Posle preporuke gospodina Gebrejesusa, Vlada u Srbiji počela je redovno da vodi i ažurira podatke o broju testiranih, zaraženih, oporavljenih i umrlih građana. Ipak, prikupljeni i objavljeni podaci ne odražavaju u potpunosti postupak donošenja odluka, te razloge koji stoje iza takvih odluka Vlade. Iza izbora koje načine nosioci vlasti u dobu pandemije treba da budu transparentni. To se odnosi i na Srbiju.

Dijagnoza: Manjak transparentnosti usred pandemije

„Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće.“ Ova poruku su 31. marta 2020. godine primili korisnici najvećeg pružaoca usluga mobilne telefonije u zemlji, državnog “Telekoma”. Nije bilo baš potpuno jasno zašto se očekuje tako opasan razvoj događaja, te šta se krije iza ovog predviđanja i analize, imajući u vidu da je u to vreme Srbija imala 900 zaraženih i 23 umrla građana. Drugim rečima, građani Srbije nisu znali kakve podatke ima Vlada, a na osnovu kojih bi mogao da se predvidi navedeni scenario. Štaviše, ovakva tvrdnja (preteća izjava bez ikakvih podataka) može kod građana izazvati uznemirenost. Prema dostupnim podacima, čini se da je nivo brige značajno porastao nakon prijema ove poruke.

Na zvaničnim internet sajtovima posvećenim tekućoj pandemiji u Srbiji, covid19.rs i covid19.data.gov.rs, nalaze se podaci koji govore o broju građana zaraženih virusom. Ovi podaci se redovno ažuriraju i objavljuju u mašinski čitljivom formatu koji omogućava vizualizaciju (recimo, u vidu grafika)^[1]Zvanični pojmovnik Priručnika za otvorene podatke pojašnjava „mašinski čitljiv format“ kao: „Podaci u formatu čiji sadržaj računar može da očita i obradi“, Internet sajt „Open … Continue reading. Ipak, na ovim sajtovima ne postoje drugi podaci na osnovu kojih može da se zasniva postupak donošenja odluka vlasti. Na primer, Portal otvorenih podataka nedavno je objavio broj takozvanih COVID-19 ambulanti širom zemlje. Međutim, nema jasnih i otvorenih podataka o raspoloživim krevetima i broju medicinskog osoblja u ovim ambulantama. Najzad, ne postoje podaci o tačnom broju i raspoloživosti neophodne opreme po svakoj ustanovi (u prvom redu, respiratora). Na kraju, u Srbiji nema dostupnih podataka o broju lekara i medicinskog osoblja koji su na raspolaganju pacijentima sa virusom COVID-19. Ključno telo zaduženo za prikupljanje i objavljivanje ove vrste podataka je Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“. Čak i u normalnim okolnostima, medicinski podaci se ne ažuriraju redovno. Poslednji put podaci u vezi sa raspoloživim lekarima i medicinskim osobljem, kao i sa dostupnom medicinskom opremom, ažurirani su i objavljeni kao godišnji izveštaji za 2018. i za 2017. godinu (samo za određenu vrstu opreme). Štaviše, ovi podaci se ne prikazuju na jasan način i u skladu s principima otvorenih podataka, gde bi u cilju boljeg upravljanja, učešća građana i inkluzivnog razvoja i inovacija, podaci trebalo da budu otvoreni, sveobuhvatni i pravovremeno objavljeni, pristupačni i upotrebljivi, uporedivi i interoperabilni.

S druge strane, teško da mogu da se razumeju odluke koje se donose, uz nedostatak transparentnosti postupka donošenja istih. U skladu sa principima javne uprave koje koristi i Evropska komisija, odluke vlade bi trebalo da se pripremaju na transparentan način i zasnivaju na profesionalnoj rasuđivanju uprave, te da se njihovo usvajanje vrši uz skupštinski nadzor. Međutim, tokom vanrednog stanja, ovi principi su ugroženi. Imajući u vidu spisak mera i akata na zvaničnom internet sajtu Vlade, čini se da su sve, ili da je makar većina odluka u prethodnom mesecu doneta iza zatvorenih vrata, te bez ikakvog uvida i doprinosa građana ili njihovih predstavnika u Narodnoj skupštini. Štaviše, Narodna Skupština nije zasedala tokom vanrednog stanja.  Zvanično obaveštenje za tu meru objavljeno je nekoliko dana kasnije, nakon što su sve sednice otkazane. Neki izvori ukazuju na to da je Srbija jedna od malobrojnih zemalja u Evropi koja nema skupštinska zasedanja tokom trajanja pandemije. Pored toga, sve mere Vlade donose se kao uredbe, bez jasnih i transparentnih skupštinskih procedura i bez toga da su potkrepljene obrazloženjem i propratnim podacima.

