Služio je na Kavkazu, gde je stekao taj krst kojim se posebno ponosio zbog toga što su tada pod njegovim vođstvom ruski seljaci, ošišani i odeveni u uniforme i naoružani puškama s bajonetima, poubijali više od hiljadu ljudi koji su branili svoju slobodu i svoje domove i porodice.

„Sire, ovo je gore od zločina, ovo je greška“, prebacio je cinični knez Taljeran, ministar spoljnih poslova svih francuskih režima – od revolucije do restauracije – tadašnjem prvom konzulu Napoleonu, nakon što je ovaj naredio pogubljenje burbonskog princa, vojvode od Engijena. Teško da  bi današnji vladar u Kremlju mogao da ima svog Taljerana koji bi mu ukazao na katastrofalno loše posledice odluke o invaziji na Ukrajinu 24. februara 2022. godine, kojom je celokupna geopolitika Evrope okrenuta naglavce, vraćena za više od pola veka unazad, a ruski dugoročni interesi na razne načine drastično ugroženi. Onaj koji bi i po funkciji, a i po mudrosti, mogao da odigra Taljeranovu ulogu bio bi ruski ministar inostranih poslova Lavrov. Pitanje je, međutim, kako bi se ruski ministar proveo da je svom šefu otvoreno najavio logično očekivane posledice slabo promišljene „specijalne operacije“, među kojima su:

• jednopotezno pretvaranje Ukrajinaca u dugoročne ruske neprijatelje, poput nove verzije Poljaka;
• totalni raspad mukotrpno razvijane i strateški ključne saradnje između Berlina i Moskve (pa time i između Moskve i ostatka Evrope) u koju su toliko energije tokom više od pola veka ulagali brojni nemački poslovni ljudi i političari, od socijaliste Vili Branta do konzervativke Angele Merkel;
• transformaciju više od pola, odnosno dva veka neutralnih severnjaka, Finaca i Šveđana, u pristalice NATO-a;
• automatsko jačanje i novu koheziju NATO-a, uz potpuni povratak SAD u Evropu u vidu glavnog evropskog zaštitnika i arbitra, kako se to dešavalo i nakon 1945. godine.

Još je tadašnji Putinov savetnik V. Surkov u zapaženom tekstu iz 2018. godine najavio, kao posledicu aneksije Krima i sukoba u Donbasu, da Rusija ulazi u period od „sto ili više stotina geopolitičke samoće“. Surkov je konstatovao i da su napori da Rusija postane deo zapadne civilizacije završeni, a da su jedini preostali ruski prijatelji „vojska i mornarica“. Međutim, teško da je i u najtamnijoj futurističkoj viziji V. Surkov mogao da predvidi obim ruskog strateškog promašaja i vojnotaktičkog neuspeha tokom prva tri meseca borbi u Ukrajini, čije će posledice Rusija verovatno osećati i trpeti tokom više generacija.

„Svet bez Rusije?“ naslovio je svoju knjigu iz 2009. godine nekadašnji premijer, ministar i prvi ruski obaveštajac Sergej Primakov, kao jednu vrstu upozorenja u doba nakon čečenskog i gruzijskog rata. „Ja isključujem mogućnost primene sile u rusko-ukrajinskim odnosima“, napisao je optimistično Primakov – Putinov prethodnik – pet godina pre rusko-ukrajinskih borbi u Donbasu i trinaest godina pre ruskog pokušaja da se zauzme cela Ukrajina.

Ali poznato je da je budućnost teško predvideti. Istorija je ponekad krajnje ćudljiva – nekada i u pozitivnom smislu. Tako je najveće i sasvim nepredvidivo „čudo“ u novijoj istoriji, predstavljao mirni kraj Varšavskog ugovora i Sovjetskog Saveza tokom 1991. godine. Niko ne bi mogao predvideti skoro sasvim miran raspad sistema kojim je, sve do dolaska Gorbačova na vlast u Moskvi, vladano gvozdenom pesnicom, represijom i uz nebrojene žrtve. Ali kao da i čuda imaju svoj rok trajanja – bar kada se radi o geopolitičkim događajima. Surovi vetar realnosti u vidu urođene ljudske agresivnosti uvek vreba. Sadašnja ruska intervencija u Ukrajini deluje kao jedna vrsta nove verzije onoga što se moglo očekivati tokom raspada SSSR-a pre tri decenije: eksplozija razaranja, poplava krvi i suza – poput rata u bivšoj Jugoslaviji.

Agresijom na Ukrajinu i dovođenjem u pitanje suvereniteta priznatih država i davno priznatih granica, Rusija je po treći put u stotinjak godina okrenula leđa Evropi. Prvi put se to desilo nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, kada je dolazak boljševika na vlast uslovio dugotrajnu međunarodnu izolaciju države odakle je trebalo da se proširi svetska revolucija.  SSSR je uključen u Društvo naroda tek 1934. godine, da bi iz njega bio ponovo isključen (slično kao Rusija iz Saveta Evrope danas) pet godina kasnije – zbog napada na Finsku. Nakon savezništva tokom II svetskog rata, već 1945. godine u periodu Hladnog rata, SSSR i njegovi istočni saveznici stvarali su novi svet i društvo razdvojeno gvozdenom zavesom od ostatka Evrope. Sa padom Berlinskog zida 1989. godine simbolično su stvoreni uslovi da Evropa napokon postane „mirna, ujedinjena i slobodna“. Ali to se nikada nije do kraja ostvarilo.

