Članak Predlozi za unapređenje pravnog okvira u oblasti zaštite potrošača i zaštite konkurencije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Članak Opcije javnih politika radi jačanja sinergije zaštite konkurencije i prava potrošača se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Predmet ovog Izveštaja je analiza stanja u pravosuđu Srbije u odnosu na raspoložive podatke za 2022. godinu. Izveštaj sadrži ocene i nalaze važećeg pravnog okvira, postojećih organizacionih i institucionalnih rešenja i stvarnih prilika u kojim se ostvaruje zaštita prava građana u postupku pred sudom, kao i ostvarivanje drugih prava i interesa građana u okviru pravosudnog sistema, uključujući pravosudne usluge. Svrha ovog izveštaja je da posluži kao nezavisni mehanizam praćenja napretka u pravosudnim reformama posmatrano iz ugla građana i stvarnih uslova za njihov pristup pravdi, koji daje objektivnu ocenu stanja i preporuke za unapređenje, zasnovano na činjenicama i nezavisnim stručnim ocenama, a prema posebno razvijenoj metodologiji.

Metodologija Izveštaja je istovetna kao i u prethodnom ciklusu praćenja i izveštavanja: predmet istraživanja je podeljen na sedam ključnih oblasti, koje su tematski definisane tako da pokrivaju sve bitne aspekte reforme pravosudnog sistema u Republici Srbiji iz perspektive pristupa građana i građanki pravdi: pravna pomoć, pristup podacima i transparentnost sudova i tužilaštava, pristup sudovima, sudska efikasnost, etika u sudstvu, pristup pravdi u krivici i pristup pravosudnim uslugama. U okviru svake ključne oblasti, definisan je jedan ili više indikatora (pokazatelja), koji prikazuju stanje u datim oblastima reforme pravosuđa. U zavisnosti od svoje složenosti, svaki indikator prikazan je kroz više Podindikatora koji su, zatim, raščlanjeni na set elemenata koje metodologija prepoznaje kao standarde odnosno preduslove koji moraju biti ispunjeni, delimično ili u celosti, kako bi vrednost odgovarajućeg Podindikatora za koji se standardi definišu bila na zadovoljavajućem nivou.

Ove standarde definisale su partnerske organizacije civilnog društva na projektu, na osnovu svog ekspertskog znanja i analitičkog i praktičarskog iskustva u oblasti reforme pravosuđa u Srbiji, kao i na osnovu raspoloživih studija i istraživanja i međunarodnih standarda u oblasti pravosuđa. Definisani standardi predstavljaju osnovnu jedinicu ocene stanja i merenja napretka, prema unapred definisanom načinu merenja i obračuna vrednosti. Metod merenja i vrednovanja standarda, definisan je u posebnom metodološkom dokumentu ocenjivanja vrednosti standarda (tzv. scoring sistem), kojim je za svaki pojedinačni standard utvrđen način merenja, izvor verifikacije, maksimalna vrednost ocene standarda i metod obračuna.

Nalazi iz istraživanja obuhvataju aktuelne raspoložive podatke o radu pravosudnih organa u vreme sprovođenja istraživanja, pretežno se odnose na 2022. godinu, u zavisnosti od raspoloživosti podataka za pojedine segmente izveštavanja, dok su ankete korisnika sistema i specifčne ankete za pojedine celine sprovedene uglavnom tokom ove godine. Metodologija ovog Izveštaja je potpuno originalna, izvorno kreirana za potrebe ovog istraživanja, a u cilju kontinuiranog praćenja stanja u pravosuđu od strane koalicije organizacija civilnog društva.

Imajući to u vidu, iskustva stečena tokom sprovođenja prethodna dva, a sada i trećeg ciklusa istraživanja, biće značajan doprinos razvoju ove jedinstvene metodologije, koja sama po sebi predstavlja vredan rezultat istraživanja i analitički instrument koji ostaje i nakon perioda sprovođenja ovih ciklusa praćenja za buduće slične poduhvate u ovoj oblasti.

Članak Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu za 2022. godinu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Program ekonomskih reformi (ERP) je najvažniji strateški dokument u ekonomskom dijalogu Evropske unije (EU) i kandidata (i potencijalnih kandidata) za članstvo u EU. To je ujedno, zajedno sa Fiskalnom strategijom, krovni ekonomski dokument Republike Srbije, jer za cilj ima celokupno unapređenje upravljanja ekonomskim politikama i ekonomskim razvojem.

Svrha ovog dokumenta je priprema države za učešće u procesu ekonomskog i fiskalnog nadzora koje se sprovodi u svim državama članicama EU (Evropski semestar). Počevši od 2015. godine, ERP se, kao takozvani prenosni (rolling) dokument, priprema na godišnjem nivou, sa projekcijama razvoja i struktirnim reformama koje će se sprovoditi u naredne tri godine.

Iako su izmene dugo najavljivane i iako je su svi akteri, počev od institucija države, pa do civilnog društva i drugih zainteresovanih strana očekivali promenu pristupa u kreiranju ERP, ipak je ova novina po pitanju drastičnog smanjenja broja strukturnih reformi i bolje prioritizacije došla neočekivano. Imajući to u vidu, za očekivati je da će ovaj ciklus (za period 2024 – 2026) biti neka vrsta pilota, u kom će se države i njihove institucije ponovo uvežbavati i uhodavati u izradi dokumenta, dok se očekuje da će prava implementacija smernica započeti od narednog ciklusa, te tako treba i posmatrati ovaj „probni“ period.

