„Šta ja imam od te Evrope“, česta je replika sa kojom se suočavamo kad se zalažemo za ubrzanu pravnu hamonizaciju, unapređenje institucionalnog okruženja i praksu državnih organa po ugledu na zemlje Evropske unije. Naizgled, teško je dati jednostavan odgovor na ovako banalnu, ali razarajuću kritiku. Međutim, pokušajmo.

Evo, na primer – hrana. Svi se slažemo da je kvalitet i ispravnost hrane nešto što je vrlo bitno za sve, da svi vodimo računa kad kupujemo hranu, pogotovo za svoju porodicu. Savremena proizvodnja hrane biljnog i životinjskog porekla, podrazumeva veliki broj rizika i izazova biološke, hemijske ili fizičke kontaminacije. Odgovor na ove izazove je sistem bezbednosti hrane, izgrađen u institucionalnim okvirima Evropske unije. Prema tome, njegovo prihvatanje, transpozicija zakonodavstva i primena odgovarajućih praksi poslovanja i kontrole u sistemu bezbednosti hrane, predstavlja upravo jedan značajan evropski standard, koji mi preuzimamo u sklopu obaveza iz pregovaračkog poglavlja 12 – Bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika.

Jedan od ključnih instrumenata u evropskom sistemu bezbednosti hrane jeste Sistem brzog obaveštavanja i uzbunjivanja za hranu i hranu za životinje (Rapid Alert System for Food and Feed – RASFF), koji omogućava brzu razmenu informacija među državama članicama EU i efikasnu proveru potencijalnih zdravstveno neispravanih proizvoda na tržištu Evropske unije. U slučaju da je proizvod već stavljen na tržište, preko RASFF sistema se obaveštavaju nadležne institucije država članica o tome, kako bi preduzele mere sprečavanja prodaje i upotrebe prehrambenog proizvoda kod kojeg je identifikovana zdravstvena opasnost. Notifikacije koje se razmenjuju u sistemu mogu biti: obaveštenje o opasnosti (alert notification), kad je opasan prehrambeni proizvod već na tržištu; informativno obaveštenje (information notification), kada je rizik identifikovan, ali proizvod još nije stavljen na tržište; odbijanje sa granice (border rejection), ako je pošiljka sa prehrambenom robom  zaustavljena na granici neke od zemalja EU po osnovu identifikovane opasnosti; dodatna obaveštenja (additional information), kao dopuna već ranije identifikovane opasnosti; informacija (notification), svi drugi oblici razmene podataka koji ne spadaju u navedene notifikacije; kao i vesti (news), obaveštenja i podaci koji nisu neposredno vezani za rizike, već su u funkciji praćenja stanja bezbednosti hrane i rada sistema obaveštavanja.

Upravo je jedan od ovih oblika notifikacije, vraćanje sa granice, nedavno ne samo upalilo lampice u RASFF sistemu, već izazvalo i različite reakcije u domaćoj javnosti. Naime, za samo mesec dana, čak tri različite pošiljke voća iz Srbije su vraćene sa granice Hrvatske zbog uočenih rizika bezbednosti hrane. Kod dve pošiljke šljiva i jedne kajsija, pronađen je nedozvoljen nivo koncentracije pesticida hlorpirifosa (Chlorpyrifos). Ovaj pesticid se ocenjuje kao izrazito štetan za ljudsko zdravlje, naročito kod dece, a na području EU zabranjen je još od 2006. godine. U Srbiji, upotreba ovog pesticida je zabranjena (tek?!) prošle godine, s tim da je početkom ove godine dozvoljen njegov uvoz i upotreba, ali samo „za ograničenu i kontrolisanu primenu (…) za tretiranje šećerne repe“ (kako stoji u saopštenju Ministarstva poljoprivrede). Elem, kod vraćenih pošiljki, nalazi su potvrđeni od strane nadležne fitosanitarne inspekcije u Srbiji, naloženo je uništavanje zaraženih pošiljki, a podnete odgovarajuće prekršajne prijave protiv učinilaca.

Reputaciona šteta za proizvođače i izvoznike voća iz Srbije koja proizilazi iz ovakvog događaja, a o kojem se preko RASFF informišu sve zemlje i svi nadležni organi u Evropskoj uniji, nesumnjivo je ogromna. Nesavesni proizvođači će biti kažnjeni nekim prekršajnim kaznama, pošiljke voća kontaminirane pesticidom uništene, ali oni sigurno neće snositi nikakvu odgovornost zbog štete koju su naneli drugim proizvođačima voća iz Srbije, kojima će biti još teže da obezbede plasman ovih strateških proizvoda za našu poljoprivredu, na izrazito konkurentno tržište Evropske unije. Prema tome, ekonomske posledice ovakvog grubog faula i njegove posledice za voćarsku proizvodnju tek treba sagledati, ali ne treba očekivati da će bilo ko u javnosti povezati dva i dva i javno sagledati ovaj uzročno-posledični niz.

Međutim, ni to nije ključni problem iz ugla primene i sprovođenja evropskih standarda o kojima ovde govorimo. Pitanje koje treba sebi da postavimo, nakon ovog nemilog događaja, jeste – koliko je voća na domaćem tržištu zaraženo istim pesticidom u ovom momentu? Potpuno je razumna pretpostavka da voće iz domaće proizvodnje koje se stavlja na domaće tržište, nije prošlo rigorozne kontrole kao kod izvoza u EU, i da treba očekivati značajno veći rizik na prisustvo štetnih materija, kao što je pesticid hlorpirifos, koji je, ponovimo, izrazito štetan za decu. Jedna vraćena pošiljka bi bila slučajnost, dve su problem, a tri ukazuju na opasnost koja vreba ispod površine neadekvatne kontrole bezbednosti hrane, pogotovo voća, na domaćem tržištu. Javlja se ozbiljna sumnja da li je nadzor nad upotrebom pesticida, fungicida, insekticida i perioda trajanja karence kod biljnih proizvoda, adekvatan i da postoji stvarna opasnost od pojave štetnih supstanci u voću koje kupujemo u domaćim prodavnicama i na pijaci. U međuvremenu, Savet za bezbednost hrane, koji je uspostavljen u skladu sa transponovanim sistemom bezbednosti hrane, nije se nijednom sastao od kad je formiran pre pet godina. Takođe, ne postoji ni mehanizam finansiranja nezavisnih laboratorijskih analiza koje bi sprovodile pre svega potrošačke organizacije.