Jedan britanski diplomata je početkom Hladnog rata ukratko sumirao geopolitičke ciljeve evropske vojne saradnje i ekonomske integracije na sledeći način: „držati SAD unutra (Evrope), Nemce (politički) nisko, a Ruse izvan“ (keep USA in, Germans down, Russians out). Sa  ruskom intervencijom u Ukrajini, ova formula je silom prilika, bar delimično, ponovo na snazi.

Članak Tuga imperije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

„Evropska unija mora bez prestanka da opravdava svoje postojanje“ 

Četiri provedena mandata, odnosno 16 godina na mestu kancelarke SRN Angele Merkel^[1]Merkel je na položaju kancelara od 2005. do 2021. godine. koincidirali su sa periodom multikriza u EU – od institucionalne, finansijske i migrantske krize, do bregzita i krize pandemije.  Ipak ni izlazak druge po ekonomskoj snazi države iz članstva EU (Ujedinjenog Kraljevstva), uz sve napetosti i potrese, nije doveo do raspada Unije, što se, pored ostalog, dobrim delom pripisuje mudrom dugogodišnjem uticaju šefice nemačke administracije, čija je sposobnost opreznog i taktičkog, često kompromisnog ali kada zatreba i odlučnog i efikasnog delovanja  u EU, postala legendarna.

Sa odlaskom Merkelove, više sklone politici malih koraka minimalizma u diplomatiji nego traženju ambicioznih i vizionarskih rešenja za Evropsku uniju i njene politike, otvara se pitanje dalje evolucije evropske integracije. Bez obzira ko će biti novi nemački kancelar, ne može se očekivati odstupanje u odnosu na nasleđe dugogodišnje kancelarke, koja je Nemačku čvrsto usidrila u centar odlučivanja u Uniji , kao „nezaobilaznu naciju“. Možda Nemačka ne može sve (da postigne) u današnjoj EU i Evropi, ali protiv njene volje nije moguće ostvariti bilo šta. Sa promenama tokom poslednjih decenija u Evropi, na koje su nemački kancelari Kol i Merkel ostavili značajan pečat, Nemačka je izrasla u jednu vrstu „diskretnog evropskog hegemona“ koja zasniva svoj položaj „sile u sedištu“ i meku moć i uticaj prvenstveno na svojim ogromnim ekonomskim i finansijskim kapacitetima (četvrta ekonomija u svetu), uz razvoj strateškog savezništva sa Francuskom i atlantskih veza sa SAD, kao i položajem ključne zemlje – „posrednika“ u EU – spremne za traženje rešenja putem kompromisa u različitim sporovima država članica Unije, uključujući i one manje ili zemlje srednje veličine.

Koji su pravci dalje evolucije Unije nakon odlaska A. Merkel? Šta su glavni izazovi? Koje su moguće geopolitičke perspektive njenog položaja do kraja ove decenije ili kasnije?

Tri egzistencijalne opasnosti za opstanak Unije

Priče o mogućnosti potpunog raspada EU usled nekog neočekivanog političko-ekonomskog udara, pokazale su se do sada potpuno neosnovane. EU je već više od decenije potvrdila zavidnu otpornost na krize. Međutim, mogućnost njene transformacije do neprepoznavanja i do gubljenja svakog političkog značaja je ipak moguća, iako za sada malo verovatna

Možemo navesti tri glavne pretnje postojanju Unije u današnjem vidu:

• Urušavanje pravnog sistema („EU – tamni patuljak“), odnosno odustajanje od osnovnih pravnih načela EU.

Kao što je poznato, funkcionisanje Evropske unije je zasnovanu na poštovanju vladavine prava, odnosno „pravnih tekovina“ harmonizovanih na nivou cele EU na način kako to tumači Sud pravde EU (SPEU). Jedno od ključnih pravnih načela, zasnovanih na dugogodišnjoj praksu SPEU je načelo „prvenstva“ normi EU u odnosu na nacionalne norme država članica EU u slučaju njihovog nepodudaranja. Ovo se, prema tumačenju SPEU odnosi čak i na slučajeve sukoba sa ustavnim nacionalnim normama, koje bi trebalo da ustuknu u odnosu na primenu pravila Unije^[2]Ovo načelo nije kodifikovano u osnivačkim ugovorima EU, ali je uključeno u ugovore o pristupanju Uniji svih država koje su nakon 2004. godine uključene u Uniju i koje su se obavezale da će svoj … Continue reading. Ovo ekstenzivno tumačenje važenja prava EU, često je predstavljalo predmet kritika od strane pojedinih pravnih ili političkih krugova u nekim državama članicama EU, uključujući tu povremeno i Francusku (Državni savet, a posebno ekstremne desničarske ili leve političke snage), Nemačku (neke presude Ustavnog suda), Poljske, Mađarske i drugih. Odustajanje od ovog načela u praksi bi značilo postepeno rastakanje jedinstvenog pravnog sistema EU zasnovanog na autoritetu Suda pravde EU i time pretvaranje Unije u klasičnu međunarodnu organizaciju umesto jedinstvenog integralnog pravnog sistema, kakav je ona danas, i što predstavlja najveću originalnost ove organizacije, kao jedne vrste kvazifederacije sa značajnim političkim ambicijama.

• Raspad evrozone usled izlaska neke od velikih država članica, poput Italije („zima našeg nezadovoljstva“).

