Osnovni cilj ovog predloga praktične politike jeste da ispita različite aspekte šema kvaliteta poljoprivredno-prehrambene industrije na nivou Evropske unije, koje su razvijene za proizvode sa specifičnim karakteristikama kao rezultat posebnog porekla, specifičnih sastojaka ili načina uzgajanja i proizvodnje.

Svrha predloga praktične politike jeste da dubinski analizira različite aspekte ove evropske politike i da prepozna potencijalne koristi koje bi od njene primene imali srpski proizvođači poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Stoga, posebna pažnja će biti usmerena na procenu stanja u ovoj oblasti u Srbiji, kao i na mogućnosti koje su sada dostupnije usled napretka pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji.

S obzirom na to da, prema brojnim ekonomskim pokazateljima, registrovanje simbola kvaliteta kao što su zaštićeno ime porekla (eng. PDO), zaštićena geografska oznaka (eng. PGI) i garantovano tradicionalni specijalitet (eng. TSG) obično dovodi do povećane sposobnosti proizvođača da se nadmeću na tržištu, studija će pokušati da ukaže na mogućnosti i probleme koji kao rezultat registracije regionalnih i tradicionalnih proizvoda mogu nastati u poljoprivredno-prehrambenom proizvodnom sistemu Srbije.

Članak Agro-prehrambene šeme kvaliteta na nivou EU i potencijalne koristi zaštite srpskih proizvoda u kontekstu pregovora sa EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Bez obzira na stalni porast privredne saradnje sa Evropskom unijom i državama bliskog susedstva, koje su takođe u procesu pristupanja uniji, u našoj javnosti a pre svega medijima, često se ističe da je upravo saradnja sa trećim zemljama onaj ključni činilac i „šansa“ za pokretanje privrednog razvoja.

Ne sporeći značaj saradnje sa trećim tržištima, bitno je istaći da će Srbija, kao kandidat za članstvo, morati da redefiniše ekonomske i političke odnose sa trećim državama na način da to odgovara zajedničkim politikama koje države članice sprovode u evropskom okviru. Ova redefinicija odnosa ne mora nužno biti ni izazovna ni dramatična, ukoliko političari, privrednici i eksperti pokrenu zamajac reformi na vreme, kako bi se država pripremila, a interesi Srbije zaštitili na konstruktivan način.

Svrha ove studije je upravo da ponudi prvu informaciju o sadržaju pregovora u poglavlju 30, i ponudi osnovu za početak javne debate o ovim pitanjima. U njoj su na sažeti način izneti osnovni izazovi i nedoumice koji nas kao državu čekaju tokom pregovora. Publikacija takođe predstavlja i prvi proizvod partnerstva i zajedničkog rada Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond) i Centra za evropske politike (CEP), na podršci i praćenju pregovora u poglavlju 30 u sledećem periodu.

Članak Uvod u pregovore Srbije sa EU u okviru poglavlja 30 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Od uspostavljanja, pedesetih godina dvadesetog veka, Jedinstveno evropsko tržište (sa četiri osnovne slobode koje podrazumeva), ima važnu, ako ne i najbitniju ulogu u održavanju evropske ideje, garantovanju konkurentnosti i razvoju evropske ekonomije.

Ova studija ima za cilj da proceni napredak Srbije u razvoju institucionalnog i pravnog okvira u oblasti slobodnog kretanja robe, u skladu sa ciljevima EU, fokusirajući se posebno na harmonizaciju horizontalnog pravnog okvira u pomenutoj oblasti.

Preuzmite i siže politike.

Članak Slobodno kretanje robe u kontekstu pregovora o pristupanju EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Od 1. januara 2015. Letonija će prvi put otkako je deo EU imati ulogu predsedavajuće države u narednih šest meseci, nasledivši Italiju na tom mestu. Predsedavanje EU predstavlja veliki organizaciono-logistički poduhvat za jednu državu, koji zahteva veoma temeljnu pripremu i strateško promišljanje o oblastimana koje bi ta država želela da stavi fokus u svojih šest meseci.

Predsedavanje Savetu EU:

Savet je evropska institucija (institucija EU) koja se sastaje u 10 različitih formacija u zavisnosti od predmeta rasprave. Dakle, ministri za životnu sredinu sastaju se u Savetu za životnu sredinu, ministri za ekonomske i finansijske poslove u Savetu za ekonomska i finansijska pitanja i tako i za sve ostale sektore. Predsedavanje Savetu Evropske unije rotira se između država članica svakih šest meseci, prema unapred određenom rasporedu. Prvi semestar počinje 1. januara, a završava se krajem juna, a drugi semestar počinje 1. jula, a završava se 31. decembra.

Tokom narednog šestomesečnog mandata, Italija će biti zadužena za pripremu, koordinaciju i predsedavanje radom Saveta; u pregovorima sa državama članicama, ona će delovati kao dobronamerni posrednik u cilju promocije zakonodavnih odluka i političkih inicijativa.