Bezbednost hrane „ne raste na drvetu“, već zahteva funkcionisanje već uspostavljenog sistema nadzora koji obuhvata celokupan lanac proizvodnje, prerade i distribucije hrane, „od njive do trpeze“, sprovođenje mehanizma koji podrazumeva specifične uloge velikog broja karika u tom lancu, uključujući, ali ne isključivo zavisno od inspekcijskog nadzora na njegovom kraju. Formalno prepisivanje evropskog zakonodavstva i formalno uspostavljanje tela, bez stvarne i potpune funkcije, nije rešenje već predstavlja maskiranje problema.

Evropski standard, u ovom slučaju, standard bezbedne hrane, nije donošenje zakona i podzakonskih akata, već njihova puna primena, koja obezbeđuje snažnu prepreku pojavama štetnih materija pre ili prilikom stavljanja u promet prehrambenih proizvoda. Prema tome, u ovom slučaju evropski standard garantuje zdravu hranu, a izostanak pravilne primene dovodi u ozbiljan zdravstveni rizik, svakog od nas koji kupujemo hranu na domaćem tržištu. Zato ga ja shvatam vrlo lično. 

Fotografija: Pixabay

Članak Čemu evropski standardi? Pa evo, recimo, zdrava hrana! se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Mere propisane direktivom obuhvataju: uvođenje očinskog odsustva, koje dozvoljava očevima da odsustvuju najmanje 10 radnih dana po rođenju deteta i primaju najmanje istu naknadu kao za vreme bolovanja; pojedinačno pravo na četiri plaćena meseca odsustva sa rada radi nege deteta, od čega se dva meseca ne mogu prenositi između roditelja, a visinu zarade određuju same države članice; uvođenje odsustva negovatelja, što znači da će osobe koje su zaposlene, a koje pružaju ličnu negu ili podršku rođaku imati pravo na pet dana odsustva godišnje; i proširenje prava roditelja dece do osam godina i negovatelja da zatraže fleksibilne radne uslove.^[5]Evropska komisija (2019). Employment, Social Affairs & Inclusion: EU Work-life Balance Directive enters into force. Dostupno … Continue reading

S druge strane, mere javnih politika koje treba da pomognu državama članicama da postignu zajedničke ciljeve podrazumevaju: podsticanje upotrebe evropskih fondova za poboljšanje pružanja usluga nege; zaštitu roditelja i negovatelja od diskriminacije ili otkaza; i uklanjanje negativnih ekonomskih efekata za osobe koje ostvaruju drugi prihod u domaćinstvu koji se javljaju zbog visokih troškova boravka u vrtićima i predškolskim ustanovama.^[6]Ibid.

Kako se to odražava na Srbiju?

Važno je napomenuti da direktiva postavlja minimalne zahteve kada su u pitanju zakonske mere, što znači da države članice imaju pravo da postavljaju više standarde od onih utvrđenih direktivom.^[7]EUR-Lex (2018). European Union directives. Summary of Article 288 of the Treaty of the Functioning of the European Union (TFEU) – directives. Dostupno … Continue reading Ovo je veoma značajno za nas budući da Srbija veoma velikodušno propisuje plaćena odsustva za majke (po 12 meseci za prvo i drugo dete, i po 24 za treće i četvrto dete). Takođe, naš Zakon o radu već prepoznaje mogućnost da otac deteta odsustvuje sa rada , kako za potrebe nege, tako i u izuzetnim slučajevima propisanim zakonom. Dakle, usklađivanje sa pravom EU, bilo da se dešava u pretpristupnoj fazi ili u momentu članstva, neće ni na koji način smanjiti beneficije koje imaju za cilj podršku rađanju, već će se pre svega odnositi na obavezno očinsko odsustvo, negovatelje, kao i na rad sa nepunim radnim vremenom.

Pozadina priče

Kao što je već pomenuto, i pre 2019. godine EU je donela niz javnih politika i zakonodavnih mera vezanih za ravnotežu između poslovnog i privatnog života.^[8]Chieregato, E. (2020). A Work-Life Balance for All? Assessing the Inclusiveness of EU Directive 2019/1158. International Journal of Comparative Labour Law and Industrial Relations 36(1). … Continue reading Devedesetih godina usvojila je dve direktive u oblasti porodičnog odsustva (jednu koja štiti trudne radnice^[9]Council Directive 92/85/EEC of 19 October 1992 on the introduction of measures to encourage improvements in the safety and health at work of pregnant workers and workers who have recently given birth … Continue reading i drugu o roditeljskom odsustvu^[10]Council Directive 96/34/EC of 3 June 1996 on the framework agreement on parental leave concluded by UNICE, CEEP and the ETUC (Parental Leave Directive or Directive 96/34/EC).) kao i direktivu o nepunom radnom vremenu.^[11]Council Directive 97/81/EC of 15 December 1997 concerning the Framework Agreement on part-time work concluded by UNICE, CEEP and the ETUC. Direktiva o roditeljskom odsustvu je opozvana i zamenjena 2010. godine, kada su obezbeđeni mehanizmi za podsticanje muškaraca na roditeljsko odsustvo.^[12]Council Directive 2010/18/EU of March 2010 implementing the revised Framework Agreement on parental leave concluded by BUSINESSEUROPE, UEAPME, CEEP and ETUC and repealing Directive 96/34/EC. Međutim, 2017. godine je uveden evropski stub socijalnih prava, tj. niz načela i prava koji imaju za cilj da obezbede pravednije tržište rada i sisteme socijalne zaštite. ^[13]Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji (26. april 2017.). Evropska komisija predstavila evropski stub socijalnih prava. Dostupno … Continue reading Istovremeno, zahtevi nevladinih organizacija i sindikata za poboljšanim i modernizovanim pravnim okvirom u ovoj oblasti postali su sve učestaliji. ^[14]Rios, B. (18. jun 2018.). MEPs and NGOs urge ministers to reach deal on Work-Life Balance directive. Dostupno … Continue reading Kao odgovor na ove zahteve, Komisija je iste godine objavila predlog nove direktive, nakon čega je ona usvojena i stupila na snagu dve godine kasnije.^[15]Chieregato, E. (2020). A Work-Life Balance for All? Assessing the Inclusiveness of EU Directive 2019/1158. International Journal of Comparative Labour Law and Industrial Relations 36(1). … Continue reading

Kako to obično biva, predlog Komisije je ublažen tokom međudržavnih pregovora u Savetu EU i krajnji proizvod ne sadrži neke od najambicioznijih odredbi. Naime, direktiva sadrži odredbu o odsustvu negovatelja (najmanje pet dana odsustva godišnje), ali za razliku od prvobitnog predloga, ne zahteva od država članica da nadoknade zaradu onih koji odsustvuju radi pružanja nege. Kada je reč o roditeljskom odsustvu, nova direktiva produžava minimalni period roditeljskog odsustva koji se ne može prebaciti sa jednog roditelja na drugog, sa jednog na dva meseca, međutim, Komisija je zahtevala četiri meseca. Konačno, iako se Direktivom o ravnoteži između poslovnog i privatnog života roditelja i negovatelja proširuje pravo na traženje fleksibilnih radnih uslova na sve zaposlene roditelje sa decom do osam godina, kao i na negovatelje, ovo nije zakonska obaveza koja se mora izvršiti. Roditelj ili negovatelj ima pravo da zatraži takav aranžman, ali poslodavci nisu dužni da te zahteve uzmu u obzir.^[16]Ibid.

