Reforma javne uprave (RJU) i dalje je ključni zahtev na putu pristupanja ka članstvu u EU, a prema revidiranoj metodologiji proširenja sada je deo fundamentalnog klastera (zajedno sa, na primer, vladavinom prava i ekonomskim kriterijumima). Kao složena i sveobuhvatna reforma, RJU u regionu Zapadnog Balkana godinama je temeljno ocenjivana kroz prizmu SIGMA Principa javne uprave, razvijenih od strane OECD/SIGMA i odobrenih od strane EU.

Ovi Principi definišu šta čini dobro funkcionisanje uprave u smislu njene sposobnosti da građanima pruži transparentne, efikasne i delotvorne usluge i da podrži socio-ekonomski razvoj. U kontekstu snažnog spoljnog pritiska za postizanjem opipljivih rezultata u RJU, domaća potražnja za boljomupravom postaje još važnija kako bi se održao pritisak na Vladu da nastavi sa reformama i kada spoljni pritisak bude oslabio nakon okončanja procesa pristupanja. Akteri iz civilnog sektora, sa lokalnim poznavanjem funkcionisanja uprava, mogu preuzeti takve domaće inicijative zagovaranja za boljom upravom. Nezavisan monitoring RJU i dijalog sa vladom zasnovan na činjenicama predstavljaju dobar pristup u ostvarenju ovog cilja.

Vodeći se ovakvim obrazloženjem, WeBER projekat je završio drugi ciklus praćenja RJU za 2019/2020. godinu. Strukturirani pristup zasnovan na dokazima, kao i u prvom ciklusu praćenja 2017/2018, posebno se fokusira na aspekte RJU koji su od najveće važnosti za civilno društvo i javnost.

WeBER praćenje RJU snažno se oslanja na kapacitete, veštine i lokalno znanje civilnog društva na Zapadnom Balkanu. Ono se nadovezuje na SIGMA Principe javne uprave kao kamen temeljac RJU, dok ih procenjuje sa nezavisnog stanovišta. Sveukupno gledano, PAR Monitor metodologija, blago revidirana na osnovu lekcija naučenih u prvom ciklusu praćenja, zasniva se na odabiru 22 SIGMA principa u šest ključnih oblasti RJU, praćenih i izveštavanih kroz 23 složena indikatora. PAR Monitor metodologija ukorenjena je u regionalnom pristupu. Koncept svih WeBER indikatora omogućava poređenja uprava na Zapadnom Balkanu i daje priliku za regionalnu uporedivost rezultata. Uz metodologiju,
paket PAR Monitora čini i uporedni izveštaj o praćenju RJU u celom regionu Zapadnog Balkana, kao i šest izveštaja koji pružaju detaljne nalaze za svaku upravu ponaosob. Ovaj izveštaj pruža rezultate drugog praćenja za Srbiju, uključujući niz preporuka koje se mogu primeniti.

Članak Nacionalni PAR Monitor 2019/2020 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Uloga pravne profesije i odgovornosti za tumačenje i oblikovanje prava, pravnicima obezbeđuju važno mesto u društvima koja se pridružuju Evropskoj uniji („EU“).

Pre svega, pravnici igraju važnu ulogu u borbi za poštovanje ljudskih prava i prava pojedinca. Takođe, pravnici su jedan od glavnih pokretača ekonomije država koje pristupaju EU, i savetuju državne organe i privredna društva u složenom lavirintu EU prava sastavljenom od različitih pravila i propisa koji se odnose na usluge, državnu pomoć, zaštitu potrošača, zaštitu podataka i ostalih oblasti koji mogu da predstavljaju novinu za države koje još uvek nisu izgradile tržišnu ekonomiju i nezavisne institucije. Prema pravu EU, pružanje pravne pomoći od strane advokata kvalifikuje se kao usluga, ali prema zakonima Srbije rad advokata ne predstavlja uslugu, već pravnu pomoć, izvan obuhvata primene propisa koji pokrivaju usluge . Ovakva trenutna pravna kvalifikacija može prouzrokovati probleme u momentu kada Republika Srbija postane punopravna članica EU, budući da bi mogla iziskivati naknadno usklađivanje čitavog spektra relevantnih pravnih izvora u veoma kratkom vremenskom periodu, uz sve socijalno-ekonomske efekte koje ovakve izmene povlače.