Predsedavanje ima dva glavna zadatka:

a) planiranje i predsedavanje sednicama Saveta i više od 150 različitih radnih grupa i pripremama za iste. Predsedništvo je zaduženo za dnevni red Saveta i za predsedavanje nizom sastanaka: dva sastanka Evropskog saveta, sastancima Saveta ministara (sa izuzetkom Saveta za spoljne poslove), sastancima pripremnih organa, nekolicinom neformalnih ministarskih sastanaka, samitima i drugim sastancima između EU i trećih zemalja, kao i mnogim drugim specifičnim događajima vezanim za sektorske politike;

b) predstavlja Savet u odnosima sa drugim institucijama EU, posebno sa Komisijom i Evropskim parlamentom. Zadatak predsedavajuće države je da pokuša da postigne dogovor o zakonodavnim aktima putem konsultacija između institucija, neformalnih sastanaka, pregovaračkih sastanaka i u krajnjem slučaju putem Komiteta za usaglašavanje.

U januaru i julu svake godine, predsedavajuća država članica predstavlja svoj šestomesečni program u Evropskom parlamentu. U junu i decembru, kada šestomesečno predsedavanje istekne, šef države ili vlade te države predstavlja izveštaj o rezultatima rada i podnosi Evropskom parlamentu izveštaj o poslednjem sastanku Evropskog saveta.

Italijansko predsedavanje postavilo je sledeće prioritete:

a) Evropa za zapošljavanje i privredni rast

Italijansko predsedavanje će nastojati da postavi rast i zapošljavanje u centar evropske politike i da definiše ekonomski okvir koji će da podstiče strukturne reforme država članica. Održiva ekonomija, „industrijski preporod“, sa posebnim akcentom na mala i srednja preduzeća, kao i energetske i klimatske politike za 2030. godinu će biti u središtu inicijativa rasta. Italijansko predsedavanje će raditi na jačanju evropske Ekonomske i monetarne unije (EMU) i smanjivanju socijalnih nejednakosti u evropskim društvima, na finansiranju rasta i programima za podršku investicijama u sektorima koji su ključni za budućnost, kao što su zaštita životne sredine, infrastruktura i digitalne usluge.

b) Evropa koja je bliža građanima: prostor za demokratiju, prava i slobode

Italijansko predsedavanje će promovisati aktivniju ulogu Evropske unije u oblastima u kojima evropska inicijativa ima veliki doprinos, kao što su zaštita ljudskih prava, migracije i politike azila. U tom kontekstu, Italijansko predsedavanje namerava da radi na razvijanju istinske solidarnosti na evropskom nivou i promovisanju evropske migracione politike.

c) Novi podsticaj za spoljnu politiku Evropske unije

Italija će se zalagati da spoljne akcije EU budu verodostojne, dosledne i podržane neophodnim instrumentima za rešavanje globalnih i regionalnih izazova. Mediteran je vitalni prostor za Evropu. Problemi vezani za migraciju primoravaju Evropu da hitno usvoji instrumente i zajedničke politike za borbu protiv ovog važnog fenomena našeg vremena. U pogledu na zemlje susede, proširenje je i dalje strateški prioritet za Italijansko predsedavanje. Italija ohrabruje pristupne pregovore sa zemljama Zapadnog Balkana i radi na tome da osigura i novi podsticaj u pregovorima sa Turskom. Uopšteno, predsedavanje Italije će podržati bilateralne pregovore trgovine i investicija sa strateškim partnerima i ekonomijama u razvoju, kao što su one azijske, koje će biti u fokusu samita ASEM od 16-17. oktobra.

Nakon italijanskog predsedavanja od jula do decembra 2014. godine, Letonija će preuzeti za period od januara do juna 2015, a zatim Luksemburg.

Za više informacija o Italijanskom semestru posetite zvaničnu stranicu.

Članak Italijansko predsedavanje Savetu Evropske unije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Parma – Italijanska vlada će nastaviti svoje napore da osigura da pregovori između Srbije i Evropske unije budu sve profitabilniji i napredniji, kaže Sandro Goci, državni sekretar za evropska pitanja Republike Italije, odgovarajući na pitanje kako će prioriteti italijanskog šestomesečnog predsedavanja EU biti povezani sa napretkom pregovora između EU i Srbije.

U Srbiji se spekuliše da sledećoj Komisiji proširenje Evropske unije neće biti prioritet i da to može negativno uticati na pregovore. Šta mislite o tome?

– Nisam uopšte ubeđen da proširenje neće spadati u prioritete Komisije. Zaista, Evropska unija će morati da se više uključi, ne samo u smislu bilateralnih odnosa, nego da pokuša da bolje produži proširenje na celo područje Balkana. Ako pogledamo kartu Evrope, primećujemo teško odsustvo Balkana, nakon ulaska u EU Slovenije i Hrvatske. Vreme je i za Srbiju i Crnu Goru da pođu istim putem.

