• ENGENG
  • Aplikacija za COVID-19 kontakte

    Preduslovi i prepreke

    Od izbijanja pandemije novog koronavirusa, vlade u svetu sve više koriste digitalne alate za praćenje širenja infekcije kao ključne mere prevencije. Među najpopularnijim rešenjima izdvajaju se aplikacije za mobilne uređaje, namenjene praćenju s kim su inficirani ljudi dolazili u kontakt, i vrlo je verovatno da će mnoge države, pa i Srbija, primeniti ovaj model u skorijoj budućnosti. Međutim, ne treba zanemariti pitanja poput zaštite ličnih podataka i privatnosti korisnika, potencijalno niskog poverenja javnosti u ovakve aplikacije i s tim u vezi slabe spremnosti korisnika da ih instaliraju, što sve može sprečiti da one zažive među populacijom i ostvare svoju svrhu. Iz tog razloga, pre nego što se ovakva ideja sprovede u Srbiji, potrebno je dobro razumevanje i uvažavanje svih strepnji građana. Evropski pristup može da posluži kao dobra polazna osnova s obzirom na opsežne rasprave koje se trenutno odvijaju na nivou EU u cilju pronalaženja jedinstvenog rešenja, usklađenog sa dobro razvijenim politikama Unije o zaštiti ličnih podataka.

    Iako u Srbiji još nema zvanične javne diskusije o uvođenju tehnologije za praćenje kontakata, digitalna orijentacija ove vlade stvara očekivanja da i naša država zaprati ove svetske trendove. Pored toga, prakse u susednim državama (kao što je Severna Makedonija, gde je vlada pokrenula aplikaciju “StopKorona!” i učinila je dostupnom kao open source) verovatno će izvršiti neku vrstu pozitivnog pritiska na domaće vlasti. Kao država koja želi da pristupi EU, Srbija treba da usvaja principe i zakonodavstvo EU, što otvara pitanje kojim će se modelom država voditi kako bi obezbedila punu transparentnost svojim građanima.

    Mobilne aplikacije kao vodeće rešenje za praćenje bolesti COVID-19

    Praćenje kontakata zaraženih ljudi ističe se kao ključna mera za sprečavanje širenja koronavirusa. Evropski eHealth Network tvrdi da to ima nezamenljivu ulogu “u svim fazama epidemije, posebno kao mera njenog ograničavanja tokom scenarija deeskalacije”. S obzirom na ogromnu penetraciju mobilne tehnologije u svetskoj populaciji, mobilne aplikacije izbijaju na površinu kao najbolje sredstvo za postizanje ove svrhe. Deo međunarodne naučne zajednice je čak potvrdio da one mogu da ubrzaju rad državnih organa i učine ga efikasnijim, jer se tradicionalno (“ručno”) traganje za kontaktima pokazalo presporim za savladavanje virusa.

    Glavna svrha ovih aplikacija je da obaveste korisnike ako su u nekom momentu imali bliski kontakt sa nekim za koga se ispostavilo da je pozitivan na COVID-19, čak i ako nosilac virusa toga nije bio svestan u trenutku kontakta.

    Nakon što su pojedine azijske zemlje (npr. Singapur) već uvele tehnologije za praćenje kontakata, diskusija o ovom pitanju je brzo uzela maha i na razvijenom Zapadu, gde je najmanje 14 država članica EU već sada pokrenulo ili razmatra da pokrene slične aplikacije. Vest o udruživanju kompanija Google i Apple ka pronalaženju zajedničkog softvera za Android i iPhone uređaje istakla je važnost partnerstava u privatnom sektoru, ali i javno-privatnog partnerstva: nakon ove najave, državama praktično nije ostao drugi izbor osim da podrže ova dva giganta odgovorna za tehnologiju iza praktično svih pametnih telefona koji se danas u svetu koriste. Međutim, na Zapadu je ideja o aplikacijama odmah izazvala dileme u vezi sa zaštitom privatnosti i ličnih podataka, kao i pitanja na koji način će se podaci prikupljeni putem aplikacija čuvati. Imajući u vidu visoke standarde zaštite podataka u EU, upravo tu su i najglasnije problematizovana ova pitanja.

    U čemu je problem sa ovakvim aplikacijama?

    U debatama o aplikacijama dominiraju pitanja o tome koji lični podaci treba da se prikupljaju, gde se čuvaju i na koji način će se njima upravljati. Dosad predloženi model koji naizgled najmanje ugrožava privatnost zasnovan je na blutut komunikaciji između mobilnih telefona, nasuprot recimo praćenju pojedinaca na osnovu GPS lokacije. Ovaj blutut model se već primenjuje u nekim zemljama, uključujući pomenuti Singapur i Severnu Makedoniju. Ipak, ni on nije bez mane, posebno u pogledu efikasnosti i tačnosti blutut tehnologije, kao i problema slabog interesovanja korisnika, i uopšte nedostatka poverenja javnosti u vladine mere.