Dakle, iako ova direktiva predstavlja pozitivan pomak u poboljšanju ravnoteže između posla i privatnog života Evropljana i doprinosi postizanju šireg cilja rodne ravnopravnosti promovisanjem učešća žena na tržištu rada, ona samo propisuje minimalne standarde i ostavlja državama članicama značajnu slobodu u njihovom primenjivanju. U slučaju Srbije, to znači da će usvajanje evropskih pravila u ovoj oblasti imati samo dodatne pozitivne efekte.

Autori: Nebojša Lazarević, član Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU i suosnivač Centra za evropske politike (CEP), i Marija Ćirić, projektna asistentkinja u CEP-u.

Članak Roditeljstvo u Srbiji: Šta će biti kada postanemo deo EU se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Prošla je gotovo decenija otkako su Evropski parlament i Savet usvojili Direktivu o potrošačkim pravima (Direktiva 2011/83/EU). ^[1]Directive 2011/83/EU of the European Parliament and of the Council of 25 October 2011 on consumer rights, amending Council Directive 93/13/EEC and Directive 1999/44/EC of the European Parliament … Continue reading Ova direktiva, koju je Evropska komisija predložila 2008, izazvala je velike kontroverze i bila je predmet opsežne rasprave. Naime, Komisija se našla između dve vatre: s jedne strane privrednog lobija, a s druge strane lobija potrošača, a ponajviše Evropske potrošačke organizacije (BEUC). Komisija je želela da sjedini postojeće pravne tekovine EU (acquis communautaire) u oblasti zaštite potrošača, koje je dotad činio niz različitih direktiva, i pozvala je na potpuno usaglašavanje prava država članica sa pravom EU u ovoj oblasti.^[2]Evropska komisija (2008). Proposal for a Directive of the European Parliament and of the Council on Consumer Rights. Brisel, COM(2008) 614 final. Dostupno … Continue reading Cilj je bio da se pravne tekovine učine dobro uvezanim i da se dostigne jednak nivo zaštite potrošača širom Unije.^[3]Weatherill, S. (2012). “The Consumer Rights Directive: How and Why a Quest for ‘Coherence’ has (Largely) Failed.” Common Market Law Review 49. Str. 1279-1318.  Potpuna usaglašenost bi sprečila države članice da odstupaju od standarda propisanih novom direktivom^[4]BEUC (2010). The European Consumer Organization: The Consumer Rights Directive – How to Get It Right – Decision Makers’ Guide. Dostupno … Continue reading i samim tim omogućila jačanje jedinstvenog tržišta, što bi bilo od velike koristi evropskim trgovcima, za koje bi važili isti propisi širom Evrope.^[5]Grundmann, S. (2013). “The EU Consumer Rights Directive: optimizing, creating alternatives, or a dead end?” Rev. dr. unif. 18. Str. 98-127.  S druge strane, potrošački lobi zalagao se za mešovito ili „ciljano“ usaglašavanje, tj. za uvođenje minimalnih standarda koje države članice moraju da primene, uz mogućnost da ne umanjuju nacionalne standarde ako već prevazilaze one propisane Direktivom.^[6]Tokaji-Nagy, O. (2016). How the direct selling industry lobby influenced the Consumer Rights Directive: A case study on the impact of lobbying on EU law. Mastriht, Radni dokumetn Evropskog … Continue reading Drugim rečima, maksimalna harmonizacija mogla je da smanji nivo zaštite potrošača u državama članicama koje su već tada sprovodile stroža pravila od onih koje je odredila EU.^[7]Weatherill, S. (2012). “The Consumer Rights Directive: How and Why a Quest for ‘Coherence’ has (Largely) Failed” Common Market Law Review 49. Str. 1279-1318.

Na iznenađenje mnogih, Direktiva je po usvajanju u velikoj meri odražavala predlog BEUC. Konačni proizvod predstavljao je značajno skraćenu verziju predloga Komisije, gde su samo dve (manje značajne) od četiri tadašnje direktive potpuno usklađene i sjedinjene, dok su dve značajnije samo blago izmenjene.^[8]Tokaji-Nagy, O. (2016). How the direct selling industry lobby influenced the Consumer Rights Directive: A case study on the impact of lobbying on EU law. Mastriht, Radni dokumetn Evropskog … Continue reading ^[9]Weatherill, S. (2012). “The Consumer Rights Directive: How and Why a Quest for ‘Coherence’ has (Largely) Failed.” Common Market Law Review 49. Str. 1279-1318  Ono što je posebno interesantno kod ovog slučaja jeste činjenica da je tako velika krovna organizacija koju čine 42 različite interesne grupe (nacionalne asocijacije potrošača iz 32 evropske zemlje)^[10]BEUC (2018). Who we are. Dostupno na: https://www.beuc.eu/about-beuc/who-we-are i koja zastupa javni interes uspela da nadjača organizovaniji i, u krugovima evropskih elita, cenjeniji privredni lobi.

U tom smislu, uspešno lobiranje BEUC u vezi s Direktivom o potrošačkim pravima predstavlja veliko dostignuće i „pobedu“ za evropske potrošače. Snaga ove organizacije može se pripisati raznim faktorima, ali ono što je bez sumnje igralo značajnu ulogu jeste finansiranje koje je BEUC dobila kroz grantove EU (1,3 miliona evra godišnje u periodu između 2008. i 2012. godine).^[11]Van Dijk Management Consultants and ICF GHK (2013). Evaluation of EU financial contributions to EU-level consumer organizations (BEUC) – 2007-11. (Brisel: Van Dijk Management Consultants).  S obzirom na povoljnu finansijsku situaciju, BEUC je bila u stanju da sprovede razne aktivnosti i uključi se u rasprave o Direktivi. Štaviše, BEUC je uspela da dostigne status najuglednije i najprimećenije potrošačke organizacije u EU^[12]Ibid.  i da kao takva utiče na proces „iznutra“, pružajući Komisiji kredibilne informacije o ovoj temi u cilju kvalitetnog kreiranja javnih politika.^[13]Hix, S. i B. Høyland (2008). The Political System of the European Union. (Basingstoke: Palgrave Macmillan).

