Mere koje su uvedene u Grčkoj nisu mnogo originalne. Naprotiv, svakodnevni život u Grčkoj promenio se na isti način kao i bilo gde drugde u Evropi. Ove promene, međutim, dogodile su se na vreme, uz strogo sprovođenje raznih restriktivnih mera stvorenih kao odgovor na svakodnevno praćenje pandemije. Generalno, vlada je pokazala hitre reflekse i ozbiljnost u odgovoru na situaciju. Neki tvrde da je Grčka prosto imala sreće jer je virus stigao u zemlju prilično kasno, 26. februara. To je možda tačno. Ali svakako to nije ono na šta treba da obratimo pažnju. Važno je naglasiti da su grčke vlasti pratile savete stručnjaka i pokazale dosad nezabeleženu opreznost, odgovornost i ozbiljnost po tom pitanju, istovremeno izbegavajući kršenje osnovnih prava, kao što su vladavina prava i zaštita najugroženijih članova populacije.

Preduzete mere i rezultati

Na osnovu preporuka ad hoc naučnog komiteta osnovanog za vanredno stanje, a sačinjenog od vodećih epidemiologa, virusologa i stručnjaka za zarazne bolesti, uvedene su razne preventivne mere kako bi se ograničilo širenje bolesti. U ove mere spadaju medicinski pregledi, zatvaranje određenih javnih mesta, obustava umetničkih i sportskih događaja, kao i samoizolacija putnika koji dolaze iz Vuhana, a sve mere uvedene su pre ubrzanog širenja bolesti u Italiji i otkrivanja prvog slučaja u Grčkoj. Dan nakon što je otkriven prvi slučaj u Grčkoj, otkazan je karneval zakazan za 29. februar. Štaviše, doneta je odluka da se 10. marta zatvore sve obrazovne ustanove, svega pet dana nakon slične mere u Italiji, dok je i dalje bilo svega 89 potvrđenih slučajeva i nijedna smrt povezana sa korona virusom u Grčkoj. Od važnosti je i to da je, tokom prvog talasa infekcija, svaki novi slučaj pažljivo praćen.

Nakon ubrzanog rasta broja slučajeva u Grčkoj, koji se udvostručio u roku od dva dana početkom marta, vlada je objavila da će sva maloprodajna preduzeća, frizerski i kozmetički saloni, restorani, kafići, barovi, bioskopi, pozorišta, teretane, muzeji i druga javna mesta biti zatvorena od 13. marta, te da će se kršenje ove vanredne mere smatrati krivičnim delom za koje može biti izrečena novčana kazna od 5 hiljada evra i, u pojedinim slučajevima, zatvorska kazna u skladu sa grčkim odredbama krivičnog zakona o sprečavanju širenja zaraznih bolesti. Hoteli su takođe zatvoreni 19. marta. U isto vreme, pokrenuta je kampanja „Ostajemo kod kuće“, podstičući dobrovoljnu samoizolaciju i izbegavanje socijalne interakcije, putovanje u i iz pogođenih zemalja bilo je ograničeno, a putnicima iz inostranstva snažno je preporučeno da se dobrovoljno samoizoluju na 14 dana. Podsticao se rad na daljinu i odobren je poseban odmor za roditelje dece školskog uzrasta. Da bi se podržala ekonomija, obezbeđena je kompenzacija za zaposlene u preduzećima čija je delatnost obustavljena, a zakupnine određenih profesionalnih prostora smanjene. Pored toga, stanovnicima određenih malih zajednica u kojima su otkriveni slučajevi zaraze uvedena je obavezna kućna izolacija. Ono što se u početku činilo „nemogućom misijom“, zabrana verskih okupljanja i pričešća, takođe je postala stvarnost: službe su se odvijale iza zatvorenih vrata u prisustvu isključivo sveštenika. Kopnene granice su zatvorene, a avionski prevoz je obustavljen iz i u nekoliko zemalja. Državljanima zemalja van EU, kao i državljanima Ujedinjenog Kraljevstva, Italije i Španije nije bilo dopušteno da uđu u Grčku osim određenih izuzetaka (kao što su supružnici, maloletna deca, rezidenti, članovi vladinih delegacija i putnici u tranzitu).