Članak Pravno uređenje advokature u svetlu prava EU o uslugama i slobodi poslovnog nastanjivanja se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Kao i svaka vanredna okolnost u zemlji, da li bile poplave ili ratno stanje, građani opravdano postavljaju pitanja kakva su im prava dostupna, koja ograničenja mogu da se primenjuju i koja prava mogu da se suspenduju.

Već su na ovom sajtu obavljenja dva izuzetno informativna članka o pitanjima koja su vezana za vanredno stanje – o ovlašćenjima vojske tokom vanrednog stanja i kako možete prijaviti zloupotrebe i šta zapravo vanredno stanje donosi građanima Srbije.

Tokom jučerašnjeg boravka u virtuelnoj stvarnosti Fejsbuka gde svako fizičko lice, zavisno od političkog opredeljenja i spoljnopolitičke preferencije, može da se informiše o međunarodnoj odgovornosti za pojavu virusa, postavljeno je pitanje da li izvršna vlast ima pravo da ograniči ili suspenduje društvene mreže u Republici Srbiji tokom vanrednog stanja? U nastavku pokušaćemo da odgovorimo na to pitanje.

Abusus non tollit usum

Gospodin Nebojša Krstić, bivši savetnik predsednika Tadića za medije i politički analitičar predložio je ukidanje društvenih mreža tokom vanrednog stanja zbog potencijalnog širenja dezinformacija i lažnih vesti. Ovaj predlog je opravdano uznemirio jedan broj građana, i uprkos tome što je predsednik Vučić jasno odbio takvu mogućnost, pokušaćemo ukratko da objasnimo zašto takav jedan čin nije moguć.

Društvene mreže su samo platforma na kojoj možemo da iznosimo naše stavove ili ideje, da izrazimo naše kritike o važnom društvenom pitanju ili da se putem njih primaju i saopštavaju informacije bez obzira na mešanje vlasti i bez obzira na granice. Zajemčena sloboda može se ograničiti ako je takvo ograničenje propisano zakonom i kada je neophodno, u našem slučaju, radi zaštite bezbednosti i javnog zdravlja. Vanredno stanje u kojem se nalazi naša država dozvoljava odstupanje od određenih sloboda i ljudskih i manjinskih prava koja se garantuju Ustavom Republike Srbije, što uključuje i slobodu izražavanja. Šta kažu relevantniji izvori prava na sve ovo?

Ustav Republike Srbije (2006)

„Član 202

Po proglašenju vanrednog ili ratnog stanja, dozvoljena su odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom, i to samo u obimu u kojem je to neophodno.

Mere odstupanja ne smeju da dovedu do razlikovanja na osnovu rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili društvenog porekla.

Mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava prestaju da važe prestankom vanrednog ili ratnog stanja.

Mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene u pogledu prava zajemčenih čl. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 43, 45, 47, 49, 62, 63, 64 i 78 Ustava.“

Prema Ustavu naše zemlje, svako ograničenje je moguće samo u obimu u kojem je neophodno da bi se dostigao cilj, tj. moraju da budu proporcionalne i obrazložene. Proporcionalnost je institut u pravu koji se pojavljuje u mnogim jurisprudencijama i međunarodnim konvencijama.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966)

Prema Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, usvojenom od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 16. decembra 1966. godine (Rezolucija 2200A (XXI)), ograničenja po pitanju slobode izražavanja su dozvoljena dokle god su neophodna za zaštitu nacionalne bezbedosti ili javnog poretka, javnog zdravlja ili morala. Da li je neophodnost opravdana, ona se mora opravdati kroz tripartitni test: (i) da li je ograničenje propisano zakonom, (ii) da li je ograničenje jasno opravdano i (iii) da li je ograničenje neophodno u demokratskom društvu i da je proporcionalno svrsi. Prema Opštem komentaru Komiteta za ljudska prava broj 34 iz 2011. godine, svako ograničenje slobode izražavanja mora da  ima osnov u pozitivnom pravu (zakonu). Dodatno, kad je u pitanju nacionalna bezbednost, svako ograničenje ne sme da suzi ili uguši pitanja od javnog značaja koja ne ugrožavaju nacionalnu bezbednost i da goni lica koja su na primer jedan podatak od javnog značaja proširili u javnost. Ono što je po nas možda najbitnije je da ograničenje mora da bude prikladno i najmanje intruzivno od svih drugih raspoloživih načina.

Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950)

Evropska konvencija o ljudskim pravima („Evropska konvencija“) je pravni akt Saveta Evrope o zaštiti sloboda i prava, originalno objavljena pod nazivom „Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“. Srbija kao potpisnica ove konvencije priznaje nadležnost Evropskog suda za ljudska prava kroz koji se obezbeđuje poštovanje obaveza iz Evropske konvencije.

Sloboda izražavanja je zajemčana u članu 10 Evropske konvencije. Formulacija ovog člana postala je poznata svakom pravniku ili aktivisti slobode govora, kroz stalno ponavljanje u jurisprudenci Evropskog suda za ljudska prava, sa prvim stavom koji glasi:

„1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća“.

Drugi stav člana 10, sa druge strane, postavlja određene dužnosti i odgovornosti, prema kojima ova sloboda može se:

„[…] podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristranosti sudstva.“

Kao što možemo da vidimo, uprkos tome što Evropska konvencija štiti pravo na slobodu izražavanja i primanja i saopštavanja informacija, ona omogućuje nadležnim državnim organima da tu slobodu ograniče u trenucima kad je to neophodno radi zaštite određenih interesa, kao što je na primer zaštita zdravlja. Bitno je da napomenuti i da svaka mera odstupanja od sloboda zajemčenih Evropskom konvencijom mora da bude u najnužnijoj meri u datoj vanrednoj situaciji i da te date mere ne budu u neskladu sa drugim obavezama iz međunarodnog prava (čl. 15 Evropske konvencije).

Međunarodne organizacije tokom COVID-19

Apsolutno razumem stav čitaoca ovog bloga da saopštenja međunarodnih organizacija ne čine izvor prava, uprkos tome, saopštenja ili izjave relevantnih međunarodnih institucija mogu da predstavljaju putokaz o tome kako određena prava treba primeniti ili kao upozerenje kako određene države treba da se ponašaju. Ujedinjenje Nacije, Inter-američka komisija za ljudska prava i Predstavnik za slobodu medija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju doneli su zajedničko saopštenje u vezi slobode izražavanja u svetlu COVID-19 pandemije. U zajedničkom saopštenju od pet tačaka ove organizacije pozivaju države u svetu i njihove Vlade, da:

1. Vlade zemalja zahvaćene COVID-19 u obavezi su da saopštavaju tačne i istinite informacije o prirodi i stepenu pretnji korone virusa;
2. Vlade treba da se udrže od ograničavanja pristupa internetu i u onim prilikama gde je pristup internetu blokiran, da omoguće što brži neposredni pristup internetu;
3. Štite novinare i omoguće im pristup informacijama;
4. Da cenzurisanje informacije bude proporcionalno i dobro balansirano tamo gde treba, naročito u svetlu širenja lažnih informacija i panike;
5. Da primena tehnologije nadzora u borbi protiv COVID-19 bude u skladu sa pravom na privatnost, načelom nediskriminacije i zaštite izvora informacija novinara i drugih prava zajemčenih međunarodnim pravom.

Reakcije međunarodnih organizacija nam ukazuju na to da, uprkos pandemiji koja preti celom svetu, prava zajemčena međunarodnim pravom i ugovorima su tu da pomognu u borbi protiv ovog virusa, a ne da odmognu.

