• ENGENG
  • Zajednički plan integracije Evrope 2030.

    Novi sveevropski dogovor za resetovanje procesa proširenja

    Od početka ruske agresije na Ukrajinu sve više se čuju afirmativne poruke evropskih zvaničnika u vezi sa evropskom budućnošću Srbije i regiona Zapadnog Balkana. Ovo je odraz nedvosmislene strateške neophodnosti da Evropska unija definiše svoj geopolitički identitet u vreme najveće bezbednosne krize posle Drugog svetskog rata. Međutim, iza parola o strateškom značaju Zapadnog Balkana za EU i poruka o zajedničkoj budućnosti u „našoj Uniji“, kako je to navela predsednica Evropske komisije (EK) Ursula von den Lajen u svom Izveštaju o stanju Unije pred poslanicima Evropskog parlamenta 14. septembra, malo je konkretnih poteza koji bi uneli novu energiju u proces proširenja Unije.

    Iskustvo zemalja Zapadnog Balkana pokazuje da je politika proširenja EU izgubila svoju transformacionu moć, između ostalog i zbog toga što je ovaj proces suviše dugo traje, a njegov krajnji rezultat je neizvestan. Izuzev nešto pozitivnije retorike i otpočinjanja pregovora o pristupanju Albanije i Severne Makedonije, kao i dodeljivanja statusa Ukrajini i Moldaviji (i uslovno Gruziji), EU i dalje nema konsenzus kako konkretno primeniti politiku proširenja, povratiti njenu transformacionu moć i time ostvariti svoj strateški cilj. U takvim okolnostima moguća su dva puta: jedan je nastaviti politiku proširenja po starom i nadati se da će dosadašnja neefikasna politika proizvesti drugačiji rezultat; drugi je da se uspostavi opšti konsenzus o integraciji Evrope i definišu jasne mere koje je neophodno preduzeti kako bi se kandidati integrisali u EU, a Unija pravovremeno pripremila za njihovo pristupanje.

    U  trenutku kada je poverenje u proces i kredibilitet partnera sa obe strane na prilično niskom nivou, potrebno je izgraditi „novi sveevropski dogovor“ (New Pan European Deal) između članica EU i kandidata za članstvo koji će resetovati proces proširenja i učiniti ga kompatibilnim sa neophodnim promenama unutar same EU. Potreban nam je „Zajednički plan integracije Evrope 2030“ (Zajednički plan) iza kojeg bi nedvosmisleno stale sve članice EU i svi kandidati. Zajednički plan bi trebalo da konkretizuje obaveze članica EU i zemalja kandidata u cilju strateške integracije Evrope sa jasno navedenim merama i rokovima za njihovu primenu, a 2030. godina bi trebalo da posluži kao indikativni vremenski okvir[1] za njegovu primenu.

    EU bi trebalo da definiše na koji način će rešavati svoje interne probleme koji predstavljaju prepreku nastavku njenog strateški neophodnog širenja, kao što je promena načina donošenja odluka u Savetu od jednoglasnog ka glasanju kvalifikovanom većinom (posebno u oblasti zajedničke i spoljne politike, proširenja i drugih strateški značajnih politika EU), kao i pronalaženje efikasnijih mehanizama sankcionisanja država članica čije Vlade podrivaju temeljne vrednosti Unije, odn. demokratiju i vladavinu prava. Ove ideje nisu nove, i predsednica EK ih je ponovila u pomenutom govoru pred EP. Međutim, još uvek ne postoji nedvosmislena politička volja i saglasnost svih članica da se iskreno posvete ključnim reformama koje bi trebalo da EU učine otpornijom na aktuelne i buduće izazove. Zajednički plan bi mogao da posluži kao spona koja će povezati evropsku sadašnjost i njenu budućnost.

    Za kandidate, Zajednički plan bi trebalo da definiše prioritetne reformske oblasti od zajedničkog strateškog interesa za obe strane (jačanje demokratskih institucija i vladavine prava, energetika, transport, zajednička spoljna i bezbednosna politika, zaštita životne sredine i klimatske promene, migracije…), kao i da najavi neophodne korekcije procesa pristupanja kako bi se učinio bližim građanima i sa opipljivijim efektima po njihov svakodnevni život. Trenutno se u opticaju nalazi više istraživačkih papira, ali najkonkretniji predlog kako unaprediti proces pristupanja novih članica ponudio je Centar za evropske politike iz Beograda u saradnji sa Centrom za studije evropskih politika iz Brisela.[2] Ovaj predlog se zasniva na faznom pristupanju Uniji u skladu sa konkretnim, merljivim napretkom tako da kandidati koji učine više, budu adekvatno nagrađeni prelaskom u narednu fazu pristupanja sa svim pripadajućim koristima (strukturna finansijska podrška, učešće u radu institucija EU) što bi trebalo da motiviše donosioce odluka da sprovedu neophodne reforme, podstakne pozitivnu kompeticiju među kandidatima, kao i da osnaži osećaj pripadnosti Uniji kod građana već od prve faze procesa.

    Sledeće godine obeležiće se 20 godina od kako je održan prvi samit između EU i zemalja Zapadnog Balkana na kojem je definisana evropska budućnost regiona. Od 2003. samo je Hrvatska postala članica dok se preostalih 6 zemalja nalaze na različitim nivoima procesa pridruživanja i pristupanja Uniji. Dvadeset godina je dug period. Vreme je da se izađe iz začaranog kruga koji se pokazao neefikasnim i pribegne hrabrim i drugačijim rešenjima. Vreme je da EU svojim primerom pokaže kako se donose hrabre odluke u teškim okolnostima koje će uticati na živote narednih generacija, nešto na šta EU podstiče zemlje kandidate već dve decenije. Vreme je da zemlje kandidati pokažu iskrenu posvećenost proklamovanom cilju ulaska u EU i prihvatanja njenih vrednosti, standarda i pravila. Ovo je vreme generacijskog izbora za članice EU i zemlje kandidate, da li će završiti ujedinjenje kontinenta započeto 1990. ili će pokleknuti u odsudnom trenutku. Postizanje konsenzusa o usvajanju Zajedničkog plana integracije Evrope 2030. mogao bi biti početak strateški nedvosmislene budućnosti Evrope.

     

    [1] Iako je pominjanje bilo kakvog datuma koji implicira rokove za pristupanje novih članica u ovom trenutku tabu u EU, neophodno je definisati okvirni period koji bi trebalo da motiviše političke elite na obe strane da ispune svoje obaveze u skladu sa dogovorom i Zajedničkim planom.

    [2] https://cep.org.rs/publications/model-za-fazno-pristupanje-eu/

    Nazad na vrh