    Neki izvori čak tvrde da bi blutut mogao pogrešno da poveže neke kontakte zbog problema sa računanjem udaljenosti; na primer, ako komšijski telefoni komuniciraju kroz zatvorene zidove ili različite spratove iste zgrade, ili na otvorenom, ako ljudi recimo voze bicikl jedan do drugog.

    Zbog toga bi oni koji zapravo nisu došli u kontakt sa zaraženom osobom mogli da prime obaveštenje da treba da se izoluju.

    Drugo važno pitanje je broj korisnika potrebnih takvoj aplikaciji da bi postigla svoju svrhu, jer odnos koristi i troškova utiče na svačiju odluku o tome da li će preuzeti aplikaciju. Stručnjaci su upozorili da je najmanje 60% populacije potrebno da bi aplikacija dovela do željenog efekta, što nije lako ostvarivo kada se sagledaju očekivane prepreke. Naime, sa izuzetkom jednog malog procenta motivisanih građana, većina ljudi bi mogla da je doživi kao opterećenje koje stvara malo koristi, a otvara brojna pitanja o ličnim posledicama ukoliko se korisnik identifikuje kao kontakt. Takođe, kontinuirana aktivacija blututa dovodi do veće potrošnje baterije telefona, što bi takođe uticalo na spremnost korisnika da takvu aplikaciju stalno drže uključenom. Konačno, jedan deo populacije još uvek ne koristi ili ne nosi uvek sa sobom pametni telefon.

    Pitanje zainteresovanosti korisnika dalje vodi do verovatno najvećeg faktora: poverenja. Velika je verovatnoća da će u državama sa visokim nivoom poverenja u javne organe i institucije upotreba takvih aplikacija biti veća. Ankete u takvim zemljama pokazale su iznenađujući stepen spremnosti ljudi da preuzmu takvu aplikaciju ili je zadrže na telefonu ako bi ih mobilni operater prethodno automatski instalirao. Ipak, čak i u ovim zemljama, ispitanici se brinu da bi ih vlada koristila za povećanje nadzora nakon epidemije ili da bi njihovi telefoni “mogli da budu hakovani”.

    U nastojanju da se reše pomenuti problemi, nadzornik EU za zaštitu podataka pozvao je države članice da rade na razvoju zajedničke aplikacije za praćenje COVID-19 u EU, dok je eHealth Network nedavno doneo neku vrstu priručnika za države članice, koji ističe ključne zahteve za bilo koju buduću aplikaciju: da bude “dobrovoljna, odobrena od strane nacionalnog zdravstvenog organa, da čuva privatnost i da se deinstalira čim više ne bude potrebna”.

    Izgledi za Srbiju

    Iako su mediji nedavno izveštavali o velikom poverenju građana u postupke aktuelne vlasti u borbi protiv pandemije, izvan krize, građani Srbije uglavnom imaju nizak nivo poverenja u ključne državne institucije. Stoga je važno pitanje kako proizvesti i zadržati poverenje potrebno da bi građani koristili aplikacije za praćenje kontakata. Razvoj takvih aplikacija treba da se odvija uz potpunu transparentnost i uključivanje partnera iz civilnog društva i tehnološke zajednice koji se bave temama odgovornosti vlasti, otvorenim podacima i zaštitom ličnih podataka. Pošto je novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u Srbiji (usvojen 2018) već donekle usklađen sa evropskim GDPR-om, vlada prosto mora da se pridržava sopstvenog zakonodavstva u budućoj primeni bilo koje aplikacije. Jednom kada je bezbedan sistem napravljen i kada su jasno definisane sve procedure prikupljanja, skladištenja i obrade podataka, kao i neinvazivna pravila za samoizolaciju u slučaju da je korisnik identifikovan kao kontakt, ključna je kvalitetna komunikacija prema javnosti. Takvu komunikaciju bi morali da vrše stručnjaci (a ne političari), koji bi kroz jasne i konzistentne poruke uverili građane da su njihovi podaci bezbedni i da im se nikakve neprijatnosti neće desiti kao posledica, osim što će potencijalno biti zamoljeni da se samoizoluju, i tako zaštite i sebe i svoje bližnje.

    Tekst je objavljen na sajtu SHARE fondacije
    Tekst je nastao na osnovu sižea politike autorki. 

     

    Nazad na vrh