Proporcionalnost i balansiranje između raznih rešenja ili ishoda u pravu čine ovu društvenu oblast ključnom za održavanje stabilnosti društva, naročito u teškim situacijama koje dovode do proglašenja vanrednog stanja. Društvene mreže kao mediji preko kojih mogu da se iznose stavovi i (dez)informacije treba koristiti odgovorno, jer u suprotno širenje panike, lažnih vesti ili verske, rasne i nacionalne mržnje čini krivično delo za koje se odgovara pred sudom, van ili tokom vanrednog stanja.

Jasno je da ograničenje društvenih mreža ne bi imalo ikakvo opravdanje i da pravo Srbije ne prepoznaje takvu mogućnost. Uostalom videli smo da društvene mreže igraju bitnu ulogu u širenju informacija o tome kako treba postupati u okviru ove krizne situacije kao i da omogućavaju komunikaciju licima koja nisu u mogućnosti da se susreću zbog ograničenja kratanja koje je propisala Vlada Republike Srbije. Štaviše, društvene mreže mogu da imaju pozitivnu ulogu u komunikaciji između građana i državnih organa, što su jasno istraživanja i studije iz SAD. Kao što možemo da vidimo sada, društvene mreže imaju ulogu održavanja društvenih odnosa uprkos socijalnom distanciranju i nemogućnosti ljudi da budu u bližem kontaktu, ali i u dostavljanju korisnih informacija o tome kako možemo da se borimo efikasnije protiv virusa. Iz ovih razloga koristite društvene mreže odgovorno, slobodno i u skladu sa zakonom.

Umesto zaključka – budite odgovorni

Već je jedno fizičko lice uhapšeno zbog širenja lažnih vesti i izazivanja panike (član 343. Krivičnog zakonika) preko komunikacione platforme Viber (ili Vajber), ali to ne znači da zbog neodgovornosti jednog lica treba zabraniti korišćenje cele jedne platforme.

Većina naših građana je pokazala veliku vitalnost i odgovornost u ovakvim teškim trenucima za celoukupno društvo Srbije, ali i sveta. Novi običaj koji nastaje, da naši lekari dobiju aplauz svako veče od osam uveče, je jedna lepa slika koju svaki pojedinac šalje kao poklon lekarima koji su na prvoj liniji fronta protiv neprijatelja koji se ne vidi, ali koji kada udari, oseti se iz dubine pluća. Nažalost, tek u teškim trenucima ljudi shvataju značaj i ulogu zdravstvenih radnika u svim sistemima sveta.  Jedan od načina kako možete da doprinesete u borbi protiv ove pošasti je da se odgovorno ponašate na društvenim mrežama: (i) saopštavajte informacije koje su proverene i koje neće da prouzrokuju lančanu reakciju panike, (ii) koristite društvene mreže da se informišete o merama koje preduzimaju državni organi Republike Srbije i preporuke koje daje Svetska zdravstvena organizacija, (iii) delite dobre preporuke za knjige, članke, informativne emisije, filmove i serije, i (iv) upoznajte svoje prijatelje o pravima koja imaju kroz čitanje blogova poput ovog.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na vebsajtu projekta Otvorena vrata pravosuđa.

Članak Vanredno stanje i društvene mreže se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Već se na portalu Otvorena vrata pravosuđa ranije pisalo o poverenju u sudstvo kao i o ishodima sudskih sporova, ali među građanima još postoji nejasnoća da li građani imaju pravo da kritikuju sudske odluke javno, preko medija, ili da kritikuju sam rad ili mišljenje sudija.

Utemljena praksa Evropskog suda za ljudska prava garantuje pravo da kritikujete sudije preko sredstava od javnog informisanja, ali naravno, uz određena ograničenja (ti Evropljani nisu veliki ljubitelji paušalnog optuživanja, da znate!).

U predmetu De Haes i Gijsels protiv Belgije, podnosioci predstavke, dva novinara, radili su za nedeljnik Humo iz Antverpena. U nekoliko članaka, novinari su otvoreno kritikovali odluku sudija apelacionog suda koje su odlučile da u jednoj brakorazvodnoj parnici, decu predaju ocu na starateljstvo. Otac, poznati javni beležnik, bio je optužen od strane bivše supruge i njenih roditelja da je seksualno zlostavljao decu, a tokom razvoda, istraga protiv javnog beležnika okončana je bez optužnice. U njihovim člancima, sudije su optužene da su političke bliske sa javnim beležnikom. Sudije, kao i tužilac, tužili su novinare za klevetu, a sudovi u Belgiji su presudili u njihovu korist. Novinarima je naređeno da plate odštetu i da objave presudu u šest novinskih listova.