Zbog kratkog roka za ovu radikalnu promenu, vrlo je verovatno da će u ovom ciklusu da dođe samo da prepakivanja trenutno važećeg ERP dokumenta (2023 – 2025) i ukrupnjavanja već predviđenih strukturnih reformi. U ovom sižeu dati su predlozi na koji način bi tranzicija u ovom ciklusu najbolje mogla da se izvede. Analiza sa predlozima je izvršena za oblast Konkurentnost, s obzirom da Centar za evropske politike poseduje internu ekspertizu u toj sferi, ali može da se primeni lako i u preostale dve oblasti.

Članak Program ekonomskih reformi (ERP) 2024 – 2026: Stare reforme u novom ruhu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Svrha kolektivne tužbe je, prevashodno, da rešava repetitivne ili tzv. masovne parnice, koje karakteriše veliki broj istovetnih ili istovrsnih slučajeva, koji često sadrže zajedničko sporno pravno pitanje (npr. određena ugovorna klauzula pružaoca usluga velikom broju korisnika), i/ili slično činjenično stanje (npr. određeno postupanje ili ponašanje trgovca ili pružaoca usluga, koje bi po pravilima potrošačkog prava spadalo u kategoriju nepoštene poslovne prakse), gde se kao tužilac javlja korisnik usluga ili potrošač, a na strani tuženog jedan isti trgovac ili pružalac usluga, odnosno ista kategorija tih lica. Kako je masovnost osnovna i paradigmatična odlika ove pojave, ona se po pravilu vezuje za situacije iz oblasti koja se u potrošačkom pravu definiše kao usluge od opšteg ekonomskog interesa (komunalne usluge, telekomunikacije, snabdevanje električnom energijom, i sl.), istovrsnih finansijskih usluga (kao što su poznati bankarski predmeti povodom nepravilnog obračuna kamata i troškova kredita), kao i kada se istom radnjom istog lica nanosi šteta velikom broju pojedinaca (npr. odštetni zahtevi od organa javnih vlasti povodom istovetne povrede, ili ponovo u potrošačkim stvarima, od istog trgovca povodom istovetne manjkavosti robe).

Poslednjih godina, jedna takva pojava je drastično opteretila rad domaćih sudova i izazvala pravi potres u našem pravosuđu – masovne bankarske parnice. Naime, pojavio se veliki broj parnica u kojima su tužioci fizička lica, korisnici kredita koje daju banke, protiv tih banaka radi povraćaja dela naplaćenih sredstava na ime obrade troškova kredita ili obračunate kamate. Katalizator povećanja broja tih parnica je predstavljao stav Vrhovnog kasacionog suda iz 2018. godine, donet povodom pravnog pitanja ništavosti odredaba ugovora o kreditu kojima je predviđeno pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove obrade i puštanja kredita u tečaj, u procentualnom iznosu u odnosu na vrednost kredita. Kako je ovim pravnim stavom utvrđeno da banka ima citirano pravo, ali pod uslovom da je njena ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, odnosno da je unapred korisnicima kredita predočena takva kalkulacija, usledio je veliki broj istovetnih tužbenih zahteva nezadovoljnih korisnika. S druge strane, drugi katalizator umnožavanja parnica u ovim slučajevima, prema tvrdnjama predstavnika Udruženja banaka, predstavljala je i mogućnost veštačkog kreiranja parničnih troškova od strane punomoćnika tužilaca koji su pokretali parnice čak i kad je visina tužbenog zahteva bagatelna, računajući na obračun troškova prema Advokatskoj tarifi i potom nesumnjivo uspešno naplatu od tuženih banaka u parnicama u kojima je izvestan uspeh s obzirom da je izvestan uspeh u toj parnici imajući u vidu takav pravni stav VKS i prethodno formiranu sudsku praksu. Međutim, talas masovnih parnica nije bio jedini problem u ovoj situaciji, usledile su i dalje kontroverze, kao što je pokušaj usvajanja autentičnog tumačenja ZPP-a, usmerenog na relativizaciju ovog stava VKS, a potom i potpuni zaokret u stavovima VKS – donošenje dopune ovog stava u septembru 2021. godine, kojom se suštinski zauzima dijametralno suprotno stanovište. Procene iz Udruženja banaka Srbije, ukazuju da je u ovom momentu aktivno između 220.000 i 250.000 parnica ove vrste, a da je broj pojedinačnih korisnika koji se pojavljuju kao tužioci u tim parnicama između 50.000 i 80.000. Samo u Prvom osnovnom sudu u Beogradu je od januara do novembra 2020. godine primljeno 39.030 predmeta, dok je u Trećem osnovnom sudu primljeno 43.922 predmeta protiv banaka.

Cunami bankarskih predmeta je verovatno prošao u ovom momentu, ali tek predstoji savladavanje njegovih posledica. U tim predmetima, kao i u drugim slučajevima masovnih parnica, primenom pravila o mesnoj nadležnosti dolazi do koncentracije predmeta u beogradskim sudovima, s obzirom da su tužbe po pravilu usmerene protiv istog tuženog, koji obično ima sedište u Beogradu. Na problem opterećenja beogradskih sudova ukazuje Društvo sudija Srbije, prema čijim navodima u tri beogradska osnovna suda se obrađuje 63% predmeta od svih 66 osnovnih sudova u Srbiji, rešava se tri puta više od norme, a ovakva opterećenost beogradskih sudova nikada do sada nije zabeležena.

https://e.infogram.com/a25f47fe-bd6a-491b-802a-cd9111774786?parent_url=https%3A%2F%2Fcep.org.rs%2Fblogs%2Fkolektivna-tuzba-moguce-resenje-problema-masovnih-parnica%2F&src=embed#async_embed

