Iskustvo zemalja Zapadnog Balkana pokazuje da je politika proširenja EU izgubila svoju transformacionu moć, između ostalog i zbog toga što je ovaj proces suviše dugo traje, a njegov krajnji rezultat je neizvestan. Izuzev nešto pozitivnije retorike i otpočinjanja pregovora o pristupanju Albanije i Severne Makedonije, kao i dodeljivanja statusa Ukrajini i Moldaviji (i uslovno Gruziji), EU i dalje nema konsenzus kako konkretno primeniti politiku proširenja, povratiti njenu transformacionu moć i time ostvariti svoj strateški cilj. U takvim okolnostima moguća su dva puta: jedan je nastaviti politiku proširenja po starom i nadati se da će dosadašnja neefikasna politika proizvesti drugačiji rezultat; drugi je da se uspostavi opšti konsenzus o integraciji Evrope i definišu jasne mere koje je neophodno preduzeti kako bi se kandidati integrisali u EU, a Unija pravovremeno pripremila za njihovo pristupanje.

U  trenutku kada je poverenje u proces i kredibilitet partnera sa obe strane na prilično niskom nivou, potrebno je izgraditi „novi sveevropski dogovor“ (New Pan European Deal) između članica EU i kandidata za članstvo koji će resetovati proces proširenja i učiniti ga kompatibilnim sa neophodnim promenama unutar same EU. Potreban nam je „Zajednički plan integracije Evrope 2030“ (Zajednički plan) iza kojeg bi nedvosmisleno stale sve članice EU i svi kandidati. Zajednički plan bi trebalo da konkretizuje obaveze članica EU i zemalja kandidata u cilju strateške integracije Evrope sa jasno navedenim merama i rokovima za njihovu primenu, a 2030. godina bi trebalo da posluži kao indikativni vremenski okvir ^[1]Iako je pominjanje bilo kakvog datuma koji implicira rokove za pristupanje novih članica u ovom trenutku tabu u EU, neophodno je definisati okvirni period koji bi trebalo da motiviše političke … Continue reading za njegovu primenu.

EU bi trebalo da definiše na koji način će rešavati svoje interne probleme koji predstavljaju prepreku nastavku njenog strateški neophodnog širenja, kao što je promena načina donošenja odluka u Savetu od jednoglasnog ka glasanju kvalifikovanom većinom (posebno u oblasti zajedničke i spoljne politike, proširenja i drugih strateški značajnih politika EU), kao i pronalaženje efikasnijih mehanizama sankcionisanja država članica čije Vlade podrivaju temeljne vrednosti Unije, odn. demokratiju i vladavinu prava. Ove ideje nisu nove, i predsednica EK ih je ponovila u pomenutom govoru pred EP. Međutim, još uvek ne postoji nedvosmislena politička volja i saglasnost svih članica da se iskreno posvete ključnim reformama koje bi trebalo da EU učine otpornijom na aktuelne i buduće izazove. Zajednički plan bi mogao da posluži kao spona koja će povezati evropsku sadašnjost i njenu budućnost.

Za kandidate, Zajednički plan bi trebalo da definiše prioritetne reformske oblasti od zajedničkog strateškog interesa za obe strane (jačanje demokratskih institucija i vladavine prava, energetika, transport, zajednička spoljna i bezbednosna politika, zaštita životne sredine i klimatske promene, migracije…), kao i da najavi neophodne korekcije procesa pristupanja kako bi se učinio bližim građanima i sa opipljivijim efektima po njihov svakodnevni život. Trenutno se u opticaju nalazi više istraživačkih papira, ali najkonkretniji predlog kako unaprediti proces pristupanja novih članica ponudio je Centar za evropske politike iz Beograda u saradnji sa Centrom za studije evropskih politika iz Brisela.^[2]https://cep.org.rs/publications/model-za-fazno-pristupanje-eu Ovaj predlog se zasniva na faznom pristupanju Uniji u skladu sa konkretnim, merljivim napretkom tako da kandidati koji učine više, budu adekvatno nagrađeni prelaskom u narednu fazu pristupanja sa svim pripadajućim koristima (strukturna finansijska podrška, učešće u radu institucija EU) što bi trebalo da motiviše donosioce odluka da sprovedu neophodne reforme, podstakne pozitivnu kompeticiju među kandidatima, kao i da osnaži osećaj pripadnosti Uniji kod građana već od prve faze procesa.

Sledeće godine obeležiće se 20 godina od kako je održan prvi samit između EU i zemalja Zapadnog Balkana na kojem je definisana evropska budućnost regiona. Od 2003. samo je Hrvatska postala članica dok se preostalih 6 zemalja nalaze na različitim nivoima procesa pridruživanja i pristupanja Uniji. Dvadeset godina je dug period. Vreme je da se izađe iz začaranog kruga koji se pokazao neefikasnim i pribegne hrabrim i drugačijim rešenjima. Vreme je da EU svojim primerom pokaže kako se donose hrabre odluke u teškim okolnostima koje će uticati na živote narednih generacija, nešto na šta EU podstiče zemlje kandidate već dve decenije. Vreme je da zemlje kandidati pokažu iskrenu posvećenost proklamovanom cilju ulaska u EU i prihvatanja njenih vrednosti, standarda i pravila. Ovo je vreme generacijskog izbora za članice EU i zemlje kandidate, da li će završiti ujedinjenje kontinenta započeto 1990. ili će pokleknuti u odsudnom trenutku. Postizanje konsenzusa o usvajanju Zajedničkog plana integracije Evrope 2030. mogao bi biti početak strateški nedvosmislene budućnosti Evrope.

Članak Zajednički plan integracije Evrope 2030. se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Find the paper here: https://cep.org.rs/en/publications/a-template-for-staged-accession-to-the-eu/ 

Članak Enlargement stuck in a rut? Staged accession model as a solution se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Druga pouka koju bi rukovodstvo Srbije trebalo da izvuče na isteku 2020. je u vezi sa značajem „poverenja“ u procesu pristupanja Uniji. Godina za nama biće zabeležena kao prva u kojoj državni organi Srbije nisu uspeli da ubede 27 država članica da su iskreno i nedvosmisleno opredeljeni za ispunjavanje obaveza koje su sami sebi zadali, prevashodno u oblasti obezbeđivanja uslova za nezavisnost sudske vlasti, borbe protiv korupcije, slobode izražavanja i medija. Rezultat – po prvi put od početka pregovora 2014, nije otvoreno (ni zatvoreno) ni jedno pregovaračko poglavlje. Umesto preuzimanja odgovornosti za ovaj neuspeh, što bi bio dobar korak u pravcu ponovnog uspostavljanja poljuljanog poverenja, građani su suočeni sa nemuštim „opravdanjima“ da je glavni krivac za neuspeh nedostatak uputstva Evropske komisije za primenu nove metodologije za vođenje pristupnih pregovora. Činjenica je da se na pomenuto uputstvo nepotrebno dugo čeka, međutim, nema nikakve sumnje da bi jedno od pet pregovaračkih poglavlja koja su trenutno spremna svakako bilo i otvoreno da su državni organi imali konkretnije rezultate u navedenim oblastima.

