Članak Priprema terena za proširenje se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Niske stope prirodnog priraštaja u kombinaciji sa emigracijom većom od imigracije, predstavljaju problem za domaće tržište rada i ukupnu privredu. Iako se Srbija suočava sa ekonomskim emigracijama još od 1960-ih, u novije vreme primećuju se novi obrasci koji su u skladu sa svetskim trendovima: kod obrazovanije populacije prisutne su takozvane cirkularne migracije koje podrazumevaju ponovljene legalne migracije istog lica između dve ili više država. Istovremeno, zahvaljujući novim tehnologijama moguće je raditi iz Srbije za stranog poslodavca što ima pozitivni uticaj na povratak srpskih državljana u zemlju porekla.

Strategija o ekonomskim migracijama za period 2021–2027. usvojena je 2020. godine sa pratećim Akcionim planom. To je prvi javni dokument koji je problematizovao ovu oblast i pokušao da ponudi državne mere u cilju usporavanja emigracije kao i privlačenja povratnika. Naš projekat je bio podstaknut donošenjem ove strategije i jedan od prvih ciljeva je bio da izvršimo evaluaciju Akcionog plana strategije.

Evaluacija Akcionog plana pripremljena je na polovini ciklusa njegove realizacije kako bi njeni nalazi mogli da se koriste prilikom pripreme novog plana. Njen cilj je bio da sistematično analizira Akcioni plan za implementaciju Strategije o ekonomskim migracijama i da na bazi te analize objektivno oceni i informiše kreatore javne politike i donosioce odluka o rezultatima ostvarenim u dosadašnjem toku sprovođenja Strategije, kao i da ponudi preporuke za eventualne korektivne mere za dalje.

Drugi cilj projekta je bio da se upoznamo sa komparativnim iskustvima evropskih zemalja koja se tiču ekonomskih migracija. Konkretno, da ispitamo zakonodavni okvir koji reguliše ovu oblast, da li je on napredniji u odnosu na domaći, zatim kako su uloge u bavljenju ovim pitanjima raspodeljene između države, civilnog sektora i ostalih aktera (privatni sektor, akademska zajednica, mediji) i koje mere sprovodi država kako bi stimulisala povratak iseljenika u zemlju porekla.

Uporedna iskustva pokazuju da postojanje organizacija koje imaju za cilj da budu podrška povratnicima koji razmatraju povratak, ekonomsku aktivnost u matici kao i naučnu i stručnu karijeru ima značajan uticaj na odluku o migracijama. Zato je jedan deo našeg projekta bio usmeren ka razmatranju podrške cirkularnim migrantima koja je sada dostupna kroz programe portala Tačka povratka kao i portala eUprava, kao i da u vidu preporuka, sugerišemo pravce u kojima treba razmišljati prilikom poboljšanja dostupnih ili uspostavljanja novih usluga namenjenih cirkularnim migrantima. Ovaj deo projekta dao je odgovor na pitanje u kojoj meri ova dva portala podstiču i olakšavaju proces cirkularnih migracija kroz različite forme podrške koje nude.

Cilj projekta je bio da uključimo i lokalni nivo u temu cirkularnih migracija. Kroz izgradnju kapaciteta nekoliko organizacija civilnog društva, koje su izabrane na osnovu mogućnosti da zastupaju različite regione u našoj zemlji, omogućili smo da se lokalni akteri intenzivnije bave pitanjem ekonomskih migracija. Cilj je da se u budućnosti izabrane organizacije civilnog društva pretvore u regionalne centre izvrsnosti za pitanja ekonomskih migracija što bi im omogućilo da se na konstruktivan način uključe u dijalog o javnim politikama iz oblasti migracija i doprinesu osmišljavanju rešenja najboljih za region iz kojeg dolaze.

Članak Preporuke za unapređenje procesa upravljanja cirkularnim migracijama se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Na kraju, razmatraju se predlozi za inoviranje sveukupnog načina upravljanja politikom proširenja EU. Model 2.0 završava davanjem važnih preporuka institucijama EU, državama članicama i kandidatima koje bi trebalo uzeti u obzir ukoliko EU želi da izbegne propuštanje još jedne šanse da povrati kredibilitet i efikasnost svoje nekada najuspešnije grane spoljne politike. Ovaj predlog bi trebalo da bude operacionalizovan najkasnije u oktobru 2023. godine kao deo sledećeg Komisijinog „Paketa proširenja”, s ciljem postizanja dogovora na sastanku Evropskog saveta u decembru 2023. godine.