Column Chart
Infogram

Kolektivna tužba nije jedino moguće rešenje za masovne predmete i za problem nesrazmernog opterećenja sudova u Beogradu. To mogu biti i i organizacione mere, kao što je delegacija mesne nadležnosti, koja se često koristi u praksi u novije vreme, zatim izmene procesnih pravila, naročito pravila o mesnoj nadležnosti za pojedine kategorije predmeta ili za pojedine tužene subjekte, ili značajnije povećanje broja sudova i sudija u Beogradu. Masovne parnice su dodatno otežale ovu situaciju do mere da je beogradskim osnovnim sudovima rad otežan toliko da to ugrožava njihovu osnovnu funkciju i time bitno sprečava pristup pravdi građanima, u svim materijama iz njihove nadležnosti. Zato je potrebno, pored drugih mera, predvideti i rešenje za pojavu masovnih, repititivnih predmeta.

Kolektivna tužba, međutim, nije potpuno strana našem pravnom poretku – u Zakonu o parničnom postupku iz 2011. godine, bio je regulisan „Postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana“. Prema tim odredbama aktivnu legitimaciju imala su udruženja, njihovi savezi i druge organizacije, za određeni krug građana, ako je takva zaštita bila predviđena njihovom registrovanom ili propisima određenom delatnošću, ako se cilj udruživanja ili delovanja odnosi na zajedničke interese i prava većeg broja građana i ako su postupanjem tuženog oni povređeni ili teže ugroženi. Međutim, nakon svega jednog pokušaja pokretanja kolektivnog spora po ovom osnovu (tužba udruženja „Efektiva“ iz 2013. godine), Ustavni sud svojom odlukom iz maja 2013. godine utvrđuje neustavnost odredbi čl. 494. do 505. ZPP i stavlja ih van snage. Ustavni sud na prvom mestu konstatuje da pobijenim odredbama nije uređeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima ovog posebno propisanog postupka, da ne sadrži ni upućujuće norme iz koje bi se utvrdilo na koje se sporove ove odredbe odnose, odnosno nije propisano koji se spor, u smislu ovih odredaba smatra sporom o kolektivnim pravima, niti je regulisan pojam kolektivnih prava i interesa. Okosnica argumentacije ove odluke Ustavnog suda je zahtev za određenošću i preciznošću pravne norme, koji predstavlja sastavni deo načela vladavine prava, kako bi građani iz sadržaja norme mogli da stvarno i konkretno znaju svoja prava i obaveze i kako bi im prilagodili svoje ponašanje, i konstatacija da taj zahtev u slučaju pobijanih odredbi ZPP nije ispunjen po smislu i sadržaju. Međutim, može se uočiti da sud, iako daje relativno slobodne ocene o neustavnosti pobijanih odredbi zasnivajući ih pretežno na širokom razumevanju ustavnih principa vladavine prava i jedinstva pravnog poretka, ne utvrđuje povredu konkretnih materijalnih odredbi Ustava, niti nalazi da kolektivna tužba sama po sebi nije dozvoljena važećim Ustavom. Na taj način su ostavljena otvorena vrata za ponovno uređivanje instituta kolektivne tužbe u istom ustavnom kontekstu, koji bi uzimao u obzir i primedbe iz navedene odluke.

Fenomen masovnih tužbi izaziva nesagledive pravne i ekonomske posledice i otvara brojna etička pitanja. Hiljade masovnih tužbi, kojima su pojedini sudovi opterećeni, parališe rad sudova i negativno se odražava na njihovu ukupnu efikasnost u radu, čime se dovodi u pitanje ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku. Beleži se i neujednačenost sudske prakse, što podriva pravnu sigurnost i dovodi u pitanje poštovanje standarda pravičnog suđenja. Masovne tužbe izazivaju i nesagledive ekonomske posledice sa aspekta javnih interesa i, u krajnjem efektu, pogađaju sve građane i građanke. Postojanje kolektivnog interesa je jedan od konstitutivnih elemenata ovog instituta. Šta je kolektivni interes koji je predmet zaštite može se naročito ilustrativno idektifikovati u oblasti zaštite potrošača. Kolektivni interes je imanentan pojavama nepravičnih ugovornih odredbi u tipskim korisničkim ugovorima sa pružaocima telekomunikacionih usluga (mobilni i kablovski operateri), komunalnih usluga, elektrodistribucijom, i dr. Kako je u ovim ugovorima istovetan pravni odnos između svih korisnika i konkretnog pružaoca usluga, eventualna nepravična ugovorna odredba jednako i istovetno utiče na sve korisnike. Pored toga, karakterističan generator povreda kolektivnog interesa potrošača se javlja i kod nepoštene poslovne prakse trgovca, koju karakteriše istovetna radnja kojom se postupa prema većem broju potrošača, čime se takva radnja i konstituiše kao praksa, a ne izolovani slučaj ili incident. U nepoštenu poslovnu praksu spadaju nasrtljiva i obmanjujuća praksa, odnosno pojave kada trgovac uznemiravanjem, prinudom ili nedozvoljenim uticajem, narušava ili preti da naruši slobodu izbora ili ponašanje prosečnog potrošača u vezi sa određenim proizvodom i na taj način navodi ili preti da navede potrošača da donese ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo. Za razliku od nepravičnih ugovornih odredbi, nepoštena poslovna praksa je usmerena prema neodređenom broju potrošača, može da bude vezana jednako za robu ili uslugu, i zavisi od činjenica i okolnosti slučaja, pa se javlja kao izvor povrede tzv. difuznog kolektivnog interesa. Može se konstatovati da je zaštita potrošača oblast u kojoj već postoje uslovi za uspešno definisanje kolektivnog interesa, kako na zakonodavnom planu, tako i u praksi kolektivne zaštite.