Italija je dugogodišnji partner Srbije i uvek je podržavala Srbiju na njenom putu ka EU, da li će vlada Matea Rencija nastaviti sa istom praksom?

– Italijanska vlada ima nameru da nastavi da podržava Srbiju u svetlu dugih i jakih prijateljskih odnosa. Zato smo i uvereni da Srbija treba da nastavi na putu ka Evropskoj uniji, prema sopstvenom ritmu, naravno, ali putem koji je već jasno zacrtan.

Italija je prošla kroz težak period velike štednje i posledičnim razvojem „negativnog“ evroskepticizama. Ipak, vrlo dobar ishod Demokratske stranke (PD) na evropskim izborima dokazao je da Italija i dalje veruje u evropski projekat. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

– Demokratska stranka (PD) je postigla odličan rezultat upravo zato što su građani cenili evropske napore i rad Rencijeve vlade. Mere štednje nisu bile uzrok ekonomske krize, tako da takođe nisu ni pravi lek. Mi treba da se fokusiramo na povećanje zaposlenosti kroz investicije na nivou Italije, i podstaknemo taj trend i na evropskom nivou. Upravo je u ovom trenutku krize važno dodatno osnažiti evropske institucije i izaći iz krize sa „više Evrope“, a ne „manje Evrope“.

Koji su prioriteti Italije tokom njenog predsedavanja od 1. jula?

– Postoji jedan veliki prioritet za Italiju, a to je Evropa rasta. To znači posvetiti veću pažnju zapošljavanju, ali i mnogim drugim pitanjima vezanim za održiv razvoj i rast. Mislim pre svega na pitanja energetskih resursa, politika prema Mediteranu, jedinstvenog digitalnog tržišta, industrijskih politika i održivosti i zaštite životne sredine. Italija će raditi i zalagati se za manje birokratsku i Evropu bližu građanima.

Intervju je objavljen u dnevnom listu Danas i možete ga pročitati ovde.

Članak Vreme je za Srbiju da uđe u EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Eksplanatorni skrining za Poglavlje 11 – Poljoprivreda i ruralni razvoj održen je od 18. do 20. marta 2014. godine u Briselu. Delegaciji Republike Srbije su tom prilikom predstavljeni svi detalji pravne tekovine Evropske unije vezane za sektor poljoprivrede i ruralnog razvoja. S obzirom na važnost ovog poglavlja, ovaj članak se ukratko osvrće na najvažnije aspekte za uspešne pregovore u ovom poglavlju za Srbiju.

Na osnovu podataka poslednjeg popisa poljoprivrede u Srbiji iz 2012. godine, postoje ukupno 631.122 poljoprivredna gazdinstva, koja obrađuju ukupno 3.355.859 hektara zemljišta. Od ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava, 628.555 je porodičnih, a 2.567 su preduzeća, zadruge, preduzetnici i gazdinstva u vlasništvu državnih institucija ili crkvi i verskih zajednica.^[1] Takođe, po informacijama iz Privredne komore Srbije poljoprivreda i prehrambena industrija učestvuju sa oko 17% u stvaranju bruto društvenog proizvoda zemlje (BDP), ali ako se posmatra celokupan doprinos poljoprivrede ostalim sektorima privrede, posebno proizvođačima i prerađivačima inputa i sirovina, ovo učešće nadmašuje 40% ukupnog BDP-a.

Zbog izuzetnog značaja poljoprivrede za ekonomsku stabilnost i održiv razvoj, prilagođavanje domaćih politika i zakonodavstva Zajedničkoj poljoprivrednoj politici Evropske Unije (ZPP) je od suštinske važnosti, s obzirom da će obezbediti niz prednosti za agrarni sektor u Srbiji.

ZPP se utvrđuje na nivou EU, a sprovode je države članice. Glavni cilj ove politike jeste podrška primanjima poljoprivrednika, da bi im se osigurao određeni nivo godišnjih primanja, ali takođe da bi se ti isti poljoprivrednici ohrabrili da podignu kvalitet svoje proizvodnje i ulažu u nove razvojne trendove.

Postoje četiri primarna prioriteta ZPP-a:

1. Obezbeđivanje kvaliteta i bezbednosti proizvoda
2. Zaštita životne sredine i životinja
3. Podizanje konkurentnosti poljoprivrednika iz EU
4. Očuvanje ruralnih zajednica i jačanje njihove unutrašnje dinamike i samoodrživosti.

S obzirom da je 2013. godine ZPP ponovo reformisana nakon deset godina, Evropska komisija je uspostavila još jedan set prioriteta za poboljšanje poljoprivrede u Evropi, kao npr. podsticanje istraživanja i razvoja (R&D), upravljanje rizikom (risk management), veća stopa socijalnog uključivanja, efikasnije korišćenje resursa i bolje očuvanje ekosistema. Slogan reforme glasi „Zelenija i pravednija ZPP“, što upravo pokazuje da je glavni cilj reforme podizanje svesti o boljoj zaštiti životne sredine i resursa, kao i o boljoj i efikasnijoj distribuciji pomoći poljoprivrednicima.