Stvaranje evropske i monetarne unije (i evra), kao što je poznato bilo je praćeno i ozbiljnim kritikama zbog „nepotpunosti“ i strukturnog problema ove unije, odnosno zbog nesklada koji nastaje između položaja centralne nemačke ekonomije – koja uživa na razne načine privilegovan položaj  – u odnosu na perifernije i/ili manje razvijene privrede ostalih zemalja, posebno onih mediteranskih, uključujući i Italiju, Španiju, a delimično i Francusku. Višedecenijska stagnacija prezadužene italijanske privrede, koja traje skoro od osnivanja evrozone (i čiji su koreni ipak višestruki i povezani sa nedovoljnim strukturnim reformama i nedostatkom modernizacije ekonomije u Italiji i sl), jedan je od argumenata ove teze, koja je na različite načine podstakla i porast populističkih i desničarskih pokreta u Italiji. Nekada vrlo proevropsko javno mnjenje u Italiji, poslednjih godina je postalo jedno od najviše evroskeptičnih u celoj Uniji (čemu je, pored ekonomskih pitanja, dobrim delom doprineo i problem ilegalnih migracija iz Afrike).

Ipak, pristanak A. Merkel, nakon godina odbijanja, da se (uz određene, površne reforme evrozone, usvojene na inicijativu Makrona) u vreme krize pandemije Evropska unija i njene države članice solidarno zaduže u cilju stvaranja velikog fonda za obnovu ekonomije (Fond EU za buduće generacije), smanjio je trenutno nezadovoljstvo efektima „evrozone“ u državama članicama^[3]Italija bi trebalo da primi oko 196 milijardi evra iz ovog fonda za obnovu privrede EU., što ipak ne znači da ovo strukturno pitanje neće ponovo dospeti u centar, i u nekoj „zimi nezadovoljstva“ ugroziti celokupnu ekonomsku , političku i institucionalnu arhitekturu EU.

• Odustajanje Francuske od strateškog savezništva sa Nemačkom („delimični fregzit“).

Evropska unija je nastala kao rezultat strateškog saveza između Francuske i Nemačke, čija saradnja i daje predstavlja stratešku „kičmu“ ove organizacije – kako je to uostalom pokazao ipak relativno ograničen politički efekt bregzita (koji je potresao, ali nije „pokopao“ Uniju). U vreme nastanka evropskih zajednica, Francuska je domininirala na političkom i međunarodnom planu u odnosu na Nemačku, što danas više nije slučaj (uz izuzetak vojno- nuklearnog aspekta). U kontekstu EU, Francuska je praksi već odavno postala tek „mlađi partner“ Nemačke.  Iako su nemačka i francuska privreda danas izuzetno integrisane, što bi, uz velike negativne političke efekte, jako podiglo troškove eventualnog „razvoda“ ove dve ključne evropske zemlje, latentno nezadovoljstvo u pojedinim političkim krugovima u Parizu i u (manjem) delu javnosti sadašnjim položajem Francuske, može da predstavlja i osnov za, za sada vrlo malo verovatno udaljavanje ove zemlje iz skoro nerazdvojivog zagrljaja sa Nemačkom. Ipak, velilčina, geografski položaj i istorijsko nasleđe, pružaju prostor Franacuskoj da donekle, u slučaju većih političkih i ekonomskih poremećaja, preusmeri svoje strateške veze na prirodne geografsko-ekonomske partnere, u koje možemo, između ostalog, ubrojati SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo^[4]Francuska je u oba svetska rata zaštitu od napada sa istoka tražila u anglo-saksonskom savezništvu., ali i Rusiju^[5]Ne treba uzgred, zaboraviti da je okretanje ka Rusiji jedna od čestih opcija koje geopolitički futorolozi rezervišu i za Nemačku..

Od tri gore pomenute „egzistencijalne pretnje“, prva je najrealnija, dok je poslednja za sada vrlo malo verovatna. Ipak, u politici, kao i u futurističkim prognozama, sve je moguće. U poslednja dva veka, skoro svakih dve ili tri decenije međunarodni poredak je prolazio kroz radikalne i uglavnom nepredvidive promene. Ko danas može predvideti kako bi se razvijala evropska saradnja u slučaju da, na primer, u obe zemlje – Francuskoj i u Nemačkoj – na vlast dođu predstavnici ekstremne desnice?

 Tri moguće opcije geopolitičke evolucije Evropske unije

 „Glavno pitanje je da li je Evropska unija velika sila ili optička iluzija“ (Džordž Fridman)