Druga značajna odlika kolektivnog interesa, naročito u oblasti zaštite potrošača, jeste da su interesi individualnih subjekata toliko mali, da ne predstavljaju dovoljan podsticaj za subjekta da pokrene postupak za zaštitu tog prava, ili zaštita ne može biti adekvatno pružana ako se štiti individualni interes samo jednog subjekta. To su situacije kada je mala verovatnoća da će potrošač uopšte da zatraži zaštitu u sudskom postupku, u kojem je pravno dejstvo presude ograničeno isključivo na stranke u tom postupku, pa je odvraćajuće dejstvo klasičnih mehanizama individualne zaštite nedovoljno snažno u omasovljenom potrošačkom kontekstu. Podsticaj za pokretanje postupka sudske zaštite prava se ovde javlja kroz obrazovanje grupe sa istim „problemom“, koji se potom rešava zajedničkim naporom, često uz posredovanje potrošačke organizacije, a ne pojedinačnom „avanturom“. Na taj način se stvaraju uslovi za efektivan pristup pravdi u slučajevima koji bi bez kolektivne tužbe ostali potpuno izvan stvarne sudske zaštite. Uostalom, u oblasti zaštite potrošača kod nas već nekoliko godina funkcioniše određeni oblik kolektivne zaštite, koji se sprovodi u posebnom upravnom postupku pred ministarstvom nadležnim za poslove trgovine, koji je dodatno fiksirao fizionomiju ove pojave u domaćem pravnom životu.

Kolektivna tužba pruža delotvoran pristup pravdi, istovremeno velikom broju građana u istoj parnici, obezbeđuje efikasnu i ekonomičnu pravnu zaštitu u slučajevima masovne povrede prava, dok s druge strane sprečava preterano opterećivanje pravosudnog sistema repetitivnim, masovnim tužbama. U ovoj godini svakako predstoji izrada novele Zakona o parničnom postupku, s obzirom da je taj posao ostao nedovršen u prethodnoj. To je prilika da se modelira, a potom i normativno definiše adekvatno zakonsko rešenje za kolektivnu tužbu u domaćem pravnom poretku. Institut kolektivne tužbe koji treba da bude uključen u pravila parničnog postupka, pored ostalog, treba da sadrži odrednicu kolektivnog interesa, aktivne i pasivne legitimacije, posebna procesna pravila, i naročito pravno dejstvo presude donete u tom postupku. Uporedni modeli iz zemalja koja pripadaju kontinentalnom pravu i iz okruženja, kao i relevantna regulativa Evropske unije, pružaju pouzdanu osnovu za definisanje adekvatnog modela u kontekstu domaćeg pravnog poretka.

Detaljniji razlozi i mogućnosti za definisanje modela kolektivne tužbe dati su u Izveštaju o potrebi rešavanja problema masovnih parnica i mogućnostima uvođenja kolektivne tužbe u pravni poredak Republike Srbije, posebnom tematskom izveštaju izrađenom u sklopu projekta Otvorena vrata pravosuđa.

Članak Kolektivna tužba: moguće rešenje problema masovnih parnica se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Izveštaj predstavlja rezultate drugog ciklusa praćenja stanja u pravosuđu, godinu dana nakon sprovođenja prvog ciklusa i obavljivanja polaznog Izveštaja o stanja u pravosuđu za 2020. godinu, odnosno obrađuje izveštajni period koji je okončan zaključno sa krajem 2021. godine. Sadrži nezavisnu i objektivnu ocenu stanja, prema istovetnim indikatorima i standardima na kojim je zasnovan prethodni izveštaj, na koji način pruža i informaciju o eventualnim promenama koje su zabeležene u proteklom periodu između dva izveštaja. Naredni izveštaj će obuhvatiti dvogodišnji ciklus, obradiće podatke i promene tokom 2022. i 2023. godine, kada treba očekivati značajnije promene posmatranih indikatora i standarda, posebno u vezi sa sprovođenjem nedavno usvojenih ustavnih amandmana, predstojećim usklađivanjem pravosudnog zakonodavstva sa ovim ustavnim izmenama, kao i implementacijom novih zakonskih rešenja u kontekstu ostvarivanja sudijske i tužilačke funkcije u praksi.

Članak Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu za 2021. godinu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U nastavku ovog izveštaja je izložena procena postojećeg stanja u oblasti izvršenja radi namirenja novčanih potraživanja nastalih iz komunalnih i srodnih usluga, kao i problema vezanih za način i uslove pružanja komunalnih usluga koji utiču na izvršenja u gradu Kragujevcu, prevashodno na osnovu diskusije predstavnika ključnih aktera u okviru okruglih stolova organizovanih u sklopu projekta.