Šta usklađivanje ovih politika znači za Srbiju?

Pre svega tokom perioda pristupanja EU, Srbija će primiti značajnu finansijsku pomoć za razvoj poljoprivrednih kapaciteta, kao i ruralnih oblasti. U prethodnom IPA I programu Srbija je već dobila značajna sredstva za unapređenje poljoprivrede i regionalni razvoj, posebno u sklopu RSEDP2 programa, koji je finansirao 32 projekta vezana za poljoprivredu. Ti projekti odnosili su se na unapređenje vinskog sektora, usklađivanje tehničkih postupaka u proizvodnji sa najboljim evropskim praksama, vakcinisanje životinja i suzbijanje besnila i drugih bolesti, kao i projekte vezane za poboljšanje bezbednosti hrane i standarda kvaliteta.

Tokom ovog programa EU je pokrenula i veliki projekat pod nazivom „Bašta Srbije“ koji za cilj ima rešenje problema u sektorima proizvodnje voća, povrća i cveća, koji su od izuzetne važnosti, jer je vrednost biljne proizvodnje 70% od ukupne poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.

U ovoj godini kreće implementacija programa IPA II, koji je za srpsku poljoprivredu od izuzetnog značaja, s obzirom da sa svojim statusom zemlje kandidata Srbija sada može da pristupi većim finansijskim sredstvima i tako obezbedi značajan doprinos za razvoj poljoprivrednih kapaciteta. Naravno, to će sve zavisiti i od toga koliko će Srbija uspeti da unapredi sistem strateškog planiranja u ovom sektoru, rad lokalnih samouprava, kao i edukaciju samih poljoprivrednika po pitanju pripremanja projekata za pristup finansiranju. Naime, Srbija će u ovom procesu imati veliku korist od iskustava drugih zemalja, naročito Hrvatske, pre svega da bi bolje iskoristila IPA II sredstva i pripremila se za usklađivanje sa politikama EU, kako bi kao buduća država članica  efikasno koristila EU ZPP fondove.

Poglavlje 11 – Poljoprivreda i ruralni razvoj biće za Srbiju jedno od najzahtevnijih poglavlja, s obzirom da propisi koji regulišu ovu oblast čine skoro jednu trećinu svih propisa EU. Pod te propise spadaju između ostalog i sva pitanja vezana za subvencije poljoprivrednicima, marketing i prodaju poljoprivrednih proizvoda kao i zakonodavstvo vezano za zaštitu geografskog porekla i tradicionalnih proizvoda.^[2]

Tokom skrininga, identifikovano ne nekoliko veoma važnih problema. Verovatno najvažnije usklađivanje sa praksom EU tiče se pitanja subvencija poljoprivrednicima, koje se u EU implementira na regionalnom nivou i koje je u svojoj strukturi prilično komplikovano, jer identifikuje različite kategorije primaoca pomoći, kao i uslove pod kojima oni tu pomoć mogu da dobiju. Za delegaciju Srbije bilo je izuzetno korisno što je tokom skrininga posebna pažnja posvećena pojašnjavanju noviteta uvedenih sa reformom, pošto će Srbija morati da ih u potpunosti prenese u svoje zakonodavstvo i uključi u svoju praksu pre ulaska u EU. U okviru toga posebno je istaknuto pitanje standarda zaštite okoline u sektoru poljoprivredne proizvodnje, koje je sa reformom postalo strog uslov za primanje subvencija.

Sa strane delegacije Srbije, najveći interes su izazvala pitanja organske proizvodnje, zaštite srpskih proizvoda, kao i njihova promocija. Kao problem navedena je činjenica da Srbija u ovom trenutku nema državnu kancelariju ili agenciju, čak ni u okviru ministarstva, koja se specifično bavi pitanjem promocije proizvoda, na način na koji se to radi u državama članica. Takođe, pitanje državnih intervencija je zahtevalo više pojašnjavanja, s obzirom da je to pitanje u okviru ZPP strogo regulisano, kako bi se garantovala konkurentnost poljoprivrednog sektora u Evropi.

Pred Srbijom je veoma težak i dugotrajan proces prilagođavanja, kome treba posvetiti puno pažnje pre svega zbog ekonomskom značaja ovog sektora. Tokom bilateralnog skrininga koji je programiran za maj ove godine, Srbija će imati priliku da bolje predoči svoje stanje u ovom sektoru i dobije konkretne savete kako bi se što bolje pripremila za reforme.

Za kraj, važno je napomenuti da u Srbiji trenutno postoji veliki neiskorišćeni potencijal u poljoprivrednoj proizvodnji, posebno u sektorima kao što su vino, organska hrana i stočarstvo. Upravo iz tog razloga, pregovori sa Evropskom Unijom, kao i pristup fondovima IPA II predstavljaju idealnu priliku da se poveća značaj poljoprivrede u ekonomskom razvoju Srbije i obezbedi što bolji plasman naših proizvoda na evropskom Jedinstvenom tržištu.