U strateškom geopolitičkom smislu, položaj prostora EU određuje članstvo većine država članica u NATO, prisustvo vojnih baza i nuklearnog oružja SAD u Nemačkoj, Italiji i još nekim zemljama, kao i nuklearna autonomija Francuske. Na položaj članica EU utiče njihovo okruženje u vidu geografskog polukruga u kome traju brojne „vatrene krize“, odnosno otvoreni i zamrznuti konflikti (Ukrajina, Moldavija, Kavkaz, Sirija, Libija idr) i postojanja i delovanja različitih uticajnih (vojno, ekonomski i dr) sila (delimično partnera, delimično konkurenata ili suparnika) poput Ujedinjenog Kraljevstva, Rusije, Turske, kao i udaljene, ali ekonomski i tehnološki sve prisutnije Kine. Imajući u vidu da transatlantsko savezništvo više nije ono što je nekad bilo i da su SAD na razne načine sve više okrenute ka Pacifiku i Aziji, a ne Evropi – čime se u ovom tekstu nećemo detaljnije baviti^[6]Dovoljno je podsetiti da su SAD sa Trampom po prvi put imale otvoreno evroskeptičnog predsednika i da tačke nerazumevanja ili tenzija nisu sasvim prevazidjene ni sa Bajdenovom administracijom, o … Continue reading – odavno se postavlja pitanje u kom smeru bi mogla da evoluira globalna međunarodna politika Evropske unije kao neke vrste sve autonomnijeg međunarodnog faktora, koji je u strateškom smislu ipak i dalje „mlađi partner“, zavisan od SAD. Od De Golove „Evrope od Atlantika do Urala“, Miteranove „evropske konfederacije“, pa do Makronovih inicijativa o razvoju odbrambene unije i „suverene EU“, spoljnopolitički i vojni identitet zaista nezavisne EU je ipak i dalje vrlo upitan i udaljen. Evropske države nisu uspele da se nametnu kao jedinstven međunarodni činilac koji predstavlja protivtežu drugim velikim svetskim akterima, poput SAD, Kine ili Rusije. Ipak EU je istovremeno ipak značajan međunaroodni činilac koji često deluje samostalno i efikasno u različitim specifičnim međunarodnim pitanjima – posebno ekonomskim i tehničkim – od pitanja klime, digitalizacije i regulacije međunarodnih standarda, do trgovine, energetike ili pitanja zdravstvene politike tokom pandemije. Sve u svemu, evropska integracija ostaje, prema rečima Z. Bžežinskog, „nezavršeni posao“ pri čemu ni francusko-nemačka osovina nema dovoljnu integrativnu snagu niti uticaj da prevaziđe često vrlo različite nacionalne i međunarodne interese država članica, posebno kada su u pitanju pitanja odbrane i strategije, ili odnosa u neposrednom susedstvu (Istočna Evropa i Rusija, Mediteran i Turska i sl).

Iako evropske države – članice EU i ostale – imaju prirodan interes da se grupišu, integrišu i promovišu svoje zajedničke interese, a u nekim slučajevima i štite u odnosu na bližu okolinu i ostatak sveta (migracije, terorizam i sl), teško je očekivati da će EU u srednjem roku prevazići svoj u suštini konfederalni karakter organizacije u kojoj se odluke donose sporo, uz velike kompromise i na bazi najmanjeg zajedničkog imenitelja (tj. interesa) i koja ima ograničen geopolitički uticaj. SAD kao de fakto „nevidljiva evropska država“, imaju dugoročan objektivan interes da postoji određena stabilnost unutar EU, ali da (posebno) nemački uticaj ne prevlada u potpunosti u zapadnoj Evropi, niti da se EU pretvore u realnog i nezavisnog geopolitičkog konkurenta. Stoga će postepeno jačanje „suverene EU“ ipak verovatno ostati ograničeno i postepeno evoluirati u jednu u tri moguće verzije, koje bismo pojednostavljeno mogli nazvati „Velika Švajcarska“, „Velika Švedska“ i „Velika Ukrajina“.

• „EU kao Velika Švajcarska“ bi značila evoluciju u pravcu sve zatvorenije EU, okrenute uglavnom samoj sebi i svojim brojnim internim problemima, usmerene na održanje sopstvenog prosperiteta i na zaštitu od spoljnih negativnih uticaja poput ilegalnih migracija ili terorizma, nesklone daljem proširenju ili energičnijem i efikasnijem mešanju u međunarodna pitanja koja ne vidi kao deo svojih neposrednih interesa. Ovo tonjenje u „geopolitičku nebitnost“ može biti praćeno politikom uzdržanosti i minimalnog zameranja u odnosu na svetske sile, uključujući Rusiju ili Kinu i orijentacijom uglavnom na ekonomska pitanja u kojima EU vidi svoj neposredan interes. Današnja EU suštinski vodi politike koje su dobrim delom slične gornjem opisu, što ukazuje i na najverovatniji smer njene buduće evolucije tokom ove decenije, kao i kasnije.
• „EU kao Velika Ukrajina“. Nesposobnost država članica da prevaziđu uske nacionalne interese i da se dogovore i realizuju širu viziju delovanja EU u interesu cele Evrope i sveta, a posebno nesposobnost da realizuju neke jasne ciljeve, poput proširenja na Zapadni Balkan, odnosno da artikulišu neophodne osnove bolje saradnje sa velikim susedima poput Rusije ili Turske, može postepeno, uz nove i različite interne krize i sukobe (kao i dalje poremećaje u istočnoj Evropi, na Bliskom Istoku, Istočnom Mediteranu, Severnoj ili Centralnoj Africi ili Kavkazu) dovesti do potpune erozije položaja evropskih zemalja u vidu različitih oblika konflikta. Ovo bi vodilo stanju jedne vrste permanentne geopolitičke krize, ne samo u okolini, već i unutar EU, koja bi poput neke „EU-Ukrajine“ postepeno utonula u razne interne konflikte i postala predmet stalnog nadmetanja spoljnih sila.
• „EU kao Velika Švedska“. EU će se teško – čak i u slučaju idealnog razvoja i evolucije buduće saradnje u oblastima zajedničke spoljne i bezbednosne politike i politike odbrane – pretvoriti u neku vrstu ekstrapolacije delovanja današnje Francuske (kako bi to priželjkivao Pariz). Umesto toga, možemo zamisliti ojačano, organizovanije i efikasnije međunarodno delovanje država članica EU na način koji je to realizovala Švedska u pojedinim periodima – zemlja koja je istovremeno i vojno neutralna ali i vrlo angažovana i vidljiva u mnogim međunarodnim pitanjima. Ovo je pravac koji je zacrtan i u poslednjem strateškom dokumentu EU pod nazivom „globalna strategija EU“  iz 2016. godine koji je za sada u mnogim pitanjima ostao još uvek samo slovo na papiru.

