Na početku, stoga, valja krenuti od razmatranja ukupne desetogodišnje trgovinske razmene Kine i Srbije koja je prikazana na grafikonu 1. Ono što se može primetiti jeste da je izvoz Srbije u ovu azijsku zemlju zaista povećan, ali samo uslovno. Ova uslovnost dolazi iz same suštine ovog povećanja jer kada se pogledaju apsolutne cifre jednostavnom matematikom se može izračunati da ništa povećano za mnogo puta daje ništa iliti poznato pravilo da množenje nulom i nema puno smisla. To potvrđuje sam podatak da iako povećan za mnogo puta, izvoz u Kinu prošle godine nije uspeo da dostigne ni punih 2% ukupnog srpskog izvoza. Dakle, ili je neko bežao sa časova matematike u trećem razredu osnovne škole ili je iskoristio jedan podatak zarad manipulacije javnosti, to ostaje čitaocima na prosuđivanje.

Dalje, treba biti objektivan i primetiti da je uvoz iz Kine u istom periodu takođe zabeležio rast i to dosta brže nego toliko spominjani izvoz. Posledično je zabeležen i rastući trgovinski deficit po prosečnoj godišnjoj stopi od 7% što predstavlja vrlo ozbiljan problem. Iako roba koja dolazi iz Kine ima izgrađenu konkurentsku prednost svuda u svetu, trgovinski deficit sa ovom zemljom je prošle godine dostigao čak 43% ukupnog srpskog deficita u trgovini sa svetom. Ovo je nimalo pozitivan podatak pa se ne treba puno hvaliti trgovinskim ,,uspesima’’ već zasući rukave i kreirati politike koje će doprineti ublažavanju ovog jako negativnog trenda.

No, ukoliko uzmemo u obzir da je za srpsku ekonomiju i jako skroman izvoz u Kinu značajan, kao i da retko koja ekonomija u svetu nema deficit u trgovini sa Kinom, nastavak analize trgovinskih odnosa dve zemlje je moguć i na još jednom, dubljem, nivou. S tim u vezi, osnovno pitanje na koje ovde tražimo odgovor jeste na koji način izvoz u Kinu odslikava ekonomski napredak srpske privrede u prošloj deceniji, kako se to često korelira u izjavama zvaničnika. Iako možda na prvi pogled kompleksan, odgovor na ovo pitanje je sadržan na grafikonu 2. Naime, pažljivim posmatranjem trendova i kompozicije izvoza može se doći do dve informacije – jedna je loša, a druga, još gora.

Da pođemo od uslovno rečeno manjeg problema: samo četiri proizvoda su činili okosnicu srpskog izvoza u posmatranom periodu – duvan, drvo, bakar i ruda bakra. Naime u prvih šest godina posmatranog perioda prerađeni duvan (cigarete) su diktirale tempo povećanja ukupnog srpskog izvoza u Kinu i činile njegov ubedljivo najveći deo. U narednom periodu od dve godine relativni i apsolutni značaj duvanskih proizvoda za srpski izvoz opada ali zajedno sa proizvodima od drveta (neobrađeno i prosto obrađeno) čine osnovu izvoza u ovu azijsku državu. Od 2019. godine se dešava eksplozija srpskog izvoza ali se ponovo sve svodi na jedan proizvod – u ovom slučaju bakar. Ovakav razvoj događaja nije slučajan jer ako se podsetimo krajem 2018. godine je dogovoreno strateško partnerstvo sa kineskim Zijinom za preuzimanje upravljanja i većinskog vlasništva u RTB Boru koji predstavlja najveći kompleks za proizvodnju i preradu bakra u Srbiji. Dakle, ona loša informacija je da celokupno povećanje izvoza dolazi isključivo od jednog proizvoda (bakra), kojeg pritom izvozi na kinesko tržište kompanija u većinskom vlasništvu kineskog investitora. Ovako postavljeni trgovinski odnosi posledično ostavljaju jako malo prostora za direktni pozitivan efekat na srpski budžet jer osim naplate rudne rente od iskopanog bakra malo šta se može pripisati kao doprinos budžetu koji dolazi od srpskog izvoza u Kinu.