Bez transparentnih postupaka i otvorenog pristupa podacima u donošenju odluka, teško je da se razumeju neke od odluka ili da neko bude odgovoran za donošenje iste. Ovakav nedostatak informacija možde da proizvede rizik od širenja panike među građanima. Sa druge strane, u ovakvim vremenima obavešteni građani mogu da čine srž borbe protiv pandemije.

Terapija: Otvoreni podaci Vlade

„Haos nije jama. Haos su merdevine.“ Kao što je gore navedeno , za vreme pandemije ključno je da postoje otvoreni i javno dostupni podaci o zdravstvenim ustanovama, broju zdravstvenih radnika i opreme i koji se redovno ažuriraju. Postojeći internet sajtovi, covid19.rs i covid19.data.gov.rs, mogu da posluže kao savršeno mesto gde takvi podaci mogu da se objave. Nedavno objavljene informacije u vezi COVID-19 ambulanti jesu dobar prvi korak, budući da navode broj zdravstvenih ustanova koje pružaju zdravstvenu negu za građane zaražene virusom. Osim toga, ovakvo otvaranje podataka je u skladu sa ekspozeom Predsednice Vlade i naporima za digitalizacijom. S druge strane, praksa transparentnog donošenja odluka bi pružila građanima i njihovim predstavnicima u Skupštini uvid u mere koje se primenjuju u toku vanrednog stanja. Na primer, internet sajt, covid19.rs, zajedno sa portalom e-Uprava, može da se koristi za prikupljanje povratnih informacija direktno od građana, a u vezi mera koje se primenjuju. Uz to, svaka mera i uredba bi trebalo da sadrže obrazloženje, te podatke na kojima se ista zasniva. Na ovaj način, građanima mogu bolje da se objasne razlozi zašto se određene mere preduzimaju.

Otvaranjem podataka i uz transparentnost u donošenju odluka, nosioci vlasti mogu da budu odgovorniji pred građanima u ovom gorućem trenutku. Građani bi se bolje upoznali sa pozadinom i prirodom odluka. Najzad, i nosioci vlasti mogu da imaju korist od sakupljanja, otvaranja i predstavljanja podataka. Naime, donosioci odluka mogu da imaju bolji pregled stanja i raspoloživih resursa. Mogu da odrede moguća žarišta, da bolje odrede potrebe, i da efikasnije planiraju buduće aktivnosti. Bilo bi jasno gde i kakva je vrsta mera neophodna.

Citat Pitera Bejliša, sa početka ovog odeljka odražava šta ovo krizno vreme može da ponudi za budućnost. Upravo ovaj trenutak može da bude prilika da se značajno poboljšaju prakse otvaranja podataka ka građanima i prakse transparentnog donošenja odluka, uopšte. I to ne samo u Srbiji, već širom sveta. Umesto da bude vreme za očaj, ovo može da bude vreme za poboljšanje transparentnosti i, shodno tome, vreme za stvaranje zdravijeg društva.

Članak Nedostatak transparentnosti: Pandemija COVID-19 u Srbiji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ovo su samo neki od problema koje Srbija nastoji da reši učešćem u Partnerstvu za otvorenu upravu (Open Government Partnership – OGP). OGP je globalna inicijativa koja okuplja preko 70 država širom sveta u istom nastojanju – da svoju vladu učine transparentnijom, odgovornijom i inkluzivnijom. Srbija je aktivna članica ove inicijative od 2012. godine i, kao i svaka druga zemlja, svoje članstvo ostvaruje kroz usvajanje i sprovođenje dvogodišnjih akcionih planova, u kojima se dobrovoljno obavezuje na rešavanje niza problema, čije bi rešenje trebalo da dovede do većeg učešća građana u donošenju odluka, boljeg pristupa informacijama od javnog značaja, i/ili višeg stepena javne odgovornosti. Tako Vlada teži da učini javnu upravu otvorenom i pristupačnom svojim korisnicima, građanima.

Šta tačno Srbija otvara?