Sporni karantin uveden je 23. marta kada je Grčka brojala 629 potvrđenih slučajeva i 15 smrtnih slučajeva. Logika ove mere je bila zasnovana na horizontalnom ograničenju kretanja; kretanje je bilo dozvoljeno u bilo koje doba dana, ali samo za određene svrhe i samo uz posedovanje „dozvole za izlazak iz kuće“ koju su građani dobili službenom izjavom ili slanjem SMS poruke nadležnom organu. Dozvoljeno kretanje bilo je ograničeno na nužan odlazak na posao, nabavku namirnica, posetu lekarima ili apotekama, prisustvovanje ceremonijama kao što su sahrane ili venčanja, posetu deci u slučaju razvedenih roditelja, pomaganje ljudima kojima je potrebna pomoć, šetnju kućnih ljubimaca i vežbanje. Prekršaji su kažnjavani novčanom kaznom u iznosu od 150 evra, koja bi se udvostručila „problematičnijim“ danima, poput Velike Nedelje pravoslavnog Uskrsa i 1. maja. Za razliku od ograničenja i policijskog časa zasnovanog na različitim delovima dana, grčko zatvaranje umesto toga se fokusiralo na svrhe kretanja i stvaranja distance među građanima što je više moguće. Kao odgovor na duge redove u supermarketima prvog dana karantina, radno vreme je produženo sa 09.00-21.00 na 07.00-22.00. Ovaj sistem je, generalno, dobro funkcionisao. SMS usluga za dozvole za izlazak takođe se pokazala vrlo korisnom. Privatnici su takođe doprineli s obzirom da se tržište brzo samoregulisalo, jer su mnoge prodavnice u kratkom roku pokrenule elektronsku prodaju i opciju isporuke.

Rad na daljinu ili obustavljen rad, zatvorene škole, lepo vreme, strah od zaraze virusom u velikim skupovima i Uskršnji običaji naterali su značajan deo stanovništva da otputuje u svoje vikendice u provinciji. Kao odgovor na ovaj trend, kretanja mimo boravišne oblasti građana je takođe zabranjeno.

Povratak „u normalu“ počeo je postepenim ublažavanjem izolacije od 4. maja. Većina ograničenja kretanja od tada je ukinuta, ali ograničenja putovanja van boravišne oblasti i dalje važe (na primer, ostrva su i dalje dostupna samo njihovim stalnim stanovnicima). Maloprodajni objekti, sredstva javnog prevoza, frizerski/kozmetički saloni i crkve ponovo se otvaraju sa posebnim merama predostrožnosti, kao što su obavezne zaštitne maske i rezervacije, kao i ograničenja broja dozvoljenih ljudi po kvadratnom metru. Predavanja za postdiplomske studije takođe će se početi 11. maja. Hoteli, restorani, kafići i tržni centri koji su uglavnom otvoreni tokom cele godine ponovo će se otvoriti 1. juna. Teretane, pozorišta i bioskopi, univerziteti, dečji vrtići i osnovne škole i granice će ostati zatvorene, avionski letovi će biti obustavljeni, a socijalno distanciranje će ostati na snazi do daljnjeg, možda do početka juna. Grčka vlada očekuje da će „otvoriti“ zemlju za turizam u julu, prema rečima grčkog premijera. Plan za ovo postepeno slabljenje mera nije, međutim, zacrtan, i još uvek podleže rezultatima svakodnevnog praćenja. Na primer, 6. maja, vlada je odlučila da zatvori centralni prostor u predgrađu severne Atine (Aghia Paraskevi) nakon što je tamo organizovana velika žurka dan ranije. Istovremeno, kako je bilo nekoliko novootkrivenih slučajeva poslednjih dana aprila i početkom maja, ponovo je pokrenuto praćenje kontakata.

