU“ oko činjenice da je sve teže postići konsenzus. Ako se uzmu u obzir svi ovi komentari koji su stigli od donosioca odluka u regionu, može se zaključiti da postoji prostor za dalju raspravu i oblikovanje kompromisnog rešenja koje bi zadovoljilo i aspiracije kandidata i opreznost država članica.

Kako se region bude približavao potpunom ispunjenju kriterijuma za članstvo, tema o kojoj govorimo dobijaće sve veći značaj. Moguće je, zapravo, da će upravo Crna Gora postati prvi konkretan slučaj na kojem će se ova ideja testirati – ne nužno kako bi se ograničila ona sama, već da bi se uspostavio presedan koji bi se primenjivao i na ostale kandidate. Ovo je posebno važno imajući u vidu da bi EU u narednoj deceniji mogla da broji više od trideset država članica. Zato je značajno da zemlje regiona – a posebno Crna Gora, koja u procesu pristupanja prednjači – pokažu spremnost da razmotre ideje ove vrste. Kada se uzme u obzir da bi svaka od njih imala jednaku težinu u Savetu EU kao npr. Francuska – čiji su građani, inače, među najskeptičnijima prema proširenju, čak i u kontekstu trenutnog pozitivnog momentuma – perspektiva se značajno menja. U tom smislu, bilo bi od izuzetnog značaja da zemlje Zapadnog Balkana nastupe zajednički i pošalju jasnu poruku da podržavaju one korake koje Uniju čine funkcionalnijom i spremnijom za prijem novih članica. Takav usklađen i konstruktivan stav pokazao bi ne samo njihovu posvećenost ostvarivanju članstva, već i političku zrelost i sposobnost da deluju u duhu preko potrebne solidarnosti.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

*Napomena: Originalni naslov je prilagođen radi bolje usklađenosti sa formatom bloga.

Članak Kako POLITICO javlja: Naša ideja o ograničavanju veta dobija na zamahu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Prvi problemi

I pre nego što sam krenuo u Moldaviju, znao sam da postoji rizik od oko 30% da me uopšte ne puste da ne prođem pasošku kontrolu. Razlog za to bila je izjava predsednice Moldavije Maje Sandu, koja je tvrdila da se u Srbiji obučavaju proruski i militantno nastrojeni strani državljani u paramilitarnim kampovima, sa ciljem destabilizacije Moldavije u jeku izbora. Ovo nije bio prvi put da se takvi navodi pojave – slično se desilo 2024. godine, kada su u blizini Banjaluke uhapšeni osumnjičeni za organizaciju kampova. Ovog puta, svega nekoliko dana pre mog puta, u Šapcu su uhapšena dva lica srpske nacionalnosti, kao neposredna reakcija na apel moldavske predsednice; sumnjiče se da su učestvovala u organizaciji i finansiranju obuka. Da stvar bude ozbiljnija, navodi se da su kampovi bili aktivni od jula do septembra, što je otvorilo pitanje zašto domaće institucije nisu reagovale pravovremeno.

Sa tim u vidu, prilazim pasoškoj kontroli i primećujem da službenik odjednom postaje ozbiljan kada je ugledao moj srpski pasoš. Bilo je očigledno da ima direktivu da posebno proverava putnike iz Srbije, i to baš na dan izbora. Pozvao je još dvojicu kolega i nakon detaljnog pregleda pasoša usledila je salva pitanja: „Zašto putujete u Moldaviju? Koliko ostajete? Kod koga odsedate? Po čijem pozivu dolaziš? Čime se baviš? Kako se zove organizacija za koju radiš? Koji je fokus vašeg rada?“. Uprkos tolikom broju pitanja, dok su ostali putnici nesmetano prolazili pored mene, službenici nisu bili neljubazni – samo vrlo oprezni. Kada je postalo jasno da neću dugo ostati u Moldaviji i da dolazim na konferenciju organizovanu od strane civilnog društva, propustili su me. Ova epizoda je, međutim, jasno ilustrovala da Moldavija doživljava Srbiju kao faktor rizika.

