Pad evropske kamate utiče i na cenu kredita i u Srbiji. Smanjenje Euribora generalno pozitivno deluje na sve dužnike, naročito ako su, kao što je slučaj sa većinom dužnika u Srbiji, zaključili kreditne ugovore sa bankama u kojima je kamatna stopa na pozajmljena sredstva izražena kao zbir marže banke i Euribora. Što je manja marža ili Euribor, kamata koju plaća dužnik je manja. Kada Euribor „sklizne“ u negativnu zonu, kamata koju dužnik plaća postaje niža čak i od osnovne marže banke. Direktna posledica pada Euribora je da će većina dužnika u narednom periodu mesečno plaćati niže rate. U teoriji je moguće da Euribor toliko padne da bude ispod nivoa marže banke, što znači da bi vam banka svakog meseca plaćala za kredit koji ste uzeli.

Međutim, iako na kraće staze povoljnije za dužnike, odlazak Euribora u negativnu zonu znači da sa ekonomskim tokovima nešto ozbiljno nije u redu. Deflacija uobičajeno motiviše učesnike na tržištu da odlažu kupovine, u očekivanju da će robe ili usluge još više pojeftiniti. Takvo ponašanje dalje deluje na smanjenje privredne aktivnosti i investicija, a potom i na smanjenje zaposlenosti, što dalje uzrokuje spiralu negativnih efekata na ekonomiju.

Dobra strana smanjenja Euribora bi trebalo da bude motivisanje novih pozajmljivanja i investicija koje pri višim kamatnim stopama ne bi bile isplative i ekonomski opravdane. Dakle, i oni projekti sa nižim očekivanim profitima u uslovima niže kamate, postaju ekonomski mogući. Na žalost, razlozi odlaganja investiranja danas nisu uzrokovani ekonomskim, već zdravstvenim faktorima koji ograničavaju poslovanje – tržište je pod snažnim uticajem neekonomskih faktora. Vrlo je verovatno da će u narednom periodu ECB nastaviti sa politikom monetarne ekspanzije kako bi nekako podstakla ekonomsku aktivnost.

Negativna cena novca, dakle, iako u kratkom roku deluje da olakšava poslovanje i smanjuje teret dužnika, nije poželjna pojava već je posledica velikih problema sa kojima se suočavaju ekonomije Evrope i sveta. Dugoročno, ostanak Euribora u negativnoj zoni bi značio ekstremno duboku krizu sa dubokim i razarajućim socijalnim posledicama. Ostaje nada da ekonomska kriza izazvana virusom korona neće trajati dugo i da će oporavak privredne i investicione aktivnosti u zoni evra i njenim trgovinskim partnerima biti snažan i brz.

Autor teksta je Marko Obradović, saradnik CEP-a i koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji koja prati pregovore u pristupanju Srbije EU u poglavljima 4 i 9. 

Članak Da li će banke sopstvenim dužnicima morati da isplaćuju novac? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Treba podsetiti da su predstavnici izvršne vlasti, uz aktivno učešće ekonomske struke, veoma brzo izašli sa idejnim rešenjima ekonomskog paketa podrške privredi. Iako nije bilo javne rasprave o predlozima, komentari zainteresovane stručne javnosti razmenjeni su delimično kroz sredstva javnog informisanja. Vlada je zatim, već nakon dve nedelje, usvojila uredbe kojima je uspostavljen pravni okvir za implementaciju najavljenih mera.

Planirani mehanizmi omogućavaju vrlo jednostavnu i brzu implemenatciju mera, što je od izuzetne važnosti kako bi se, kroz pravovremenu intervenciju države, izbegli nepotrebni dugoročni negativni efekti. Sada je neophodno što pre pribaviti potrebna finansijska sredstva i implementirati mere uz istovremeno izmirivanje redovnih obaveza države na svim nivoima, a posebno obaveza javnih preduzeća.

Za mesec dana trajanja krize višak likvidnosti od blizu milijardu evra koji je Srbija imala u budžetu skoro je u potpunosti iskorišćen. Imajući u vidu očekivani pad javnih prihoda, veoma je značajno da se dodatna sredstva obezbede što pre i u što većem obimu.