[1] Za dodatne informacije o poljoprivrednim statistikama konsultovati: http://popispoljoprivrede.stat.rs/?page_id=4499&lang=lat

[2] Više o zaštiti geografskog porekla i tradicionalnih proizvoda: https://cep.org.rs/dokumentacioni-centar/clanci-i-komentari/399-bezbednost-hrane-gmo-i-zastita-tradicionalnih-proizvoda-u-okviru-pregovora-sa-eu.html

Članak Poljoprivreda u Srbiji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Bezbednost hrane je jedna od značajnijih politika Evropske unije, a naročito je bitna kad je u pitanju politika zaštite potrošača. Pravna tekovina EU je u ovoj oblasti vrlo široka i vodi se sloganom „od njive do viljuške“, koji upravo objašnjava da je Evropska unija svojim zakonodavstvom i politikama uredila ceo lanac proizvodnje, distribucije, prodaje, pa čak i konzumiranja hrane.

Ovakav integrisani pristup bezbednosti hrane ima za cilj da obezbedi visok nivo bezbednosti hrane, zdravlja životinja, dobrobiti životinja i biljnog zdravlja unutar EU, kao i da doprinese efikasnom funkcionisanju unutrašnjeg tržišta.

Dobro poznavanje zakonodavstva u ovoj oblasti je od krucijalne važnosti za Srbiju, pre svega za dalji razvoj njene privrede i poljoprivrede, kao i izvoza ka jedinstvenom evropskom tržištu. Sprovođenje ovog pristupa uključuje garantovanje efikasnog nadzora sistema za ocenjivanje usaglašenosti sa standardima EU u sektorima bezbednosti i kvaliteta hrane, zdravlja životinja, dobrobiti životinja, ishrane životinja i biljnog zdravlja unutar EU, kao i u odnosu sa trećim zemljama koje izvoze na tržište EU. Upravljanje rizicima i naučna istraživanja u ovoj oblasti poverena su Evropskoj agenciji za bezbednost hrane (EFSA).

Strategija se može podeliti na tri najvažnija dela:

• Zakonodavstvo vezano za sigurnost hrane i hrane za životinje;
• Naučno utemeljene savete na kojima se baziraju odluke;
• Kontrolu i nadzor.

U ovoj oblasti postoje neki od najboljih primera horizontalnih propisa, kao npr. Direktiva o označavanju proizvoda  2000/13/EZ, koja  se smatra ‘univerzalnom’. Takođe, tu je i paket propisa vezanih za higijenu (tzv. Higijenski paket), koji je zamenio i dopunio Higijensku  direktivu 93/43/EEZ. Doduše, sve do kraja XX veka Evropska unija nije imala široko razvijeno zakonodavstvo u ovoj oblasti. Posle slučaja bolesti ludih krava 1996. godine u Velikoj Britaniji (BSE – Bovine Spongiform Encephalopathy), kao i Dioksin krize 1999. u Belgiji (PCB – Polychlorinated Biphenyls), Evropska komisija  je shvatila da postoji niz propusta, kako u radu samih organa EU, tako i u nepostojanju adekvatnog pravnog okvira. Sve mere do tada su davale prednost industriji i trgovini, a na uštrb zaštite potrošača i javnog zdravlja. Nakon ovih slučajeva počeo je rad na reformi politika u ovoj oblasti, koji je rezultirao Belom knjigom o bezbednosti hrane, na osnovu kojeg i danas funkcioniše ceo sistem. Upravo je zbog korektnog funkcionisanja sistema praćenja i kontrole uspešno zaustavljen problem trgovine konjskim mesom i krivci brzo identifikovani.

Politike bezbednosti hrane u Evropi baziraju se na poštovanju sledećih principa, koji moraju biti poštovani od strane svih aktera u proizvodnji i distribuciji, kako bi sistem zaštite potrošača, ali i proizvođača ispravno funkcionisao:

1. strategijski integrisani pristup u okviru celog lanca proizvodnje hrane;
2. jasno definisanje uloga svih aktera u lancu (od proizvođača hrane za životinje, preko farmera, pa sve do evropskih institucija, država članica i potrošača);
3. princip sledljivosti (da se u svakom trenutku može doći do svake od faza koju je prošao neki proizvod);
4. koherentna, efektivna i dinamična politika;
5. princip analize rizika (koji se sastoji od procene rizika, upravljanja rizikom i komunikacije rizika);
6. veća uloga naučnih institucija;
7. primena principa predostrožnosti prilikom upravljanja rizikom.