Očekivanja od 2021.

Važno je imati realna očekivanja od 2021. i s tim u vezi biti oprezan u upravljanju očekivanja javnosti. Nažalost, u uslovima kada je mandat izvršnoj i zakonodavnoj vlasti ograničen do aprila 2022, nije realno očekivati preterani entuzijazam i juriš u promene. Zvaničnici Srbije su u prethodnih nekoliko nedelja najavljivali određene mere koji bi trebalo da doprinesu ubrzanju ispunjavanja preuzetih obaveza. Međutim, članice EU više ne veruju obećanjima. Napredak u pregovorima će zavisiti isključivo od konkretnih i merljivih rezultata.

U 2021. najveća očekivanja će biti usmerena ka rezultatima međustranačkog dijaloga o uspostavljanju demokratskih uslova za fer i slobodne izbore. Upravljanje pandemijskom krizom i uslovi u kojima su održani izbori 2020, razotkrili su sve mehanizme „zatvorene države“ i dodatno narušili percepciju Srbije kao uređene demokratske države koja iskreno želi da postane članica Unije. U ovom trenutku još uvek ima dosta nepoznanica u vezi sa dijalogom, međutim, izveštaji i preporuke međunarodnih i domaćih organizacija su jasno definisali prioritetna pitanja od kojih zavisi kakve ćemo izbore imati 2022, i kakva je budućnost demokratskih institucija u Srbiji.

Očekujem da u 2021. počne primena nove metodologije pristupnih pregovora i na Srbiju. Međutim, bez obzira na nov pristup pregovorima, glavni uslov za bilo kakav napredak Srbije u pregovorima sa EU će i dalje biti kvalitetno funkcionisanje demokratskih institucija i poštovanje principa vladavine prava, odn. funkcionalna Skupština sposobna da vrši nadzornu ulogu nad radom Vlade i koja svojim sastavom realno odslikava politički pluralizam, nezavisnost sudstva, borba protiv korupcije i zaštita osnovnih prava građana. Ukoliko rukovodstvo Srbije ne učini ozbiljan napredak u navedenim oblastima, utoliko će biti teže uveriti države članice EU da ponovo pokrenu pregovore u 2021.

Za očekivati je da posle više od godinu dana Vlada Srbije izabere novog šefa Pregovaračkog tima za pregovore sa EU. Promene na čelu Tima su se dešavale i u drugim zemljama kandidatima, međutim, ni u jednoj se nije toliko dugo čekalo na postavljenje jedne od ključnih osoba u strukturi pregovaračkog procesa. Nerealno je očekivati da izbor jedne osobe reši probleme sa kojima se Srbija suočava u pregovorima sa EU, ali bi ovaj potez barem na trenutak odagnao postojeće sumnje i nedoumice evropskih partnera.

Najveći izazovi u procesu proširenja – za Srbiju i za EU

U 2021. Srbija i EU će se suočiti sa ozbiljnim zdravstvenim, ekonomskim i socijalnim posledicama uzrokovanim pandemijom Kovid 19. Nažalost, to znači da opšti kontekst u kojem se vode pregovori Srbije i EU neće biti povoljan.

Za rukovodstvo Srbije najveći izazov biće kako povratiti poverenje većine građana u demokratske institucije nakon ovogodišnjih izbora, obezbediti povoljan ambijent za političko delovanje opozicionih stranaka u predizbornom periodu i pripremi uslove za fer i slobodne izbore 2022. Nakon 6 godina od početka pregovora biće potrebno uložiti dodatne napore kako bi se povratilo poverenje članica Unije da je rukovodstvo Srbije napokon iskreno opredeljeno da sprovede konkretne mere u oblasti vladavine prava, a koje godinama kasne iz teško objašnjivih razloga.

U 2021. biće neophodno nastaviti razgovore o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Predstojeći izbori na Kosovu i izvestan povratak stranke Samoopredeljenje na vlast, svakako će imati uticaj na teme i dinamiku nastavka dijaloga. Nove okolnosti zahtevaće veću odgovornost i iskrenu posvećenost učesnika, ali i odlučniju koordinaciju dijaloga od strane predstavnika EU, ovoga puta u saradnji sa novom američkom administracijom.

I EU će se u 2021. suočiti sa brojnim izazovima. Osim navedenog suočavanja sa posledicama pandemije, EU će se suočiti sa izazovima koji se tiču poštovanja osnovnih vrednosti Unije od strane pojedinih članica. Uslovljavanje distribucije finansijskih sredstava poštovanjem principa vladavine prava (iako je inicijalno uređeno dogovorom o novom višegodišnjem budžetu Unije) moglo bi da utiče na efikasnost procesa odlučivanja unutar Unije. Pojedine članice će tokom 2021. održati izbore. Rezultati izbora u Holandiji i Nemačkoj imaće direktan uticaj ne samo na funkcionisanje EU, već i na njen odnos prema politici proširenja. Nakon 16 godina Nemačka će dobiti novog kancelara koji će pored domaćih obaveza, morati da preuzme i ogromnu odgovornost za funkcionisanje EU u kriznom periodu. Pitanje je koliko će novi kancelar imati vremena, mogućnosti i želje da se na isti način i sa istim senzibilitetom, kao što je to činila A. Merkel, bavi zemljama Zapadnog Balkana i njihovim bremenitim evropskim putem. Na kraju, ali svakako ne manje značajno, ukoliko članice EU žele istinski snažnu i samouverenu Uniju otvorenu za nove članice, 2020. bi trebalo da bude poslednja godina kada su bilateralna pitanja sa zemljama kandidatima bila zloupotrebljavana od strane pojedinih članica zarad sticanja jeftinih populističkih poena kod svojih birača. Ukoliko se s pravom očekuje više kredibiliteta od kandidata, onda bi i članice Unije trebalo da pokažu vlastiti kredibilitet i omoguće dalje napredovanje zemalja koje su ispunile javno dogovorene kriterijume za otpočinjanje pregovora, kao što je slučaj sa Severnom Makedonijom i Albanijom, ili ispunile uslove za putovanje građana u zemlje EU bez viza, kao što je slučaj sa Kosovom. Poverenje u budućnost zajedničkog evropskog projekta zavisi od kredibiliteta obe strane. U 2021, taj kredibilitet će biti na velikom i važnom testu.

Članak Retrospektiva: evropske integracije u 2020. se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Pitanje Kosova je veoma osetljivo za većinu građana Srbije i u bliskoj vezi sa nacionalnim identitetom. Percepcija Demokratske stranke i američkog establišmenta koji je sad personifikovan u Bajdenu je da je on neko ko nije naklonjen Srbiji i njenim interesima. Iz tog razloga njihova podrška, ili možda je bolje reći simpatije, idu onom kandidatu za kojeg procene da će se zalagati za rešenje kosovskog pitanja koje će na neki način uvažiti i stavove Srbije. U ovom trenutku većina građana smatra da je to Donald Tramp. Predsednik Tramp je predstavio nedavno potpisani Vašingtonski sporazum o ekonomskoj normalizaciji između Beograda i Prištine kao veliki međunarodni uspeh i lični doprinos pomirenju srpske i albanske zajednice. U nedostatku konkretnog napretka u suštinskoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine pod okriljem i uz posredovanje EU, ovaj sporazum je srpskoj javnosti predstavljen kao korak u pravcu privlačenja američkih investicija za izgradnju kapitalnih projekata povezivanja Srbije i Kosova, što takođe ima uticaja na sliku SAD u Srbiji i kreiranje stavova javnosti u vezi sa predstojećim izborima u SAD, odnosno podršku dela javnosti reizboru Trampa.