Apsolutni prioritet mora biti obezbeđivanje likvidnosti iz eksternih izvora kroz:

• finansijsku podršku međunarodnih finansijskih institucija (Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka), u iznosu od oko 3,6 milijardi evra,
• bilateralne dogovore sa državama kreditorima (EU, Kina, Ujedinjeni Arapski Emirati i sl.) u iznosu od oko 1,5 milijardi evra,
• emisiju obveznica na inostranim tržištima kapitala čim se ona stabilizuju, u iznosu koji bi se odredio u zavisnosti od relativne cene/ročnosti zaduživanja u odnosu na ostale ekterne izvore i tekuće potrebe za dodatnom likvidnošću.

Zašto pozajmljivati van Srbije?

Dogovor sa međunarodnim finansijskim institucijama bi pomogao učvršćivanju kredibiliteta preduzetih mera i podizanju poverenja investitora i poslovne zajednice. Predložene mere, pa i meru podele 100 evra svim punoletnim građanima, ne bi bilo teško „odbraniti“ tokom pregovora sa stranim kreditorima, uz adekvatna obrazloženja. Zahtev ka MMF-u bi trebalo uputiti što pre, budući da je već veliki broj država sproveo ili najavio obraćanje ovoj instituciji sa sličnim zahtevima. Imajući u vidu ograničene resurse MMF-a, i to ne samo finansijske već i ljudske, odlaganje ove akcije od strane Vlade Srbije može dovesti do usporavanja procesa pregovora, a samim tim i obezbeđivanja potrebnih sredstava. Dogovor sa MMF-om je naročito važan jer bi olakšao dodatno bilateralno zaduživanje, dajući međunarodni kredibilitet planiranim merama.

S druge strane, dospele obaveze prema postojećim kreditorima država bi trebalo da servisira novim zaduživanjem, pre nego da pribegne stavljanju moratorijuma na dospele obaveze. Na taj način bi se izbeglo ugrožavanje dostignutog nivoa poverenja finansijskih tržišta i rastuće ocene boniteta srpskih državnih obveznica.

Paralelno sa pregovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama, trebalo bi iskoristiti relativno dobre političke odnose sa značajnim svetskim političkim i ekonomskim centrima za pribavljanje novca kroz bilateralne aranžmane.

Takođe, tokom ove i sledeće godine, za finansiranje tekuće likvidnosti i eventualno refinansiranje skupljih zajmova drugim, povoljnijim zajmovima, prioritet treba dati emisiji obveznica i pozajmljivanju na inostranim tržištima, u odnosu na domaće tržište kapitala.

Lakše, ali skuplje rešenje…

Ako bi se potrebna sredstva u većoj meri obezbeđivala unutar zemlje, došlo bi do većeg broja negativnih posledica. To bi moglo da se sprovede kroz:

• odlaganje plaćanja obaveza države,javnih preduzeća i lokalnih samouprava,
• masovno zaduživanje na domaćem tržištu kapitala,
• neadekvatnu prenamenu budžetskih sredstava.

U svakom od ovih slučajeva ili njihovoj kombinaciji, veoma je moguće da efekat mera bude slab, a da, uprkos naporima države, privreda potone u duboku recesiju praćenu hroničnom nelikvidnošću i visokom nezaposlenošću.

Tokom krize od 2008. godine, značajan problem u generisanju hronične nelikvidnosti imala je upravo država, čija su javna preduzeća ali i jedinice lokalne samouprave sa svojim komunalnim preduzećima obustavila i/ili značajno odložila plaćanja. Ubrizgavanje novca u privatni sektor uz istovremeno generisanje nelikvidnosti koja potiče iz javnog sektora je besmisleno, jer će se ta nelikvidnost neminovno preliti ponovo na privatni sektor i potpuno poništiti inicijalnu meru. Javna i komunalna preduzeća su sada pod pritiskom smanjenih prihoda zbog omogućavanja odlaganja tekućih obaveza delova stanovništva pa je od vitalnog značaja da država pronađe mehanizam da se premosti ovaj manjak prihoda i da se on ne prelije direktno na dobavljače odnosno na privatni sektor. Istovremeno, gradovi i opštine takođe trpe značajan pad sopstvenih prihoda, što može ugroziti i njihovu sposobnost da izmiruju svoje obaveze.