Članak Model 2.0 za fazno pristupanje Evropskoj uniji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ovaj rad ispituje uticaj Modela faznog pristupanja na budžet EU sa fokusom na države Zapadnog Balkana (ZB). On pokazuje da bi ukupni trošak proširenja na ZB iznosio do 35 milijardi evra u toku Višegodišnjeg finansijskog okvira (MFF), odnosno 5 milijardi evra godišnje. Iako bi to predstavljalo povećanje rashoda EU za ZB za sedam i po puta u odnosu na IPA III, godišnji teret na bruto nacionalni dohodak država članica bi iznosio samo 0,014% i 0,026% ili, u zavisnosti od države članice, između 1,6 i 10,8 evra po glavi stanovnika.

Teret proširenja EU na ZB bi bio čak i niži u praksi kada bi se u obzir uzeli i doprinosi novih država članica. Nakon što se oduzmu puni doprinosi ZB6, post-pristupni troškovi bi iznosili 26 milijardi evra, ili 3,7 milijardi evra na godišnjem nivou. Kada to stavimo u kontekst kombinovanih fondova MFF i paketa pomoći „Sledeće Generacije EU“ koji broje i do 18,8 bilion evra, ovaj iznos deluje relativno zanemarljivo. Dodatno, proces faznog pristupanja ublažava uticaj na budžet EU, s obzirom na to da je malo verovatno da će sve države istovremeno napredovati iz jedne faze u drugu ili zajedno pristupiti EU, što njoj daje dodatnog vremena da pripremi svoj budžet za nove članice.

S tim u vezi, originalna logika Modela koja podrazumeva postepeno uvećanje finansijske pomoći i drugih podsticaja je, ne samo potrebna, već i izvodljiva.

Da bi se obezbedila efektivna operacionalizacija, prvobitno dizajnirano uvećanje finansiranja je prilagođeno, s obzirom na to da originalni Model nije uzimao u obzir dinamiku uvođenja obaveznih doprinosa budžetu EU. Stoga se u ovom radu uporedno analiziraju tri različite varijante za distribuciju finansijskih sredstava i određivanje doprinosa zemalja ZB u svakoj od faza u procesu pristupanja. Prema originalnom Modelu, bilo je predloženo da kandidati u Fazi I dobijaju 50% od iznosa koji bi im pripao po ostvarivanju konvencionalnog članstva, zatim 75% u Fazi II, da bi Fazi III, s dostizanjem statusa nove države članice, ovaj iznos bio 100%. S druge strane, revidirana šema predviđa da će kandidati moći da dobiju do 40% sredstava u Fazi I, nakon čega sledi 60% u Fazi II, sa standardnim odnosno potpunim pristupom fondovima nakon sticanja članstva.

S obzirom na dato prilagođavanje, ovaj rad sugeriše da bi najjednostavnija opcija u pogledu implementacije bila da se primena „Varijanta A“, koja predviđa pune doprinose u budžet EU po sticanju članstva, kao što je uvek bio slučaj. Naprednija i najpovoljnija za kandidate bila bi „Varijanta B“, koja predviđa postepeno povećanje potrebnih doprinosa nakon sticanja članstva, te bi do punih doprinosa došlo tek u Fazi IV. Ona efektivno balansira između hitnosti podsticaja reformi i ekonomske konvergencije, te potrebe da se kompenzuje državama kandidatima za određena institucionalna ograničenja u Fazi III.

Konačno, uvođenje faznog doprinosa budžetu EU već tokom pretpristupnih faza, prema „Varijanti C“, bilo bi najmanje povoljno iz perspektive ZB, ali bi pretpostavljalo kompromis koji bi mogao da ubedi skeptike proširenja da podrže Model faznog pristupanja. Izbor bilo koje od ovih varijanti predstavljao bi iskorak u prioritizaciji politike proširenja od strane EU.