Sa druge strane, u Srbiji vlada popularna percepcija Trampa kao „branioca srpskog interesa“, nekoga ko je „protiv američkog establišmenta“ oličenog u prethodnoj administraciji koja je meta domaćih populista i nacionalista, i nekoga ko ima blagonaklon odnos prema ruskom predsedniku, što je takođe razlog simpatijama određenog dela građana Srbije. Pored toga, postoji jedna naivna pretpostavka ili očekivanje da će Tramp pružiti podršku srpskim interesima u pregovorima između Beograda i Prištine pre nego Bajden. Nažalost, Tramp uživa podršku i nekih ekstremnih nacionalistički orijentisanih grupa koje veruju da će on podržati „hrišćansku“ Srbiju pre nego Albance, „muslimane na Kosovu“.

Uprkos brojnim stereotipima i uglavnom pogrešnim očekivanjima, za građane Srbije će biti važno da budući predsednik SAD bude spreman da sarađuje sa Evropskom unijom, kao glavnim posrednikom u dijalogu u cilju postizanja istinske, suštinske normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, da podrži evropsku i evroatlantsku integraciju zemalja u regionu, kao i da prepozna strateški interes SAD i EU da zajednički doprinesu ekonomskom i socijalnom razvoju, demokratizaciji, rešavanju bilateralnih sporova i prosperitetu Srbije i Zapadnog Balkana.

Za zemlje Zapadnog Balkana ishod američkih predsedničkih izbora imaće poseban značaj. U zavisnosti od toga koji kandidat pobedi zavisiće i odnosi između SAD i EU čije članice žele da postanu sve zemlje ZB. Zapadni Balkan je strateški značajan za EU s obzirom da je to jedini preostali region u Evropi koji, iako je u velikoj meri integrisan u evropske ekonomske tokove putem slobodne trgovine i postepenog regulativnog usklađivanja sa propisima i standardima EU, ipak formalno nije njen deo. To ga ostavlja ranjivim na uticaj drugih inostranih suparnika i/ili partnera. U ovom trenutku se na Zapadnom Balkanu na veoma kompleksan način prepliću interesi Rusije, Kine, Turske i pojedinih zalivskih zemalja. Navedeni akteri imaju različite razloge za prisustvo u regionu – od čisto političkih interesa remetilačke prirode, preko izrazito ekonomskih interesa, do romantičarskih snova o povratku na stare dane imperijalne slave. SAD su tradicionalno bile partner EU u rešavanju sukoba u regionu. Međutim, EU je tokom mandata predsednika Trampa morala da prihvati činjenicu da je ostavljena sama da se izbori sa brojnim međunarodnim izazovima, pa i onim na ZB.  U takvim okolnostima, za evropsku budućnost Zapadnog Balkana veoma je značajno da li će u Beloj kući boraviti predsednik koji je posvećen međunarodnim odnosima zasnovanim na međunarodnim pravilima, multilateralizmu i transatlantskoj saradnji, ili predsednik koji će pragmatično nuditi brza, neortodoksna i neodrživa „rešenja“ kompleksnih pitanja koja bi mogla imati ozbiljan uticaj na stabilnost i odnos pojedinih zemalja regiona sa EU.

Stabilnost regiona zavisi od saradnje SAD i EU. U ovom trenutku, uprkos zvaničnim izjavama namenjenim javnosti, ova saradnja deluje iznuđeno i neiskreno. To nije dobro jer se u takvoj situaciji i zemlje regiona „svrstavaju“ na različite strane, odnosno igraju na kartu nejedinstva između SAD i EU. Zemlje Zapadnog Balkana su, dakle, veoma zainteresovane za konačan ishod predstojećih predsedničkih izbora i imaju svoje favorite u zavisnosti od vlastitih interesa. Eventualna promena u Beloj kući za neke će biti poželjan povratak u vreme kada su principi američke spoljne politike bili jasno definisani i prepoznatljivi, dok će za druge to biti poraz mogućnosti da se putem transakcionalnog pristupa međunarodnim odnosima na pragmatičan način „reše“ preostala otvorena pitanja u regionu.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Euractiv Srbija.

Foto: Profimedia

Članak Značaj američkih predsedničkih izbora za građane Srbije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Nova metodologija bi trebalo da učini proces pristupanja Evropskoj uniji kredibilnim, predvidljivijim, dinamičnijim i politički vođenim u odnosu na ono što je do sada bilo smatrano „tehnokratskim“ procesom ispunjavanja određenih tehničkih zahteva i standarda EU. Od kandidata se sada odlučnije zahteva kredibilitet u smislu iskrene posvećenosti borbi protiv korupcije, poštovanje principa vladavine prava, obezbeđivanje adekvatnog funkcionisanja demokratskih institucija i javne uprave, usklađivanje sa instrumentima zajedničke spoljne politike EU, kao i jačanje regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa.

Nova metodologija veoma izričito zahteva od kandidata da se tokom procesa pristupanja javno pokaže nedvosmislena i jasna politička opredeljenost za članstvo u EU. Očigledno je da će nova Vlada Srbije morati da poradi na artikulaciji i koordinaciji poruka (prema domaćoj i inostranoj javnosti) i javnih nastupa svojih ministara, obzirom da je u prethodnom sazivu bilo dosta disonantnih tonova u vezi EU, evropskih integracija i odnosa sa drugim međunarodnim partnerima.

U novoj metodologiji se pominju i mogućnost suspenzije pregovora, nagrađivanje uspešnih kandidata i sankcionisanje onih koji ne napreduju očekivanim tempom (ili nazaduju), snažnija uloga tela za primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u pristupnim pregovorima, kao i uključivanje predstavnika država kandidata u zvanične forume EU na različitim nivoima, od ministarskih sastanaka do sastanaka šefova država ili vlada. Svi navedeni elementi ne bi trebalo da predstavljaju bilo kakvu novost za Srbiju obzirom da su većinom već sadržani u trenutno važećem Pregovaračkom okviru ili su, uz eventualno manja prilagođavanja, već deo postojećih institucija i procedura za praćenje primene SSP.

Nova metodologija bi mogla da unese pozitivne pomake u dosadašnju praksu vođenja pristupnih pregovora time što će stavljanjem naglaska na političko liderstvo preciznije locirati i odgovornost za eventualna kašnjenja u sprovođenja preuzetih obaveza. U svakom slučaju, od političkih lidera se očekuje da se mnogo direktnije angažuju u procesu, objasne građanima zašto su neophodne promene i preuzmu odgovornost za njihovu primenu tokom pristupanja Uniji.