Red i zakon

Tokom prvog meseca karantina,  policija je prijavila 51,777 prekršaja mera izolacije i 1,134 slučaja nepotrebnog putovanja izvan boravišnog okruga. Takođe je otkriveno da je 512 preduzeća poslovalo nelegalno. Kazne prikupljene za ove prekršaje su iznosile oko €9,3 miliona. Značenje ovih relativno visokih brojki je dvostruko: s jedne strane, da Grci nisu nužno disciplinovani, a sa druge, da su vlasti vrlo odlučne! Bilo je stroge policijske kontrole širom zemlje, a policajci su bili stacionirani na svim većim raskrsnicama u gradovima, na naplatnim rampama na autoputevima, i pešačkim zonama, proveravajući automobile kao i pešake. Policija je čak rasporedila dronove i helikoptere, posebno tokom Velike Sedmice i Uskrsa, kako bi pratila uobičajen proces masovnog odlaska na sela i ostrva. Policajci nisu popustili čak ni u slučaju nekoliko „pobunjenih“ sveštenika i crkvenjaka koji su prkosili ograničenjima; oni koji su nastupali i prisustvovali liturgijama uhapšeni su i novčano kažnjeni.

Legitimno odstupanje od osnovnih prava: šta je sa pristupom azilu?

Imajući u vidu neviđeno stanje ove vanredne situacije u zdravstvu, kao i smrtnost i prenosivost COVID-19, balans očigledno naginje ka zaštiti javnog zdravlja umesto prema drugim osnovnim pravima kao što su pravo na privatni i porodični život, slobodu izražavanja veroispovesti i slobodu okupljanja.

Još od početne faze preduzimanja mera za suzbijanje virusa, bilo je mnogo diskusije o verskim pravima. Vanredne mere poklopile su se sa dva velika praznika: pravoslavnim Uskrsom i muslimanskim Ramazanom. Pravoslavlje je u Grčkoj nadaleko najzastupljenija vera, sa 90% stanovništva koji se izjašnjavaju kao sledbenici ove vere. Iako je Grčka pravoslavna crkva (na kraju) podržala restriktivne mere koje su se odnosile na prisustvovanje na liturgijama, nekoliko pripadnika sveštenstva i poklonika reagovalo je protiv takvih zabrana, tvrdeći da imaju pravo na izražavanje svoje vere. Slično tome, za oko 1% Grka koji su muslimani, uglavnom iz muslimanske manjine u Zapadnoj Trakiji (severna Grčka), i još 20,000-30,000 muslimana sa prebivalištem u Grčkoj, vršenje molitvi je bilo dozvoljeno samo kod kuće.

Uprkos snažnim reakcijama i raspravama koje su bile izazvane, sve restriktivne mere koje utiču na opštu populaciju ispunjavaju prag proporcionalnosti i mogu se legitimno opravdati u cilju zaštite javnog zdravlja i ljudskih života.

Grčka je funkcionalna demokratija, u kojoj nepoštovanje vladavine prava nije uobičajena praksa. Nije prijavljena nikakva zloupotreba policijskih snaga, uprkos strogim merama, a privatnost i lični podaci pacijenata su bili propisno zaštićeni. Uz to, nisu bili ni zabeleženi slučajevi rasizma ili diskriminacije, čak i kada su stanovnici romskih naselja pozitivno testirani na COVID-19. Takav je bio slučaj i kada su ljudi koji su boravili u izbegličkim kampovima Ritsona i Malakasa, kao i u hotelu u Kranidi, gde su boravili azilanti, testirali pozitivno na virus. Uveravajući građane brzom reakcijom, uključujući temeljno testiranje, zatvaranje određenih mesta i snabdevanje zatvorenih zajednica potrebnom robom i medicinskim tretmanom verovatno su ublažili strahove javnosti.

Čak i ako se ne uzmu u obzir javni strahovi i diskriminacija, teško je zaštititi najugroženije delove stanovništva, uglavnom azilante koji žive u (često) pretrpanim „prihvatnim i identifikacionim centrima“ (RIC). NVO su u više navrata pozvale na potrebu da se dekonstruišu oni kampovi koji predstavljaju „stvarnu pretnju javnom zdravlju“, navodi organizacija Doktori bez granica (Médecins Sans Frontières). Uvedene su mere predostrožnosti, kao što su merenje temperature, distribucija informativnih dokumenata i stvaranje posebnih medicinskih prostora unutar RIC-a. Izvršila bi se samoizolacija svih pridošlica izvan RIC-a, dok je kretanje stanovnika RIC-a izvan svojih kampova bilo ograničeno, što je opravdano odstupanje od prava na slobodu. Sada je takođe izdata i posebna kartica zdravstvenog osiguranja za sve registrovane azilante, čime se omogućava besplatan pristup nacionalnom zdravstvenom sistemu. Povrh toga, 4. maja, oko 400 azilanata je premešteno u kontinentalnu Grčku kako bi se rasteretili kampovi na ostrvu Lezbos. Još bi trebalo da sledi.