Poglavlje 12 se u Srbiji zbog svojih strogih zakona često doživljava kao potencijalna barijera za proizvodnju tradicionalnih proizvoda. Naravno, Srbija nije prva zemlja kandidat sa takvim sumnjama i za Evropsku uniju to nije novi tip problema, s obzirom da su se sa istim problemima suočavale i najnovije članice. Među građanima često vlada zabuna u vezi osnovnih zakona vezanim za bezbednost hrane, kao i zabrinutost da neće biti ‘ćevapa kao nekad‘ ili da se rakija više neće peći. Iako su ovi primeri naočigled banalni, ovakve zabune ipak postoje. Poslednji slučaj sa hrvatskim sirem i vrhnjem upravo to dokazuje. Naime, u Hrvatskoj se jako brzo proširilo mišljenje da će Evropska unija zabraniti prodaju ovih domaćih proizvoda na pijacama. Neinformisanost (zabuna) je išla do te mere, da su pojedini hrvatski političari na osnovu nje oblikovali svoje kampanje protiv ulaska u EU. EU svakako nije imala nikakve namere da takvu proizvodnju zabrani, već da uvede adekvatne sanitarne i higijenske norme pri prodaji i proizvodnji ovih mlečnih proizvoda. Za prodaju tih domaćih proizvoda na pijacama su jednostavno uvedene hladnjače i nad njima se sada vrši veći broj kontrola.

Ovaj primer je izuzetno važan, jer se nadovezuje na potrebu država kandidata da svoje tradicionalne proizvode zaštite na međunarodnom nivou, kako bi se garantovala sigurnost pri prodaji i kupovini. To je aktivnost kojoj će Srbija morati da posveti dosta pažnje u sledećem periodu, s obzirom da na međunarodnom nivou ima jako mali broj registrovanih prehrambenih proizvoda. Pregovori sa EU predstavljaju izuzetnu šansu da Srbija što pre registruje i zaštiti svoje tradicionalne proizvode. Na primer, Srbija više neće moći da registruje rakiju “šljivovica”, jer je Češka 2007. godine registrovala u EU kao proizvod zaštićenog geografskog porekla svoju vrstu rakije od šljive, pod nazivom „slivovice”. S obzirom na sličnost naziva Srbija će ovaj tip rakije morati da registruje pod nazivom “srpska šljivovica”. U EU sporovi oko imena i zaštite geografskog porekla proizvoda nisu retki, tako da bi Srbija i srpski proizvođači trebalo što pre da krenu u proces registracija, kako bi izbegli eventualne sukobe sa drugim državama.

Takođe u politiku bezbednosti hrane spada i pitanje proizvodnje genetski modifikovanih organizama (GMO). Pitanje genetski modifikovane hrane je u Evropi jako kontraverzno, i EU je često viđena kao promoter proizvodnje ove hrane, što negativno utiče na poverenje građana prema evropskim institucijama. Naime, GM hrana može biti ovlašćena za proizvodnju i prodaju u Evropskoj uniji samo ukoliko je prošla rigorozne bezbednosne procene. Procedure za evaluaciju i autorizaciju GM hrane su propisani u Uredbi  br 1829 2003/EZ kao i u Direktivi 2001/18/EZ o oslobađanju GMO-a u životnu sredinu. Trenutno je u Srbiji regulisanje GM proizvoda vrlo aktuelna tema, pre svega zato što je jedno od glavnih pitanja koje blokira zaključivanje pregovora sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO). Naime, STO nalaže prihvatanje Codex Alimentarius-a, koji takođe određuje pravila za proizvodnju i trgovinu GM proizvoda. Države članice STO-a u principu ne mogu da odbiju smernice Codex-a, jer u protivnom bivaju podvrgnute teškim sankcijama i ogromnim kaznama. Primer jednog takvog konflikta je upravo Evropska unija, koja je zabranila uvoz mesa iz SAD-a i Kanade, krava odgajenih uz pomoć hormona rasta. Zbog nepoštovanja pravila STO, Evropska unija mora godišnje da isplati 116 miliona dolara SAD-u i 11 miliona dolara Kanadi. Takva situacija se nastavlja već dugi niz godina, bez ikakve naznake za rešenjem ovog spora, zato što asocijacije za zaštitu potrošača u EU kao i same države članice ne žele da popuste po ovom pitanju. EU je 2009. godine izgubila spor protiv SAD i Kanade, pa je u mnogim sektorima morala da ubrza procedure provere GM proizvoda. EFSA je zadužena za sve naučne procene u vezi sa GM proizvodima i obavezna je da izvrši detaljnu analizu, koja ponekad traje i par godina. U svakom slučaju, EFSA nije ta koja donosi poslednju odluku, ona je samo savetodavno telo, a zvanične odluke donosi Komisija, države članice i Parlament. Za Srbiju, koja želi da postane deo STO, upravo približavanje Evropskoj uniji može da garantuje znatno veći nivo zaštite kad su ovi proizvodi u pitanju, jer sama ne bi uspela da snosi troškove nepoštovanja Codex-a.