Da li će se nešto oko otvaranja poglavlja promeniti?

Verovatno najveća novost koju nova metodologija donosi je upravo pokušaj grupisanja srodnih pregovaračkih poglavlja u šest celina, tzv. klastera. Suština novog pristupa je da se umesto pojedinačnih poglavlja, snažnije naglase ključni sektori za proces pristupanja Uniji i na taj način uspostavi okvir za politički dijalog i angažovanje političkih lidera.

Prvi klaster je najznačajniji i bavi se Osnovnim pitanjima u koje spadaju politički kriterijum i demokratske institucije, ekonomski kriterijum, reforma javne uprave, kao i poglavlja posvećena vladavini prava, javnim nabavkama, finansijskoj kontroli i statistici. Ovaj klaster će imati posebnu ulogu u daljem toku pristupnih pregovora jer će od ispunjavanja preuzetih obaveza u ovom klasteru zavisiti i sveukupni tok pregovora. Imajući u vidu da je Srbija u dosadašnjem toku pregovora otvorila navedena poglavlja, može se smatrati da je otvorila i ceo klaster.

Međutim, ukoliko Srbija ne bude pravovremeno ispunjavala svoje obaveze, moguće je da Evropska komisija ili države članice zatraže suspenziju pregovora. Ovo suštinski nije novost u odnosu na staru metodologiju, međutim način dolaženja do odluke o suspenziji je sada pojednostavljen i zasniva se na odlučivanju tzv. obrnutom kvalifikovanom većinom. Novost je i da će eventualno ponovno otvaranje ovog klastera biti komplikovanije i dugotrajnije u odnosu na postojeću praksu.

Imajući u vidu dosadašnji tok pregovora Srbije sa EU, preostaje da se vidi na koji način će se otvarati preostali klasteri koji se bave zajedničkim tržištem (Srbija je otvorila 4 od 9 poglavlja), konkurentnošću privrede i inkluzivnim rastom (Srbija je otvorila 5 od 8 poglavlja), zelenom agendom i održivom povezanošću (Srbija je otvorila 0 od 4 poglavlja), resursi poljoprivreda i kohezija (Srbija je otvorila 2 od 5 poglavlja) i spoljni odnosi (Srbija je otvorila 1 od 2 poglavlja).

U svakom slučaju, grupisanje poglavlja bi trebalo da omogući snažniji fokus na ključne sektorske reforme i unapredi strateško planiranje sektorskih politika. Time bi trebalo da se istovremeno utiče na zainteresovanost i odgovornost političkih lidera da se snažnije uključe u strateško planiranje u okviru procesa pristupanja Uniji i da na taj način preuzmu deo „vlasništva“ nad procesom. Istovremeno, ovakav pristup bi trebalo da omogući građanima jasniji pregled ostvarenog napretka i logike pristupnih pregovora, u odnosu na dosadašnje „brojanje“ otvorenih poglavlja.

Šta Srbija ovim dobija?

Ovo pitanje nije jednostavno i na njega je potrebno odgovoriti iz nekoliko uglova. Iz ugla građana Srbije, pretpostavlja se da će proces dobiti na kredibilitetu i da će se time poverenje građana u proces evropskih integracija povratiti. Time što će se zahtevati politička odgovornost nadležnih državnih organa za sprovođenje ključnih reformi, građani će dobiti uvid u iskrenost vladinih namera da pristupi rešavanju postojećih problema. Istovremeno, očekujem da bi efekti ovih promena trebalo da budu vidljiviji za građane.

Iz ugla Vlade Srbije, prihvatanje nove metodologije moglo bi da predstavlja novu šansu. Naime, dosadašnji tok pristupnih pregovora nije značajnije doprineo motivaciji državnih organa da ulože maksimalne napore kako bi se desile neophodne promene. Pregovori su u glavnom sagledavani iz perspektive otvaranja pregovaračkih poglavlja, što nije bilo preterano interesantno za većinu građana. Nažalost, ni politički lideri nisu pokazali preteranu zainteresovanost za promene koje su uslov za članstvo u Uniji, imajući u vidu neizvesnost procesa i nemogućnost ostvarivanja konkretnog političkog dobitka u kratkom roku.

Nijedna metodologija ne može nadomestiti nedostatak političke volje. Srbija je propustila previše vremena i nije u poziciji da se i dalje samodopadljivo naziva liderom regiona, dok u stvarnosti ima ozbiljne i strukturne probleme u vezi sa stanjem demokratije, vladavinom prava, medijskim slobodama i borbom protiv korupcije. Ukoliko u narednom periodu bude dovoljno političke volje, odnosno interesa, nova metodologija bi mogla da bude novi podsticaj za bolje osmišljen, realan i struktuiran pristup internim promenama i pregovorima sa Unijom.

Fotografija: Reuters
Tekst je pisan za Blic News Interational

Članak Šta za Srbiju znači prihvatanje nove metodologije? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Izveštaj daje objektivan pregled trenutnog stanja u procesu pristupanja Srbije EU. Naglašava važnost ključnih elemenata za funkcionisanje demokratskih institucija, vladavine prava i zaštite osnovnih prava. Ocene o hitnoj potrebi da se stvori okruženje za međustranački dijalog, predstavljaju poziv Vladi i vladajućoj koaliciji da se otvori javni dijalog sa opozicionim strankama o tome kako da se izaće iz krize uzrokovane zloupotrebom parlamentarnih procedura, zloupotrebom institucija, nedostatkom medijskih sloboda, nasiljem nad političkim protivnicima, pretnjama i napadima na novinare i organizacije civilnog društva i kršenjem slobode izražavanja. Ovo poslednje je posebno navedeno kao pitanje od ozbiljne zabrinutosti jer nije postignut nikakav napredak od prošlogodišnjeg Izveštaja. Nedostatak političke volje da se reše pitanja koja se tiču jednog od glavnih principa demokratskog društva svakako treba da bude pitanje od interesa za sve građane Srbije.

Posle godinu dana, priznat je određeni napredak u oblasti vladavine prava. Nažalost, Srbija je još daleko od bilo kakvog napretka u pogledu nivoa spremnosti da preuzme obaveze koje proističu iz članstva u EU. Posebno zabrinjava neprimeren politički uticaj na pravosuđe, prevladavajuća korupcija i neujednačena primena osnovnih prava. Evropska komisija je ocenila da uloga nezavisnih i regulatornih tela tek treba da bude prepoznata. To znači da Vlada ne obraća pažnju na funkcionisanje ovih institucija, od kojih su neke zasnovane na Ustavu Republike Srbije. U proteklih pet godina, Parlament nije razmatrao niti usvojio izveštaje nezavisnih institucija. Bez odgovarajućih zaključaka Parlamenta, Vlada nije u mogućnosti da uvede neophodne izmene koje bi trebalo da poboljšaju sprovođenje važnih zakona koji se sprovode i nadgledaju od strane nezavisnih ili regulatornih tela. Dakle, postoji ozbiljna sumnja u vezi s namerama Vlade ukoliko ne poštuje postojeće institucije, ne obazire se na manjak zaposlenih i finansijskih sredstava i ne sledi njihove preporuke.
Evropska komisija koristi ovaj izveštaj kako bi pozvala Vladu da bude objektivna u svojoj komunikaciji sa javnošću o EU kao glavnom ekonomskom i političkom partneru.