Kada se pogleda kompozicija izvoza, onaj drugi, još porazniji podatak za privredni razvoj Srbije, jeste da je nivo obrade proizvoda koji se izvozi jako mali i da postoji trend da se još više smanjuje. Bakar koji se kopa i prerađuje u Boru ne dobija čak ni oblik žice, cevi, table ili folije već se izvozi u najprostijem obliku kao rafinisani bakar. Taj isti bakar kada stigne u Kinu prođe kroz još nekoliko faza obrade kako bi dobio dodatnu vrednost i završio kao deo na primer nekog mobilnog telefona, laptopa ili kućnog električnog aparata. Ako idemo dalje i kažemo da na primer prosečan mobilni telefon sadrži 15 grama bakra i da četvrtinu uvoza iz Kine spomenutog na početku teksta upravo dolazi iz grupe telekomunikacionih i drugih električnih aparata i opreme, postoji velika verovatnoća da izvezeni bakar ponovo završi u Srbiji, ali sada sa znatno većom vrednošću koja mu je dodata daljom preradom u Kini. To je samo jedan od prostih primera koji dočarava ekonomsku nerazvijenost jedne zemlje posmatrano kroz prizmu međunarodne trgovine. U ovom slučaju je jasno da je to Srbija.

Ako ste mislili da nema dalje i gore, ipak postoji – trend smanjenja obrade i dodavanja vrednosti izvoznim proizvodima. Od prerađenog duvana za koji je potrebna kolika tolika upotreba kapitala i rada da se sa njive dovede u oblik cigarete koja se prodaje dalje, preko drveta sa jako malom dodatom vrednošću u procesu prerade, došlo se do toga da se čak i učešće bakra smanjuje a raste izvoz rude bakra. Ovo je jako zabrinjavajući podatak jer je izvoz rude najprostiji mogući vid saradnje a u isto vreme i najnepovoljniji izvozni artikal koji jedna zemlja može izvozi. Izvozom rude se ostavlja jako malo  prostora za dodavanje vrednosti kroz upošljavanje lokalne radne snage i kapitala pa je i doprinos nacionalnoj privredi minimalan. Sve veći izvoz rude bakra je fenomen koji je započeo prošle godine i treba uzeti zaključak sa rezervom zbog malog vremenskog okvira ali se svakako sa ovim ne treba dičiti jer se ovakva kompozicija izvoza u svetskim udžbenicima postavlja kao primer izvoza jedne jako siromašne i nerazvijene zemlje.

Sve u svemu podaci o trgovinskoj razmeni neumoljivo otkrivaju da rast srpskog izvoza dolazi od izvoza ‚‚kineskog’’ bakra i da srpska ekonomija pokazuje jasan trend privrednog unazađivana u trgovinskim odnosima sa Kinom. Vrednost izvoza izražena u novcu je mala pa se može i donekle razumeti ovakva jednolična slika trgovinskih tokova između Srbije i Kine, ali se definitivno ne može i opravdati situacija u kojoj jedan proizvod na niskom nivou odrade diktira celokupan izvoz. Zbog toga je za srpske kreatore javnih politika svrsishodnije da ulože napore u osmišljavanje strategije za diversifikaciju i povećanje izvoza na ovo tržište sa ogromnim potencijalom umesto dosadašnjeg fokusa na objavljivanje populističkih izjava koje ne doprinose ničem drugom sem manipulaciji javnosti.

*Svi statistički podaci izneti u ovom tekstu su preuzeti iz baze podataka Republičkog zavoda za statistiku Republike Srbije a statistička jedinica Kina je posmatrana u svom punom obimu (kontinentalna Kina, Hongkong i Makao) zarad realnije predstave ekonomskih tokova.

Članak Razvoj trgovinskih odnosa sa Kinom kao odraz ekonomskog napretka Srbije se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Iako postoji objektivno dovoljno materijala za zvanično otpočinjanje pregovara u Poglavlju 1, ostaje utisak da ne postoji politički momentum u Briselu da se da zeleno svetlo za obelodanjivanje pregovaračke pozicije za ovo poglavlje.