Politika iz perspektive „običnog“ Moldavca

Nema boljeg načina da se shvati kako „običan“ Moldavac gleda na izborna dešavanja nego kroz razgovor sa taksistom. Nakon neuspelog pokušaja da nađem nekog ko govori engleski, odlučio sam da mu se obratim na srpskom – i komunikacija je uspela, jer je ruski mnogima kao maternji jezik. Oslanjajući se na bliskost ruskog i srpskog, a ponešto i na ChatGPT, pitao sam vozača kako gleda na izbore. Najpre je odmahnuo glavom i pokazao palac nadole – kratak i jasan odgovor. Međutim, posle nekoliko trenutaka tišine ipak se otvorio i postao pričljiviji. Iako mi ni u kojem trenutku nije otvoreno rekao kojem bloku je priklonjen, njegovi komentari otkrivali su osećaj sveukupne rezigniranosti i nepoverenje u pravac kojim se zemlja kreće.

Njegova ključna zamerka predsednici Maji Sandu bila je to što, prema njegovom mišljenju, ne priznaje moldavski identitet. Smatrao je da njeno navodno insistiranje na tome da su Moldavci zapravo Rumuni predstavlja čin koji je u suprotnošću sa realnošću. Iako nije poricao da govore istim jezikom, naglašavao je da su u pitanju „bratski, ali različiti narodi“.  Tada sam shvatio da se narativ o „demoldavizaciji“ kod skeptika direktno vezuje za proces evropeizacije države – uz bojazan da će približavanje Uniji značiti i forsiranje integracije moldavskog i rumunskog identiteta, što bi dodatno polarizovalo društvo. Nedugo zatim, po okončanju ove zanimljive vožnje, saznao sam da je osnova za ovaj narativ činjenica da predsednica Sandu poseduje dvojno državljanstvo – moldavsko i rumunsko – te da je reč o temi na kojoj upravo proruska opozicija snažno insistira.

Izborni dan i rezultati

Izborni dan u Kišnjevu protekao je mirno. Kada sam stigao, nisam primetio nikakve tragove napetosti: nije bilo gužve, incidenata, protesta niti policijskog prisustva. Umesto toga, u centralnom parku svirala je klasična muzika, a prolaznici koji su se tamo zatekli zastajali su i osluškivali. Sve se to odvijalo tik uz zgradu Vlade, sa koje su visile zastave Moldavije i Evropske unije, spuštene od krova do temelja. Nikada ranije nisam video toliku zastavu EU, čak ni u državama članicama. Ambijent nije, dakle, nimalo podsećao na izborni dan – trenutak kada bi trebalo da se odlučuje o strateškoj orijentaciji jedne do nedavno zanemarivane istočnoevropske države.

Pre ponoći, obelodanjeni su zvanični rezultati. Vladajuća proevropska partija mogla je da odahne – ne samo da je zadržala vodeće mesto, već je obezbedila i dovoljno mandata da sama formira Vladu. Poruka birača bila je nedvosmislena: žele u Evropsku uniju i veruju da evropske integracije mogu biti poluga za jačanje demokratije i osnaživanje privrede. Za zemlju u kojoj su donedavno proruske snage imale dominantan uticaj i koja i dalje važi za najsiromašniju državu Evrope, ovakav rezultat predstavlja jasan signal da Moldavci žele da okrenu novi list – i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu.

Eksperti sa kojima sam razgovarao dan kasnije bili su više nego raspoloženi. Dok smo ranije dogovarali sastanke, lako se moglo primetiti da su pod tenzijom i da im je raspored bio zgusnut. Sada su, međutim, govorili o evropskim integracijama sa vidnim predahom. Njihov glavni utisak bio je da je evropska perspektiva Moldavije „ireverzibilna“. Prema njihovim rečima, ključna prednost ovog ishoda jeste što vladajuća partija neće morati da se oslanja na koalicione partnere – kao što su ankete u početku nagoveštavale.

Moldavija je spremna za pregovore, a da li je EU?