EK podseća da je ulazak u EU bio strateški izbor Srbije, koji bi trebalo aktivnije i nedvosmisleno predstaviti javnosti. To je neobično ali očigledno podsećanje vladi države koja pristupa EU, koja pretenduje da bude lider u regionu, obzirom da neki njeni ministri otvoreno preispituju orijentaciju Srbije prema EU. To je upravo ona dvosmislenost koju je potrebno izbaciti iz javnih nastupa političkih lidera, kako se pominje u Izveštaju. Vlada Srbije treba da ponovo osmisli svoje komunikacione planove i da radi na svojim veštinama ako želi da ostavi pozitivan utisak kao kredibilan partner EK i državama članicama EU.

Centar za evropske politike (CEP) svake godine priprema statistički pregled ocena iz Izveštaja. Razvili smo metodologiju koja sistem ocena EU prevodi u numeričku skalu. Ove godine to pokazuje da je u oblasti političkih kriterijuma Srbija ostvarila prosečnu ocenu 2,6 što je niži nivo napretka nego što je bio u 2017. i 2016. godini (2,8), dok ostaje na istom nivou spremnosti na obaveze za članstvo u EU kao i prethodne dve godine (2,2). To je zabrinjavajući znak nedostatka transformativne moći procesa pristupanja EU i podsetnik da se demokratizacija društva ne mora nužno poklapati sa njenim procesom pristupanja EU. Postoji mnogo prostora za poboljšanje – i EK i Srbija treba da izvuku pouke iz toga.

Čak i u odeljku o ekonomskim kriterijumima koji je široko prihvaćen kao najpozitivniji u Izveštaju, nema razloga za preterano zadovoljstvo. Srbija je postigla niži nivo napretka u 2018. godini (3), nego u 2017. (3,5) i ostala je na istom nivou spremnosti da preuzme obaveze koje proističu iz članstva u EU kao u prethodne dve godine (3). Napredak postignut u različitim poglavljima pregovora je gotovo kopija prošlogodišnjeg Izvještaja. Određeni napredak je postignut u 63% (21), bez napretka u 24% (8) i dobar napredak u 12% (4) od 33 pregovaračka poglavlja. Ono što je posebno zabrinjavajuće je što nema napretka u onim oblastima u kojima je Srbija otvorila pregovore o pristupanju (poglavlje 5 o javnim nabavkama, pregovori započeti krajem 2016, u Izveštaju se navodi da nije bilo napretka).

Čini se da je Srbija propustila priliku koja se ukazala objavljivanjem Komunikacije EK o kredibilnom proširenju u februaru 2018. godine. Momenat da se uzvrati kredibilitet uz nedvosmislen angažman u ponovnom uspostavljanju zdravog političkog sistema i povratku principima dijaloga i poštovanja demokratskih institucija – jednostavno nije bio prepoznat.

Možda zavedena 2025. kao godinom potencijalnog pristupanja Uniji, Srbija nije prepoznala neposredne izazove za svoju demokratsku legitimnost. Umesto da napreduje punom snagom, napokon dokaže da reforme „radi zbog sebe“, Srbija ima slabiji učinak od očekivanog.
Ponaša se kao potencijalno najuspešniji učenik u razredu, sa jasnom perspektivom svetle budućnosti, ali ne uspevajući da ostvari pomak preokupiran stalnim žalbama na pravičnost nastavnika i nedostatak uvažavanja kolega studenata. Postaje previše očigledno da se proces integracije Srbije u EU odlaže interno. Složenost situacije sa Prištinom je jedan od razloga, ali ne bi trebalo da bude izgovor za neimenovanje novog kandidata za upražnjeno mesto Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ili efikasniju borbu protiv korupcije, ili poboljšanje pravila javnih nabavki. Nažalost, nedostatak demokratskih kapaciteta u trenutnoj političkoj situaciji paralizuje pametne inicijative, svakodnevni rad institucija, kreiranje politika zasnovanih na objektivnim pokazateljima i potencijal za napredovanje koji još uvek postoji (iako postaje sve tanji usled emigracije).

Godišnji izveštaj o Srbiji za 2019 je poziv za buđenje. Godine pred nama će doneti nove izazove i novi sastav Evropske komisije, a položaj država članica EU u vezi sa politikom proširenja EU ozbiljno će testirati političku volju i odlučnost Srbije da se promeni u bolje demokratsko društvo koje je zanosvano na vladavini prava. Nakon ovogodišnjeg Izveštaja, Srbija treba da razmisli i prepozna novu priliku za ponovno razmatranje, definisanje i pokretanje nove agende za pristupanje EU.

Članak Srbija treba da razmisli, redefiniše i ponovo pokrene svoj proces pristupanja EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ono što je sporno u ovoj „vesti” je činjenica da se u dosadašnjoj debati o promeni načina odlučivanja u EU ne pominju izmene koje se tiču politike proširenja Evropske unije, tj. odlučivanja o pristupanju novih članica. Ova oblast je veoma striktno definisana osnivačkim ugovorima Evropske unije i tradicionalno se nalazi u nadležnosti država članica, koje o ovom pitanju odlučuju jednoglasno. Dakle, ukoliko bi se menjao ovakav pristup, države članice bi prethodno morale da izmene osnivačke ugovore Evropske unije, što nije realno očekivati s obzirom na komplikovanu i dugotrajnu proceduru.

Imajući u vidu da se Ugovorom o funkcionisanju Evropske unije jasno definiše da je, u slučaju odlučivanja Saveta o pristupanju kandidata Uniji, neophodna jednoglasna odluka svih članica, malo je verovatno da će se ova procedura menjati u dogledno vreme. To nije realno očekivati u trenutku koji prethodi veoma važnim izborima za Evropski parlament u maju 2019. Svaka inicijativa za izmenu osnivačkih ugovora u predizbornom periodu mogla bi da bude upotrebljena u predizbornoj kampanji od strane populista, i to je upravo ono što tradicionalne političke snage u Evropi i evropske stranke ne žele.

Kako se menjaju osnivački ugovori EU?

Član 48. Ugovora o Evropskoj uniji uređuje način izmene ugovora koji zahteva da se predlog za izmenu ugovora, nakon konsultovanja Evropskog parlamenta, usvoji običnom većinom, nakon čega predsedavajući Saveta saziva Konvenciju. Nju, pak, čine predstavnici nacionalnih parlamenata, predsednici država ili vlada svih članica EU, predstavnici Evropskog parlamenta i Evropske komisije. Konvencija koja je sazvana radi razmatranja nacrta Ugovora o Evropskom ustavu trajala je oko 18 meseci (decembar 2001-jul 2003)!

Konvencija potom analizira predložene izmene i konsenzusom usvaja preporuku koju prosleđuje državama članicama u okviru Međuvladine konferencije (koju saziva predsedavajući Saveta). Na njoj države članice razmatraju predložene izmene i usaglašavaju njihov konačan izgled.

