Evropska unija je priznata kao predvodnik u pogledu politike rodne ravnopravnosti.

Kratak osvrt na istoriju urodnjavanja javnih politika i značenje koncepta u Evropi

Razvoj politika jednakih šansi u EU je uključena u osnivački Rimski ugovor još od 1957. godine. Trebalo bi istaći da države članice EU, posebno Holandija, Švedska i Norveška imaju značajnu ulogu u razvijanju ovog koncepta na međunarodnoj areni u okviru Ujedinjenih nacija. Te države su bile inicijatori održavanja Svetske konferencije žena, zagovaranja Akcione platforme i pritom su isticale značaj uključivanja rodnih aspekata u javne politike. Sredinom devedesetih, sledeći pristup jednakih mogućnosti zarad postizanja rodne ravnopravnosti i težeći ka ciljevima politika usmerenih na poboljšanje položaja žena, Evropska komisija je uvela pristup rodne perspektive. Kako bi se obezbedila holistička konceptualizacija rodne ravnopravnosti, EU je u obzir uzela tri komplementarne i međusobno povezane perspektive.[1] Dok perspektiva jednakih mogućnosti predstavlja aktivnosti koje propisuju jednaka prava i mogućnosti za žene i muškarce, tzv. ženska perspektiva podstiče inicijative koje favorizuju žene i dodeljuju im preferencijalni tretman u cilju ispravljanja nepravednog tretmana iz prošlosti. Konačno, rodna perspektiva zastupa sveobuhvatnu transformaciju kreiranja politika kako bi se uticalo na sistemske i strukturne uzroke rodne neravnopravnosti.

Prema tome, može se zaključiti da urodnjavanje javnih politika nije zamišljeno kao cilj sam po sebi, već kao horizontalna strategija pokrenuta u cilju unošenja razumevanja za rodna pitanja širom spektruma javnih politika EU.[2] Prema Okvirima Saveta Evrope, na koji se poziva kao na merni (eng. benchmark) dokument i koji se pritom uvažava u kontekstu EU, dodata vrednost urodnjavanja javnih politika je u obezbeđivanju veće dobrobiti za društvo, tako što bi se pridala odgovarajuća pažnja različitostima konkretnih pojedinaca i pojedinki.[3] Nakon Trećeg i Četvrtog Akcionog programa o jednakim mogućnostima za žene i muškarce, Evropska komisija je uvela princip urodnjavanja javnih politika što se može videti iz njenog predloga da se „unese rodna perspektiva u celokupno kreiranje politika u EU na ’koherentan i sistematičan način’.“[4] Konačno, posvećenost mobilizaciji svih politika EU sa ciljem promovisanja rodne ravnopravnosti uspostavljena je kao prioritet Ugovorom iz Amsterdama. Prema tome, ženska i rodna perspektiva nisu međusobno isključive kao što se to često pogrešno tumačilo. Umesto toga, važi upravo suprotno pošto ove perspektive osnažuju jedna drugu i stoga ne treba da se primenjuju izolovano već treba da se njihova komplementarnost iskoristi putem sinergije.