Usvajanjem ovakve Direktive, pokazalo se zaista mogućim da u odlučivanju na nivou EU prevlada javni, a ne privatni interes. Nažalost, gotovo je nemoguće zamisliti da u Srbiji organizacija koja zastupa interese potrošača poseduje takvu snagu i vrši jednako značajan uticaj na domaće donosioce odluka. Ipak, s obzirom na trenutni položaj srpskih potrošača, takav scenario je preko potreban.

U Srbiji je unutar procesa pravne harmonizacije sa acquis communautaire doneto nekoliko zakona kojima se štite potrošači. Oni uvode pravila zaštite potrošača po ugledu na evropsko zakonodavstvo, ali ta pravila u praksi nisu uvek efektivna.^[14]rotić, D. (2020). „Zaštita potrošača u Srbiji: koji su mogući pravci napretka?“ Centar za evropske politike (Beograd). Dostupno … Continue reading Položaj potrošača u Srbiji nije najpovoljniji, posebno u pogledu stvarne mogućnosti da zaštite svoja prava u konkretnim situacijama kada se javljaju njihove povrede ili ograničenja u postupcima trgovaca. Najčešći problemi sa kojima se potrošači suočavaju odnose se na izostanak volje trgovaca da postupe po reklamacijama na robu ili uslugu. Takođe su česte nepoštene poslovne prakse i nepravične ugovorne odredbe, kao i kršenja obaveza trgovaca koji su pružaoci usluga od opšteg ekonomskog značaja.

Kada je reč o sudskoj zaštiti prava potrošača, sudski postupak je relativno dug, pravno nepredvidljiv i skup, a vansudsko rešavanje sporova se primenjuje izuzetno retko.^[15]Ibid.  Za razliku od gorepomenutog evropskog primera, zbog nedostatka adekvatnih stručnih i tehničkih resursa, u Srbiji ne postoji dovoljno jaka potrošačka organizacija ili koalicija koja bi mogla da pruži pravnu pomoć i podršku potrošačima, iako se nekoliko njih ističe. Dodatno, postojeći model finansiranja ovih organizacija iz javnih sredstava jedan je od najznačajnijih faktora stagnacije u širenju potrošačkih organizacija, jer obezbeđuje samo minimum sredstava za funkcionisanje ograničenog broja organizacija. Kao jedan od potencijalnih finansijskih izvora za njihov rad jeste budžet jedinica lokalne samouprave. Međutim, iako lokalnoj samoupravi treba da bude u interesu da pruža tematski orijentisanu podršku u oblasti zaštite potrošača, naročito u vezi sa pružanjem komunalnih usluga, takva podrška je u proteklom periodu bila gotovo neprimetna. Jedinice lokalne samouprave ne samo da propisuju uslove pružanja komunalnih usluga, već su i osnivači i vrše nadzor nad radom javnih komunalnih preduzeća, a upravo se u toj oblasti javlja veliki broj potrošačkih prigovora, kao i postupaka prinudne naplate u komunalnim predmetima. Odatle potreba za adekvatnom pravnom pomoći iz ugla prava potrošača na lokalnom nivou.^[16]Ibid.

Prema tome, problem zaštite prava potrošača u Srbiji nije toliko pravni okvir, već mehanizmi koji obezbeđuju njegovu primenu u praksi. Pored jačanja potrošačkih organizacija, jedan od predloga za unapređenje postojećeg stanja u pogledu primene prava potrošača jeste uvođenje institucije potrošačkog ombudsmana, tj. Zaštitnika potrošaa.^[17]Ibid.  Institucija potrošačkog ombudsmana već postoji u pojedinim državama članicama EU, te ova tela mogu da služe kao modeli po kojima bi se uspostavila slična institucija i kod nas. Zaštitnik potrošača bi popunio prazan prostor između obraćanja trgovcu i sudu; on bi reagovao po potrošačkim prigovorima i davao naloge trgovcima da otklone povrede koje su uočene u njihovoj poslovnoj praksi.^[18]Danas Online (2020). CEP: Zaštitnik potrošača – štit od svemoćnih trgovaca. Dostupno na: https://www.danas.rs/ekonomija/cep-zastitnik-potrosaca-stit-od-svemocnih-trgovaca/ Ovakav model bi mogao da obezbedi viši stepen zaštite prava potrošača u pojedinačnim slučajevima i samim tim doprinese rešavanju jednog od ključnih problema u aktuelnoj praksi. Treba, naravno, izbeći nekoliko klasičnih zamki koje su ponekad odlikovale slična tela u Srbiji u poslednjih 20 godina – nemogućnost da sankcionišu uočene nepravilnosti, nedostatak ovlašćenja da efikasno istražuju povrede, budžetska ograničenja i zavisnost od Vlade… A prilika da se sve ovo uradi je upravo sada, u prvih 100 dana od formiranja Vlade.

Autori: Nebojša Lazarević, član Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU i suosnivač Centra za evropske politike (CEP), i Marija Ćirić, projektna asistentkinja u CEP-u.

Fotografija: https://blog.mateada.com/

Članak Zaštitnik potrošača – karika koja nedostaje se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Dvadesetog jula ove godine, doajen evropskih integracija Žak Delor slavi svoj 95. rođendan. Dragi Žak Delor, svi smo ponosni na legat koji ste ostavili Evropi. Srećan rođendan i pozdrav iz Srbije!

U vreme neizvesnosti unutar Evropske unije (EU), njenog nedovršenog proširenja, zbunjenosti među državama Zapadnog Balkana, možda je vreme da se setimo čoveka koji je, u nimalo lakšim okolnostima, uspeo da ostavi neizbrisiv pečat u političkoj istoriji Evrope. Dovršavanjem jedinstvenog tržišta i formalnim uspostavljanjem EU i Evropske monetarne unije (EMU), zaslužio je duboko poštovanje svih nas koji se bavimo evropskim integracijama, bez obzira na to da li živimo u državama članicama EU ili u zemljama koje su još u čekaonici kao kandidati.