Nakon postignutog dogovora, sledi proces ratifikacije dogovora u nacionalnim parlamentima država članica. U nekim od članica potrebno je održati i referendum u vezi sa izmenama osnivačkih ugovora. Imajući u vidu prethodno iskustvo, složenost, dugotrajnost procesa i neizvesnost rezultata, sa velikom dozom sigurnosti može se pretpostaviti da će Evropska komisija i države članice učiniti sve kako bi se do neophodnih izmena u vezi sa načinom donošenja odluka i upotrebom pravila kvalifikovane većine došlo u okviru postojećih procedura.

Zašto je reforma osnivačkih ugovora EU malo verovatna?

Od 2008. godine Evropska unija se suočava sa višestrukim krizama koje su uticale na pad poverenja građana i samopouzdanja članica Unije. Finansijska, ekonomska i migrantska kriza, spašavanje Grčke, Bregzit, bezbednosni rizici unutar Unije i u njenom okruženju, uticali su na podele unutar Unije i porast populističkih tendencija u državama članicama. Uticaj globalizacije i informaciono-tehnološkog razvoja na privredu, zapošljavanje i socijalnu politiku takođe su se odrazili i na percepciju Unije i gubljenje poverenja od strane dela njenih građana. Navedene okolnosti doprinele su porastu populističkih, mahom antievropskih pokreta i partija širom Evrope. Svi navedeni razlozi uticali su na odluku Ž. K. Junkera, predsednika Evropske komisije, da se pokrene sveobuhvatna debata na temu budućnosti Evropske unije, uključujući i način odlučivanja kako bi Unija u budućnosti bila efikasnija, a proces donošenja odluka transparentan i razumljiv građanima.

Potreba za reformisanjem načina odlučivanja uzrokovana je zahtevima javnosti za transparentnijim i efikasnijim upravljanjem javnim politikama i neophodnošću izgradnje novog poverenja i demokratskog legitimiteta Evropske unije. Neophodno je unaprediti način odlučivanja u oblastima od zajedničkog interesa poput ilegalnih migracija, funkcionisanja tržišta i njene zajedničke spoljne i bezbednosne politike kako bi se pokazalo da Unija ima odgovore na izazove koji brinu njene građane.

Nakon referenduma o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije 2016, Evropska komisija je u martu 2017. godine predstavila Beli papir o budućnosti Evrope i putu napred, u kojem su predstavljeni mogući scenariji za budući razvoj EU i njenih 27 članica nakon Bregzita 2019. godine. Pokrenuta je široka javna debata u državama članicama u kojoj učestvuju zainteresovani građani. CEP je u saradnji sa partnerima iz European Policy Centre iz Brisela u maju ove godine organizovao skup u Beogradu na kojem su predstavljeni rezultati ovog širokog konsultativnog procesa. Beograd je jedini grad van Evropske unije u kojem je vođena takva debata o budućnosti Unije. Jedan od zaključaka pomenutog skupa je bio da će se sve izmene postojećih Ugovora, uključujući i proceduralna pitanja, tražiti u okviru granica postojećih ugovora o Evropskoj uniji i njenom funkcionisanju, s obzirom na prethodno iskustvo sa izmenama osnivačkih ugovora, istorijski kontekst i komplikovanu proceduru izmene osnivačkih ugovora.

Zašto javnost u Srbiji treba više da zna o reformama unutar EU?

Za Srbiju je izuzetno važno da redovno prati razvoj debate i predloge u vezi sa načinom donošenja odluka unutar EU. Ali pri tome se mora voditi pravim razlozima. Rezultat ove debate će imati direktne posledice po njeno članstvo u Uniji i učešće u kreiranju i primeni njenih politika. Realno je očekivati da će izmene u cilju širenja oblasti u kojima će biti omogućeno donošenje odluka kvalifikovanom većinom doprineti efikasnijoj Uniji. Srbija će u tom smislu morati da uloži dodatne napore da se pripremi za obaveze koje proističu iz članstva, i bude spremna da pokaže kapacitete za ravnopravno učestvovanje u politikama Evropske unije. To je još jedan razlog zašto se proces unutrašnje transformacije mora ubrzati kako bi se dokazala proklamovana težnja i pokazala sposobnost Srbije da bude ravnopravna članica Unije.

Nasuprot tome, tvrdnje iz „vesti” poput onih navedenih na početku teksta imaju negativan efekat budući da odvraćaju pažnju sa suštine procesa pristupanja Evropskoj uniji, odnosno unutrašnjih reformi. Međuvladin karakter pristupnih pregovora nedvosmisleno ukazuje da kandidat za članstvo pregovara sa svima, trenutno 28 država članica Unije. Tu činjenicu treba prihvatiti kao realnost koja se neće menjati u toku pristupnih pregovora sa Srbijom. Nijedna država članica se neće odreći prava da se pita i utiče na pristupanje novih članica Uniji. To je oblast u kojoj članice zadržavaju i čuvaju svoj suverenitet, i legitimno odlučuju o tome ko ispunjava uslove da im se priključi. U takvim okolnostima realno je očekivati da će pojedine članice imati razloge da utiču na dinamiku pristupnih pregovora. Ne ulazeći u diskusiju koliko je to (ne)pravedno, to ne sme biti alibi za nedovoljno angažovanje na suštinski bitnim unutrašnjim reformama. Napredak u reformi pravosuđa, borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i nekažnjivosti, obezbeđivanju uslova za slobodno izražavanje i slobodu medija, pruža mnogo veći stepen izvesnosti u pregovorima i na ispravan način izbija argumente svima koji imaju određene rezerve prema kandidatu.

Šta Srbija zapravo treba da učini (umesto da traži krivce u EU)?

Da bi se to izbeglo, Srbija mora mnogo aktivnije da pripremi strategiju nastupa prema svakoj od 28 država članica EU. Svaka od ovih država u nekom trenutku može postaviti neko bilateralno pitanje i usloviti nastavak pristupnih pregovora. Najgora opcija u takvim situacijama je biti prepušten stihijskom reagovanju na događaje. Kvalitetna diplomatska priprema pregovora podrazumeva da kandidat proaktivno ulazi u rešavanje svih potencijalnih otvorenih pitanja, ne dozvoljavajući da se ona razviju u probleme koji mogu ugroziti pregovore.

Odvlačenje pažnje i plasiranje „vesti” koje krivicu za nedovoljan napredak prebacuju na države članice negativno utiče na stavove javnog mnjenja u Srbiji o Evropskoj uniji. Građani će, izloženi ovakvim informacijama, vremenom usvojiti stavove da su isključivo „drugi” krivi za sporost u procesu pristupanja Evropskoj uniji. To je opasna zamka jer može uzrokovati bumerang efekat. Naime, isti građani kojima se plasiraju ovakve „vesti” imaće ozbiljan problem da se pozitivno izjasne na referendumu o potvrđivanju Sporazuma o pristupanju Srbije Evropskoj uniji kada za to dođe trenutak.