Jedno veliko pitanje odnosi se na efektivan način na koji ljudi mogu da potraže međunarodnu zaštitu. UNCHR je upozorio da izuzetne mere koje uvode radi sprečavanja širenja COVID-19 mogu ugroziti procedure za traženje azila. Uprkos tome, odlukom koju su UN i humanitarne NVO kritikovale zbog nedostatka pravne osnove, Grčka je suspendovala sve administrativne službe za azil za koje je bio potreban lični kontakt, kao što je registracija, intervjui i podnošenje žalbe. Takođe, od početka marta, i to ne toliko u vezi sa širenjem COVID-19, koliko kao reakcija na odluku Turske da hiljadama migranata dopusti prelazak preko grčke granice, Grčka je pojačala svoje pogranične snage kako bi odvratila migrante od pokušaja prelaska. Ova strategija se nastavila i dalje dobija na snazi u kontekstu trenutne krize javnog zdravstva, u pokušaju da se obuzda priliv nedokumentovanih migranata. Grčka je nedavno usvojila dogmu „agresivnog nadzora“ i odvraćanja  u tom pogledu, a prema grčkoj policiji, samo je 39 migranata prešlo morsku granicu od 1. aprila.

„Glupane, reč je o ekonomiji!“

Grčka, koja je trebalo da izađe iz 12 godina dugačke finansijske krize, sada se suočava sa rizikom recesije nakon COVID-19. Uzimajući u obzir rizik od recesije širom sveta čak i za snažne ekonomije, oslabljena Grčka je suočena sa još većom pretnjom. Grčka se zatvorila relativno rano, a do sada sprovedene mere paralizovale su njenu krhku ekonomiju, sa potencijalnim padom od oko 10% BDP-a. Grčka Vlada je objasnila da su stroge i rane mere koje je sprovela bile svesna odluka da se javno zdravlje stavi iznad finansijskih interesa. Ali je li to zaista bio slučaj ili je to bio pokušaj da se spasi privreda?

Grčka privreda najviše zavisi od turizma, sektora koji predstavlja oko 25% BDP-a i zaposlenosti u zemlji. Prihodi od turizma u 2019. godini bili su €18 milijardi. Grčka privredna komora objavila je da je već u aprilu gubitak profita od otkazanih rezervacija premašio  pola milijardi evra. Grčka, dakle, promoviše turizam predstavljajući se državom „oslobođenom korona virusa“. Kako bi ojačao dosadašnje dobre rezultate, prethodno spomenuti ad hoc naučni odbor za COVID-19 radi na uspostavljanju zdravstvenih propisa za posetioce i turističku industriju, uključujući redovna testiranja hotelskog osoblja i stroge procedure čišćenja i dezinfekcije. Vlada takođe razmatra zaključivanje bilateralnih sporazuma sa drugim učinkovitim državama kao što su Izrael, Kipar, Austrija i Srbija, kako bi se njihovim državljanima osigurala mogućnost putovanja u Grčku i iz nje, ili da se potencijalno dozvoli ulazak putnicima sa „imunitetnim pasošima“ ako dođe do njihove primene.

Ono što je važno

Kao i kod svakog prosocijalnog ponašanja, teško je ne zapitati se o namerama Grčke u tako efektivnom suzbijanju širenja COVID-19 unutar svojih granica. Da li je cilj bio spasiti živote ili spasiti privredu? Ili je vraćanje prestiža glavna svrha te zemlje? Na kraju krajeva, ko zna. Možda je kombinacija svega navedenog. Bez obzira na namere, ono što je zaista važno jeste da je dosadašnja politika, osim nekih manjih trzaja, bila ozbiljna i plodotvorna, zaštitivši ljudske živote bez disproporcionalnog ugrožavanja osnovnih prava ljudi.

Članak Borba Grčke protiv korona virusa se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ko lobira u EU i kako?

U konvencionalnom pristupu termin „lobisti EU,” može se odnositi na preduzeća, grupe aktivista, nevladine organizacije (NVO), grupe građana, itd. koji predstavljaju svoje interese pred donosiocima odluka kako propisi i politike EU ne bi povredili njihove interese, već kako bi se oblikovali u njihovu korist.