Delor je imenovan za predsednika Evropske komisije 1985. i tu funkciju je obavljao u tri mandata, sve do 1995. godine.^[1]Naša Evropa, Institut Žak Delor. Full Biography of Jacques Delors. Dostupno na: http://institutdelors.eu/wp-content/uploads/2018/01/full-biography-jd.pdf I danas se smatra predsednikom i liderom koji je doneo neke od najinovativnijih promena u ovu instituciju, a time i u Evropsku uniju.^[2]Ross, G. i J. Jenson (2017). “Reconsidering Jacques Delors’ leadership of the European Union.” Journal of European Integration 39(2). Str. 13-127. DOI: 10.1080/07036337.2016.1277718 Njegov jedinstveni stil liderstva i sposobnost da ujedini različite države članice i suprotstavljene strane oko zajedničkog cilja izdvajaju ga od većine njegovih prethodnika i naslednika. Svakako, stvaranje jedinstvenog tržišta i formiranje EMU, kao i formalno osnivanje EU, spadaju u najznačajnija postignuća njegovog mandata. A sve što je prethodilo i doprinelo ovim ishodima pokazuje kakav je izvanredan vođa Delor bio.

Mnogi smatraju da je Delor otelotvorenje „koncepta dualnog liderstva“,^[3]Ibid. tj. lider jedne nadnacionalne institucije koji je istovremeno sposoban da deluje u međuvladinom prostoru. Takva strategija se prvi put pokazala uspešnom 1985. godine kada je predstavljen program za jedinstveno tržište. Nakon što je Komisija objavila „Belu knjigu o kompletiranju unutrašnjeg tržišta“, došao je red na države članice da pregovaraju o pitanju jedinstvenog tržišta. Kao i u većini slučajeva međuvladinog donošenja odluka, očekivalo se da problemi kolektivnog odlučivanja mogu zaustaviti proces i onemogućiti konsenzus. Međutim, s obzirom na reputaciju koju je Delor gradio u prošlosti kao francuski ministar ekonomije i finansija, čiji su ekonomski potezi obezbedili sredstva za prevazilaženje „evroskleroze“, tj. perioda stagnacije evropskih integracija između 1960-ih i 1980-ih godina,^[4]Awesti, A. (2009). “The Myth of Eurosclerosis: European Integration in the 1970s.” L’Europe en Formation n^o 353-354. Str. 39-53. ISSN 0014-2808 uspeo je da pridobije podršku Francuske i Nemačke za svoje inicijative u vezi s jedinstvenim tržištem, a preko njih i podršku ostalih država članica.^[5]Ross, G. i J. Jenson (2017). “Reconsidering Jacques Delors’ leadership of the European Union.” Journal of European Integration 39(2). Str. 13-127. DOI: 10.1080/07036337.2016.1277718 Ipak, poverenje evropskih lidera nije stekao isključivo svojim ekonomskim potezima, već i svojom ideologijom i stavovima. Delor je bio socijalni katolik koji je tokom 1970-ih pomagao francuskom predsedniku Miteranu u reorganizaciji levice. Zahvaljujući sposobnosti da premosti jaz između suprotstavljenih frakcija Socijalističke partije stekao je poštovanje tadašnjeg predsednika.^[6]Ibid. Štaviše, kao socijalni katolik, Delor je uspeo da nađe zajednički jezik i sa nemačkim kancelarima, hrišćanskim demokratama, i na taj način učvrsti francusko-nemačko partnerstvo.^[7]Ibid.

Pored Delorovog povoljnog položaja u međunarodnoj zajednici, za ispunjenje njegovih ambicija zaslužan je i njegov dvojaki pristup rukovođenju: preduzetnički i intelektualni.^[8]Ibid. Delorovo preduzetničko vođstvo podrazumeva njegovu sposobnost da, zahvaljujući svojim pregovaračkim veštinama, definiše probleme i da se prilagodi okolnostima koje se neprestano menjaju, sve u cilju postizanja željenog cilja.^[9]Young, O. (1991) u Van Assche, T. (2005). “The Impact of Entrepreneurial Leadership on EU High Politics: A Case Study of Jacques Delors and the Creation of EMU.” Leadership 1(3). Str: … Continue reading S druge strane, intelektualni pristup se ogleda u načinu na koji je približavao određena pitanja ostalim učesnicima u pregovorima i pomagao im da prevaziđu zastarele pristupe istim.^[10]Ross, G. i J. Jenson (2017). “Reconsidering Jacques Delors’ leadership of the European Union.” Journal of European Integration 39(2). Str. 13-127. DOI: 10.1080/07036337.2016.1277718 Pre objavljivanja „Bele knjige“, Delor je već obišao evropske prestonice, polako pripremajući državne lidere za ono što sledi i šireći ideje jedinstvenog tržišta i EMU.^[11]Ibid. Na taj način je uspeo da neutralizuje opoziciju pre samog početka pregovora. Tokom pregovora, Komisija je pomogla uključenim stranama da pronađu kompromis, tako što im je pokazala da je realizacija ideje o unutrašnjem tržištu u svačijem interesu.^[12]Ibid.

Naravno, Delor to nije mogao sâm da postigne, već je imao podršku svog kabineta, čiji su članovi svoje strategije kasnije opisali koristeći metafore bicikla i ruske babuške.^[13]Ibid. Prva strategija podrazumeva da kada jednom započne put (ka daljoj integraciji), bicikl se mora kretati u punoj brzini kako ne bi pao. Ukoliko bi pao, njegovo podizanje i ponovno pokretanje bilo bi izuzetno teško.^[14]Ibid. Druga strategija nalaže da svaki korak procesa integracije treba da sadrži začetak sledećeg, kako bi se unapred osigurala podrška i ojačao položaj Komisije u odnosu na ostale pregovarače.^[15]Ibid. Ove metode su se prvi put pokazale uspešnima kada je 1986. potpisan Jedinstveni evropski akt. Uspeh se nastavio i tokom rasprava Evropskog saveta, što je konačno rezultiralo uspostavljanjem jedinstvenog tržišta 1993. godine.