Članak O finansijskim i ekonomskim implikacijama Modela faznog pristupanja na budžet EU, i na budžete zemalja u pristupanju se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U radu se istražuje potencijal za institucionalno učešće država kandidata u organima
EU tokom pretpristupnog perioda, sa ciljem da se stvori postepeniji pristup proširenja
zasnovan na zaslugama, u skladu sa Modelom faznog pristupanja. Pretpostavka je da bi
otvaranje vrata doprinelo efikasnosti procesu pristupanja podsticanjem reformi i olakšavanjem rane socijalizacije.

Stoga se, u ovom radu istražuju operativne procedure institucija EU, uključujući Savet EU, Evropski savet, Evropski parlament, komitologiju, ekspertske grupe Evropske komisije, kao i konsultativna tela i agencije EU. U radu se zaključuje da EU može da omogući veći institucionalni pristup državama kandidatima bez izmene ugovora, pod uslovom da postoji politička volja u institucijama EU i državama članicama. Pritom, „princip autonomije u donošenju odluka” mora biti ispoštovan, jer kao što je i Pravna služba Saveta EU više puta potvrdila, ovaj princip je od suštinske važnosti u ispunjavanju odgovornosti koje se tiču kreiranja politika i donošenja odluka. Kako bi se omogućilo prisustvo država kandidata na sastancima uz očuvanje autonomije, bilo bi neophodno da se privremeno ukloni obaveza čuvanja službene tajne, pri čemu bi oni koji su pozvani napuštali prostoriju kada bi se diskusija na temu u okviru koje su pozvani završila. Štaviše, prethodno prisustvo određenoj temi ne znači da će određena država biti opet pozvana na tu istu temu i u budućnosti, čime se ponovo potvrđuje mogućnost poništavanja stečenih institucionalnih beneficija u slučaju da neophodne pristupne reforme nedostaju. Ovakva logika se posebno odnosi na Savet EU, Evropski savet, Evropski parlament i komitologiju, dok bi se fleksibilniji pristup primenio na ekspertske grupe Evropske komisije, konsultativna tela i agencije EU, koji su do sada bili otvoreniji za učešće ostalih država. U međuvremenu, da bi se iskoristile očekivane povlastice, svaki pokušaj uvođenja režima postepenog napretka kroz faze institucionalne participacije bi morao da bude zasnovan na spremnosti za članstvo u procesu koji se u potpunosti bazira na zaslugama, po principu „više za više, manje za manje”.

Ovakav pristup bi takođe bio primenljiv i na ostale države kandidate, kao što su Ukrajina, Moldavija i potencijalno Gruzija. Koristeći prethodna iskustva i naučene lekcije, EU može efikasno da usmerava put kandidata ka članstvu, omogućujući da politika proširenja ostaje transformišuće sredstvo za promenu u trenucima kada se geopollitička realnost menja.

Članak Omogućavanje postepenog pristupanja institucijama EU pomoću Modela faznog pristupanja se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

 Ideja članstva Srbije u Evropskoj uniji rođena je nakon Samita u Solunu 2003. godine, međutim i 20 godina nakon Samita članstvo ostaje neostvarena ideja. U slučaju Srbije, identifikovano je nekoliko spornih pitanja koja su uticala na to da se projekat članstva ne završi uspešno. Sa jedne strane, prisutni su unutrašnji problemi koji su sprečili ili usporili Srbiju na put ka članstvu u EU.

Neka od glavnih dešavanja karakteristična za Srbiju u poslednjih 20 godina su saradnja sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore, secesija Kosova, ne­mogućnost osnaživanja vladavine prava i demokratsko nazadovanje. Sa druge strane, u istom periodu EU se susrela sa integracijom 13 novih država članica, svetskom ekon­omskom krizom, terorističkim pretnjama i napadima, migrantskom krizom, Bregzitom, demokratskim nazadovanjem u određenim državama članicama, pandemijom COVID-19 i ratom u Ukrajini. Mnogi od ovih izazova su zajednički i za Srbiju i za EU, poput svetske ekonomske krize, migrantske krize, pandemije i rata u Ukrajini. Svi ovi događaji su oči­gledno uticali na politiku proširenja EU, koja više nije toliko uspešna kao što je bila pre 2004.