URODNJAVANJE JAVNIH POLITIKA U EVROPSKIM INTEGRACIJAMA

Politika ravnopravnosti uopšte i naročito urodnjavanje javnih politika u okviru država kandidata i potencijalnih država kandidata značajna je u smislu evropskih integracija kako je „garancija jednakih mogućnosti jedno od značajnijih političkih pitanja u pregovorima o pristupanju“.[5] Pritom, s obzirom da dalje proširenje predstavlja izazov za očuvanje posvećenosti EU usvojenim principima, Srbija ne treba samo da harmonizuje svoje zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, već i da transponuje i uključi evropske vrednosti i strategije.[6] Na primer, EU nije uspela da sprovede urodnjavanje politika tokom pregovora o pristupanju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, a pitanja rodne ravnopravnosti su svedena na pravni aspekt pravnih tekovina, što je dovelo do pogoršanja stanja u tim zemljama i kompromitovanja politike ravnopravnosti EU.[7] Ipak, u okviru Strategije za jednakost između žena i muškaraca za period 2010-2015, zastupanje rodne ravnopravnosti ostaje prioritet u procesu proširenja.[8] U tom smislu, urodnjavanje javnih politika treba da se uključi na svim nivoima procesa kreiranja politike, ali posebno u inicijalnim fazama kada se problemi i izazovi identifikuju, fazama odlučivanja kada se pažnja pridaje prethodno identifikovanim problemima i izazovima i njihovog stavljanja na političku agendu kao prioriteta i konačno tokom faze implementacije kada se konkretni efekti politika na postojeće rodne odnose procenjuju.[9] Imajući u vidu da urodnjavanje javnih politika zahteva proceduralne izmene, reorganizaciju političkog procesa, ponovno osmišljavanje pristupa kreiranju politika, i inkluziju aktera izvan državnih struktura[10] (npr. NVO), treba da se na odgovarajući način pristupi istraživanju date temu koje je primereno dotičnoj državi.

URODNJAVANJE JAVNIH POLITIKA U SRBIJI

Štaviše, sve do sada, u srpskom kontekstu koncept „urodnjavanja javnih politika“ izostaje u mehanizmima rodne ravnopravnosti, pošto se rodna ravnopravnost i urodnjavanje javnih politika naizmenično koriste čak i kao termini. Kao što Verlo primećuje, ova konfuzija između cilja i procesa urodnjavanja javnih politika jedna je od osnovnih poteškoća prilikom definisanja koncepta.[11] Uprkos činjenici da relevantni institucionalni mehanizmi postoje u Srbiji[12], njima nedostaje prava moć i kapaciteti da uključe rodnu perspektivu širom različitih oblasti javnih politika dok je u izveštaju Evropske komisije takođe ukazano da je neophodno dalje jačanje datih institucija.[13] Takođe, uprkos opštem nacionalnom okviru, smatra se da lokalnim samoupravama nedostaju neophodni preduslovi kako bi se izvelo urodnjavanje javnih politika. Čak iako je urodnjavanje javnih politika postalo krilatica Evropske unije, razvoj i implementacija principa ostali su neistraženi i zanemareni u Srbiji. Prema tome, iz perspektive otvaranja pregovora o pristupanju i procesa evropskih integracija uopšte, pitanje uključivanja roda kao horizontalnog aspekta u kreiranje politika kao i donošenje odluka treba da pridobije više pažnje i pokrene dalje diskusije.

[1] Booth, Christine, and Cinnamon Bennett. „Gender Mainstreaming in the European Union Towards a New Conception and Practice of Equal Opportunities?“ European Journal of Women’s Studies 9, no. 4 (novembar 2002): 430-46.

[2] Pollack, Mark A., and Emilie Hafner-Burton. „Mainstreaming gender in the European Union.“ Journal of European Public Policy 7, no. 3 (2002): 432-56.

[3] Gender Mainstreaming: conceptual framework, methodology and presentation of good practices. Final Report of Activities of the Group of Specialists on Mainstreaming. Strazbur, maj 1998.

[4] Equal Opportunities for Women and Men in the European Union. COM (96) 650 final. Brussels, Februar 12 1997.

[5] Harrach, Peter. „A basis for Gender equality.“ EU conference on equal Pay and Economic Independence. Stokholm. 3. novembar 1999. Obraćanje.

[6] Bretherton, Charlotte. „Gender Mainstreaming and Enlargement: Th.“ The European Union in International Affairs, National Europe Centre, Australian National University. Canberra, Australia. Januar 2002. godine, obraćanje.

[7] Bretherton, Charlotte. „Gender Mainstreaming and EU Enlargement: Swimming Against the Tide?“ Journal of European Public Policy 8, br. 1 (2001): 60-81.

[8] Strategy for equality between women and men  2010-2015.  COM(2010) 491 final. Brisel, 21. septembar 2010.