U Strategiji Evropske komisije za Zapadni Balkan, koja je objavljena u februaru ove godine, navedeno je da postoji šansa da Srbija, ukoliko ispuni sve kriterijume i uslove za pristupanje Uniji, postane njena članica najranije 2025. Međutim, s obzirom na izmenjeni kontekst u okviru kojeg se odvija ovaj talas proširenja, Evropska komisija je jasno naglasila da „Unija mora biti jača i čvršća, pre nego li postane veća”. U tekstu Strategije se izričito navodi da će se sve inicijative u vezi sa unapređivanjem i izmenama demokratskog, institucionalnog i političkog okvira za Uniju nakon 2025, bazirati na postojećim Ugovorima, kao i da će navedene inicijative obuhvatiti unapređenje efikasnosti donošenja odluka kvalifikovanom većinom glasova u oblastima spoljne politike i unutrašnjeg tržišta Evropske unije.

Na Srbiji je da što pre prihvati realnost, ubrza unutrašnje reforme i uhvati voz koji je možda među poslednjim koji prolaze kroz našu stanicu, kako bi u doglednom periodu postala članica Evropske unije. Pored mnogo iskrenije i odlučnije posvećenosti unutrašnjim reformama, prevashodno u oblasti vladavine prava, na putu ka članstvu u Uniji Srbija će morati da se odupre pokušajima raznih „zainteresovanih strana” da svojim interpretacijama realnosti i plasiranjem lažnih vesti utiču na kvalitet promena koje su neophodne za ozdravljenje sveukupnog političkog, ekonomskog, socijalnog i opšteg društvenog sistema vrednosti. Svojim iskustvom i stručnim kapacitetom, organizacije civilnog društva bi trebalo da igraju važnu ulogu u objašnjavanju, argumentovanju i informisanju javnosti u okviru ovako složenog procesa kakav je pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Javna debata o suštini procesa evropske integracije bi u buduće morala da obuhvati i tumačenje lažnih vesti koje mogu imati negativan uticaj na stavove javnosti. Javnost koja je pravovremeno i objektivno informisana, koja ima mogućnost izbora između više relevantnih i kredibilnih izvora informacija, znaće kako da donese racionalnu odluku o evropskoj budućnosti Srbije.

Članak Ko nas koči u procesu integracije u EU i kakve veze s time zaista ima odlučivanje unutar EU? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

EK je na osnovu ponovo otkrivenog strateškog značaja regiona za stabilnost EU, u februaru pokrenula novu inicijativu o verodostojnom proširenju Unije na Zapadni Balkan. Strategija je ponudila potencijalni vremenski okvir za pristupanje trenutno vodećih kandidata Evropskoj uniji 2025. Istovremeno, tekst Strategije je izašao iz okvira evrokratskog žargona i po prvi put veoma jasno definisao probleme sa kojima se države Zapadnog Balkana suočavaju, poput fenomena “zarobljene države”, veza organizovanog kriminala sa vlastima, političkog uticaja na pravosuđe, korupcije, ugroženosti slobode izražavanja i medija. Strategija je naišla na podeljene stavove među državama članicama.

Izveštaj koji je objavljen 17. aprila predstavlja prvi presek stanja nakon objavljivanja Strategije o spremnosti država Zapadnog Balkana da postanu članice EU i njihov napredak u odnosu na prethodni izveštaj. Zato ovaj izveštaj treba posmatrati kao početnu tačku sa koje kandidati i potencijalni kandidati kreću u dokazivanje vlastitog kredibiliteta i rešenosti da odgovore na ponudu EK o mogućem pristupanju 2025. Izveštaj konkretnije nego ranije ukazuje na pitanja na koje kandidati moraju da obrate pažnju ukoliko žele da ostvare napredak u narednom periodu. EK je odlučna u nameri da uvede mnogo direktniji i transparentniji jezik u izveštavanje. Ovo je izuzetno važno obzirom da EK mora da sačuva vlastiti kredibilitet i integritet preciznim izveštavanjem o otvorenim pitanjima, i istovremeno odbrani svoju Stratetegiju i perspektivu članstva vodećih država Zapadnog Balkana do 2025. Izveštaj će biti pažljivo analiziran i u prestonicama država članica. Na osnovu njegovog sadržaja Evropski savet će u junu razmatrati zaključke koji bi trebalo da definišu dalje smernice u odnosu na proces i politiku proširenja EU, a posebno u vezi preporuke EK da se otvore pristupni pregovori sa Albanijom i Makedonijom.

Izveštaj o Srbiji predstavlja veoma jasan i objektivan presek trenutnog stanja. Osnovna pitanja koja se nalaze u fokusu EK, ali i država članica, su pitanja u vezi vladavine prava, dobre uprave, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, slobode izražavanja… Pored reformi u navedenim oblastima, veliki uticaj na dinamiku vođenja pristupnih pregovora Srbije sa EU imaće nastavak konstruktivnog dijaloga sa Prištinom u cilju postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji međusobnih odnosa.

Posebno je naglašena izuzetno loša situacija u vezi sa funkcionisanjem Narodne skupštine. U izveštaju se napominje da Narodna skupština ne sprovodi svoju nadzornu ulogu nad radom Vlade, odnosno da ne sprovodi svoju Ustavom definisanu ulogu. Ukoliko se ovaj podatak dopuni ocenama o političkom uticaju na rad sudstva i medija, kao i odsustvo dijaloga sa opozicijom, dobija se prilično loša slika o stanju demokratije i vladavine prava u Srbiji.

Zabrinjava isticanje neophodnosti jačanja i očuvanja kapaciteta u oblasti evropskih integacija, kao i potreba čuvanja “institucionalne memorije” koja bi trebalo da obezbedi održivost reformi u procesu pristupanja EU. Ovo je prvi put da Srbija dobija ocenu koja ukazuje da postoji problem u kvalitetu i opadajućem broju stručnjaka za evropske poslove. Centar za evropske politike je 2017. objavio studiju o potrebi izrade kvalitetne politike zadržavanja kadrova kao preuslova za održiv process pristupanja Srbije EU. Ova studija je ukazala na veliku posvećenost zaposlenih na poslovima evropskih integacija i upravljanja IPA fondovima. Međutim, pokazala je i da su zaposleni nezadovoljni neprofesionalnim rukovođenjem, neadekvatnim sistemom plata, nedostatkom vrednovanja njihovih rezultata, niskim primanjima, neadekvatnim sistemom upravljanja kadrovima, napredovanjem… Alarmantan je podatak da je u trenutku izrade studije 50% ispitanika razmatralo opciju napuštanja javne uprave. Jasno je da bez stručnjaka Srbija neće biti u prilici da odgovori izazovima koje pred nju stavlja perspektiva članstva 2025, i krajnje je vreme da se ovom problemu posveti ozbiljna pažnja.

Izvesni pozitivni pomaci zabeleženi su u oblasti ekonomskih kriterijuma, međutim konstatovano je i kašnjenje u sprovođenju strukturnih reformi. Pohvaljena je i konstruktivnost Srbije u učešću u regionalnim inicijativama, posebno u okviru Berlinskog procesa i doprinos u oblasti privrednog i infrastrukturnog povezivanja regiona.