Ovim postupkom bi mogla da se pokrene dalja diskusija o nerešenim pitanjima i na taj način da podstrek za dalji napredak. Upravo zbog svega ovog ne treba ostaviti pitanje slobodnog kretanja robe u zapećku, već je potrebno stalno podsećati obe strane na koristi od nastavka dalje harmonizacije i vraćati ovu temu na listu važnih reformskih procesa. S tim u vezi, ovaj dokument ima za cilj da još jednom ukaže na značaj ove teme u pregovorima sa EU i predloži neke od ideja koje mogu da dovedu do unapređenja trenutnog stanja u ovoj oblasti.

Članak Slobodno kretanje robe – odavno na poziciji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ubedljivo najznačajniji trgovinski partner Republike Srbije je Evropska unija. U isto vreme, strateški cilj koji je Republika Srbija postavila jeste punopravno članstvo u EU u najkraćem mogućem roku.

Kako je slobodno kretanje robe jedan od osnovinih principa na kojima se temeljipostojanje EU, harmonizacija pravne regulative i procedura obuhvaćenih pregovaračkim poglavljem 1 predstavlja neophodan korak na putu do ostvarenja strateškog cilja. Iako je jedan dobar deo regulative transponovan u srpski pravni sistem, veliki deo evropskih standarda usvojen i značajan broj tela za ocenu usaglašenosti akreditovan, ostaje utisak da je potrebnouložiti više napora da se harmonizacija u ovom poglavlju dovede do kraja i da se materija iz ove oblasti približi realnom sektoru privrede, pre svega malim i srednjim preduzećima.

S tim u vezi, ovaj rad ima za cilj da na jednostavan i jasan način predstavi kompleksnu materiju obuhvaćenu pregovaračkim poglavljem 1, da mapira put koji proizvod u regulatornom smislu treba da pređe od proizvodnje do plasiranja na tržište i predstavi perspektive za dalji razvoj ove oblasti. U skladu sa tim, posle uvodnog dela, sekcije 2 i 3 opisuju problematiku vezanu za poglavlje 1 iz ugla pravne regulative i institucionalnog okvira. U delu 4 je dat pregled praktične primene tehničkih propisa i analiza trenutnog stanja, dok su u poslednjoj sekciji broj 5 izloženi zaključci i preporuke za unapređenje trenutnog stanja u ovoj oblasti.

Članak Slobodno kretanje robe – koliko smo daleko od Evropske unije? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Usred pandemije COVID-19, srpska i međunarodna ekspertska zajednica postala je uznemirena prevelikim isticanjem uloge Kine od strane srpskih vlasti, u borbi protiv ovog virusa. Uporedo sa tim došla je i izjava u kojoj je srpski predsednik proglasio kraj evropske solidarnosti kao rezultat neblagovremene pomoći EU, stoga nedavni razvoj kinesko-srpskih odnosa zavređuje pažnju – posebno iz perspektive procesa pristupanja Srbije EU.

Zabrinutost je toliko velika da neki ističu da bi Kina mogla da zloupotrebi situaciju da proširi svoj politički uticaj u Srbiji, slabeći na taj način regionalni položaj EU. Drugi pak upozoravaju da će jačanje javne podrške Kini umanjiti već krhku podršku građana Srbije Uniji. Osnova za ovakve strahove se može naći u činjenici da se Srbija zaista izdvojila u odnosu na ostale države Zapadnog Balkana po nivou dosadašnje političke i ekonomske saradnje sa ovim azijskim džinom.

U ovom Sižeu politike ukazujemo da je Kina voljna i sposobna da zakorači i ojača svoje uporište u Srbiji, uglavnom usled nedostatka istinske posvećenosti evropskim integracijama kod srpskih donosilaca odluka što je udruženo sa geopolitičkom nespremnošću EU. U ovom tekstu ističemo da manevarski prostor Kine u Srbiji snažno zavisi od stepena aktivnog angažovanja EU u Srbiji. Iz ovog razloga, razvijen je set preporuka, uglavnom usmerenih na institucije EU i države članice, pošto je EU akter čije bi dalje aktivnosti u Srbiji mogle da budu presudne za buduću orijentaciju ove zemlje.