U slučaju interesa za zakonodavni akt koji je u pripremi, akteri grade strategiju zalaganja za krajnji cilj da ubede donosioce odluka da donesu zakon na ovaj ili onaj način. Najčešći alati koji se koriste u tradicionalnoj kampanji lobiranja su sastanci licem u lice sa zvaničnicima i političarima EU, učestvovanje u javnim konsultacijama koje Evropska komisija i/ili Evropski parlament često organizuju u slučaju propisa u pripremi, širenje „pisanih stavova,” podsticanje medijske  pažnje, građenje kampanja u društvenim medijima, ili organizovanje tematskih konferencija i događaja. Često preduzeća, pojedinci ili NVO koji imaju zajedničke interese udruže snage da bi predstavljali svoje interese.

Rezultat je da brojne privredne asocijacije, sindikati, predstavničke kancelarije geografskih regija, itd. koje su aktivne širom EU imaju predstavništva u Briselu. Veća preduzeća, čitave privredne grane i NVO takođe delaju samostalno i obično imaju interne profesionalce koji rade za njih iz Brisela, tj. prestonice donošenja odluka u EU. Postoje i privatne kompanije („agencije”) koje predstavljaju interese svojih klijenata. Pomislite na advokate i to kako oni predstavljaju svoje klijente. Mnogi ugledni stručnjaci žive od lobiranja u širokom spektru pitanja u EU.

Predstavljanje interesa u EU je od ogromnog značaja i može ponekad biti presudno. Postoji nekoliko primera kako su preduzeća ili čak zemlje bile spašene zahvaljujući uspešnom prestavljanju interesa ili obratno: kako su bukvalno uništene zbog manjka ili lošeg predstavljanja.

Ako pogledamo širu sliku sistema odlučivanja u EU, postaje kristalno jasno da ne lobiraju samo „lobisti” već bukvalno SVI.

„Registar transparentnosti”

Kao rezultat obimne interakcije EU sa NVO, poslovnim zajednicama i asocijacijama, građanima, sindikatima, istraživačkim centrima i drugim akterima, Evropska komisija i Evropski parlament su razvili dobrovoljni kodeks ponašanja, obavezujući organizacije I samostalne pojedince koji lobiraju donosioce odluka EU i koji potpisivanjem ovog kodeksa prihvataju da “igraju po pravilima,” potpuno poštujući etičke principe dok predstavljaju svoje interese u institucijama EU. Kao takvi, bilo koja kompanija, udruženje, NVO itd. da bi “lobirala” institucije EU treba da se upiše u registar transparentnosti, da prihvati kodeks ponašanja i objavi svoje finansijske interese koji proizilaze iz ovih aktivnosti lobiranja. Lobisti takodje moraju otvoreno da navedu razloge zbog kojih su se obratili zvaničniku. Mehanizmi za pritužbe i sankcije registra garantuju primenjivanje pravila i rešavaju povrede kodeksa. Za dalje informacije o registru pogledajte zvanični sajt.

Fiktivna studija slučaja

Mehanizam je toliko komplikovan da zbog jasnoće predlažem da pogledamo hipotetički primer (ozbiljno, ovo je izmišljeno samo za potrebe ovog članka):

Recimo da se desila ozbiljna saobraćajna nesreća u Bafardiji, provinciji Bafalenda, fiktivne države članice EU. Prema naučnom zaključku policije, nesreća se desila usled manjka vidljivosti na ulici.