Sa odlaskom Anglele Merkel, može se sa dosta sigurnosti predvideti da Nemačko vođstvo u okviru Evropskog saveta (samita EU) neće delovati sa onim istim autoritetom kao do sada. Ipak, Nemačka će i dalje biti „nezaobilazna“ nacija koja će (bez obzira na sastav koalicione vlade) prirodno težiti kao status quo-u u odnosima unutar Unije i uzdržanoj spoljnoj politici (nešto između „Velike Švajcarske“ i „Velike Švedske“ u našem gornjem primeru). Ukoliko ipak nemački „srednji kurs“ uticaja na politike EU bude ozbiljnije poljuljan u neposrednoj budućnosti, to bi se pre moglo desiti usled pritiska različitih „strujanja“ koje bi došle sa nemačkog zapada (francuski izbori i njihov rezultat i posledice) ili sa večno uzbrukanog istoka (pre svega Poljska i sl).

Rastrzana između centrifugalnih i centripetalnih kretanja, između ideja integracije i podsticaja fragmentacije, Evropska unija ostaje jedinstvena politička i pravna građevina – izvor nada, ali i razočarenja za narode Evrope, čije su perspektive isto toliko neizvesne koliko je to vreme još bržih tehnoloških, društvenih i drugih promena, koje stoji pred nama.

Članak Tri glavne pretnje i tri perspektive geopolitičke evolucije EU nakon Angele Merkel se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Čega se plašim, to dolazi na me, čeg se strašim, zadesi me“

U pojedinim ratovima antike, u doba Aleksandra Makedonskog ili Hanibala, slonovi su igrali značajnu, nekad i presudnu ulogu u bitkama – nešto poput poput tenkova u II svetskom ratu. Ipak, ta velika ali osetljiva životinja, znala je da bude krajnje mušičava i da se ponaša upravo suprotno namerama vojskovođe i naređenjima ukrotitelja – jahača, pa da svojom iznenadnom i nekontrolisanom jurnjavom dovede do neželjenih rezultata, poput poraza. Pitanje i problem kontrole slona od strane jahača moderni psiholozi koriste kao pojednostavljenu ilustraciju odnosa između razuma (jahač – ukrotitelj) i primarnih ljudskih emocija (slona) – poput straha, besa, tuge, oduševljenja i radosti. Čovek, kao i ljudsko društvo, živi u svakodnevnom naporu da zauzda svog ogromnog emotivnog slona, što nije jednostavno ni u relativno „normalna“ vremena, a još je teže u periodu pojačanih strahova i visokog stepena anksioznosti, poput pojave nepoznate bolesti čiji su uzroci, efekti i krajnje društvene i međunarodne posledice nejasne.

Pandemija virusa korona imala je do sada kontradiktorne efekte na međunarodnoj sceni. Brzina njenog širenja je još jedna potvrda visokog stepena globalizacije na planeti. S druge strane, reakcije na širenje virusa, zasnovane pretežno na nacionalnim merama, ograničenjima, zatvaranju granica, obustavljanju međunarodnih aktivnosti i ekonomske saradnje i drugo, potvrda su krize globalizacije i multilateralizma, čiji znaci su se pojavili mnogo pre virusa. Međunarodne ili regionalne  organizacije, uljučujući i neke od najrazvijenijih, poput Evropske unije, nisu pokazale ni posebnu brzinu, a ni delotvornost u ovoj krizi. Udar na ekonomiju je nezapamćen, usporavanje svih socijalnih aktivnosti nikad viđeno. Države su se okrenule svaka sebi, jedva održavajući minimum međusobne solidarnosti. Pandemija je, osim toga, pokazala i suštinsku osetljivost čovečanstva pred prirodnim izazovima i ograničenost čovekovih znanja, pa i nauke, bez obzira na izuzetan tehnološki razvoj tokom poslednjih decenija. S druge strane, ovo je ipak momenat kada su se i populističke vlade i anti-elitistička javnost pojedinih zemalja okrenuli stručnjacima, poput lekara, istraživača i drugih eksperata koji, pre svih ostalih, mogu da u ovakvom vremenu doprinesu smanjenju nesreće i pronađu rešenja.

Pandemija je uzdrmala i uznemirila skoro celo čovečanstvo na do sada neviđen način, posebno kada se radi o primeni socijalne distance i zaustavljanju društvenog života, s ciljem usporavanja širenja zaraze. Radi se o neobičnom društvenom eksperimentu na nivou većeg dela sveta, čiji efekti još ne mogu biti sagledani. Posledice pandemije će verovatno ubrzati neke od postojećih trendova u međunarodnim odnosima: povećanje nereda u globalnom poretku, opadanje dugoročnog uticaja SAD-a i Evrope uz jačanje Azije, posebno Kine, zatim smanjenje relevantnosti svetskih i regionalnih organizacija, sukobi država oko prirodnih resursa, jačanje autoritarnih režima, ksenofobije i populizma…

U svom već klasičnom delu Geopolitika emocija, D. Moisi je ukazao na značaj uticaja emocija kada je u pitanju ponašanje država u međunarodnom poretku. „Emotivne granice u svetu su postale isto tako važne koliko i one fizičke ili topografske“ (D. Moisi). Emotivne reakcije pojedinih država ili regiona je podelio u tri glave grupe: regioni brzog ekonomskog rasta i mlade populacije, predstavljaju regione ispunjene nadom (pretežno Azija), regioni sniženog nataliteta, populacije koja stari, opterećeni pojavama terorizma, odnosno regioni opterećeni strahom (poput Evrope, SAD) i, najzad, regioni u kojim je široko prisutan osećaj dugotrajnog kulturnog i političkog opadanja, odnosno regioni poniženosti (većina nacija na Bliskom Istoku, posebno arapske države).

