• ENGENG
  • Ukrajina i Rusija su u ratu. Šta to znači za budućnost odnosa EU i Srbije?

    Nakon eskalacije situacije na istoku Ukrajine u poslednjih nekoliko dana i nedelja, a sada i širom te države, ceo svet je u iščekivanju sledećeg poteza svih strana uključenih u ovaj sukob. Lideri Evropske unije su u ponedeljak uveče, nakon Putinovog priznanja nezavisnosti ukrajinskih pokrajina Donjeck i Lugansk, pokazali jedinstven stav: gotovo identičnim rečima, lideri zemalja članica, kao i evropskih institucija, najstrože su osudili ponašanje Rusije. Već u utorak, nemački kancelar, Olaf Šolc, objavio je da gasovod Severni tok 2 neće biti pušten u promet. SAD i Japan su istog dana objavile sankcije Rusiji. U sredu ujutru, i G7 i EU su takođe usvojile set sankcija Rusiji. U četvrtak ujutru je u Ukrajini i zvanično krenuo rat. Istog dana, Savet EU usvaja još jedan set sankcija. Snimci granatiranja, ali i nepreglednih kolona automobila i ljudi koji očajnički pokušavaju da pobegnu iz Kijeva i ostatka Ukrajine su glavna vest u svim svetskim medijima.

    Srbija između čekića i nakovnja

    Pažnja svetskih sila, a naročito EU, bila je posvećena i Zapadnom Balkanu, posebno Srbiji, koja u njihovim očima ima status zemlje koja je blizak partner Rusiji, iako istovremeno pregovara članstvo u EU. Poslanica Evropskog parlamenta, Viola fon Kramon, objavila je na Twitter-u da „neslaganje Srbije sa celom Evropom vodi Srbiju u samoizolaciju“, kao i da je došao kraj sedenju na dve stolice. Konačno, u petak uveče, na konferenciji za novinare, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, objavio je zaključke Saveta za nacionalnu bezbednost da je odluka Srbije da sankcija Rusiji neće biti, iako podržava teritorijalni integritet Ukrajine i svih drugih zemalja i izražava žaljenje zbog rata. Predsednik Srbije je izjavio da Srbiji nije u interesu da uvodi sankcije bilo kojoj državi.

    Iako je Srbija uvek formalno podržavala teritorijalni integritet Ukrajine, uključujući i situaciju koja se tiče aneksije Krima 2014. godine, ona nikada još nije pokazala spremnost  da se usaglasi sa deklaracijama EU koje su usmerene protiv Rusije, odnosno države koju smatra jednom od ključnih stubova svoje spoljne politike. Upravo ovo, pored neusklađivanja sa deklaracijama EU protiv Kine, doprinelo da je  ukupan stepen usklađivanja Srbije do avgusta 2021. godine bio tek 61%, što je daleko ispod proseka ostalih zemalja u procesu pristupanja, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine. Činjenica da je Srbija prethodno uspostavila Strateško partnerstvo sa Rusijom, učestvovala na vojnim vežbama sa njom (i Belorusijom), kupovala oružje od nje i potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom, samo je razvila uverenje EU da razvoju političkih i ekonomskih veza između Srbije i Rusije nema kraja. Evropska unija, istovremeno, ostaje ubedljivo najveći trgovinski partner Srbiji kao i donator, ali i zajednica za čije se vrednosti vezuje i u čijem članstvu sebe, barem deklarativno, vidi. S obzirom da se sada radi o značajnoj ratnoj eskalaciji i podizanju uloga, pokušaji Srbije da balansira između dve strane će gotovo zasigurno biti dovedeni u pitanje od strane njenih evropskih partnera.

    Iako zemlja koja je u procesu pregovora formalno nema obavezu da potpuno usaglasi svoju spoljnu politiku sa evropskom sve dok ne postane članica, i iako ima slobodu da potpisuje ugovore sa trećim zemljama i organizacijama sve do momenta pristupanja Uniji, ona ipak ima određene obaveze na tom polju. Naime, Srbija je još 2008. godine potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) pristala da razvija politički dijalog sa EU čiji je cilj „veće približavanje stavova strana o međunarodnim pitanjima, uključujući pitanja u vezi sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom“. Zahtev na takvu vrstu saradnje je dodatno konkretizovan prilikom otvaranja pristupnih pregovora 2014. godine, kada je Pregovaračkim okvirom istaknuto da će EU zahtevati  da Srbija „postupno usklađuje svoje politike prema trećim  državama, kao i svoje stavove u  okviru međunarodnih organizacija sa politikama i stavovima koje usvoji Unija i njene države članice.“ Shodno tome, moguće je da će Brisel nereagovanje Srbije shvatiti kao još jedan argument koji ide u prilog činjenici da Srbija nije ozbiljna na svom evropskom putu i da je zapravo „ruski igrač“.