U sklopu aktivnosti projekta „Podizanje nivoa razumevanja građana o njihovim pravima i obavezama u izvršnom postupku na lokalnom nivou”, koji ima za cilj širenje znanja i dobrih praksi u izvršnim postupcima u komunalnim predmetima, podizanje svesti građana o njihovim pravima i obavezama u izvršnom postupku po ovim pitanjima, kao i unapređenje komunikacije i uzajamne saradnje između ključnih aktera, odnosno na relaciji jedinica lokalne samouprave – komunalna preduzeća – javni izvršitelji – građani, pripremljen je ovaj izveštaj o proceni postojećeg stanja u ovoj oblasti. Projekat se realizuje u tri grada, u Kragujevcu, Pančevu i Kraljevu. Pored navedenih ciljnih grupa projekta, na prvom mestu građana, zatim predstavnika lokalne samouprave nadležnih za pitanja komunalnih usluga, javnih komunalnih preduzeća u ovim gradovima, kao i javnih izvršitelja sa sedištem na području tih gradova, u aktivnosti projekta su uključene i organizacije za zaštitu potrošača i druge relevantne organizacije civilnog društva koje deluju u oblastima kvaliteta pojedinih komunalnih usluga, zaštite prava i pravne pomoći građanima, zaštite određenih ranjivih društvenih grupa, i druge koje mogu da doprinesu ciljevima projekta.

Članak Izveštaj o postojećem stanju u oblasti izvršenja u komunalnim predmetima u gradu Kragujevcu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U nastavku ovog izveštaja je izložena procena postojećeg stanja u oblasti izvršenja radi namirenja novčanih potraživanja nastalih iz komunalnih i srodnih usluga, kao i problema vezanih za način i uslove pružanja komunalnih usluga koji utiču na izvršenja u gradu Kraljevu, prevashodno na osnovu diskusije predstavnika ključnih aktera u okviru okruglih stolova organizovanih u sklopu projekta.

U sklopu aktivnosti projekta „Podizanje nivoa razumevanja građana o njihovim pravima i obavezama u izvršnom postupku na lokalnom nivou”1, koji ima za cilj širenje znanja i dobrih praksi u izvršnim postupcima u komunalnim predmetima, podizanje svesti građana o njihovim pravima i obavezama u izvršnom postupku po ovim pitanjima, kao i unapređenje komunikacije i uzajamne saradnje između ključnih aktera, odnosno na relaciji jedinica lokalne samouprave – komunalna preduzeća – javni izvršitelji – građani, pripremljen je ovaj izveštaj o proceni postojećeg stanja u ovoj oblasti. Projekat se realizuje u tri grada, u Kragujevcu, Pančevu i Kraljevu. Pored navedenih ciljnih grupa projekta, na prvom mestu građana, zatim predstavnika lokalne samouprave nadležnih za pitanja komunalnih usluga, javnih komunalnih preduzeća u ovim gradovima, kao i javnih izvršitelja sa sedištem na području tih gradova, u aktivnosti projekta su uključene i organizacije za zaštitu potrošača i druge relevantne organizacije civilnog društva koje deluju u oblastima kvaliteta pojedinih komunalnih usluga, zaštite prava i pravne pomoći građanima, zaštite određenih ranjivih društvenih grupa, i druge koje mogu da doprinesu ciljevima projekta.

Članak Izveštaj o postojećem stanju u oblasti izvršenja u komunalnim predmetima u gradu Kraljevu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U nastavku ovog izveštaja je izložena procena postojećeg stanja u oblasti izvršenja radi namirenja novčanih potraživanja nastalih iz komunalnih i srodnih usluga, kao i problema vezanih za način i uslove pružanja komunalnih usluga koji utiču na izvršenja u gradu Pančevu, prevashodno na osnovu diskusije predstavnika ključnih aktera u okviru okruglih stolova organizovanih u sklopu projekta.

U sklopu aktivnosti projekta „Podizanje nivoa razumevanja građana o njihovim pravima i obavezama u izvršnom postupku na lokalnom nivou”1, koji ima za cilj širenje znanja i dobrih praksi u izvršnim postupcima u komunalnim predmetima, podizanje svesti građana o njihovim pravima i obavezama u izvršnom postupku po ovim pitanjima, kao i unapređenje komunikacije i uzajamne saradnje između ključnih aktera, odnosno na relaciji jedinica lokalne samouprave – komunalna preduzeća – javni izvršitelji – građani, pripremljen je ovaj izveštaj o proceni postojećeg stanja u ovoj oblasti. Projekat se realizuje u tri grada, u Kragujevcu, Pančevu i Kraljevu. Pored navedenih ciljnih grupa projekta, na prvom mestu građana, zatim predstavnika lokalne samouprave nadležnih za pitanja komunalnih usluga, javnih komunalnih preduzeća u ovim gradovima, kao i javnih izvršitelja sa sedištem na području tih gradova, u aktivnosti projekta su uključene i organizacije za zaštitu potrošača i druge relevantne organizacije civilnog društva koje deluju u oblastima kvaliteta pojedinih komunalnih usluga, zaštite prava i pravne pomoći građanima, zaštite određenih ranjivih društvenih grupa, i druge koje mogu da doprinesu ciljevima projekta.

Članak Izveštaj o postojećem stanju u oblasti izvršenja u komunalnim predmetima u gradu Pančevu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Vladavina prava predstavlja centralnu temu više ciklusa reformi pravosuđa u Srbiji, procesa koji teče gotovo u kontinuitetu u protekle dve decenije, sa nekoliko etapa koje su obeležile značajne zakonodavne, personalne i institucionalne promene. U novije vreme, pitanje vladavine prava je naročito aktuelizovano kao jedan od osnovnih političkih kriterijuma u procesu pristupanja Evropskoj uniji.

Ostvarivanje ovog principa, pored ostalog, podrazumeva nezavisno sudstvo, neselektivnu primenu prava, isključivanje nedozvoljenih uticaja na rad pravosudnih organa, kao i niz elemenata koji su konstitutivni i nužni za funkcionisanje nezavisnog sudstva u praksi.