Pandemija i njene posledice će, bez sumnje, izazvati novi talas straha i nade među narodima. Da li će čovečanstvo biti u stanju da kao kolektivni ukrotitelj putem saradnje, poštovanja pravila i međunarodnih institucija ukroti ogromnog emotivnog slona kojeg je podstakla svetska zaraza? Ili će, naprotiv, nekontrolisane kolektivne emocije dominirati i, kao mnogo puta uoči velikih konflikta, strah i bes podsticati agresivnost i egoizam, a zatim i nove sukobe – to je jedno od glavnih pitanja pred kojim će se naći svet na kraju akutne faze pandemije. Populističke i autoritarne vođe su još i pre pandemije nastojale da iskoriste emotivnog slona u svojim izbornim i drugim bitkama, rizikujući da se slon nekontrolisano uzjoguni.

Čovek se uzdigao i postao ono što je danas, uspevajući da svešću i razumom ukroti primarne emocije nasleđene od majmunolikih predaka. Pandemija bi trebalo da predstavlja osnov i motiv za nova rešenja u međunarodnoj mutliateralnoj saradnji, za čovečanstvo odgovornije prema sebi i prema planeti. U istom smislu, na nivou našeg kontinenta, ovaj veliki potres bi trebalo da predstavlja opomenu i pozitivan podsticaj za novi početak u pojačanoj saradnji i konkretnijoj solidarnosti u okviru Evropske unije i šire, od čega će zavisiti i budućnost mladih generacija Evropljana. Ukrotitelj će morati da ponovo pokaže da je u stanju da vodi slona, a ne obrnuto.

Članak Ukrotitelj i slon se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Evropska unija će i nakon izlaska UK iz EU ostati glavna okosnica saradnje i integracije  država na prostoru kontinentalne Evrope (u načelu do granica bivšeg SSSR-a). Sa Bregzitom, geopolitika se još jasnije vraća kao glavni „modus operandi“ (način funkcionisanja) šireg evropskog sistema: Evropska unija je u centru (čiju „kičmu“ i dalje čine odnosi između Francuske i Nemačke) koji okružuje grupa „spoljnih“ sila, tj. (uslovnih) saveznika (SAD, UK) ili uslovnih suparnika (Rusija, Turska i dr). Sa malo mašte i uz istorijsku i geopolitičku distancu, ovo stanje pomalo podseća na vreme „Svetog rimskog carstva nemačkog naroda“ – konglomerata teritorija donekle ograničenog suvereniteta u centru Evrope – koje su bile okružene manje ili više prijateljskim ili neprijateljskim evropskim (Francuska, Engleska, Rusija, Švedska…) ili vanevropskim silama (Otomansko carstvo) – i čiji je gubitak unutrašnje kohezije i kolaps centralne vlasti doveo do jednog od najdužih i najrazornijih ratova u evropskoj istoriji (Tridesetogodišnji rat u XVII veku). Istorija nas tako podseća na značaj opstanka evropskog geopolitičkog „centra“ u uslovima kada EU, pored ambicije da aktivnije deluje u svetskoj politici, prolazi interne krize i već je duže vreme okružena „tinjajućim polukrugom“ ratova i zamrznutih konflikata, od Bliskog istoka, preko Kavkaza do ravnica Ukrajine.

Budućnost EU

Bregzit, kao i ovogodišnji izbori za institucije EU, predstavljaju i momenat za „resetovanje“ odnosa unutar Unije. Pokretanje formalnog postupka i  političke debate o reformi EU („Konferencija o budućnosti EU“) koju su, nakon inicijative predsednika Makrona, podstakle Francuska i Nemačka (tj. njihovo zajedničko pismo o budućnosti Evrope iz decembra 2019) prilika su za sve države članice (DČ) da iznova projektuju svoje viđenje evropske integracije. Iz ugla Pariza, Unija je, uz pitanje regulisanja odnosa sa Nemačkom, u prvom redu viđena kao jedan od glavnih spoljnopolitičkih instrumenata za realizaciju francuskih nacionalnih interesa. Stoga Francuska i na pitanje budućeg proširenja EU u prvom redu gleda kao na pitanje jačanja ili slabljenja nacionalne moći u širem kontekstu funkcionisanja EU (a koja je viđena kao sistem koji treba da bude organizovan „u više brzina“ ili koncentričnih krugova). S druge strane, Nemačka se postavlja kao geopolitička „sila u središtu“ Evrope koja treba da „diše na oba pluća“ (izraz kancelara Kola) – tj. i prema zapadu i prema istoku. Stoga je i gledanje SRN na pitanje funkcionisanja kao i proširenja EU nešto inkluzivnije i felksibilnije u geostrateškom pogledu, ali istovremeno i oprezno kada se radi o konkretnom ritmu uključivanja regiona ZB, koji ni za jednu od ove dve najveće zemlje i osnivače EU nema vitalan nacionalni značaj.