[9] Gender Mainstreaming: Conceptual framework, methodology and presentation of good practices. Final Report of Activities of the Group of Specialists on Mainstreaming. Strasbourg, maj 1998.

[10] Što podrazumeva formiranje novih metoda konsultacije, kako bi se povećale šanse da za uspeh u kontekstu Srbije.

[11] Verloo, Mieke. „Gender Mainstreaming: Practice and Prospects.“ Report for the Council of Europe. Strazbur, 2000.

[12] Direktorat za rodnu ravnopravnost u okviru Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike kao centralni izvršni mehanizam, Komitet za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost na zakonodavnom nivou, Komesar za zaštitu jednakosti i zamenik zaštitnika građana kao nezavisni i autonomni organi.

[13] Petričević, Ivana. „Women’s Rights in the Western Balkans in the Context of EU Integration: Institutional Mechanisms for Gender Mainstreaming.“ European Parliament.

Članak Šta je urodnjavanje javnih politika (eng. gender mainstreaming) i zašto je bitno? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Istovremeno, u državama u tranziciji se, usled nedovoljno razvijenih eksternih mehanizama kontrole i neafirmisanosti koncepta finansijske odgovornosti vlasti, javlja pojačana potreba za uključivanjem građana i civilnog društva u nadzor nad javnim finansijama. Ova Studija, oslanjajući se na široku komparativnu praksu i domaća iskustva, istražuje na koji način je moguće pomiriti ove potrebe u kontekstu eksterne revizije u Republici Srbiji i pruža konkretne preporuke za Državnu revizorsku instituciju Srbije u pogledu obezbeđivanja učešća građana i civilnog društva u procesu eksterne revizije.

Ovaj siže je izrađen uz studiju istoimenog naziva. Autori ove studije su Milena Lazarević, Nebojša Lazarević, Amanda Orza, Miloš Đinđić i Svelana Đuković.

Članak Civilno društvo i građani u procesu eksterne revizije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Bolja regulativa nije novost, već nastavak prethodnih napora uz drugačija sredstva. Ovog puta se mnogo očekivalo od Paketa mera za bolju regulativu i njegovog uticaja na formulaciju politike, implementaciju, monitoring i evaluaciju.

Frans Timermans, prvi potpredsednik Evropske komisije zadužen za, između ostalog, resor bolje regulative, predstavio je pet predloga u okviru Paketa mera za bolju regulativu – predlog za Interinstitucionalni ugovor; Komunikaciju o boljoj regulativi, Odbor za regulatorni nadzor i REFIT (eng. Regulatory Fitness and Performance Program); kao i opširne smernice za bolju regulativu i procenu uticaja (PU).

Ovaj članak će početi s glavnim promenama koje Paket donosi, da bi se izveo zaključak o njegovoj izvodljivosti u bliskoj budućnosti, kao i njegovom značaju za Srbiju.

Članak Bolja regulativa se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Često čujemo kako se članovi Evropske komisije i Evropskog parlamenta po završetku svog mandata transformišu u lobiste i počnu da rade za privatni sektor. Isto tako često čujemo da korporativni interesi utiču na javne politike EU, bez mnogo obzira prema običnom građaninu.

Međutim, da li je baš sve tako kako se tvrdi?

Srpski državni i nedržavni akteri sada imaju korist od prethodnih praksi i mogu lakše da saznaju šta treba a šta ne treba činiti u lobiranju, a takođe imaju i priliku da unaprede svoje strategije pre članstva u EU, kada će to početi da ima znatno veći značaj.

Članak Šta se krije iza lobiranja u EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Evropska komisija u poslednjem Izveštaju o napretku navodi da civilno društvo predstavlja „ključnu komponentu svakog demokratskog sistema, i [da ono] treba da bude priznato i tretirano kao takvo od strane družavnih institucija.“ Razume se da EU poseduje uticaj da naglašava ućešće civilnog društva prvenstveno u odnosu na proces pristupanja. Izvan te oblasti, vlada i ostale javne institucije treba da uoče i iskoriste resurse i ekspertizu civilnog društva. O tome svedoči sve veća složenost reformskih tokova, izazovi harmonizacije zakonodavstva, i nedostatak ljudskih kapaciteta u državnoj upravi kao činioca procesa evropske integracije. U tom pogledu, potrebno je uložiti znatne napore kako bi se obezbedila činjenična osnova od samog početka planiranja određene javne politike, što bi bio temelj zdrave i sveobuhvatne reforme.