Put Srbije do punopravnog članstva u EU je dosad bio trnovit, okarakterisan nedostatkom na­pretka i problematičnim odnosima između dva aktera. Model faznog pristupanja je predložen u oktobru 2021. godine kako bi pomogao da se oživi proces pristupanja EU za države kandidate kao i da u isto vreme omogući EU da izvrši unutrašnje reforme bez potrebe da dalje odlaže proces proširenja. Ovaj rad ima za cilj da pruži detaljni prikaz kako bi Model, kada bi bio prihvaćen uticao na proces EU integracija Srbije.

Dakle, sam rad pruža analizu kako bi model mogao da se sprove­de u praksi tako što identifikuje mane trenutnog pristupa EU proširenju, precizirajući konkretne probleme specifične za Srbiju u primeni Modela, pružajući analizu zainteresovanih strana i pro­cenjujući nivo spremnosti za članstvo kroz kvanitifikaciju ocena Evropske komisije iz godišnjeg izveštaja o Srbiji za 2022. godinu kao i utvrđivanje šta je potrebno da se uradi u slučaju Srbije kako bi napredovala u svakoj fazi.

Članak Model faznog pristupanja u praksi se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Još od njegovog objavljivanja, pojavio se veliki broj onih koji podržavaju model za fazno pristupanje EU. Pre svega, ovo se odnosi na zainteresovanost koja je prema ovom modelu iskazana u nekoliko država članica EU, koje su u njemu prepoznale potencijal za reformu politike proširenja.

Štaviše, povratne informacije koje su stizale bile su dragocene, a autorima modela omogućile da njega dodatno unaprede. Prikupljeni komentari i reakcije bili su iskorišćeni kako bi bila napisana prateća publikacija koja je pokušala da odgovori na četiri ključne nedoumice zainteresovanih strana u Evropskoj uniji.

Kako su diskusije koje su usledile sa zainteresovanim stranama sa Zapadnog Balkana takođe iznedrile određene regionalne dileme i zabrinutosti, ovaj papir nastoji da ispita i odgovori na one najučestalije. Ovo uključuje zabrinutost da bi model:

1. odložio pristupanja EU;

2. stvorio prečicu do EU;

3. načinio države Zapadnog Balkana drugorazrednim državama članicama.

Otklanjanje ovih zabrinutosti je od velikog značaja imajući u vidu da bi primena modela imala velike koristi od snažne podrške i „vlasništva“ (ownership) u regionu.

Članak Model faznog pristupanja Evropskoj uniji – Odgovor na tri ključne zabrinutosti država Zapadnog Balkana se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Iako je predlog imao obećavajući početak, on tek treba da bude prepoznat od strane institucija EU i stekne širu podršku od strane država članica EU. Pronalaženje konsenzusa o ovakvom nešablonskom rešenju, u trenucima kada se čini da je proces proširenja zapao u ćorsokak, postalo je još relevantnije. U nameri da načini korak bliže prevazilaženju statusa kvo, ovaj papir odgovara na sumnje i zabrinutosti koje su se pojavile u održanim diskusijama vezanim za model faznog pristupanja.

Članak Model faznog pristupanja EU: Odgovori na četiri nedoumice EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ideja koja dobija sve više na važnosti jeste da je sistem faznog pristupanja EU sada potreban kako bi se oživeli i održali podsticaji za države Zapadnog Balkana da nastave put evropskih integracija i prevaziđu očigledan ćorsokak u politici proširenja. Istovremeno, neophodno je ublažiti ozbiljnu zabrinutost među državama članicama EU u pogledu mogućnosti daljeg proširenja.