Kada je u pitanju bezbednost hrane, proizvodnja i trgovina GM proizvodima kao i zaštita tradicionalnih proizvoda, Srbija mora da preduzme važne korake u sledećem periodu. Ali da bi pravilno pristupila kreiranju politika i zakonodavstva u ovoj oblasti, mora da u proces uključi i udruženja proizvođača i udruženja za zaštitu potrošača. Takođe, Srbija će uskoro dobiti novi pravilnik o zdravstvenim i nutritivnim izjavama na namirnicama, kojim će se uvesti preciznija pravila i ova oblast uskladiti sa standardima EU. Pravilnik će uvesti red u postavljanje tvrdnji o koristima određenih namirnica, kao i o njihovom sastavu i trebalo bi da potrošačima omogući lakše donošenje odluka pri kupovini.

Članak Bezbednost hrane, GMO i zaštita tradicionalnih proizvoda u okviru pregovora sa EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Imajući u vidu nedavno zvanično otvaranje pregovora između Srbije i EU na međuvladinoj konferenciji u Briselu 21. januara i četiri eksplanatornih skrininga koji su održani u proteklom periodu , potreban je detaljniji opis pregovaračkog okvira, samih poglavlja kao i razjašnjenje položaja Srbije.

Ovaj članak ima za cilj da doprinese razumevanju ovog važnog poglavlja za Srbiju, njenu privredu i ekonomski razvoj. Poglavlje 30 obuhvata prvo pitanja evropske zajedničke trgovinske politike kao što su i trgovinski sporazumi sa trećim zemljama koji su u velikoj meri izvedeni iz međunarodnih sporazuma i propisa Svetske trgovinske organizacije (STO). Drugo, obuhvata razvojnu politiku i odnose sa međunarodnim organizacijama u smislu međunarodne razvojne saradnje i humanitarne pomoći.

Poglavlje 30 u okviru pregovora odnosi se uglavnom na propise o zajedničkoj trgovinskoj politici EU, kao i na propise koji se tiču međunarodne trgovine – uključujući dužnosti, obaveze koje se pripisuju članovima  STO, sve trgovinske sporazume EU sa trećim zemljama, razvoj, kao i obaveze pružanja humanitarne i razvojne pomoći zemljema u razvoju i najmanje razvijenim zemljama. Smatra se da je ovo poglavlje relativno lako zatvoriti tokom pregovora o pristupanju EU, no ipak ono ne bi trebalo da bude potcenjeno u slučaju Srbije jer ima potencijalno značajan uticaj kako na ekonomiju tako i na spoljne odnose. Tokom pregovora Srbija mora da artikuluše i potkrepi argumentima svoju poziciju kako bi odbranila svoje interese naročito u vezi implikacija koje primena pravnih tekovina EU može imati na njenu privredu. Naime, zakonodavstvo EU u ovoj oblasti sastoji se od uredbi koje imaju direktan uticaj u državama članicama, te izazovi primene kao i uticaj  treba ispitati i proceniti iz perspektive Srbije.

Funkcionisanje jedinstvenog tržišta i carinske unije je svakako vezano za obezbeđivanje efikasnih uvoznih i izvoznih propisa kao što su zajedničke carinske tarife (kao osnova), antidampinške i zaštitne mere, mere protiv nezakonitog ili subvencionisanog uvoza, kao i kvantitativna ograničenja i zabrane trgovine kao odgovor na spoljnopolitičke odluke, tako da države članice predstavljaju “jedinstven front” prema trećim zemljama. Dakle, gore pomenuta pitanja nesumnjivo mogu biti sporna i iziskivati temeljan pregled implikacija za određenu državu koja pristupa Uniji, posebno u odnosu na učestvovanje u  mnogim trgovinskim ugovorima izmedju EU i državama koje nisu članice. Takođe je važno napomenuti da je zajednička trgovinska politika od velikog političkog značaja i zato što služi Evropskoj uniji da potvrdi svoj položaj na globalnom nivou i njenu razvojnu politiku koja ima moto “trgovina a ne pomoć”, koja se ogleda između ostalog u povlašćenom tretmanu uvoza iz zemalja u razvoju.

Srbija kao i svaka druga država kandidat će nesporno morati da prihvati relevantne propise i obezbedi da se njihovi zakonodavni i institucionalni okviri odupru izazovima implementacije. Međutim, specifičnost pozicije Srbije leži u posledicama koje bi proizašle iz procesa ukidanja prethodnih trgovinskih i ekonomskih sporazuma Srbije sa trećim zemljama i s druge strane usvajanja sporazuma i obaveza Unije. Iako su  EU (preko SSPa) i EFTA (Lihtenštajn, Norveška , Švajcarska) glavni trgovinski partneri Srbije, drugi važni sporazumi o slobodnoj trgovini  su sa CEFTA državama (Albanija , Bosna i Hercegovina, Makedonija, Moldavija, Crna Gora i UNMIK Kosovo ) kao i sa Turskom, Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom.