Članak Civilno društvo i Vlada se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U današnje vreme širom sveta je primetna tendencija povećanja participacije građana u procesu kreiranja (javnih) politika i donošenja odluka, što je uzrokovalo nastanak termina deliberativna i participativna demokratija.

Smatra se da participativna vladavina uvodi marginalizovane društvene grupe u polje kreiranja politika i povećava transparentnost, otvorenost i odgovornost vlade, kao i da konstantno doprinosi unapređenju vladavine prava. Preciznije, to nije isključivo ograničeno na aktivizam, pritisak i zagovaranje, već se odnosi i na institucionalne mehanizme za uključivanje građana u procese kreiranja politika i donošenja odluka što će doprineti kanalisanju društvenih uticaja na adekvatan način. Smatra se da će participativni mehanizmi stvoriti prostor neophodan za participaciju građana, posledično osiguravajući održivost i nepovratnost procesa što omogućava građanima da imaju veću ulogu u radu vlasti. Kao rezultat, participativni mehanizmi dopunjuju predstavničku demokratiju i doprinosi stvaranju participativnih institucija.

Što se tiče Evropske unije, poslednja decenija je bila prožeta debatom o ,,krizi legitimiteta’’ i ,,demokratskom deficitu’’ i naporima da se unapredi predstavnička demokratija.  Za uzvrat, pomeren je fokus ka civilnom društvu kao ključnom akteru koji obećava da donese dodatnu vrednost da bi se došlo do participativne demokratije i od ,,vladanja’’ (engl. government) prešlo na ,,upravljanje’’ (engl. governance). Ugovor iz Lisabona navodi da je EU osnovana kao predstavnička demokratija zasnovana na direktnoj i indirektnoj participaciji javnosti i od toga gradi demokratski model koji uključuje horizontalni i vertikalni građanski dijalog, konsultacije Evropske komisije sa zainteresovanim stranama i evropsku građansku inicijativu (Član 11 UEU). Takođe, EU eksplicitno priznaje OCD kao ,,nerazdvojni deo koji omogućuje participativnu demokratiju’’ i ,,formuliše zahtev za povećanje transparentnosti, odgovornosti i efikasnosti javnih institucija i veći fokus na potrebe građana u procesu kreiranja politika.’’

Evropska komisija (EK) posebno zagovara ,,uključivanje organizovanih društvenih interesa u neformalne procedure donošenja odluka’’ kao dela njegove progresivne strategije za aktiviranje sa ciljem da se osmisle tačke za aktere učešće civilnog društva pretežno u nadnacionalnom formulisanju politika. Ovaj stav je predstavljen u Beloj knjizi (engl. European Governance White Paper), dokument koji je orijentir za postepeni napredak uključivanja civilnog društva u kreiranju politika EU.Takođe, Bela knjiga navodi opštu potrebu da se stimuliše aktivno učešće i da se upozna sa potrebama i očekivanjima građana kroz bolji kvalitet, relevantnost i efikasnost politike EU sa ciljem da se ,,kreira uverljiviji krajnji rezultat i stvore institucije koje sprovode politike.’’U ovom smislu, vredno je pomenuti internet sistem konsultacija iniciran od strane EK preko platforme ,,Tvoj glas u Evropi’’ (engl. Your Voice in Europe) koja poziva na konsultacije, diskusije i druge instrumente za izjašnjavanje tokom faze formulisanja politika.