Nestanak „trećeg geopolitičkog ugla“ (tj. UK) iz trougla velikih DČ u EU otvorio je prostor za nova pregrupisavanja i formiranje različitih promenljivih mini-koalicija DČ, zasnovanih na regionalnim ili ideološkim interesima i srodnostima (Beneluks, Baltik, „Hanzeatska liga“, Višegradska grupa, MED 7, Skandinavska saradnja…) a sve sa ciljem jačeg uticanja na proces donošenja odluka u Evropskom savetu/Savetu EU. Ovaj trend relativne fragmentacije EU će se verovatno nastaviti i pored nastojanja Francuske da EU pojača i ubrza određene elemente „suverenosti“ organizacije (jača zaštita spoljnih granica EU, produbljivanje vojne saradnje, jačanje saradnje u pitanjima pravosuđa i sl). Pitanje funkcionisanja monetarne unije, kao glavnog strukturnog izvora nejednakosti između država u EU, pa time i njihovog nezadovoljstva, uključujući i ono francusko, ostaće osnovna dugoročna pretnja za opstanak Unije u njenom sadašnjem obliku.

Proširenje EU.

Proširenje uvek predstavlja i znak vitalnosti i dinamizma EU, uporediv sa njenim internim reformskim politikama. Jedna od pozitivnih strana pokretanja „Konferencije o budućnosti EU“ leži u činjenici da dobijamo i odgovor na pitanje šta je predsednik Makron podrazumevao pod pojmom „okončanja reforme EU“ (jer u praksi nema kraja reformisanju EU koja se stalno menja) kao neophodnog uslova za buduće proširenje. Dakle, mogli bismo zaključiti da će se sa rezultatima „Konferencije“ (njen kraj je predviđen za prvu polovinu 2022. g) iznova odškrinuti vrata za proširenje – čime se vraćamo na sredinu naredne decenije (2025) kao okvirnom datumu mogućeg pristupanja novih članica Uniji (kako je to već predlagala Junkerova Komisija). Možemo stoga očekivati da će se u znatno drugačijim okolnostima ponoviti scenario s kraja XX veka – kada se EU simultano reformisala i proširila („Agenda 2000“ i Ugovor iz Nice iz 2002 uz „veliki prasak“ proširenja iz 2004).  I u ovom slučaju, nije nemoguće da kraj Konferencije o EU bude propraćen proširenjem Unije na neku od zemalja ZB.

Dodatni napori u procesu ubrzanijeg usklađivanja pravnog i političkog sisitema u narednim godinama bili bi pravi način da Srbija konačno realizuje svoj dugoročni strateški cilj integracije u Uniju – ovaj put sinhronizovano sa dinamikom internih reformi u EU. Ovo pored ostalog podrazumeva brže otvaranje i zatvaranje pregovaračkih poglavlja, ali u prvom redu dalju demokratizaciju, izgradnju pravne države, kao i rad na političkom i društvenom konsensusu oko pitanja članstva u EU (uz neophodni uslov normalizacije odnosa sa Prištinom). Bilo bi stoga važno da Srbija blisko prati pa ako je moguće i da nastoji da na neki način bude uključena (formalno ili neformalno, preko nevladinih organizacija, think tankova i sl…) u debatu o reformi Unije – kao zemlja koja pristupa EU i na osnovu načela inkluzivnosti koji zagovara i Francuska u svom nedavnom dokumentu o proširenju.

Na kraći rok, glavni pokazatelj realnog pravca evolucije EU biće debata i rešenja oko višegodišnjeg finansijskog okvira (MFF), tj. okvirnog budžeta Unije do 2027. godine. Ova debata će pokazati između ostalog, i spremnost Unije da neposredno podstakne i pomogne integraciju ZB u narednoj deceniji (pratiti trag novca) uključujući i mogućnosti pristupa strukturnim fondovima Unije, kao i njenim infrastrukturnim i drugim razvojnim programima.

Ambasador Lopandić je član Saveta CEP-a. Izneseni stavovi predstavljaju isključivo lično mišljenje autora.

Članak Nova geopolitička realnost Evrope se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, jedan od najviših predstavnika EU, se po prvi put u zvaničnoj formi izjasnio o mogućem okvirnom datumu budućeg proširenja EU – 2025. godina.

Predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, u govoru o stanju Evropske unije (i pratećim dokumentima) rekao je da će EK tokom 2018. godine pripremiti Strategiju za uspešno pristupanje Srbije i Crne Gore kao najnaprednijih kandidata sa Zapadnog Balkana, a u perspektivi napretka EU do 2025. godine. Ovim se jedan od najviših predstavnika Evropske unije – 14 godina od samita iz Soluna, skoro 8 godina od podnošenja zahteva Srbije za članstvo u Uniji i 4 godine nakon odluke o otvaranju pristupnih pregovora EU-Srbija – po prvi put u zvaničnoj formi izjasnio o mogućem okvirnom datumu budućeg proširenja EU.

Pored Junkerovog govora, postoje i drugi koraci koje je EU učinila u poslednjih nekoliko meseci a koji nas upućuju na to da se EU sa više pažnje koncentriše na stanje i perspektive Zapadnog Balkana. U novom CEP pogledu, ambasador Duško Lopandić, član CEP Saveta, osvrće se na ove promene, analizira zašto je do njih došlo u ovom periodu i šta te promene znače za Srbiju.

Članak Okvirni datum proširenja EU i godine pred nama se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

„Evropa je ponovo u pokretu“, rekao bi jedan od njenih „očeva“ – Žan Mone.