Nakon podnošenja predstavke, Evropski sud za ljudska prava je zauzeo drugačije stanovište, u korist dvoje novinara iz Antverpena. Sudije iz Strazbura su primetile da su sporni članci sadržali detaljne podatke i da su novinari sproveli temeljno istraživanje pre nego što su saopštili predmente informacije građanima. Sud u Strazburu je ukazao da su članci bili deo velike javne debate o incestu i kako su sudovi u Belgiji postupali po tom pitanju. Uzimajući u obzir pravo javnosti da bude informisana o pitanju od javnog, Sud u Strazburu je odlučio da su odluke belgijskih sudija dovele do povrede člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Ovaj predmet nam kaže da, svako izveštavanje, kritika ili mišljenje kada su u pitanju sudski organi, mora da bude utemljena na jasnim i nedvosmislenim činjenicama, a ne na paušalnim i senzacionalstičkim optuživanjima (što je, po neki put, praksa u Srbiji).

Ako ste advokat, ne možete tek tako da klevećete sudije.

Zašto vam to kažem? Da ne završite kao vaš kolega Peruci (Peruzzi) iz Italije.

U predmetu Peruci protiv Italije, izvesni advokat Peruci (Peruzzi) odlučio je da optuži sudiju za neprofesionalizam u postupku u kojem je advokat Peruci predstavljao klijenta. Kao prvo advokat Peruci je poslao pismo italijanskom Vrhovnom savetu sudstva, a nakon toga to pismo je počelo da cirkuliše među sudijama u samom sudu. Nakon krivičnog postupka za klevetu i uvredu, advokat Peruci proglašen je krivim i morao je da plati nešto više od 15.000 evra kazne. Nakon pokretanja postupka pred Sudom u Strazburu, zbog povrede prava na slobodu izražavanja (član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima), sud je došao do zaključka da nije došlo do kršenja predmetnog člana.

Naime, sud je u svom obrazloženju naveo da Perucijeva kritika sudije nije bila argumentovana niti je bila od interesa za javnost, nego je predstavljala pokušaj rušenja kredibiliteta sudije, i posredno, kredibiliteta sudstva.

Zašto je ovo pitanje bitno za Srbiju?

Prema presudi Evropskog suda za ljudska prava, u predmetu Maciejewski protiv Poljske,pitanja o nepristranosti sudija i njihovoj nezavisnosti su ključne za društva koja su u tranziciji i koja još uvek nose ožiljke totalitarnih sistema. Domaći sudovi koji postupaju po tužbama u vezi sudske vlasti, moraju da budu sposobna da identifikuju da li je određeno pitanje od interesa javnost ili ne, i u toj proceni leži umeće i umetnost sudija.

Često u Srbiji, nosioci javnih funkcija imaju običaj da kritikuju ili podare neumesne komentare o donetim sudskim presudama ili predmetima u postupku. Takvim radnjama, ne samo što se dovodi u sumnju nepristrasnost sudova, nego se obesmišljava cela praksa nadzora rada sudija od strane medija i građana.

Kao što smo videli iz ovih primera prakse Evropskog suda za ljudska prava, kleveta i vređanje sudija se ne isplati, ali ukazivanje na nedostatke u suđenjima može da deluje blagotvorno ne samo za društvo i građane, nego i za samo sudstvo i vladavinu prava u zemlji. Vreme je da Srbija i njeni mediji počnu da igraju aktivniju ulogu u tom polju.

Blog je objavljen u okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa, koji je CEP pokrenuo sa Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) i još deset partnera, uz podršku USAID-a, u cilju jačanja poverenja građana u rad pravosudnih institucija u Republici Srbiji kroz poboljšanje komunikacije između građana i pravosuđa.

Članak O slobodi kritikovanja sudstva se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.