Otvaranje uprave podrazumeva stalnu težnju ka stvaranjem pozitivnih promena, koje će preokrenuti neuspešne prakse u relevantnoj oblasti javne politike. Ovaj proces stoga daje mogućnost da se dugoročno radi na unapređenju odnosa između države i njenih građana i kao takav predstavlja proces koji stalno traje s obzirom da postoji prostor da se rad uprave konstantno unapređuje. Drugim rečima, i napredne administracije pronalaze načine da učine korak dalje ka sve otvorenijoj upravi. U idealnom smislu, inicijative ka otvaranju uprave treba da se nadovezuju jedna na drugu i tako podižu lestvicu iz ciklusa u ciklus.

Srbija se u aktuelnom ciklusu (od 2018. do 2020. godine) obavezala da unapredi rezultate u pet oblasti: otvoreni podaci, fiskalna transparentnost, integritet vlasti, javne usluge, pristup informacijama i učešće javnosti. Narodna skupština se ovog puta takođe pridružila inicijativi i kao svoju obavezu predložila unapređenje komunikacije parlamenta sa građanima. Sve promene predviđene ovim obavezama treba da doprinesu ukupnim reformama ka otvaranju javne uprave.

Iako je za Srbiju ovo već treći akcioni plan u okviru inicijative OGP, napori ka otvaranju uprave i dalje su skromni. Oni se u ovom trenutku mahom odnose na veliku inicijativu ka digitalizaciji uprave, te otvaranje što većeg broja zvaničnih podataka državnih institucija. Sa druge strane, ovi napori ostaju u senci faktora koji znatno ograničavaju pozitivno okruženje za otvaranje uprave. Neki od tih  faktora odnose se, na primer, na ugroženi sistem vladavine prava u Srbiji i s njim u vezi opadajući nivo slobode medija. U tom smislu, glavni preduslovi za ostvarenje otvorene uprave nisu u potpunosti dostignuti, što urušava inicijativu koja se preduzima kroz tekući akcioni plan.

Trenutni napori ka otvaranju uprave u Srbiji odgovaraju vrednostima na kojima počiva OGP. U tom smislu, izvesno je da će Vlada ispunjavanjem svojih obaveza doprineti boljem pristupu informacijama, unapređenju javne odgovornosti i učešću građana. Međutim, doseg ovih namera je veoma skroman budući da samo jedna od obaveza, ukoliko se ispuni do kraja, ima potencijala da potpuno preokrene dosadašnju praksu. To je obaveza koja se odnosi na objavljivanje informatora o radu organa javne vlasti u otvorenom formatu. Budući da su informatori glavni izvor informacija od javnog značaja u javnoj upravi, ova obaveza tako ima velike šanse da znatno doprinese otvaranju javne uprave u Srbiji. Sve ostale obaveze imaju vrlo skromnu ambiciju i pokazuju da Vlada nedovoljno razmišlja o merama koje će dovesti do opipljivih promena za građane. Drugim rečima, Vlada nedovoljno koristi potencijal Partnerstva za otvorenu upravu predlaganjem mera koje neće nužno dovesti do suštinskih promena.

Iako plan da se informatori o radu objavljuju u otvorenom formatu predstavlja veliku promenu u Srbiji, njegova realizacija i dalje zavisi od izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Izmene ovog zakona obaveza su Srbije u okviru poglavlja 23 u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji i aktuelna su tema već godinama unazad. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) u novembru 2019. objavilo je obaveštenje o nastavku rada na izmenama i dopunama Zakona, ali do danas on još uvek nije u skupštinskoj proceduri. Veoma spor i zahtevan proces ovih izmena stoga direktno sprečava napredak jedne obaveze sa ogromnim potencijalom.

Na kraju, jedna od glavnih stvari koja nedostaje inicijativi OGP u Srbiji, jeste snažnija politička promocija i podrška visokih državnih zvaničnika, koja bi ojačala osećaj vlasništva institucija nad ovom reformom, i koja bi dodatno motivisala uključivanje šireg broja zainteresovanih strana u zajedničko kreiranje i ispunjavanje obaveza. Uz otvorenost najviših predstavnika ključnih institucija (kao što je Ministarstvo finansija) za saradnju i dijalog, omogućila bi se i veća sloboda svim zainteresovanim stranama da predlože mere koje mogu da proizvedu stvarnu i suštinsku promenu.