Upravo su CEFTA zemlje sa populacijom od oko 25 mil. drugi izvozni partner Srbije. U trenutku kada EU otvara pregovore sa Srbijom, od velikog je značaja ispitati način na koji Srbija može da deluje na ovim tržištima kada postane punopravna članica EU. Za to nedavni hrvatski primer može da pruži značajne odgovore. U ponedeljak , 1. Jula 2013. Hrvatska je postala 28. država članica Evropske unije i samim tim sa svojim novo stečenim statusom prestala da bude članica CEFTA, kako bi se uskladila sa trgovinskim sporazumima EU, koji su u slučaju zemalja CEFTA utvrdjeni sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju. Zato se hrvatski izvoz suočio sa novim i višim uvoznim carinama i kvotama pri izvozu  u zemlje CEFTA. Ovo je trenutno opterećenje za Hrvatsku , jer su velike kvote njenih proizvoda bile namenjene za izvoz zemljama CEFTA. Čak i ako odsustvo Hrvatske pruža mogućnost Srbiji da poveća svoj izvoz i prodaju na tržištu CEFTA, ovo će biti scenario s kojim će morati da se suoči u budućnosti i zato je potrebno da nauči iz iskustva Hrvatske, kako bi se što bolje nosila sa istom situacijom u trenutku svog pristupanja Evropskoj uniji.

U slučaju ugovora sa Turskom i EFTA zemljama, Srbija se neće suočiti sa većim problemima  pošto su ovi ugovori zaključeni pod „uslovima i praksom EU“. Međutim, to nije slučaj sa ugovorima sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, gde će pozicija Srbije pri pristupanju EU biti prilično delikatna. Ovi sporazumi imaju ogroman značaj i potencijal za srpsku industriju, pre svega zato sto ovi ugovori omogućavaju stranim investitorima da prave planirane investicije u proizvodne pogone u Srbiji sa krajnjim ciljem izvoza proizvedene robe na ogromno tržište Rusije, Belorusije i Kazahstana (sa stanovništvom preko 168 mil.). Ovi sporazumi će ipak prestati da važe u trenutku kada Srbija uđe u EU i gubitak koristi od tako važnih sporazuma mora se razjasniti tokom pregovora, jer bi mogao da ima negativne posledice na privredu Srbije, što nije u interesu ni Evropske unije.

S druge strane, tako što će postati punopravni član Evropske unije, Srbija će postati deo mnogih trgovinskih sporazuma koje je EU već potpisala ili trenutno pregovara . Na Srbiju će se s toga primenjvati i sve olakšice koje EU sporazumno ili jednostrano daje trećim zemljama ili organizacijama. Ona će na taj način dobiti pristup određenim tržištima na kojima je do sada imala ograničen pristup. Takvi su tržišta Latinske Amerike, Afrike, Južne Koreje, Južnog Mediterana (Sever Afrike) i druga. Takodje ukoliko EU zaključi i važne ugovore o slobodnoj trgovini sa SAD, Kanadom i Japanom, Srbija će u budućnosti biti deo i tih ugovora.

Kako je Unija veoma posvećena razvoju, kao jednoj od osnovnih politika spoljnih aktivnosti pored bezbednosne i trgovinske politike , Srbija će pod obavezama iz Poglavlja 30 morati da doprinese ciljevima Unije za iskorenjivanje siromaštva, podsticanja održivog razvoja i rada ka napretku Milenijumskih razvojnih ciljeva Ujedinjenih nacija. Politike razvoja i humanitarne pomoći ogledaju se u acquis communautaire, što znači da zemlje pri pristupanju moraju da prenesu i primene relevantne propise, a nakon pristupanja učestvuju u finansiranju i sprovođenju razvojne pomoći. Pošto Srbija nema savremeno zakonodavstvo vezano za razvojnu i humanitarnu pomoć, mogućnost uspostavljanja nacionalne strategije za pružanje pomoći treba ispitati i realizovati što pre. Takođe, ovo će za Srbiju značiti i važan prelaz od primaoca pomoći ka davaocu.

Poglavlje 30 je prilično obimno i obaveze koje Srbija treba da ispuni  u početku mogle bi predstavljati teret, ali ako pregovori budu dobro vođeni i uspešno završeni, teme koje su pokrivene ovim poglavljem mogle bi da postanu jedan od najvažnijih razvojnih motora u budućnosti, garantujući tako bolji ekonomski status Srbije i lakši pristup tržištima širom sveta.

Konačno, poglavlje 30 zahteva horizontalan pristup kreiranju politika, uglavnom zato što su teme ovog poglavlja usko povezane sa onima u drugim poglavljima (jedinstveno tržište , politika konkurencije, carina itd). Štaviše, da bi se postigao cilj uspešnog kreiranja politike u ovoj oblasti, efikasan administrativni kapacitet koji je u stanju da uspešno radi na svim medju-sektorskim pitanjima je od velike važnosti.

Članak Pregovori u poglavlju 30 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.