Moldavci su glasali za evropski put, ali ono što sada preostaje jeste da sama Unija uradi svoj deo posla. Za početak, očekuje se nastavak implementacije Novog plana rasta za Moldaviju, koji stavlja značajni finansijski instrument od 1.9 milijardi evra. To je plan koji važi do kraja 2027. godine (po uzoru na Novi plan rasta za Zapadni Balkan) i koji predstavlja kombinaciju bespovratnih sredstava i kredita, sa mogućnostima za sektorsku integraciju već i pre ostvarivanja članstva. Potom, ističe se značaj da Moldavija (zajedno sa Ukrajinom) što pre otvori klaster 1. Kako ukazuju eksperti, skrining proces je uspešno završen i Moldavija bi bila spremna da otvori taj klaster, kao i klastere 2 i 3. Svakako su zagledani ka Albaniji, koja je uspela da za kratko vreme otvori skoro sve klastere. Konačno, cilj proevropske vlasti je završetak pregovora 2028. godine, kako bi se pristupni akt ratifikovao do 2030. godine. Radi se o ambicioznom cilju, ali i o mandatu koji nova vlast sada mora da opravda.

Ipak, jasno je da će moldavski put ka članstvu zavisiti i od sposobnosti EU da otkoči pristupni proces Ukrajine, koju je do sada ponajviše blokirala Mađarska. Kao što su Albanija i Severna Makedonija godinama bile „uparene“ – što je značilo da je jedna morala da čeka drugu uprkos sopstvenoj spremnosti – tako su sada povezane i Moldavija i Ukrajina. Za sada Moldavija ne insistira na „rasparivanju“, imajući u vidu da EU verovatno ne bi ni razmatrala njen slučaj da nije bilo Ukrajine i njene borbe protiv Rusije. Kako ukazuju eksperti, cilj Unije biće da se odobrovolji Mađarska i spreči pojavljivanje novih „veto igrača“. Time bi se poslala poruka ne samo biračima u Moldaviji, već i državama kandidatima na Zapadnom Balkanu – posebno onima koje i dalje balansiraju između Istoka i Zapada – da se politika sedenja na dve stolice ne isplati i da se jasnim opredeljenjem mogu ostvariti i najambiciozniji ciljevi.

Kraća, ali originalna, verzija ovog teksta se nalazi na: EUpravozato.

Članak Bio sam u Moldaviji na dan izbora – evo kako je to izgledalo se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Regulacija sistema ograničenog rizika

U jednom od prošlih tekstova ukazali smo da je Unija odlučila da nijansirano pristupi regulaciji veštačke inteligencije, tako što klasifikuje AI sisteme prema stepenu rizika. Oni se dele na sisteme „neprihvatljivog rizika“, „visokog rizika“, „ograničenog rizika“ i „minimalnog rizika“. Za korisnike ChatGPT-a, olakšavajuća vest je da se ovaj alat svrstava u kategoriju sistema tek „ograničenog rizika“. Za razliku od sistema neprihvatljivog rizika, koji su zabranjeni, i visokog rizika, koji se suočavaju sa ozbiljnim ograničenjima, provajderi GPAI sistema ograničenog rizika prevashodno moraju da se usklade sa pojačanim pravilima transparentnosti. To znači da provajder mora regulisati model tako da njegovi korisnici jasno znaju da komuniciraju sa AI, dok će AI-generisani sadržaji poput zvuka, slika ili video materijala morati da budu adekvatno obeleženi. U svetu dominacije lažnih vesti, ovakva mera predostožnosti dobija na značaju.  

Ipak, obaveze za provajdere GPAI sistema idu i šire od pukog obeležavanja sadržaja. Tako će OpenAI, kao provajder ChatGPT-a, morati da: 1) obezbedi tehničku dokumentaciju i održava je ažurnom; 2) objavi sažetak podataka korišćenih za obuku modela, prema unapred definisanom obrascu; 3) uspostavi i javno objavi politiku o autorskim pravima, kojom se obezbeđuje poštovanje vlasnika sadržaja; i 4) sarađuje sa novouspostavljenom AI Kancelarijom Evropske komisije, koja je zadužena za sprovođenje Akta i podršku provajderima. Sve ove obaveze su blisko povezane sa Kodeksom dobre prakse (en. Code of Practice). Iako nije obavezan, ovaj Kodeks predstavlja vodič za prihvatljivo AI ponašanje. OpenAI, zajedno sa Google-om i IBM-om, već je među potpisnicima ovog Kodeksa. U praksi, pridržavanje Kodeksa će se koristi kao dokaz usklađenosti sa pravilima i može biti olakšavajuća okolnost u slučaju (nenamernih) prekršaja.