Ishod sprovođenja aktuelnog akcionog plana za OGP u Srbiji videćemo na kraju 2020. Centar za evropske politike (CEP) će, kao i do sada, ocenjivati realizaciju inicijative OGP u Srbiji kao nacionalna istraživačka organizacija pri Mehanizmu za nezavisno izveštavanje (MNI). MNI je posebno telo koje postoji za svaku državu članicu OGP-a, koje vrši nezavisno praćenje i izveštavanje o kvalitetu nacionalnog procesa i uspehu reformi. Ovo telo, sa sedištem u Vašingtonu, kroz svoju mrežu istraživača redovno prati aktivnosti svih zainteresovanih strana u javnoj upravi oko izrade i sprovođenja akcionog plana. U novembru 2019. godine, CEP je objavio prvi izveštaj o dizajnu akcionog plana za Srbiju koji analizira način na koji je izrađen trenutno važeći akcioni plan i daje preporuke za naredne cikluse.

Kako građani i OCD mogu da utiču na otvaranje uprave?

U osnovi OGP-a leži saradnja Vlade sa civilnim sektorom i zajedničko kreiranje obaveza u akcionom planu. Saradnja se odvija, kako kroz rad u formalnoj radnoj grupi (koju vodi MDULS), koja treba da definiše obaveze i izradi akcioni plan, tako i kroz dodatne sastanke, konsultacije i događaje na centralnom i lokalnom nivou, pre, tokom i nakon izrade akcionog plana. To znači, na primer, da svaka organizacija civilnog društva (OCD) u Srbiji može da bude član radne grupe i da direktno doprinese definisanju mera za rešavanje određenih problema. Svaki pojedinac može da učestvuje u konsultativnim sastancima i pošalje svoje predloge i ideje za nove obaveze, ili komentariše postojeće. Od početka sprovođenja ove inicijative u Srbiji, proces konsultacija između zainteresovanih strana znatno se poboljšao, ostvarujući širi doseg u javnosti, a posebno na lokalnom nivou. Članovi radne grupe koji dolaze iz civilnog društva izabrani su kroz fer i transparentan proces, a grupa je bila otvorena za doprinos svakog učesnika čak i izvan formalnog procesa.

MDULS je objavilo poziv za učešće OCD u radnoj grupi za izradu novog, četvrtog akcionog plana. Ova radna grupa organizacijama pruža dodatni prostor za delovanje na donosioce odluka i uticaj na reforme, i stoga predstavlja odličnu priliku za uključivanje. OCD tako imaju dodatni pristup diskusiji i šansu da na dnevni red postave problem koji inače, svojim redovnim delovanjem, nastoje da reše. Rok za prijavu traje do petka, 14. februara 2020. godine. Prijavite se i poboljšajte otvorenu upravu u Srbiji!

Članak Šta je potrebno da se javna uprava otvori ka građanima? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Bliži se kraj fudbalske polusezone u Premijer ligi i evropskim fudbalskim takmičenjima, poput Lige šampiona i Ligi Evrope. Bliži se i konačni datum za prihvatanje sporazuma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva (UK) iz Evropske unije (EU), petak, 31. januar 2020. godine. Valjda. Bregzit će se desiti pre ili kasnije.

Ova ostrvska država se Bregzitom odriče prava na slobodu kretanja radne snage između različitih država članica. To uključuje i igrače fudbala. Kako veliki broj igrača u engleskim fudbalskim klubovima dolazi iz drugih država članica EU i Evropskog ekonomskog prostora (EEP), postavlja se pitanje kako Bregzit utiče na kvalitet fudbalske igre u engleskim klubovima i u ligama, uopšte? Da li će posle Bregzita biti novog „Ronalda“ u Mančester junajtedu ili „Fabregasa“ u Arsenalu?

Prebacivanje lopte preko polovine terena

Sloboda kretanja ljudi jedna je od temeljnih sloboda EU. Svi radnici iz država članica su ravnopravni u pogledu zapošljavanja, naknada i drugih uslova. Da li to važi i za profesionalne sportiste? Važi. Evropski sud pravde je 1995. godine u slučaju „Bosman“ doneo presudu gde je presudio da, po isteku ugovora, igrač ima pravo da pređe u bilo koji fudbalski klub sa prostora država članica EU, kao i da kvote o broju stranih igrača  u klubovima (igrači sa pasošem država članica EU) sprečavaju slobodno kretanje radne snage. Na taj način presuda je potvrdila da i profesionalni igrači fudbala spadaju u radnu snagu, te da imaju pravo na slobodu kretanja. Da podsetimo, presude Evropskog suda pravde, zajedno sa drugim pravnim aktima EU, čine komunitarno pravo EU (acquis communautaire) koje se primenjuje u svim država članicama.