• Meštani spontano počinju da protestuju, potrebno je više svetla na ulicama. Priča je prilično medijski propraćna.
• Istovremeno, glavni proizvođači putne rasvete širom EU stvaraju konzorcijum i asocijaciju i poručuju relevantnu studiju.
• Predstavnici meštana zajedno sa vođom opozicije u Bafardiji posetili su Evropsku komesarku za bezbednost na putevima. Oni su objasnili važnost situacije ukazujući na studije i statistiku koja pokazuje da manjak rasvete može biti uzrok nesrećama.
• Komesarka zaključuje da u njihovom slučaju postoje razlozi za zaštitu svih evropskih građana. Stoga, ona nalaže službama Komisije da započnu rad na pitanju. Generalni direktorat za bezbednost na putevima započinje procenu uticaja mogućih propisa EU koji zahtevaju minimalno osvetljenje na glavnim ulicama u regionima EU. U okviru ove procene uticaja, Komisija pokreće javnu raspravu gde “zainteresovane strane” mogu da podnesu pismene komentare o uticaju predstojećeg zakonodavstva i takođe ih poziva na javno slušanje.
• Tokom ovog pripremnog perioda službenici iz Komisije su dobili nekoliko mišljenja, kao i mnogobrojne telefonske pozive i posete lokalnih aktivista Bafardije, konzorcijuma industrije uličnog osvetljenja, ekoloških NVO koje promovišu minimalnu potrošnju energije u EU, NVO koje promovišu bezbednost na putevima, agencija koje predstavljaju proizvođače energetski efikasnih sijalica u EU, univerzitetskih profesora…
• Nakon što su ispitali različite stavove i opcije, Komisija usvaja “Predlog Direktive o minimalnim zahtevima za ulično osvetljenje u EU.” Ako mislite da je priča završena, varate se. Ovo je samo početak. Sada kada je predlog obelodanjen, Savet EU I Evropski parlament će ga ispitati, predložiti svoje “amandmane” i pokušaće da dođu do kompromisa između tri pozicije.
• Predlog Komisije je balansiran i dobar, ali nije svima po meri… Zahteva da regije EU sprovedu u roku od 5 godina studije o potrebama osvetljavanja na njihovim ulicama. Takođe zahteva da svi glavni autoputevi imaju svetla najmanje na svakih 10 kilometara, da na svakih 100 kilometara ne bude potrebno više od 500 kilovata energije i da regije sprovedu studiju o rezultatima novog osvetljenja nakon prve 2 godine implementacije.
• U Evropskom parlamentu, poslanici Bafalenda iz nacionalne opozicione stranke su poprilično zadovoljni, ali misle da konačna Direktiva treba da bude stroža. Oni bi takođe želeli da bude pomenut opis nesreće u Bafardiji u recitalu (uvodu) zakonodavnog akta. Tražeći podršku, oni započinju razgovore sa kolegama iz njihove političke grupe. Kolege iz Translandije ih podržavaju. Najveća NVO za bezbednost u saobraćaju u EU je iz Translandije i ima veliku podršku u javnosti. Takođe, u Translandiji se bliže republički izbori.
• U Savetu EU, države članice su podeljenih mišljenja. Iako sve žele pravila o bezbednosti u saobraćaju koja su na visokom nivou, neke su za strožija obavezujuća pravila, dok su druge više bave efektima na okolinu. Mnoge su takođe zabrinute povećavanjem administrativnih (i ekonomskih/javna potrošnja?) opterećenja. Svi pokušavaju da ubede svoje kolege da podrže njihove ideje. Naravno, dobijaju informacije od raznih zainteresovanih strana, industrije, NVO, udruženja, akademske zajednice…
• Komisija takođe pokušava da odbrani svoj predlog pred državama članicama i Parlamentom.
• Na kraju, nakon što Savet i Parlament dođu do čvršćih pozicija, sastaju se sa Komisijom da bi pregovarali različite opcije.
• Ishod je Direktiva o bezbednosti na putevima u EU koja je drugačija gotovo u svim pitanjima od prvobitnog predloga Komisije.

Sada, da pogledamo ko je „lobirao” i uticao na konačni iskod. Kao što je rečeno u uvodu, svi su „lobirali”:

• Industrija ulične rasvete kroz svoje udruženje
• Industrija energetski efikasnih sijalica kroz profesionalnu lobističku agenciju
• Ekološke NVO
• NVO koje se bave bezbednošću na putevima
• Lokalni aktivisti
• Lokalne vlasti i političari
• Države članice sa svojim interesima
• Poslanici EP sa svojim interesima
• Predstavnici Komisije…

Dakle, ko je pobedio u našoj priči? „Pobednici” su oni igrači koji prenose svoju poruku efektivnije tako da se ona ogleda u konačnoj verziji zakonodavnog akta. S druge strane, gubitnici su oni zainteresovani akteri čiji stav nije privlačan mnogima, oni koju nisu uspeli da ubede – često zato što nisu bili u pravu i često zato što nisu bili dovoljno ubedljivi.