Pored jedinstvenog tržišta, Delor i njegov kabinet uspeli su da ožive ideju i entuzijazam povodom monetarne unije, što je u velikoj meri doprinelo uspostavljanju EMU.^[16]Van Assche, T. (2005). “The Impact of Entrepreneurial Leadership on EU High Politics: A Case Study of Jacques Delors and the Creation of EMU.” Leadership 1(3). Str. 279-298. DOI: … Continue reading Iako su različiti faktori uticali na to, najznačajniju ulogu je odigrao sam Delor kao i njegov ‘preduzetnički’ pristup. Prvo je postavio EMU na spisak prioriteta Komisije, čime je svoj glas za osnivanje monetarne unije dodatno ojačao, obraćajući se zainteresovanim stranama kroz jednu nadnacionalnu instituciju.^[17]Ibid. Komisija je postala jedan od najvećih zagovornika EMU i promovisala je ovaj projekat kao neophodnu dopunu jedinstvenog tržišta. Delor je potom, 1988. godine, uz pomoć kancelara Kola i predsednika Miterana, postavljen za predsednika Odbora za proučavanje ekonomske i monetarne unije, poznatijeg kao Delorov odbor.^[18]Evropska centralna banka (2020). The Delors Committee (1988-1989). Dostupno na: https://www.ecb.europa.eu/ecb/access_to_documents/archives/delors/html/index.en.html Unutar ove grupe, koju su činili stručnjaci i guverneri centralnih banaka zemalja članica EU, naišao je na snažno protivljenje svojim idejama, ali je na kraju, zahvaljujući gorepomenutim metodama, uspeo da formira čvrsto partnerstvo sa članovima Odbora i preoblikuje njihove stavove u vezi s EMU. Međusobno uvažavanje se posebno pokazalo kada su 1989. godine guverneri jednoglasno usvojili „Delorov izveštaj“, ključni dokument koji je predočio pristup stvaranju EMU.^[19]Van Assche, T. (2005). “The Impact of Entrepreneurial Leadership on EU High Politics: A Case Study of Jacques Delors and the Creation of EMU.” Leadership 1(3). Str. 279-298. DOI: … Continue reading Međuvladine konferencije, na kojima se detaljno raspravljalo o izveštaju, održane su 1990. godine. Delovi „Delorovog izveštaja“ su izmenjeni i dopunjeni, s obzirom da su neke od zemalja članica, uključujući Veliku Britaniju i Nemačku, izrazile zabrinutost zbog potencijalnog gubitka suvereniteta.^[20]Ibid. Delor je i ovoga puta morao da iskoristi svoje pregovaračke veštine i pristup evropskoj političkoj eliti kako bi njegov izveštaj zadržao ulogu nacrta i osnove za EMU, koja je konačno uspostavljena u Mastrihtu 1992. godine.^[21]Ibid.

S obzirom na svoja dostignuća, Delor i danas važi za jednog od najuticajnijih predsednika Evropske komisije. Njegov inovativni i strateški način razmišljanja i vođstva omogućili su mu da prevaziđe inače ograničeni položaj Komisije u institucionalnom sistemu EU.^[22]Ross, G. i J. Jenson (2017). “Reconsidering Jacques Delors’ leadership of the European Union.” Journal of European Integration 39(2). Str. 13-127. DOI: 10.1080/07036337.2016.1277718 Njegov bicikl se konstantno kretao, donoseći neke od najznačajnijih događaja u procesu evropskih integracija. To se, međutim, ne može reći za mnoge druge predsednike Komisije, bilo da je reč  o njegovim prethodnicima ili naslednicima. Nakon njegovog mandata, mnoge države članice su se plašile imenovanja „novog Delora“ koji bi ih konstantno pobeđivao u pregovaračkoj igri,^[23]Ibid. ali je možda upravo to trenutno potrebno EU. Vođa koji je sposoban da premosti podele unutar Unije i ponovo pokrene bicikl integracije.

U današnje doba, sa razvojem Bregzita, migrantske krize, porastom nacionalizma i populizma širom Evrope i, naravno, izbijanjem pandemije koronavirusa i svim posledicama koje ona nosi, ne smemo zaboraviti da prosečan posmatrač 1980-ih godina isto tako nije gajio optimizam da će evropske integracije uspeti. Ponekad je jedino potrebna prava osoba, u pravo vreme, na pravom mestu.

Dragi Žak Delor, svi smo ponosni na legat koji ste ostavili Evropi. Srećan rođendan i pozdrav iz Srbije!

Autor je član Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU i suosnivač Centra za evropske politike. 

Fotografija: Paul Grover / The Telegraph

Članak Najlepše želje Žaku Deloru iz Beograda! se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Istovremeno, u državama u tranziciji se, usled nedovoljno razvijenih eksternih mehanizama kontrole i neafirmisanosti koncepta finansijske odgovornosti vlasti, javlja pojačana potreba za uključivanjem građana i civilnog društva u nadzor nad javnim finansijama. Ova Studija, oslanjajući se na široku komparativnu praksu i domaća iskustva, istražuje na koji način je moguće pomiriti ove potrebe u kontekstu eksterne revizije u Republici Srbiji i pruža konkretne preporuke za Državnu revizorsku instituciju Srbije u pogledu obezbeđivanja učešća građana i civilnog društva u procesu eksterne revizije.

Ovaj siže je izrađen uz studiju istoimenog naziva. Autori ove studije su Milena Lazarević, Nebojša Lazarević, Amanda Orza, Miloš Đinđić i Svelana Đuković.

Članak Civilno društvo i građani u procesu eksterne revizije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Sprovođenjem politike konkurencije obezbeđuje se unapređenje ekonomske efikasnosti tržišnih aktera i optimizacija alokacije resursa,čime se deluje blagotvorno na privredni rast i produkti vnost učesnika na tršištu.

Takmičenje ponuđača na tržištu generalno uti če na formiranje nižih cena, kvalitetnijih i raznovrsnijih dobara i usluga za potrošače, kao i na povećanje proizvodnje odnosno stvaranje održivih radnih mesta. Pritom, funkcionalna konkurencija je garant uspešnih evropskih integracija, ne samo u pogledu ispunjenja formalnih uslova već i uspešnog delovanja Srbije kao buduće države članice.

Studija „Politika konkurencije u Srbiji – u čemu je problem?“ pruža suštinski uvid u postojeće stanje pomenute politike u Srbiji i daje proporuke za dalja poboljšanja u svetlu daljeg procesa pristupanja EU.

Članak Politika konkurencije u Srbiji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Srbija se suočava sa brojnim izazovima u reformi politike zaštite životne sredine. Takvi izazovi povezani su sa procesom evropskih integracija, s obzirom na visoke standarde EU u ovoj oblasti sa kojima Srbija mora da se usaglasi kako bi postala punopravna članica.

Jedna od ključnih mera politike zaštite životne sredine na koju treba obratiti pažnju, jeste procena uticaja projekata i planskih dokumenata na životnu sredinu. Pomoću procene uticaja, obezbeđuje se da nadležni organ donese kvalitetniju odluku zasnovanu na što više informacija. Na taj način, sprečavaju se odnosno smanjuju negativni efekti projekata i planskih dokumenata po životnu sredinu. Učešće javnosti je ključni element postupka, putem kojeg se obezbeđuje protok informacija od civilnog društva ka nadležnom organu i garantuje transparentnost i legitimnost donetih odluka. Usklađenost srpskih propisa i institucionalnih rešenja sa evropskim standardima u pogledu procene uticaja do sada je osporavano kako u Srbiji, tako i od strane EU.