Slučaj „Bosman“

Žan-Mark Bosman je bivši belgijski fudbaler koji je 1993. godine pokrenuo slučaj pred Evropskim sudom pravde tvrdeći da mu njegov fudbalski klub, belgijski prvoligaš Lijež brani da pređe u redove francuskog Denkerka. Dve godine kasnije Sud je presudio u njegovu korist, tvrdeći da: 1) po isteku ugovora, igrači mogu da pređu u bilo koji fudbalski klub sa prostora države članice EU, bez ikakvih smetnji i troškova transfera, i da 2) kvote za broj stranih igrača u domaćim klubovima predstavljaju sprečavanje slobode kretanja ljudi i, samim tim, su nelegalne.

Ova presuda je naročito značajna kada je reč o ligama sa prostora Engleske (pre svih, Premijer lige). Naime, do ove presude, u klubovima Premijer lige bio je zabranjen angažman više od 3 strana igrača i 2 asimilovana igrača (igrača koji već 5 godina igraju na Ostrvu). Tada su se kao strani igrači vodili i oni koji dolaze iz država članica EU. Drugim rečima, nije bilo razlike da li neko dolazi iz Švedske ili Urugvaja. Ukupno, presuda je otvorila vrata većem protoku igrača između država članica EU. Među takve igrače ušli su i oni koji dolaze iz država članica EEP^[1]Evropski ekonomski prostor (European Economic Area) je uspostavljen 1994. godine kako bi se odredbe unutrašnjeg tržišta EU proširile i na države koje su deo Evropske zone slobodne trgovine. Ovo … Continue reading.

Po izlasku, UK neće biti deo jedinstvenog tržišta EU, niti EEP. Drugim rečima, pravila koja se odnose na slobodno kretanje radnika između zemalja koja su deo EEP više neće važiti za UK. Zbog toga postoji mogućnost da će se igrači iz država članica EU susreti sa ograničenjima igranja na Ostrvu, kao što je to slučaj sa igračima koji dolaze van EU. Da li će se to desiti odmah po istupanju iz članstva? Zavisi. Ukoliko bude sporazumnog Bregzita, izvesno je da će doći do tzv. prelaznog perioda (transition period), koje bi moglo da traje do kraja 2020. godine i tokom kog bi zemlja trebalo polako da „izlazi“ iz pravnog i političkog sistema EU. Pored toga, prema najskorijem sporazumu, državljani država članica EU koji već žive i rade u UK (uključujući i fudbalere) trebalo bi da nastave da uživaju ista prava kao i do sada. Međutim, to ne važi i za igrače koji će budućnosti igrati na Ostrvu. Ukoliko ne bude sporazuma, onda posledice oko ograničenja igranja mogu da nastupe i pre, dok bi prava igrača iz država članica bila dovedena u pitanje.

Izbacivanje lopte u gol-aut

Međutim, zašto bi, po izlasku UK iz EU, baš engleske lige i engleski klubovi bili pod većim udarom nego ostale države? Prema podacima sa internet sajta Premijer lige, na početku fudbalske sezone 2019/2020., u istoj pravo nastupa ima 562 igrača, od čega 312 nisu iz UK (55,52%). Od tog broja, 194 njih dolaze iz drugih država članica EU i EEP (34,52%). Po izlasku iz EU, biće znatno teže da se zadrže i privuku novi igrači. Stanje će biti još teže za klubove sa manje izdašnim budžetom, jer isti neće moći lako da preduzmu sve radnje i snose sve „sponzorske“ troškove koje se odnose na radne dozvole. Glavni uslov za dobijanje radne dozvole (za igrače van EEP) jeste udeo igranja u nacionalnom timu. Taj udeo zavisi od rangiranja Svetske fudbalske federacije (FIFA-e) za određenu reprezentaciju. Primera radi, za dobijanje radne dozvole u Premijer ligi, igrači iz Srbije, koja se trenutno nalazi na 35. mestu FIFA-e, moraju da odigraju najmanje 75,00% utakmica svoje reprezentacije u prethodne dve godine. Igrači koji su mlađi od 21 godine moraju to da urade u samo jednoj godini. Za igrače reprezentacija koje su rangirane niže od 50. mesta, kriterijumi se pogoršavaju, jer je klub dužan da plati dodatne troškove za transfer i druge dažbine. Za Mančester siti ili Čelzi ovo je još samo jedan dodatni izdatak, ali za Lester siti, klub sa daleko manjim budžetom i stručnim osobljem i šampionom iz 2016. godine, ovo je značajna prepreka u poslovanju.