Prilikom posmatranja celine pravosudnog sistema i kod tzv. strateškog pristupa problemu koji naročito karakteriše planske dokumente državnih organa nadležnih za sprovođenje reformi i uopšte, praćenje rada pravosudnih organa i ocenu napretka u odnosu na pokazatelje iz tih dokumenata, često se gubi perspektiva pojedinca, građanina/građanke. Pojedinac ima očekivanje da kad ide sudu, ide pravdi, kako je to konstatovao Aristotel pre više od dvadeset tri veka, ali položaj pojedinca u sudskom postupku, prepreke sa kojima se suočava u pristupu sudu radi ostvarivanja ili zaštite svojeg prava, međutim, nisu uvek u fokusu javnih politika u pravosuđu. Kako bi se izgradio odnos poverenja građana i pravosuđa u celini, potrebno je otklanjanje osećanja pravne nesigurnosti i jačanje uverenja da sud sprovodi zaštitu prava i sloboda građana, da ustavlja političku moć i samovolju, i da svojim postupanjem i odlukama konkretizuje princip vladavine prava u svakoj pojedinačnoj situaciji. Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu predstavlja pokušaj sagledavanja ključnih pitanja i problema sa kojima se suočavaju građani u pristupu pravdi i mogućnostima unapređenja stanja u pravosuđu, tako da se put pravdi učini efikasnijim, pouzdanijim i izvesnijim.

Široka koalicija organizacija civilnog društva, koja je okupljena u cilju sprovođenja ovog zadatka, preuzela je kompleksan izazov da objektivno i realno sagleda postojeće stanje iz ugla pojedinca na tom putu, da na osnovu specifične metodologije da svoju ocenu ostvarivanja standarda pristupa pravdi u relevantnim tematskim celinama, kao i da pruži ruku dijaloga ključnim državnim akterima u ovoj oblasti, u poduhvatu izgradnje savremenog, efikasnog, nezavisnog pravosuđa.

Članak Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu za 2020. godinu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U ovom infografiku su date najznačajnije informacije o postupku izvršenja u komunalnim predmetima, kako bi građani koji se nađu u ulozi izvršnog dužnika bolje poznavali svoja prava i obaveze.

Infografik u punoj veličini možete preuzeti na sledećim linkovima:

Vodite računa o svojim računima: Kraljevo i Kragujevac
Vodite računa o svojim računima: Pančevo

Članak Vodite računa o svojim računima! se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Na prvom mestu se postavlja pitanje: šta uopšte može da bude predmet posredovanja u izvršenju? Zaista, izuzetno je uzak procesni prostor za sporazumevanje stranaka. Stranke ne mogu sporazumevanjem bitno da utiču na tok i ishod izvršnog postupka. U kontekstu izvršenja, posredovanje je ciljno vezano za namirenje potraživanja, a ne rešavanje spora. Za razliku od parnice, izvršenje nije kontradiktorni postupak, nego je usmeren na ostvarivanje prava sadržanog u pojedinačnom aktu kojem je zakonom priznato svojstvo izvršne ili verodostojne isprave, pa je i posredovanje usmereno ka istom cilju. Uostalom, tako je i eksplicitno propisano citiranom normom, „radi sporazumnog namirenja izvršnog poverioca“.

Odgovor na pitanje predmeta posredovanja, može biti zasnovan na užem i na širem razumevanju ovog zakonskog instituta. U užem smislu, posredovanje u izvršenju može biti isključivo vezano za način naplate novčanog, odnosno sprovođenja nenovčanog potraživanja, i ništa više od toga. U prilog ove teze govori i jedan od temeljnih principa važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, načelo formalnog legaliteta, koje predviđa da su organi postupka, sud i javni izvršitelj, vezani izvršnom i verodostojnom ispravom. Prema tome, predmet posredovanja ne može da bude nešto što zadire u sadržinu isprave, pa preostaje samo mogućnost da javni izvršitelj posreduje u pogledu načina sprovođenja izvršenja.

U širem smislu, međutim, može se potražiti nešto veći manevarski prostor za posredovanje. Šire razumevanje bi uključilo sva pitanja koja mogu da se pojave u postupku. Konkretno, taj prostor se otvara naročito u izvršenju na osnovu verodostojne isprave, i to pogotovo u postupku naplate potraživanja iz komunalnih i srodnih usluga. U komunalnim predmetima je zakon pružio značajne povlastice izvršnom poveriocu, javnim komunalnim preduzećima koja pružaju ili naplaćuju te usluge, elektrodistribucijama i telekomunikacionim operaterima, tako da u tim predmetima javni izvršitelj, a ne sud, nesporedno i samostalno donosi rešenje o izvršenju na osnovu predloga izvršnog poverioca, na osnovu izvoda iz poslovnih knjiga poverioca, kojem je svojstvo verodostojne isprave priznato samo u komunalnim predmetima. Posebno treba imati u vidu da je ova verodostojna isprava zapravo stanje na računu korisnika onako kako ga vodi pružalac usluga, i da se iza nje u praksi često krije niz problema. Javljaju se greške u evidenciji uplata, identifikaciji lica koje je korisnik usluge, sistematskog ulistavanja zastarelih potraživanja u prikaze dugova u izvodu, naplata nepruženih usluga, i sl. Naročito je problematična poslovna praksa tzv. saldo knjiženja pojedinačnih mesečnih uplata, koju odlikuje sabiranje pojedinačih uplata bez njihovog razvrstavanja po mesečnim zaduženjima, zbirno knjiženje poslednjih uplata sa najstarijim nenaplaćenim potraživanjima, kao i obračunavanje zatezne kamate na saldirani iznos duga. U novije vreme je ova praksa donekle korigovana, ali je i dalje prisutna u pojedinim oblicima i kod pojedinih pružalaca komunalnih i srodnih usluga. Prema tome, izvod iz poslovnih knjiga poverioca, kao verodostojna isprava, predstavlja zakonski izuzetak, privilegiju poverioca samo u komunalnim predmetima, na tankom je ledu pravne snage i verodostojnosti sadržine, a u praksi često prikriva sporna pitanja između stranaka.