Važnost lobiranja za države kandidate

Uzimajući u obzir kako sistem funkcioniše, vrlo je bitno za državu koja teži da postane država članica Evropske unije da bude adekvatno predstavljena na svim nivoima institucija EU. Aktivnost zvaničnih predstavnika u Briselu ili drugde (t.j. diplomatske misije u EU ili sektori ministarstava i razne vladine agencije), mora biti dinamična i neprestana. Takođe, druge interesne grupe treba da budu zastupljene: njihova prisutnost može da potpomogne pristupanju ili čak da dovede do povoljnijih uslova za određeni “lobi” unutar pravnog okvira EU, kada članstvo postane realnost. Naravno, mogućnosti zastupanja interesa ne treba preceniti: s jedne strane, odstupanja su istinski izuzeci sa ograničenim i tranzicionim ciljem; s druge strane, treba se dobro izboriti za njih. Državni organi, lokalne uprave, građanske grupe ili biznisi treba da pažljivo istraže troškove i koristi predstavljanja u Briselu pre nego što se okrenu predstavljanju. Naravno, od presudnog značaja mogu biti saveti stručnjaka iz postojećih država članica.

Članak Lobiranje u Evropskoj uniji – kako funkcioniše i šta predstavlja za kreiranje politika se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Postoje tri tipa publike koje različito gledaju na uspeh predsedavanja EU:

1. šira javnost,
2. zainteresovane strane koje vrše pritisak na proces donošenja odluka u EU: to su ili periferna tela EU ili akteri u potpunosti van institucionalnog okvira EU (industrija, NVO, interesne grupe, treće zemlje), i na posletku,
3. druge države članice (kroz njihove predstavnike u Savetu), Evropski  parlament, kao partner u zakonodavnom procesu EU, kao i „izvršna vlast“ EU – Evropska komisija.

Na širu javnost predsedavanje Kipra je ostavilo dobar utisak: privlačan logo i slogan („Ka boljoj Evropi“), sveobuhvatan i prijemčiv sajt i značajni događaji poslužili su da se istaknu napredne odluke (npr. Budžet EU za 2013. godinu, Jedinstveni patentni paket), ali takođe i važne inicijative kao što je ponovno pokretanje Integrisane pomorske politike EU.

Za određenu, konkretnu, publiku kao i druga tela EU, predsedavajuća država članica je takođe uspela u finalizaciji određenih specijalizovanijih, ali podjednako važnih zakonodavnih paketa: u oblasti zaštite potrošača i zdravlja – direktiva o hrani za bebe (PARNUTS); u oblasti životne sredine – zakonodavstvo o merenju i izveštavanju o emisijama gasova s efektom zelene bašte kao i zakonodavstvo u vezi sa korišćenjem zemljišta, promenom namene zemljišta i šumarstvom (LULUCF); u oblasti carina – zakonodavstvo o merama za zaštitu prava intelektualne svojine u carinskom postupku. Takođe je zabeležen je napredak u pogledu jednog od glavnih prioritera EU za dalji razvoj unutrašnjeg tržišta: ne samo prethodno pomenuti Jedinstveni patentni paket, već i propisi o Smernicama za Transevropske energetske mreže, kao i propisi o alternativnom i „onlajn“ rešavanju sporova.

Sve zemlje tokom predsedavanja ostvaruju neke uspehe u pogledu predloga propisa. Često se to svodi na praćenje već započetih incijativa kao „tekućih poslova“.I pored njihovog velikogznačaja, uloga država članica dok predsedavaju Savetom nije samo prosto „štikliranje“ poslova bez uzimanja u obzir kvaliteta donetog zakonodavstva. Ostale države članice u Savetu kao i Evropska komisija i Evropski parlament videli su u Kipru transparentnog i proaktivnog partnera. Od posebne je važnosti da delujući kao pošten posredik u kompleksnim i zamršenim oblastima politika tokom svog predsedavanja Kipar nije promenio svoj sveukupni, dugogodišnji pristup procesu donošenju odluka u EU. Bez skrivenih namera i interesa, već napornim radom i odlučnošću Kipar je uspeo da otelotvori pravu ulogu predsedavanja EU.

Za više informacija možete posetiti sajt kiparskog predsedavanja.

Članak Rezultati predsedavanja Kipra: Da li je veličina bitna? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.