Kako je ChatGPT na tržištu EU prisutan još od 2022. godine, dakle pre stupanja na snagu AI Akta 1. avgusta 2024. godine, za njega važi poseban tranzicioni režim. Naime, za sve GPAI modele plasirane posle 2. avgusta 2025. obaveze se primenjuju odmah, dok u tim slučajevima Komisija dobija ovlašćenja za sprovođenje nadzora i izricanje kazni od 2. avgusta 2026. godine. U odnosu na taj režim, OpenAI ima rok do 2. avgusta 2027. godine da u potpunosti uskladi ChatGPT sa novim pravilima. Na taj način EU daje vreme provajderima već postojećih modela da uvedu potrebne mehanizme transparentnosti, zaštite autorskih prava, bezbednosti i drugih standarda predviđenih Aktom. Istovremeno, obezbeđuje se da ni jedan sistem dugoročno ne ostane izvan regulatornog domašaja.

Stroža pravila iza ugla

Iako deluje da OpenAI neće morati da preterano brine oko regulatornih prepreka, potrebno je posebno naglasiti da pravila mogu postati i „stroža“ u slučaju vanrednih okolnosti. Do toga može doći ukoliko ChatGPT u narednom periodu dostigne nivo „sistemskog rizika“. To se može desiti na dva načina: ili automatski – kada se registruje da je model u treningu prešao tzv. prag od 10²⁵ FLOPS (en. floating point operations), ili odlukom Evropske komisije – čak i bez formalnog prelaska praga, Komisija može samoinicijativno ili na osnovu upozorenja panela oceniti ekvivalentan uticaj. Rizik specifičan za takve modele ogleda se u proceni da oni mogu imati značajan efekat na tržište EU ili izazvati negativne posledice po zdravlje, bezbednost, osnovna prava ili društvo u celini. Najozbiljniji oblik ovih rizika ogleda se u potencijalnoj upotrebi AI za razvoj hemijskog ili biološkog oružja.

Dužnosti provajdera se u tom slučaju umnožavaju. Prvo, čim pređe pomenuti prag, OpenAI će imati obavezu da bez odlaganja, već i tokom samog treninga, to prijavi Komisiji, koja će onda uzeti u obzir mere kako bi se adresirali rizici koje taj sistem nosi. Drugo, provajderi moraju aktivno da rade na proceni i ublažavanju sistemskih rizika, posebno konstantnim vršenjem evaluacija modela, praćenjem, dokumentovanjem i prijavljivanjem ozbiljnih incidenata i obezbeđivanjem adekvatne zaštite sajber bezbednosti za model i njegovu fizičku infrastrukturu. U krajnjem slučaju, može se tražiti povlačenje modela sa tržišta i izricati kazne do 3% globalnog godišnjeg prometa ili 15 miliona evra – koji god da je viši u tom trenutku. Dakle, ako budući modeli, poput GPT-6, pređu prag od 10²⁵ FLOPS u treningu, automatski će se smatrati sistemski rizičnim. Ukoliko pak dođe do regulisane progresije u razvoju AI, ChatGPT će nastaviti slobodno da operira na evropskom tržištu, uključujući i države kandidate. U međuvremenu, svi provajderi će biti pod budnim okom Kancelarije za AI.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Kako će Akt o veštačkoj inteligenciji EU uticati na ChatGPT? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Podeljenost na francuskoj političkoj sceni

Iako Makron gotovo ni za šta ne uspeva da dobije podršku na domaćoj sceni, pitanje Palestine predstavlja izuzetak. Levo orijentisane stranke – Nepokorena Francuska (LFI), komunisti, zeleni i socijalisti – otvoreno podržavaju njegov potez, videći ga kao neophodan korak ka uspostavljanju mira na Bliskom istoku. LFI, iako kritičan zbog toga što će odluka biti ozvaničena tek u septembru, istakao je da se ipak radi o „moralnoj pobedi“ i da se mora učiniti sve kako bi se „okončao genocid“. Socijalisti naglašavaju da je ovo bio preduslov za „održivo političko rešenje“, komunisti poručuju da se radi o „ispravljanju istorijske nepravde“, dok zeleni ocenjuju da je reč o „potvrdi jedne nesporne stvarnosti“. Zajednička nit ovih stavova jeste zahtev da Francuska do septembra uvede embargo na oružje i sankcije Izraelu, kao i da EU suspenduje trgovinski sporazum sa tom državom. Time je poslata jasna poruka da priznanje Palestine „obavezuje“, odnosno da zahteva propratne korake kako bi imalo praktičnog smisla.