Kako bi se utvrdilo tačno stanje u vezi sa implementacijom procene uticaja, sprovedeno je sveobuhvatno istraživanje implementacije Direktive o proceni uticaja (PU) i do određene mere Direktive o strateškoj proceni uticaja (SPU) u Srbiji, pre svega na lokalnom nivou. Fokus istraživanja bio je na institucionalnim pitanjima i učešću javnosti u postupku. Pored implementacije, određena pažnja posvećena je harmonizaciji srpskih propisa sa propisima EU.

Članak Implementacija procene uticaja na životnu sredinu u Srbiji u kontekstu EU integracija se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Cilj studije je istraživanje postojećeg stanje politike konkurencije u Srbiji, identifikacija i razmatranje ključnih prepreka i nedostaka koji otežavaju potpunu i adekvatnu primenu pravila zaštite konkurencije i davanje preporuka za unapređenje politike konkurencije.

Preporuke su pre svega namenjene donosiocima odluka u procesu kreiranja politike i zakonodavstva u oblasti zaštite konkurencije, kao i onima koji su odgovorni za pravilnu primenu važećeg pravnog okvira. Fokus studije je na pravilima zaštite konkurencije i njihovoj primeni, dok je oblast kontrole državne pomoći, obuhvaćena u meri u kojoj neophodno razumevanju njenog značaja u kontekstu izgradnje funkcionalnog sistema u skladu sa standardima EU.

Studija javne politike je dostupna ovde.

Siže javne politike je dostupan ovde.

Članak Politika konkurencije u Srbiji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

U procesu evropskih integracija, Srbija mora da ispuni minimalne standarde EU u vezi sa postupkom procene uticaja industrijskih i infrastrukturnih projekata i planskih dokumenata na životnu sredinu. Reč je o postupcima od izrazitog značaja za prevenciju i smanjenje štetnih efekata ljudskih aktivnosti po životnu sredinu.

Kakva su postojeća institucionalna rešenja i kapaciteti javne uprave u pogledu implementacije procene uticaja? U kojoj meri javnost učestvuje u postupku? Da li je implementacija procene uticaja u Srbiji usklađena sa evropskim standardima? Studija na osnovu temeljne analize pruža odgovor na ova i povezana pitanja sa fokusom na procenu uticaja projekata na lokalnom nivou i nudi preporuke za dalje unapređenje postupka.

Studija je izrađena u okviru projekta „Misli – delaj – utiči“ koji zajednički sprovode Centar za evropske politike, Ekološki centar „Stanište i organizacija Srbija u pokretu. Projekat finansira ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i sufinansira Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine Vlade Republike Srbije.

Preuzmite studiju i siže.

Članak Implementacija procene uticaja na životnu sredinu u kontekstu evropskih integracija se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Bez obzira na stalni porast privredne saradnje sa Evropskom unijom i državama bliskog susedstva, koje su takođe u procesu pristupanja uniji, u našoj javnosti a pre svega medijima, često se ističe da je upravo saradnja sa trećim zemljama onaj ključni činilac i „šansa“ za pokretanje privrednog razvoja.

Ne sporeći značaj saradnje sa trećim tržištima, bitno je istaći da će Srbija, kao kandidat za članstvo, morati da redefiniše ekonomske i političke odnose sa trećim državama na način da to odgovara zajedničkim politikama koje države članice sprovode u evropskom okviru. Ova redefinicija odnosa ne mora nužno biti ni izazovna ni dramatična, ukoliko političari, privrednici i eksperti pokrenu zamajac reformi na vreme, kako bi se država pripremila, a interesi Srbije zaštitili na konstruktivan način.

Svrha ove studije je upravo da ponudi prvu informaciju o sadržaju pregovora u poglavlju 30, i ponudi osnovu za početak javne debate o ovim pitanjima. U njoj su na sažeti način izneti osnovni izazovi i nedoumice koji nas kao državu čekaju tokom pregovora. Publikacija takođe predstavlja i prvi proizvod partnerstva i zajedničkog rada Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond) i Centra za evropske politike (CEP), na podršci i praćenju pregovora u poglavlju 30 u sledećem periodu.

Članak Uvod u pregovore Srbije sa EU u okviru poglavlja 30 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Kreiranje politika, njihova primena, kao i način merenja ostvarenih rezultata spadaju u ključna pitanja koja su u ranijem periodu bila zanemarena. Upravo je to tema studije ,,Kreiranje politike i pregovori za pristupanje EU: kako do rezultata za Srbiju”.

Prenosimo u celosti komentar Nebojše Lazarevića, direktora CEP-a za list Politika:

Sistem s teško primenjivim zakonima

Vlast počinje da shvata da je postojeći sistem kreiranja (javnih) politika neodrživ 

Zakon o zaštiti konkurencije može da posluži kao primer kako se u Srbiji kreiraju javne politike. Prvi ovakav propis donesen je u drugoj polovini 90-ih i nikada nije zaživeo, kako su tada voleli da kažu. Godine 2005. donesen je potpuno novi zakon, za koji je i pre donošenja, površnom analizom, bilo jasno da neće biti primenjiv (novi termin za istu stvar). Sve mane tog propisa otklonjene su zakonom iz 2009, ali je usledila partijska preraspodela mesta u Komisiji za zaštitu konkurencije, pa je rezultat primene najnovijeg, primenjivog zakona – isti. I ovaj je zakon izmenjen prošle godine, a promene u realnosti zaštite konkurencije u Srbiji još nema.

Slična je situacija i sa Zakonom o zaštiti potrošača – donesena su svojeveremeno tri zakona – 2002., 2005. i 2010. – a najnoviji je u skupštinskoj proceduri.

Centar za evropske politike (CEP) predstavio je pomenutu studiju u Briselu, u debati organizovanoj u saradnji sa think tank organizacijom European Policy Centre (EPC). Pored ostalih, u debati su učestvovali: Lazar Krstić, ministar finansija Republike Srbije, i Srđan Majstorović, zamenik direktora Kancelarije za evropske integracije. Ministar je naveo da bi ministarstvo koje on vodi imalo i te kakve koristi od veće koordinacije između aktera u procesu kreiranja (javnih) politika. Ministarstvo finansija sada ,,vadi kestenje iz vatre” koje se u vatri nalazi upravo zbog izostanka bilo kakvog činjenično zasnovanog kreiranja javnih politika, kako u sferi ekonomije i finansija tako i u drugim oblastima. Ministar primećuje da smo ,,udarili u zid dosadašnjim sistemom kreiranja politika’’, ako se uopšte može reći da je takav sistem i postojao. On je istakao da je Vlada sada na početku novog ciklusa politike, da je u fazi planiranja i da je vreme da se počne sa radom.