Članak Kinesko-srpski odnosi – šta smo naučili iz krize COVID-19 se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ovaj infografik je izrađen u okviru projekta „Srbija na raskršću između Zapada i Istoka“.

Infografik u punoj veličini možete preuzeti ovde.

Loading…

Članak Ekonomsko prisustvo stranih aktera u Srbiji se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Centar za evropske politike (CEP) je u saradnji sa Delegacijom Evropske unije u Srbiji 28. januara 2020. godine organizovao skup pod nazivom „Zaštita potrošača u Srbiji – Da li će EU standardi koristiti svima?”

Diskusija je održana u Europe Café formatu koji osmišljen na osnovu principa World Café metode, što je dalo ovom događaju dinamičnu i neformalnu atmosferu. Na događaju je razmatrano trenutno stanje stvari i problemi, mogućnosti za unapređenje u kraćem roku i trenutni planovi promena/reformi, a učesnici su zamislili Srbiju kao članicu EU 2025. godine i kako bi zaštita potrošača trebalo da izgleda tada.

Članak Zaštita potrošača u Srbiji – Da li će EU standardi koristiti svima? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Nejednakost se često smatra socijalnim problemom čak i kada je očigledno više od toga; nejednakost ima ozbiljne ekonomske posledice za šire društvo.

Stoga je krajnje vreme da vlasti u Srbiji prepoznaju akutni problem visoke nejednakosti dohotka i usvoje adekvatne mere kako bi se ovaj problem rešio. Ublažavanje nejednakosti nije lak posao niti brz proces, ali trenutna situacija zahteva hitnu reakciju po ovom pitanju. Veća jednakost može biti od koristi za život građana Srbije, a takođe i za izglede zemlje za članstvo u EU. Zbog toga bi Srbija trebalo da preduzme reforme svog poreskog sistema, tržišta rada i sistema obrazovanja kao deo šireg skupa politika u cilju ukupnog ekonomskog razvoja.

Članak Dohodna nejednakost, ekonomski razvoj i proces pristupanja EU: ka boljoj budućnosti za sve se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Srbija je preuzela obavezu da, u skladu sa kopenhagenskim kriterijumima, pre zvaničnog pristupanja EU ima uspostavljenu funkcionalnu tržišnu ekonomiju koja može da odoli pritisku konkurencije koja dolazi iz EU zemalja. Ovo nije nimalo lak zadatak za industriju koja je bila teško pogođena krizom još iz vremena ranih 80tih godina XX veka, a onda doživela svoj krah u narednim decenijama. U isto vreme prelazak sa jednog ustaljenog sistema upravljanja baziranog na socijalističkom uređenju na korporativni nije se baš pokazao kao jednostavan proces. Ali, i ovako postavljena ekonomija je na izuzetno visokom nivou integracije sa EU. Dve trećine trgovine Srbija obavlja sa EU, odakle dolazi i neverovatnih tri četvrtine svih stranih direktnih investicija. Takođe, više od dve trećine imovine koju bankarski sistem u Srbiji poseduje vodi svoje poreklo iz država EU. Dakle, Srbija je već duboko ekonomski integrisana sa EU i prirodno naredni korak je i formalno političko članstvo jer je svaka alternativa pristupanju EU malo verovatna i to je jasno i jednoj i drugoj strani.