Iako je Makron uspeo da na levom bloku ostvari određene poene, nesumnjivo je da će desnica iskoristiti priliku da pojača svoje dosadašnje napade na francuskog predsednika. Prema konzervativnim i desnim strankama – Nacionalnom okupljanju (RN), Desnici za Republiku (UDR) i ekstremno desnoj Rekonkvisti – trenutak za ovakav potez predstavlja spoljnopolitički promašaj. Kao trenutno najveća opoziciona partija, RN je poručio da „priznati danas palestinsku državu znači priznati državu Hamasa, a samim tim i terorističku državu“. Rekonkvista je ocenila da je reč o „poklonu za Hamas“, dok je UDR istakao da je odluka doneta isključivo iz „izbornih razloga“. Suprotno od levog bloka, desnica smatra da bilo kakva pomisao na sankcije Izraelu, uvođenje embarga na oružje ili suspenziju trgovinskog sporazuma između EU i Izraela ne dolazi u obzir. Ovakvi stavovi ukazuju na to da će se pitanje priznanja Palestine koristiti kao alat za dodatnu polarizaciju francuske političke scene.

Palestinsko pitanje u EU

Kada su u pitanju institucije EU, zvanična politika EU prema izraelsko-palestinskom sukobu istorijski je bila obeležena nastojanjem da se održi nepristrasnost. Do sada je EU dosledno zagovarala rešenje o dve države, proglašavajući ga jedinim održivim putem ka obezbeđivanju mirnog suživota između izraelskog i palestinskog stanovništva. Ipak, to nije sprečilo razmimoilaženja u pristupu prema ovom pitanju među najvišim čelnicima EU. Tako je prethodni saziv EU, koji je trajao do 2024. godine, svedočio otvorenom sukobu između predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, čije su izjave javnost često doživljavala kao proizraelske, i visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozepa Borelja, koji je otvoreno zastupao palestinsku stranu. Iako u novom sazivu nema tolikih razlika u stavovima, činjenica da se spoljna politika na nivou EU vodi jednoglasno uticala je na tromost delovanja njenih institucija u ovom slučaju. Zato se može očekivati da stavovi država članica – i eventualne promene tih stavova prema priznanju Palestine – dobijati sve veći značaj u narednom periodu.

Pre nego što je rat u Gazi otpočeo 2023. godine, bilo kakvi pokušaji realizacije palestinske državnosti imali su ograničen prijem među državama članicama EU. Do 2004. godine nijedna članica Unije nije priznala Palestinu. Kada je Unija počela da se proširuje, priznanja su zapravo „uvežena“ – jer su Bugarska, Kipar, Poljska, Rumunija, Slovačka i Mađarska još 1988. godine donele odluku o priznanju. Posmatrano prema promeni stava tokom članstva, prva (i do skoro jedina) bila je Švedska, koja je priznala Palestinu 2013. godine. U deceniji koja je usledila, pitanje Palestine nije zauzimalo visoko mesto na agendi EU. To se menja 2024. godine, kada Irska, Španija i Slovenija prave iskorak, obrazlažući da će rešenje o dve države doprineti miru, istovremeno osuđujući izraelsko delovanje koje je dovelo do ogromnog broja žrtava i kršilo sve norme međunarodnog prava. Nedugo zatim Malta je saopštila najavu o priznanju. Sada kada je Makron istupio – i kako se septembar približava, dok se katastrofa u Gazi nastavlja – može se očekivati da će sve veći broj država članica EU zauzeti jasniji stav i razmotriti mogućnost priznavanja palestinske države.

Prvobitno objavljeno na EUpravozato.

Članak Makronovo priznanje Palestine – novi pokušaj oživljavanja rešenja o dve države se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.