Kreiranje politika je jedno od ključnih pitanja u procesu pristupanja Evropskoj uniji koje u velikoj meri nije shvaćeno kao takvo, što znači da je u Srbiji njegova važnost umanjena. Kako je CEP-ovo prethodno istraživanje pokazalo „period otvaranja pretpristupnih pregovora sa Srbijom podudara sa jasnim porastom interesovanja Evropske komisije za kreiranje (javne) politike kao aspekt horizontalnih upravnih reformi u državama kandidatima za članstvo.“ U ovom svetlu, formulisanju politika tj. početnoj fazi  ciklusa politike je u stručnoj literaturi pridata posebna važnost zbog velikog uticaja koji ima na konačni ishod politike i stoga ima veći udeo u oblikovanju politike nego završne faze. Kao što je studija CEP-a pokazala, faza formulisanja politika je najmanje razvijena i zapostavljena je u odnosu na ostale faze jer je značaj nedovoljno priznat. Ova karakteristika zajedno sa preteranim naglaskom na fazu izrade zakona kao glavnog instrumenta politike bez dovoljne prethodne analize i procene uticaja, ima negativne implikacije na ostale faze u kreiranju politika i samim tim umanjuju kvalitet, odgovornost i održivost krajnjeg ishoda politike.

Takođe, predviđeno je da formulisanja politika uključi ne samo međuresorne konsultacije već I konsultacije sa javnošću. Govoreći sa aspekta normative, konsultacije sa nedržavnim akterima bi trebalo započeti u početnoj fazi procesa kreiranja politika. U skladu sa gledištima zainteresovanih strana koja se posebno razmatraju i inkorporiraju u formulisanje politike, obezbeđuje se da odluka o izboru opcije politike bude zasnovana na dokazima koje proizilaze iz širokog spektra izvora informacija. Nasuprot tome, anketa sprovedena od strane Građanskih inicijativa, pokazuje da većina OCD smatra da nema odgovarajući uticaj na formulisanje državnih politika, dok jedan od istaknutih problema je činjenica da u saradnji sa državom presudnu uloga igraju neformalni kontakti. S obzirom da je analiza politike shvaćena kao ,, savet koji je okrenut ka klijentu, relevantan za javne odluke i proizvod društvenih vrednosti,“CEP se zalaže za ,,prikupljanje podataka koje prevazilazi konsultacije sa zainteresovanim akterima i istraživanja […] kako bi određena politika odgovarala njihovim potrebama’’  što je u skladu sa akademskim predlogom za uvođenje legitimiteta.

Iako nije eksplicitni uslov, na osnovu iskustva istočnog proširenja, EU stavlja dodatni akcenat na ulogu civilnog društva u procesu evropskih integracija. Posebno u procesu pregovora o pristupanju EK najavljuje partnerstvo između civilnog društva i države kroz dijalog i saradnju, koje je zasnovano na spremnosti, poverenju i uzajamnom priznavanju oko zajedničkih interesa, što se smatra kao neophodno za implementaciju zakonodavstva EU. Naime, prema Strategiji proširenja EK, Evropska unija nastoji da između ostalog kroz finansijsku i pomoć za izgradnju kapaciteta ohrabri i podstakne povoljno okruženje za aktivnosti OCD, unapredi kapacitete OCD i promoviše  ulogu OCD kako bi se aktivno uključile u procese kreiranja politika i zakona. 

Nesumnjivo je važno da se obezbede adekvatan pristup i mehanizmi za učešće civilnog društva u doprinosu procesu pregovora, ali fokus bi trebalo da bude okrenut ka sistemu kreiranja politika koji je od suštinskog značaja za uspeh države ne samo srednjoročno za pregovore o pristupanju, nego i kada država postane punopravna članica EU. Drugim rečima, u interesu države kandidata je da izgradi snažan sistem kreiranja politika u svetlu iskustava i dobre prakse država članica Evropske unije. Takođe, u smislu učešća OCD kao krajnjeg cilja koji nije samo puko članstvo u EU, već postajanje poštovane, konzistentne i dobro uređenje države članice koja uspešno funkcioniše u sistemu EU gde se politike kreiranju na više nivoa.