U skladu sa postavljenim kriterijumima, EK objavljuje izveštaje gde daje svoju ocenu napretka i trenutnog stepena pripremljenosti po pitanju dva ekonomska kriterijumima: postojanje funkcionalne tržišne ekonomije i konkurentnosti privrede. Ono što privlači pažnju jeste da se u prethodna tri izveštaja navodi da Srbija ostvaruje određeni pa čak i dobar napredak a stepen pripremljenosti ostaje na istom nivou-umerena spremnost^[1]Više o pregledu ocena iz prethodnih izveštaja možete pronaći u CEP infografiku ovde. Ovako postavljen sistem kao i uopštenost u obrazlaganju ocena ostavlja dosta prostora za subjektivna tumačenja i argumentaciju koja nema samo osnovu u ekonomiji. Stiče se utisak, sličan onom u javnosti, da je potrebno da se i sa strane EK veći akcenat stavi na konkretne ekonomske teme. U isto vreme, potrebno je više preciznosti i otvorenosti u analizi kako bi ekonomski kriterijumi bili postavljeni kao uslov u pregovorima zarad ekonomskog razvoja i služili isključivo toj svrsi. Tako se npr. navodi da je privreda Srbije u značajnom usponu, da se beleži ubrzani ekonomski rast, rast investicionih aktivnosti, domaće tražnje itd. Međutim, ako ove pojedinačne podatke stavimo u uporedni pregled dolazi se do novog, mnogo važnijeg podatka za „običnog čoveka“ – bruto društveni proizvod (BDP) Srbije po glavi stanovnika izražen po paritetu kupovne moći je na nivou od 37% onog prosečnog u EU i to već deceniju unazad. Ovaj podatak se sramežljivo pojavljuje u poslednjoj rečenici paragrafa o makroekonomskoj stabilnosti. Ono što se ovde izostavlja jeste da se jasno naglasi da će, ako nastavi sa tempom ekonomskog rasta kao u prethodnim godinama, Srbiji biti potrebne decenije da po realnoj kupovnoj moći dostigne prosek EU. U tom svetlu se može i protumačiti i zaključak ovog dela izveštaja da je „miks makroekonomskih politika bio odgovarajući“ ali prosta jednačina glasi da je glavni problem Srbije na makroekonomskom nivou nedovoljan privredni rast. Nepostojanje funkcionalne industrijske politike, nedovoljan nivo investicija, ponovni rast trgovinskog deficita, nejednakost dohotka među najvećim u Evropi kao i drugi pokazatelji pozivaju na dalje poboljšanje seta makroekonomskih politika. Iako postoji neki napredak, upravljanje ekonomijom i stanje privrede je daleko od onog koji je Srbiji neophodan za pristupanje EU u svojstvu ravnopravnog partnera državama članicama. Čini se da se ustaljenim, bezličnim i tehničkim frazama izbegava jasna i konstruktivna kritika i ostavlja prostor za amortizaciju oštrih ocena na teme koje se obrađuju u nekim drugim delovima izveštaja.

Ono što je sigurno jeste da je neophodan znatno veći dijalog u javnosti oko ekonomskih tema uključenih u pregovore sa EU. Takođe, ekonomske teme bi trebalo da imaju veći prostor u radu organizacija civilnog društva i u medijima. Sa druge strane, bilo bi od značaja da i EK daje konstruktivnu kritiku ekonomskog sistema i veći fokus  stavi na jasne smernice koje će omogućiti da se Srbija pre svega ekonomski razvije i da bude valjan i ravnopravan partner svim zemljama EU kako pre, tako i posle pristupanja.

Ovaj blog post je napisan u okviru projekta Jačanje kapaciteta organizacija civilnog društva za aktivno učešće u pregovorima o pristupanju EU kroz određene radne grupe Nacionalnog konventa o EU, koji od decembra 2018. implementira CEP, NALED i portal European Western Balkans. Projekat finansira Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji u okviru Programa podrške civilnom društvu i medija koji ima za cilj jačanje participativnih demokratija i procesa integracije u EU kroz osnaživanje civilnog društva da aktivno učestvuje u donošenju odluka.

Photo source: Executive Mobility Group

Članak Ekonomija ispred politike ili možda obrnuto? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Krenimo od početka. Prema dostupnim podacima broj letova i prevezenih putnika sa aerodroma Konstantin Veliki je od 2015. u značajnom porastu. Kada uzmemo u obzir da 2014. aerodrom nije zabeležio ni jedan redovan komercijalni let, a u godinama pre toga generalno oskudnu i nestabilnu ponudu linija, pre svega JAT-a i Montenegro Airlines-a, neko bi mogao sa pravom da tvrdi da, s obzirom na takvu nezavidnu polaznu osnovu, svaki dodatni putnik prestavlja „veliko“ povećanje. Međutim, kada se uzmu apsolutne cifre da je u 2017. broj putnika premašio 330.000, a težina kargo prometa 2.500 tona, značaj ovog aerodroma postaje jasniji.