Uvažavajući ograničenja koja nameće princip formalnog legaliteta, prostor za posredovanje u opisanim komunalnim predmetima, pored načina sprovođenja izvršenja, treba potražiti u pitanjima koja mogu biti sadržana u razlozima za pravni lek dužnika, a to je prigovor na rešenje o izvršenju: da potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo, da je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj, da potraživanje nije dospelo ili je (češće) zastarelo, da je obaveza izvršena (plaćena) ili prestala na drugi način, da obaveza nije prešla ili nije preneta na lice označeno kao izvršni dužnik, i sl. Kako se rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave sprovodi tek nakon njegove pravnosnažnosti, posredovanje bi zapravo podrazumevalo razmenu podataka, tvrdnji i dokaza između stranaka na osnovu navoda iz prigovora, uz aktivnu ulogu postupajućeg javnog izvršitelja, kao posrednika. Očigledno, ovde je podnošenje prigovora nužan uslov za posredovanje u širem smislu, jer bi u suprotnom, protekom roka za ovo pravno sredstvo nastupila pravnosnažnost rešenja i opet bismo se vratili na napred opisani problem uskog predmeta posredovanja koje se svodi na način sprovođenja izvršenja. Vremenski „prozor mogućnosti“ za posredovanje je u ovom slučaju između podnošenja prigovora i donošenja odluke suda po prigovoru, kreće se od mesec dana i nekoliko meseci.

Motivacija za stranke u postupku za posredovanje u ovim predmetima, može se pronaći pre svega u nastojanju da se izbegne parnica. Naime, rezultat podnošenja prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, po pravilu je odluka nadležnog sudskog veća da se postupak nastavlja kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga. Kako parnica donosi dalje odlaganje naplate potraživanja i pravnu neizvesnost u pogledu njenog mogućeg ishoda, poverilac može da prihvati posredovanje radi izbegavanja takvog scenarija. Dužnik, s druge strane, takođe ima razloge za izbegavanje parnice, pre svega zbog novih troškova koje donosi protek vremena i zatezna kamata, a naročito parnični troškovi, kao što su troškovi advokata ili eventualna veštačenja, koji u komunalim stvarima mogu biti značajno veći od glavnice duga. Prema tome, na opisani način, javlja se mogućnost da se posredovanjem u izvršenom postupku rasprave suštinski sporna pitanja između stranaka i time supstituiše parnica. Naravno, ishod tog posredovanja nije sporazum stranaka u samom izvršnom postupku, već izvan njega, sa novim obračunom dugovanja ili „reprogramom“ obaveza dužnika. U sklopu tog sporazuma, izvršni poverilac bi se obavezao da povuče predlog za izvršenje u tom postupku, s obzirom na procesnu mogućnost da to učini i posle pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, a ostala bi mogućnost prinudne naplate preostalog nespornog duga u eventualnom novom postupku.

Možemo razmotriti još jednu mogućnost za obezbeđivanje dodatne bitne motivacije za izvršnog poverioca, a to je da ishod posredovanja bude izvršna isprava, koja bi zamenila verodostojnu ispravu. Prema pravilima izvršnog postupka, svojstvo izvršne isprave se priznaje i sporazumu o rešavanju spora putem posredovanja, koji ispunjava uslove određene zakonom kojim se uređuje posredovanje u rešavanju sporova. Uslovi punovažnosti takvog sporazuma, propisani merodavnim Zakonom o posredovanju u rešavanju sporova, predviđaju da takav sporazum sadrži izjavu dužnika kojom pristaje da poverilac može neposredno pokrenuti postupak prinudnog izvršenja dospelog potraživanja (klauzula izvršnosti) i da su potpisi strana i posrednika overeni od strane suda ili javnog beležnika. Pored toga, predviđeno je da se neće dozvoliti prinudno izvršenje sporazuma ako njegovo zaključenje nije dozvoljeno, ako je sporazum suprotan javnom poretku, nije podoban za izvršenje ili je predmet izvršenja nemoguć. Kako je reč o potraživanjima za komunalne i srodne usluge, na koja se ne odnose zabrane ili ograničenja raspolaganja za stranke niti postoje druga ograničenja prema javnom poretku, samim tim preostaju formalni zahtevi punovažnosti takvog sporazuma, pre svega overa potpisa učesnika u posredovanju, poverioca i dužnika, kao i javnog izvršitelja koji je imao ulogu posrednika. Prema tome, ova mogućnost ostaje tema za razmišljanje, pre svega u svetlu prakse komunalnih preduzeća, javnih izvršitelja, ali i javnih beležnika, da prihvate ovakvu mogućnost, koja bi dala značajan podsticaj posredovanju u izvršenju.

Međutim, kada se prođu navedene procesne i formalne uslovljenosti, preostaje niz faktičkih pitanja. Kako i po kojim pravilima ili metodologiji postupa javni izvršitelj u posredovanju? Ko i kako uopšte inicira posredovanje u izvršenju? Kakve su tehnike i veštine potrebne javnim izvršiteljima? Kako obezbediti spremnost i želju stranaka za učešće u posredovanju?