Članak Civilno društvo u kreiranju politika se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Da bi „govorila jednim glasom“ na složenoj sceni kreiranja politika EU i ostvarila maksimalne koristi od članstva (i kako ne bi trpela gubitke umesto toga), Srbija će morati da se postara da stavovi koje zastupa u Briselu budu zasnovani na doslednim, dobro analiziranim, činjenično utemeljenim i dobro koordinisanim politikama. U svom nastojanju da ostvari taj cilj Srbija može mnogo da nauči iz praksi kreiranja i koordinacije politika Velike Britanije, Francuske, Poljske i Letonije – država koje su postale uspešne kao članice EU na različite načine i iz različitih razloga, ali koje su slične po tome što kreranju i koordinaciji svojih politika prema Briselu pristupaju sa puno pažnje. Cilj ove studije je da osvetli značaj kreiranja i koordinacije politika zapregovore o članstvu, kao i za pregovore unutar Saveta EU po prijemu u članstvo, a sve to sa željom da se stvori snažniji motiv za domaće donosioce odluka da se pozabave nedostacima kreiranja politika što je ranije moguće u procesu pristupanja EU.

Preuzmite studiju i siže politike (u PDF formatu).

Članak Kreiranje politike i pregovori za pristupanje EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Istovremeno, u državama u tranziciji se, usled nedovoljno razvijenih eksternih mehanizama kontrole i neafirmisanosti koncepta finansijske odgovornosti vlasti, javlja pojačana potreba za uključivanjem građana i civilnog društva u nadzor nad javnim finansijama. Ova Studija, oslanjajući se na široku komparativnu praksu i domaća iskustva, istražuje na koji način je moguće pomiriti ove potrebe u kontekstu eksterne revizije u Republici Srbiji i pruža konkretne preporuke za Državnu revizorsku instituciju Srbije u pogledu obezbeđivanja učešća građana i civilnog društva u procesu eksterne revizije.

Autori ove studije su Milena Lazarević, Nebojša Lazarević, Amanda Orza, Miloš Đinđić i Svelana Đuković.

Članak Civilno društvo i građani u procesu eksterne revizije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Kako se smatra da će ekonomski rast dovesti do otvaranja radnih mesta, Savet će intenzivirati napore da bi se ostvario napredak u sprovođenju novih mera ekonomskog upravljanja i reformi finansijskih usluga. Irska tvrdi da se potrebna stabilnost zasniva na predlogu Bankarske unije, Evropskog semestralnog procesa i napretku u pogledu Ekonomske i monetarne unije. Stoga, ona će podržati predloge I inicijative koje se bave nezaposlenošću, otvaranjem novih radnih mesta i unapređenjem slobodnog kretanja radnika. U oblasti jedintvenog tržišta, jednog od najuspešnijih iskustava EU, Irska će prioritizovati njegovo jačanje da bi se osigurala konkurentnost EU na svetskom tržištu i ostvarila dugoročna korist za građane.

Tri predsedavajuće države (Irska, Litvanija i Grčka) usvajaju važnost Agende proširenja u cilju afirmisanja EU kao relevantnog političkog aktera na svetskoj sceni. Stoga će Savet nastaviti da podržava pregovore o pristupanju i da bodri države Zapadnog Balkana da ostvare dalji napredak zasnovan na kriterijumima iz Kopenhagena. Štaviše, EU će nastaviti da podstiče domaće reforme, regionalnu saradnju i pomirenje na Zapadnom Balkanu i promoviše ostvarenje evropske perspektive u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja. Inicijativa „Agenda 2014” ima za cilj jačanje međuregionalne saradnje i poboljšanje veze između Zapadnog Balkana i EU. Početak pregovora o pristupanju sa Srbijom uslovljen je rezultatima dijaloga Beograda i Prištine.

Ovde pročitajte više o Irskom predsedavanju EU.

Članak Irsko predsedavanje: Program i prioriteti se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.