Pravljeni su veliki planovi za nastavak renoviranja i modernizacije aerodroma, a ruku pod ruku sa tim rastao je i broj niskobudžetnih letova sa kartama od već 10 evra. Ali kako se desilo da smo se ponovo, po ko zna koji put u istoriji podelili oko, barem na prvi pogled, zaista uspešnog projekta?

Konfuziju u ovu priču uneo je gore pomenuti Zaključak Vlade i saglasnost gradske vlasti da se vlasništvo i upravljanje prenese ponovo na republički nivo. Upravo su tu nastale nesuglasice između Vlade i dela javnosti koja se ne slaže sa ovakvom odlukom. Demonstranti ne daju ono što je „njihovo“ tj. gradsko, a Republika ono što je „njeno“. Naime, JP Aerodrom i Grad Niš nisu ispunili Ugovor sa Ministarstvom Odbrane koje je napravilo i imalo ovaj aerodrom u vlasništvu do 2010. godine, kada je on ustupljen Gradu Nišu u zamenu za zemljište na drugoj lokaciji. Tako je ovaj aerodrom posle osam godina vraćen republičkom nivou jer gradska uprava nije u celosti izvršila eksproprijaciju blizu 160 ha zemljišta koje je trebalo da se prenese u vlasništvo Republike Srbije – Ministarstva odbrane. Međutim, pitanje i dalje ostaje da li je na kraju dana bitno kom nivou vlasti pripada jedan ovakav kompleks ako isti funkcioniše dobro i ima perspektivu daljeg napretka. Aerodrom je vlasništvo svih poreskih obveznika i ono što je suština jeste dugoročan plan i saradnja svih relevantnih strana.

Vlada koja je samo pre nekoliko meseci dala beogradski aerodrom u koncesiju, doduše i dalje po dosta tajnovitim uslovima, jer se nadala da će time obezbediti dovoljan nivo investicija kao i profesionalno upravljanje, u ovoj situaciji traži vlasništvo i upravljanje nad drugim aerodromom. Ovakvi potezi Vlade su kod mnogih demonstranata probudili  sumnju u dalje planove za niški aerodrom. U međuvremenu još jedna najava iz vrha vlasti, koja uliva dalju nesigurnost u budućnost ovog kompleksa, jeste da neće niko da preuzme rizik da investira u infrastrukturu niškog aerodroma osim države, a pošto su demonstranti protiv prenosa prava na Republiku, ona će otići sa „vrećom para“ u Lađevce, Ponikve ili Moravu jer ih tamo hoće. Sa druge strane, demonstranti koji zahtevaju očuvanje vlasništva na lokalu nemaju apsolutno nikakve garancije da bi drugačiji nivo vlasti bio bolji ili lošiji za njihov prozor kroz svet i mesto za zaposlenje. Ono što je ovde bitno za sve poreske obveznike koji plaćaju i subvencije koje aerodromu isplaćuje Grad Niš, a i investicije republičke vlasti, jeste transparentno poslovanje i profesionalno upravljanje. Ovo je jedini način da dva nivoa vlasti rade zajedno u opštem interesu, jer u ovom slučaju problem ne leži u pitanju ko je vlasnik nego kako se rukovodi i planira razvoj jednog ovakvog kompleksa.