Odluka Evropskog saveta od  22. juna 2017. godine o uspostavljanju tzv. „stalne strukturisane saradnje“  u oblasti Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (ZBOB) Unije predstavlja, na neki način, jednu od prvih indirektnih posledica bregzita na razvoj EU. Ova odluka nagoveštava moguće obrise izgradnje Evropske unije „u više brzina“ o čemu se dosta govori u krugovima EU nakon britanskog referenduma. Posle niza kriza, institucionalne paralize i šoka „bregzita“, a zatim posle povoljnijih vesti nakon izbora u Francuskoj, Austriji i Holandiji, čini se da se duh laganog optimizma vratio u Brisel.

U novom CEP pogledu možete čitati o tome šta je stalna strukturna saradnja, kakva je budućnost odbrane u EU i kakav značaj imaju tekući događaji za Srbiju.

Članak EU ponovo u pokretu? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Evropska unija se nalazi u istorijskoj buri, između kriza i novih geopolitičkih izazova. Umor od proširenja preti da preraste u neku vrstu dugoročnog zastoja, daljeg usporavanja ili faktičkog odustajanja od širenja EU. Iako su povodom obeležavanja 60 godina EU, u Rimskoj deklaraciji (25. mart 2017) lideri 27 država članica istakli da će „vrata Unije ostati otvorena za one koji kasnije budu želeli da se pridruže“, pažnja EU će u narednom periodu u prvom redu uglavnom biti usmerena na pitanja kao što su izbori u pojedinim državama članicama, otvaranje pregovora o izlasku V. Britanije iz EU ili interna reforma EU. Politika prema zapadnom Balkanu će se verovatno biti zasnovana na principu „nastaviti kao i do sada“(busness as usual).

Imigrantska kriza i učešće u međunarodnim mirovnim misijama su pokazala da su zemlje ZB u stanju da igraju širu konstruktivnu ulogu i da podržavaju vrednosti EU. Međutim, dalje zapostavljanje ZB u uslovima porasta regionalnih napetosti i novih geopolitičkih tenzija može uticati na povećanje nestabilnosti i dalje slabljenje projekta evropske integracije, odnosno gubljenje uticaja EU kao trasformativne „meke“ sile na za račun drugih geopolitičkih činilaca. Politika proširenja EU je decenijama bila jedna od najuspešnijih politika Unije. Ipak, politika „nastaviti sve kao do sada“ sve više pokazuje i svoja ograničenja. Relativna stabilnost regiona ZB nije nešto što je zauvek dato i blisko je povezana sa procesima evropske integracije. Nekadašnja najuspešnija politika EU postaje talac mogućih populističkih udara i nepredvidivih političkih obrta u pojedinim zemljama članicama EU kao i u njenom okruženju.

Ako bismo i na proces proširenja hipotetično primenili pet različitih varijanti – na sličan način kako je to Evropska komisija uradila u „Beloj knjizi“ o budućnosti EU (1.mart 2017) – mogli bismo na primer, zamisliti sledeće scenarije: (1) „nastaviti kao i do sada“, (2) proširenje „na turski način“ (tj. pregovori bez kraja i konca), (3) inoviran, ojačan i ubrzan proces proširenja (4) fleksibilno sektorsko proširenje i (5) etapno proširenje – pridruzivanje (u fazama).

Za zemlje kandidate bi bez sumnje najnepovoljni scenario bio onaj tokom kog bi se sadašnji proces pod tačkom 1. vremenom pretvorio u proces pod tačkom 2 o pregovorima bez kraja i konca. S druge strane, za kandidate za članstvo bi najpovoljnija bila varijanta 3 o inoviranju i ubrzanju porcesa proširenja na osnovu ojačanih elemenata Solunske agende i Berlinskog procesa, sa ciljem da ceo region zapadnog Balkana otvori progovore o pristupanju u EU, a one „najnaprednije“ (Srbija i Crna Gora) završe pregovore do kraja ove decenije. Međutim, u uslovima krize za sada se ne vidi veća spremnosti država članica EU za ovakav scenario.

Stoga, kao alternativa, ostaje da se špekuliše o mogućnostima podsticaja politici proširenja u kontekstu hipotetičnog restrukturisanja Evropske unije koja bi bila organizovana u više koncentričnih krugova, gde bi proces proširenja mogao dobiti obrise posebnog kruga institucionalizovane integracije. Ovakvo „fleksibilno“ ili postepeno proširenje bi moglo da se realizuje u raznim oblicima (po sektorima ili po etapama) u vidu nove verzije pridruženog članstva. Prednost statusa pridruženog člana bi se ogledala i u činjenici da bi pojedine etape mogle da budu ostvarene u kraćem periodu, čime bi stanovništvo i političke elite zemalja kandidata ZB mogle da konkretnije osete napredak u pregovorima. Iz ugla sadašnjih članica EU, proces etapnog pristupanja/pridruživanja bi mogao da olakša prihvatanje novih članica Unije od strane javnosti koja bi se ovim putem postepno navikla na proces u kome ne bi bilo bez naglih i drastičnih promena (posebno u onim pitanjima koja bi bila najosetljivija za stanovništvo). Ovakav pridruženi status bi bio samo privremen, odnosno postojao bi do momenta kada bi pridružene države ispunile sve uslove za potpuno usvajanje aquisa EU, čime bi postajale punopravne članice Unije.

Naravno, varijante na gornje teme bi bile moguće samo u slučaju da Evropska unija prevaziđe dosadašnju tvrdu doktrinu članstva („in/out“) odnosno stav o nemogućnosti postojanja statusa delimičnog ili pridruženog članstva unutar glavnih institucija Unije, kakve su Savet, Evropski parlament, Sud EU, Evropska komisija, njihova radna tela ili agencije EU.

Članak Bregzit i budućnost proširenja EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.