Ako postoji široka intuitivna privlačnost prema ideji faznog pristupanja, onda ono što prirodno sledi jeste potreba za detaljnim objašnjenjem kako bi ovaj model funkcionisao u praksi, što ovaj rad istražuje za svaku od institucija EU pojedinačno. Imajući u vidu različite primere ili presedane, može se zaključiti da bi institucijama EU mogla da koristi ideja faznog pristupanja, povezujući je sa srodnom idejom „diferencirane“integracije. Uspešan razvoj i praktična primena u ovom pravcu bi u značajnoj meri doprinela vraćanju pozitivnog zamaha evropskom projektu kao takvom, koji je trenutno ugrožen narušenim ugledom, kao i mnogim unutrašnjim i spoljnim pretnjama. Rad uspostavlja suštinske institucionalne, tehničke i pravne osnove za izlazak iz trenutnog ćorsokaka. Na političkim liderima EU i Zapadnog Balkana ostaje da signaliziraju svoje interesovanje prema ovakvim idejama, i shodno tome pokrenu raspravu na strateškom nivou, kako bi institucije mogle da rade na definisanju formalnog predloga. Implementacija modela faznog pristupanja morala bi da bude podržana snažnom politikom EU prema rešenju bilateralnih sporova i otvorenih pitanja državnosti u regionu.

Članak Model za fazno pristupanje EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Slovenačko predsedavanje EU koje počinje 1. jula stavilo je proces proširenja na Zapadni Balkan visoko na svojoj listi prioriteta.

Ali, proces je opasno u ćorsokaku, zbog čega postoji rizik da će zemlje Zapadnog Balkana i EU biti podjednako razočarane i nezadovoljne. Potrebne su sveže ideje. Stoga se mreža vodećih tink tenkova Zapadnog Balkana Think for Europe (TEN) udružila sa Centrom za evropske političke studije (CEPS) iz Brisela, zagovarajući novu dinamiku članstva u EU, u fazama, sa idejama za postepenu i stepenastu integraciju, uz ponovno naglašavanje podsticaja, i sa procesom koji je zasnovan na objektivnoj i kvantifikovanoj metodologiji praćenja.

Članak Ćorsokak procesa proširenja i potreba za njegovom transformacijom se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Članstvo u Evropskoj uniji podrazumeva i člansto u Carinskoj uniji, a to se u suštini odnosi na primenu instrumenata zajedničke trgovniske politike. Evropska unija je najveći trgovinski partner Republike Srbije kako u uvozu tako i u izvozu.

Primera radi, članstvo u Evropskoj uniji Srbiji bi donelo slobodan pristup tržištu Evropske unije čak i za one poljoprivredne proizvode čiji je izvoz sada ograničen preferencijalnim terifnim kvotama. Ovo je naročito važno, imajući u vidu da Srbija u trgovini poljoprivrednim proizvodima sa EU ostvaruje suficit.

Ovaj dokument na sažet način daje osnovne informacije o Carinskoj uniji Evropske unije i njenom regulatornom okviru, koji između ostalog daje pravila, način i vremenski okvir za primenu elektonskih carinskih sistema. Nakon toga, dokument daje pregled trenutnog stanja u pregovorima u oblasti Carinske unije, carinskog regulatornog okvira u Srbiji i strateških planova i ciljeva za ispunjenje uslova za primenu i korišćenje elektronskih carinskih sistema. Na kraju dokumenta predstavljeni su zaključci i preporuke koji treba da doprinesu boljoj primeni evropskog zakonodavstva u ovoj oblasti i harmonizaciji carine Republike Srbije sa EU.

Članak Carinska unija: koje korake Srbija treba da preduzme kako bi se uskladila sa carinskim pravilima EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Uprkos medijski – pa donekle i u ekonomskoj struci – uvreženom mišljenju, proces pregovora o pristupanju Evropskoj uniji (EU) pa ni punopravno članstvo nisu neprestano niti nužno pozitivno povezani sa dinamikom privrednog rasta nacionalne privrede.

Velika je naime razlika između požrtvovanog korišćenja preobražajnih i razvojnih šansi koje evropska ekonomska integracija zemlji kandidatu nudi, od čisto formalnog ispunjavanja birokratski propisanih merila i zadataka,  koji se mogu zloupotrebljavati u dnevne geopolitičke svrhe i na taj način neoprostivo usporiti ako ne i trajno iskompromitovati ideju proširenja EU. Stoga, intencija ovog papira je da na primeru Republike Srbije pažljivije sagleda prirodu međuzavisnosti dinamike privrednog rasta i procesa priključenja EU.

Članak Korelacija dinamike privrednog rasta Republike Srbije sa procesom pregovora o pristupanju EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.