Druga stvar koju je ovde potrebno rasvetliti jeste i pitanje konkurencije, jednog od načela tržišne privrede  kojoj se u osnovi teži. Da problem nije nužno u vlasništvu, već u načinu poslovanja, pokazuju i preporuke Svetske banke^[2]Western Balkans Regular Economic Report: Spring 2018, p.60 za ekonomski napredak koje za cilj ne postavljaju da se sva državna preduzeća nužno privatizuju, ili barem ne u prvoj fazi^[3]Izveštaj EBRD-a čak upozorava da privatizacija iako može da donese neke koristi, mora da bude veoma dobro isplanirana i sprovedena. The Western Balkans in transition: diagnosing the constraints on … Continue reading, već da se reformišu na takav način da postanu samoodrživa, tj. da ne zahtevaju dotacije i pokrivanje gubitaka zbog lošeg poslovanja (upravljanja) od strane države, odnosno poreskih obveznika. Glavni razlog zašto se insistira na restrukturiranju i privatizaciji jeste zbog toga što preduzeća u državnom vlasništvu imaju tendenciju da posluju sa gubicima prouzrokovanim lošim upravljanjem, iako ta preduzeća imaju dobar potencijal, a čak ponekad i prirodni monopol na tržištu. Finansiranje ovakvih poslovnih neuspeha iz državne kase predstavlja značajan rizik za stabilnost javnih finansija kao i narušavanje konkurencije, što se između ostalog konstatuje i u poslednjem izveštaju Evropske Komisije^[4]European Commission – Serbia 2018 Report, p.41-48, pre svega u delu dodele državne pomoći.

Ono što se često spominje u vezi niškog aerodroma jeste da je on konkurent beogradskom pa da zbog toga nanosi štetu poslovanju ovog, od nedavno datog u koncesiju. Ali ono što ne treba zaboraviti jeste da se ova dva aerodroma bore za različite korisnike. Naime, takse na Nikoli Tesli su visoke za niskotarifne kompanije pa one uglavnom koriste niški aerodrom. U isto vreme, korisnici usluga standardnih avio prevoznika i niskotarifnih su dve, u priličnoj meri, različite tržišne niše. Samim tim ima dovoljno „mesta’’ za sve, i to na oba aerodroma. To potvrđuje i veliki broj putnika iz Srbije koji u značajnoj meri koristi okolne aerodrome u Temišvaru, Budimpešti, Tuzli, Skoplju itd. u potrazi za povoljnijim kartama za letove koji se odatle nude. Sa druge strane, čak i da su ova dva aerodroma direktni konkurenti i da se bore za iste korisnike, to ne mora da bude loše, već naprotiv. Ako jednim već upravlja koncesionar, a drugim profesionalni menadžment, na ovaj način se stvaraju osnovni preduslovi za razvoj zdrave konkurencije na tržištu avio usluga, što će posledično uticati i na bolje uslove za sve korisnike tih usluga. Ovo je poznato svim stranama upletenim u ovaj slučaj ali izjave koje su došle iz nadležnog ministarstva o eventualnim ograničenjima koja se stavljaju na razvoj niškog aerodroma, sadržane u Ugovoru o koncesiji za beogradski^[5]Aljazeera Balkans: Kontrasti-Aerodrom u Nišu, http://balkans.aljazeera.net/video/kontrasti-aerodrom-u-nisu (datum pristupa: 14.05.2018.) , su posredno upleli i Generalni direktorat za konkurenciju Evropske komisije (DG COMP) u celu priču. Naime, grupa ljudi nezadovoljna razvojem situacije je podnela žalbu Generalnom direktoratu za konkurenciju pozivajući se na moguću povredu konkurencije na tržištu Srbije u sektoru avio prevoza^[6]M. Zirojević: Niški aerodrom postao i tema Evropske unije, https://www.juznevesti.com/Ekonomija/Niski-aerodrom-postao-i-tema-Evropske-unije.sr.html (datum pristupa: 14.05.2018.) . Ostaje nam da vidimo koja će biti odluka Generalnog direktorata ali u svakom slučaju više transparentnosti u ugovaranju poslova države sa koncesionarima je neophodno. U isto vreme profesionalizacija menadžmenta u preduzećima u državnom/lokalnom vlasništvu kao i njihovo restrukturiranje je nešto što je više nego potrebno. U trenutku kada spojimo transparentnost i profesionalno i odgovorno upravljanje, vlasništvo postaje od sekundarnog značaja.

Članak Aerodrom Konstantin Veliki – između neba i zemlje se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.