Na osnovu izjave ovog ali i drugih funkcionera i političara čini se izvesnim da vlast počinje da shvata da je postojeći ,,sistem’’ kreiranja (javnih) politika neodrživ. S druge strane, rezultati poslednjih parlamentarnih izbora obezbeđuju politički kapacitet za rešavanja ovog problema. Naravno, ključno pitanje na koje ćemo odgovor dobiti u skorijoj budućnosti je: Da li za to postoji politička volja? Naše iskustvo pokazuje da reformi nema bez nedvosmislene političke volje. Do sada smo, s jedne strane, imali realnu potrebu za unapređenjem kvaliteta procesa kreiranja politika, kao i načelnu spremnost državnih organa za to. S druge strane, evidentan je izostanak političkog dogovora koalicionih partnera, odnosno izostanak političke volje. Može se reći da će konstituisanjem Narodne skupštine i formiranjem nove vlade svi uslovi za unapređenje sistema i procesa kreiranja (javnih) politika biti ispunjeni. Jedino će biti otvoreno pitanje postojanja ili nepostojanja političke volje u najuticajnijoj partiji – Srpskoj naprednoj stranci. Evidentno je da će nova vlada imati jakog predsednika, ali to ne mora nužno da znači snažan centar vlade i dobru koordinaciju javnih politika.

Komentar možete pročitati na internet stranici lista Politika.

Članak Sistem s teško primenjivim zakonima se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Prenosimo u celosti komentar Nebojše Lazarevića, direktora CEP-a, za list Politika.

Da li u Srbiji (a i u drugim državama Zapadnog Balkana) uopšte možemo govoriti o postojanju tržišne ekonomije kako je definiše EU?

Od država kandidata za članstvo u EU zahteva se ispunjavanje niza kriterijuma, koji se uobičajeno kategorizuju kao politički, ekonomski i pravni. Mnogo je toga rečeno o ovim tzv. kopenhaškim kriterijumima, ali se u dosadašnjem procesu pristupanja Srbije najviše govorilo o političkim aspektima i o izazovima harmonizacije domaćeg prava sa stotinama hiljada stranica evropskog „akija”. Za ekonomske kriterijume nekako se olako pretpostavlja da će biti ispunjeni samo ako nastavimo da radimo na makroekonomskoj stabilnosti, da „privlačimo investicije” i „giljotiniramo suvišne propise”. Malo je bilo ozbiljnih rasprava o strukturnim problemima srpske privrede koji je suštinski čine netržišnom, nekonkurentnom i tromom. Tek poslednjih meseci, uz saznanje da je broj zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji za 20 odsto viši nego što je procenjivano, počeli smo ozbiljnije da razmišljamo o strukturi naše privrede.

S tim u vezi nameće se pitanje kako smo došli do ovakve ekonomije u državi koja tvrdi da je na kraju procesa tranzicije. Da li u Srbiji (a i u drugim državama Zapadnog Balkana) uopšte možemo govoriti o postojanju tržišne ekonomije kako je definiše EU? Ako bismo tvrdili da sama činjenica da više ne živimo u centralnoplanskoj (dogovornoj) ekonomiji nužno podrazumeva postojanje tržišne privrede, počinili bismo grešku opasnog pojednostavljenja problema.

Rekao bih da uzrok današnjem stanju u ekonomiji možemo potražiti u nasleđu socijalističke privrede i „antikonkurentske” kulture koja je u njoj izgrađena. Tokom tog perioda smatralo se sastavnim delom socijalističkog morala da se s „konkurentima”,to jestdrugim „udruženim radnicima”, usaglase, provere i dogovore cene i drugi uslovi prodaje ili nabavke. Kad se ovakvom „tržištu” dodaju giganti, svojevrsni socijalistički imaoci dominantnog položaja i konstantan rad države na stvaranju konglomerata (na primer, takozvani SOUR– složene organizacije udruženog rada iliti svojevrsne mešavine kartela i velikih igrača s dominantnim položajem), dolazi se do slike tržišta koje je namerno kartelisano i u kojem svaki učesnik „odozgo” dobija svoj „deo kolača”. U toj slici netržišno ponašanje nije incident već pravilo.

Imajući u vidu potpunu pasivnost države da u temelju rešava ovakve strukturne i kulturološke probleme, ne iznenađuje činjenica da se privrednici Srbije i danas čude nad antimonopolskim pravilima EU, sadržanim i u domaćem Zakonu o zaštiti konkurencije,koji sankcionišu ovakvo dogovaranje čak i ako je prećutno. Na njihovu „sreću”,loša implementacija antimonopolskih pravila kod nas je praćena još lošijom primenom propisa o zaštiti potrošača.

Ovome treba dodati političku i ekonomsku prošlost država regiona, a u slučaju Srbije ne samo monopolizaciju u planskoj ekonomiji, ekonomske sankcije i ratni period već i neodređenu i večitu privatizaciju koja je stvorila sistem klijentelističko-patronskih odnosa. Zato se može reći da živimo u tranzicionoj privredi koja više podseća na feudalizam nego na ekonomiju slobodnog tržišta. U ovakvoj konstelaciji vlast je svojim štićenicima, „vlasteličićima”,delila određena prava kao što su specijalan tretman pri uvozu i izvozu, određeni prostor na tržištu, sprečavanje nadzora (inspekcije, suda, carine, poreskih organa), dok je njihovu konkurenciju primoravala da posluje legalno, čineći je tako nekonkurentnom.

No, udar konkurencije iz EU nije čekao prijem Srbije u članstvo, već je nastupio posle prvog talasa liberalizacije tržišta tokom 2001, a potom i usled primene Prelaznog trgovinskog sporazuma 2009. godine, pa situacija u srpskoj privredi danas nije tako beznadežna. Ona se već suočila s pritiscima spoljne konkurencije i zbog toga je većina ekonomskih aktera koji nisu sposobni da se nose sa silama tržišta EU već eliminisana ili je na izdisaju.

Pitanje koje ostaje za diskusiju jeste da li su učesnici na politizovanom, monopolističkom tržištu u Srbiji – koji i danas igraju po navedenim pravilima, bez kulture konkurentskog ponašanja – sposobni da prevaziđu sopstveno nasleđe, prihvate činjenicu da je njihov netržišni pristup neprihvatljiv u privredi koja se integriše u jedinstveno tržište EU i promene ponašanje tako što će usvojiti pravila poslovanja Evropske unije.

Direktor Centra za evropske politike, magistar prava EU

Nebojša Lazarević

Komentar možete pročitati internet stranici lista Politika.

Članak Nekonkurentnost srpske privrede se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.