Ne samo to, upravo ti igrači iz država članica EU su nesumnjivo uticali na kvalitet engleskih liga (naročito Premijer lige). Na svom početku, 1992. godine, prema merilima Evropskog fudbalskog saveza (UEFA-e), Premijer liga je bila daleko od najbolje lige u Evropi. Bila je na osmom mestu, dok su ispred nje su bile lige iz Belgije i Čehoslovačke. Posle slučaja „Bosman“, nekoliko stotina igrača iz drugih država članica EU i EEP i 27 godina kasnije, prema istim tim merilima, Premijer liga je na drugom mestu. U maju ove godine, u finalima dva najjača evropska takmičenja, Ligi šampiona i Ligi Evrope našli su se samo klubovi iz Premijer lige (Liverpul i Totenhem hotspars, odnosno Čelzi i Arsenal). Iako su na ovo uticale i druge okolnosti, poput stranog kapitala i novina u sistemu takmičenja, izvesno je da Premijer liga, zbog raznovrsnosti fudbalera iz celog sveta, dobija na kvalitetu koji može da je istakne kao jednu od najboljih liga u Evropi i svetu. Na finalne utakmice ova dva takmičenja, istrčalo je svega 8 igrača koji imaju pasoš UK. Nedovoljno i za prvi tim. Pored njih je stajalo 23 igrača sa prostora EEP. Pride, svaki od ovih klubova je imao stranog trenera na klupi. Trojica su iz država članica EU (jedino je Maurisio Poketino, trener Totenhem hotsparsa, poreklom iz Argentine). Posle Bregzita, ne samo treneri iz država članica EU, već i članovi stručnog štaba mogu da se suoče sa ograničenjima, budući da su i oni, u najvećem broju slučajeva, istog porekla, kao i trener.

Posledica može da nastane i po igrače sa Ostrva koji igraju u ligama država članica EU. Na primer, Geret Bejl je velški fudbaler i trenutno jedno od najboljih desnih krila na svetu. Igra u Realu iz Madrida. Kao i u slučaju igrača iz drugih država članica EU koji igraju na Ostrvu, postavlja se pitanje u vezi Bejlovog statusa u Španiji, nakon Bregzita. Neosporno je da bi se vodio kao i svaki drugi strani igrač koji dolazi van prostora EU, odnosno EEP. Ovo uključuje i ograničenja u pogledu radne dozvole. Drugim rečima, kako njegov angažman uključuje dodatne radnje i troškove, Bejl mora da zadrži visok nivo kvaliteta igre kako bi uopšte ostao na spisku želja klubova sa prostora EU.

Konačno, krajnja posledica Bregzita, može biti i smanjenje ukupne vrednosti liga sa Ostrva, imajući u vidu da će biti znatno otežan postupak dolaska novih igrača iz sveta. Sva je prilika da će se, to, takođe, odraziti i na televizijska prava u nekim zemljama, odnosno manju potražnju za prenosima utakmica fudbalskih liga iz UK među gledaocima širom Evrope i sveta.

Lopta je na centru terena

Značaj slobode kretanja radne snage, kao jedne od temeljnih vrednosti EEP, odnosno EU, umnogome će se odraziti na fudbalsku igru na Ostrvu. I to naročito na onu koja se igra u njegovom središnjem delu, u Engleskoj. Bilo da se Bregzit dogodi uz dogovor ili ne, pre ili kasnije, posledice odricanja slobode kretanja radne snage će uzeti svog maha. I izvesno uticati na opadanje kvaliteta engleskih klubova, odnosno liga u kojima igraju.

Ukoliko prednost slobode na kojoj počiva EU i njeno tržište, danas ne vide političke elite koje vode UK, nedostatak iste će pre ili kasnije videti obožavaoci „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

Članak Dodavanje u sopstvenom šesnaestercu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.