Generalno gledajući, uprkos određenom napretku u pojedinim oblastima, zabrinjavajuća je ocena EK da u odnosu na prethodni izveštaj iz 2016. nivo spremnosti za pristupanje Srbije EU nije unapređen ni u jednom od 35 poglavlja. Naprotiv, uporedna analiza rezultata država u regionu pokazuje da su neke učinile značajniji napredak od Srbije uprkos različitom status u procesu pristupanja EU. Ovi rezultati ukazuju da sam čin otvaranja pregovaračkih poglavlja, uprkos pozitivnom efektu na javnost i nesumnjivog podsticaja daljim reformama, ne predstavlja nužno pokazatelj stvarnog napretka. To znači da građani ne osećaju promene koje su im obećane otvaranjem pojedinačnih poglavlja. Ovo može prouzrokovati dalji pad entuzijazma građana i ugroziti legitimitet nastavka evropskih integracija i neophodnih promena. Veoma je važno da se građanima pokaže konkretan napredak kroz primenu reformi i konkretnih evropskih standarda u praksi. Ovo je posebno značajno u oblasti vladavine prava. Na stav građana prema reformama najviše će uticati jasna rešenost da se država izbori sa korupcijom, da dokaže građanima da ne postoje “nedodirljivi” kada je reč o procesuiranju osumnjičenih za organizovani kriminal i slični konkretni primeri. Na taj način bi se povratio kredibilitet procesa. Konkretni rezultati bi napokon potvrdili pomalo istrošenu floskulu da sve što radimo u procesu evorpskih integacija radimo radi sebe. Konkretni rezultati bi unapredili otpornost države na razne uticaje, unutrašnje i spoljne, onih kojima nije u interesu da Srbija postigne uspeh u realizaciji Strategije 2025.

Nakon godinu i po dana od poslednjeg izveštaja EK evidentno je da Srbija nije učinila koliko je mogla i morala obzirom na stalno prisutnu pretenziju na ulogu lidera u regionu. Jasno je da sam čin otvaranja pregovora ne znači nužno napredak. Ovogodišnji izveštaj zato treba čitati na pravi način i prepoznati širi, evropski i svetski kontekst, u kojem se procenjuje uspešnost Srbije. Vremenski okvir za pristupanje EU koji je predstavljen u Strategiji EK još uvek nije zvanično prihvaćen od strane država članica EU. Naredne godine će biti održani izbori za Evropski parlament i pitanje je kakvi će biti rezultati i sastav budućeg saziva, kao i odnos Parlamenta prema politici proširenja EU. Imajući u vidu opšte raspoloženje javnosti, izvesno je da tema proširenja EU neće biti preterano popularna, iako će biti verovatno igrati značajnu ulogu u predizbornoj kampanji.

Sve navedeno ukazuje da je neophodno značajno promeniti dosadašnji pristup reformama u procesu pritupanja Srbije EU. Potrebno je uložiti iskreni napor da se odgovori na ocene EK. Imajući u vidu preporuku EK o otpočinjanju pregovora sa Albanijom i Makedonijom, Srbija ima dodatnu šansu da se predstavi kao konstruktivan i pouzdan partner koji razume suštinu vrednosti na kojima je zasnovana EU, poput solidarnosti, tolerancije, pomirenja i razvijanja saradnje u regionu. Srbija mora da prepozna ovu priliku i ponudi svoje iskustvo svim zainteresovanim partnerima u regionu. Nove makedonske vlasti su pokazale da je za istinske demokratske reforme potrebna istinska politička volja. To je jedini način da se dokaže kredibilitet političkog izbora koji je Srbija prihvatila podnoseći zahtev za prijem u EU.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu European Western Balkans.

Članak Da li je Srbija spremna da ispravno čita Izveštaj o napretku 2018? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U ovom tekstu tvrdi se da trenutna dinamika pregovora o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji, kao i postojeći modeli interakcije između Vlade, civilnog društva i Evropske komisije nisu dovoljno podsticajni činioci za brz i održiv progres na evropskom integracionom putu.

Srbija treba da uveća napore kako bi dalje izgradila svoje institucionalne kapacitete i da ponovo osmisli delotvorne mehanizme za činjenično utemeljeno i inkluzivno kreiranje javnih politika. U ovom smislu dijalog Vlade i civilnog društva, kao i transparentnost u procesu pristupanja, predstavljaju osnovne preduslove. Srbija može i treba da uradi više kako bi ostvarila date preduslove ukoliko želi da efikasno primeni zakonodavstvo usklađeno sa evropskim komunitarnim pravom (acquis) i osigura zajedničko vlasništvo (čitaj: učešće), u kojem su građani svesni i informisani o koristima i ograničenjima članstva u EU. Ovo zahteva preosmišljavanje odnosa između države i organizacija civilnog društva (OCD) putem izgradnje uzajamnog poverenja i putem podizanja uspostavljenih modela saradnje na viši nivo. Evropska komisija / EU treba da razmotri mogućnost objavljivanja rezultata istraživanja svojih stučnjaka, kao i inherentno ekskluzivnih peer review misija objavljenih u formi internih izveštaja odabranih eksperata – široj javnosti, i to u cilju stvaranja i održavanja pritiska na izvršnu vlast Srbije na tragu predstojeće zahtevnije faze u pregovaračkom procesu. Ovo bi pomoglo da se javna debata o pitanju članstva Srbije u EU učini transparentnijom i utemeljenoj na činjenicama, ojačavajući na ovaj način legitimnost celokupnog integracionog procesa.

Članak Transparentnost i tajnost u pregovorima o pristupanju EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ovaj papir ukazuje na neophodnost izmene dosadašnjeg pristupa i strukture Politike proširenja EU.

Protekla 2017. bila je godina najave povratka Politike proširenja Evropske unije (EU). Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker je u svom govoru o stanju Unije , i u pismu o namerama koje je uputio Evropskom parlamentu u septembru, pomenuo potrebu za definisanjem jasne vremenske perspektive za pristupanje vodećih kandidata Srbije i Crne Gore EU do 2025. godine. Slično je reagovao i Emanuel Makron, predsednik Francuske, u svom govoru o budućnosti EU, koji je održao u septembru na Sorboni. To je posebno važno za politički legitimitet najavljenog povratka Politike proširenja u fokus EU. Još bitnije je da ova ideja nije naišla na ozbiljniju opoziciju, bez obzira na očigledan porast populizma i neprivlačnost teme daljeg širenja EU u državama članicama. Sve ovo ukazuje na to da se odnos EU i njenih članica prema politici proširenja počinje polako menjati – od izuzetno skeptičnog odnosa koji je vladao na početku mandata Junkera u Komisiji, do najave strategije verodostojnog proširenja i definisanja vremenskog okvira za najuspešnije kandidate.

Ovaj papir pokušava da ukaže na određene suštinske elemente koje je potrebno uvrstiti u novu, verodostojnu strategiju proširenja EU. Polazimo od pretpostavke da je pristup „posao po starom“ neproduktivan i da može dovesti do demotivacije kandidata (i potencijalnih kandidata), s jedne strane, i EU i njenih članica, s druge.

Članak 2018 – godina povratka verodostojne Politike proširenja EU? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.