Posredovanje je postupak, bez obzira na naziv, u kojem strane dobrovoljno nastoje da sporni odnos reše putem pregovaranja, uz pomoć jednog ili više posrednika, koji stranama pomaže da postignu sporazum. Ova definicija je preuzeta iz Zakona o posredovanju u rešavanju sporova, upućuje na suštinsko određenje posredovanja. S druge strane, citirana odredba čl. 137. Zakona o izvršenju i obezbeđenju  ne upućuje na primenu pravila ovog posebnog zakona, niti sadrži uslove za sprovođenje posredovanja, kao ni pravni osnov za podzakonski akt kojim bi se detaljnije uredio način ili pravila postupanja. Može se zaključiti da je posredovanje u izvršenju u potpunosti neformalnog karaktera, da nije „postupak u postupku“, već da postupanje javnog izvršitelja prilikom sprovođenja posredovanja ima svojstvo radnje koju preduzima u izvršnom postupku.

U pogledu preduslova za preduzimanje posredovanja, potrebno je da stranke budu upoznate da uopšte postoji takva mogućnost, i koji je osnovni cilj posredovanja – namirenje potraživanja poverioca. Kako je reč o neformalnom postupanju, posredovanje može biti inicirano zahtevom ili predlogom bilo koje stranke, bez posebne forme, uključujući usmenu molbu. Uloga javnog izvršitelja bi bila da upozna stranke sa mogućnošću posredovanja, naročito kada proceni da postoji prostor za to i uoči mogući predmet za posredovanje, ali svakako nije dužan da ga samostalno inicira ili pokrene. Dokumentovanje sprovedenih radnji i ostvarenih koraka bi se obezbedilo službenim beleškama javnog izvršitelja u predmetu izvršenja.

Kada je reč o načinu, metodologiji i tehnikama, jasno je da javni izvršitelji nisu specijalizovani medijatori. Uostalom, zakonska odredba ne zahteva da ispunjavaju propisane uslove za posrednika, predviđene Zakonom o posredovanju u rešavanju sporova. Suprotno tumačenje bi podrazumevalo da svi javni izvršitelji imaju dozvolu za posredovanje, jer je dužnost posredovanja propisana za sve javne izvršitelje, što je apsurdno i podrazumevalo bi dodatni formalni zahtev za obavljanje te delatnosti koji nije zakonom eksplicitno propisan. Međutim, potrebno je svakako obezbediti odgovarajuću stručnu i tehničku podršku, pre svega putem obuke, izrade odgovarajućih vodiča ili priručnika, kako bi javni izvršitelji bili upoznati i mogli da koriste bazične tehnike posredovanja.

Ključne karakteristike posredovanja su dobrovoljnost stranaka, nepristrasnost i neutralnost posrednika, neformalnost u postupanju, hitnost, ali i poverenje učesnika u proces i posrednika. Obezbediti poverenje stranaka, naročito dužnika, u proces i u ulogu javnog izvršitelja kao nepristrasnog brokera, veliki je izazov. Posmatrano iz ugla izvršnog dužnika, javni izvršitelj deluje kao agent izvršnog poverioca, koji radi u ime i za račun poverioca. S druge strane, nije bitno drugačija ni percepcija izvršnog poverioca, koji se često u praksi obraća javnom izvršitelju kao nekakvom nalagoprimcu, dužnom da postupa po njegovim zahtevima i uputstvima. Neophodno je razumevanje da je javni izvršitelj organ postupka, imalac javnih ovlašćenja koja pored ostalog uključuju i dužnost posredovanja. Radi sprovođenja te dužnosti, potrebno je da javni izvršitelj utvrdi da li postoji takva mogućnost, da li je predmet uopšte podoban za posredovanje, da pruži stranakama u postupku kanale komunikacije koji omogućavaju brzu, jednostavnu i pouzdanu razmenu informacija, i da ukaže na probleme i mogućnosti za njihovo rešavanje, na osnovu svoje stručne procene, poznavanja zakona i pravila postupka.

Konačno, javlja se i pitanje naplate troškova posredovanja. Prema važećoj Tarifi, ovakva stavka nije propisana, a kako je u pitanju radnja javnog izvršitelja u postupku, nesumnjivo ima opravdanja da bude tarifirana, posebno imajući u vidu njenu složenost, delikatnost i vreme koje takav angažman zahteva.

Umesto zaključka, može se konstatovati da je posredovanje u izvršenju, za sada, samo intrigantni zakonski institut, bez primene u praksi. Glavne prepreke na putu njegove primene su uzak procesni prostor za sporazumevanje stranaka u izvršnom postupku, nedostatak uputstava u pogledu načina, uslova i tehnika sprovođenja posredovanja od strane javnih izvršitelja, kao i nemogućnost naplate radnje posredovanja prema važećoj Tarifi. Prostor i potreba za posredovanje je naročito prisutna u izvršenjima na osnovu verodostojne isprave u komunalnim predmetima. Na kraju, javlja se potreba za većim stepenom interakcije između učesnika u postupku koja umanjuje ili ublažava konflikt, i kojim se obezbeđuje ne samo uspešnije i efikasnije sprovođenje izvršenja, nego i ublažavanje tereta i stresa koji takav postupak predstavlja za izvršnog dužnika, a to su sve benefiti uspešnog posredovanja.

Blog je prvobitno objavljen na vebsajtu Otvorena vrata pravosuđa.

Članak Može li javni izvršitelj da bude posrednik između poverioca i dužnika? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.