    Ono što je dodatno umanjilo šanse da će Srbija ispuniti očekivanja EU uvođenjem sankcija jeste činjenica da njoj predstoje lokalni, parlamentarni i predsednički izbori. Imajući u vidu da su odnosi između Srbije i Rusije uvek igrali značajnu ulogu u očima građana tokom dosadašnjih izbornih kampanja, očekivano je da će to biti slučaj i na predstojećim. Ruski predsednik je najpopularniji strani lider u Srbiji, dok 83% građana Srbije smatra Rusiju „prijateljem“. Narativi ove vrste kontinuirano se grade pomoću medija koji, kako i sam predsednik priznaje, nastupaju sa dominantnim pro-ruskim stavom. Imajući u vidu da se godinama radilo na izgradnji narativa o srpsko-ruskom prijateljstvu, kao i činjenicu da Rusija nastavlja da podržava teritorijalni integritet Srbije, nije bilo realno očekivati da će predstavnici vlasti u Srbiji okrenuti leđa Rusiji u jeku izborne kampanje. Tajming, dakle, nije išao na ruku onima koji su se nadali da trenutna kriza potencijalno može biti prilika za Srbiju da napravi istorijski spoljnopolitički zaokret.

    Naslovne strane novinske štampe u Srbiji u prethodnih nekoliko dana

    Trenutak (mogućih) promena

    Tik po izbijanju rata, postalo je jasno da Evropa neće biti ista. U tom kontekstu je legitimno postaviti pitanje na koji način se to može odraziti na politiku proširenja, odnosno na odnose Srbije i EU. Može se pretpostaviti da će prvi impuls mnogih u Uniji biti negativan kada je u pitanju odluka Srbije da ne uvede sankcije Rusiji. Uprkos tome, širi pogled na geostrateški značaj dalje integracije Zapadnog Balkana zapravo ukazuje na nužnost dodatnog osnaživanja politike proširenja i podsticajnih mehanizama. Nije tajna da politika proširenja nije samo alat koji treba da omogući demokratsku transformaciju regiona, već i način da se učvrsti geostrateška pozicija EU. Činjenica da je region od „strateškog značaja“ za EU potvrđena je i tokom poslednjeg samita u Brdu 2021. godine. S obzirom da politika proširenja u ovom trenutku ne proizvodi ni transformacioni efekat na primeru Srbije, niti učvršćuje moć EU, postoji mogućnost da će kriza na „istočnom frontu“ zapravo imati otrežnjujući efekat na lidere EU kada je u pitanju Zapadni Balkan i Srbija. Drugim rečima, jedna od mogućih posledica trenutne krize je i ta da će se pitanje daljeg proširenja podići na agendi Unije sa ciljem jačanja evropske strateške autonomije.

    Jedan od načina da se osigura zbližavanje jeste putem modela faznog pristupanja. Osnovna premisa modela jeste da se politika proširenja ne može više voditi pomoću režima „autopilota“, odnosno da se pasivnim delovanjem ne mogu predvideti i sprečiti buduće krize. Imajući u vidu postojeći društveni, ekonomski i politički kapital Rusije u Srbiji, ovaj model omogućuje Uniji da se aktivnije uključi u trku za „srca i umove“ građana Srbije. Implementacijom pomenutog modela omogućilo bi se razvijanje bližih odnosa sa Srbijom pomoću postepenog povećanja institucionalne saradnje i finansijske pomoći. Time, s jedne strane, građani ne moraju da čekaju na samo članstvo kako bi osetili opipljive koristi saradnje. S druge strane, uključivanjem donosilaca odluka iz Srbije u vidu posmatrača prilikom razvijanja spoljnopolitičkih i drugih odluka Unije omogućava se stvaranje osećaja zajedništva. Istovremeno, time se sprečava izbegavanje odgovornosti zbog neusaglašavanja sa stavovima Unije kada se radi o pitanjima od geostrateškog značaja. Shodno tome, iako EU ima razlog za nezadovoljstvo zbog odluke Srbije da nastavi sa balansiranjem između dve strane, ovo ne treba nužno da se posmatra kao nepremostiva prepreka na njenom putu ka članstvu, već pre kao šansa za razmatranje ideja koje bi trebalo da sa stanovišta geopolitike osnaže politiku proširenja, a samim tim i poziciju Unije.

    Nazad na vrh