S tim u vezi, jedno od mogućih rešenja je da se u visini iznosa sredstava koja nedostaju javnim i komunalnim preduzećima  poveća fond namenjen likvidnosti u privredi uz garanciju države i da se taj deo fonda specifično opredeli ove za potrebe, kao i da se omogući relativno lako emitovanje obveznica ovim preduzećima i jedinicama lokalne samouprave čiju bi kupovinu podržala država.

Iako prema završnim računima banaka one u kešu i depozitima kod NBS raspolažu sa oko 5 milijardi evra, novca nema dovoljno za sve planirane potrebe države i održavanje likvidnosti u privredi. Posebno treba imatu na umu da značajnim direktnim zaduživanjem države na domaćem tržištu kapitala, ne samo da se dodatno crpi njegova likvidnost, već se direktno, gotovo „nelojalno“ konkuriše privatnom sektoru, jer banke uvek radije biraju državu kao klijenta. Ova praksa se tokom krize u prošloj deceniji pokazala pogubnom jer je u velikoj meri obesmislila napore države da kroz druge mehanizme pomogne likvidnost privrede, što je direktno uticalo na odlaganje stabilizacije plaćanja u privredi, te kreiralo produženu nelikvidnost i nezaposlenost, čak i kada je kriza u većini evropskih zemalja već bila prošla. Zato je od izuzetne važnosti da država bude oprezna kod pozajmljivanja na domaćem tržištu kapitala, a da Narodna banka Srbije nastavi značajno labavljenje monetarne politike kroz smanjenja obaveznih rezervi banaka, masovne repo operacije i prodaju obveznica na domaćem tržištu u rasponu i do 2 milijarde evra.

Prenamena budžetskih sredstava, iako je u određenim slučajevima opravdana i potrebna, ne sme biti sprovedena na način da kreira nelikvidnost, odnosno da onemogući finansiranje započetih projekata gde su tenderske procedure završene, odnosno gde su izvođači već angažovali svoje kapacitete i otpočeli radove.

Ne smemo zaboraviti najugroženiji deo privrede

Od posebnog su značaja najavljene, ali još uvek nesaopštene sektorske mere za one industrije koje će u dužem vremenskom periodu osećati značajan uticaj krize poput turističke privrede, a naročito hotelijerstvo, ugostiteljstvo, turističke agencije, vazdušnog saobraćaja, kao i delova poljoprivrede, poput malih vinarija i specijalizovanih poljoprivrednih proizvođača koji su direktno naslonjeni na ove delatnosti. U ovim turističkim sektorima prihodi su pali na nulu, neće biti brzog oporavka tražnje, pa je pritisak na održavanje nivoa zaposlenosti, bez značajnog angažovanja države, potpuno kontraproduktivan i može dugoročno onemogućiti normalizaciju poslovanja. Sektorske mere bi morale sadržati komponentu prenosa socijalnih troškova sa preduzeća na državu, ohrabriti dogovaranje dužih rokova za moratorijum na dospele finansijske obaveze, ponuditi značajnije poreske olakšice, a naročito mere za podsticanje domaće turističke tražnje po prestanku zdravstvene krize.

Zašto je „100 evra“ ipak dobra mera?

Najveći deo planiranih mera ima za cilj da tokom trajanja krize očuva strukturu privrede, posebno nivo zaposlenosti, kako bi po prestanku zdravstvene krize, preduzeća brzo mogla da se vrate redovnom poslovanju.

Sa druge strane, mera podsticanja agregatne tražnje kroz podelu 100 evra svim punoletnim građanima („novac iz helihoptera“) može imati značajne pozitivne efekte u pokretanju ekonomskog ciklusa po prestanku zdravstvene krize i normalizaciji ekonomskih tokova, a deo utrošenih sredstava veoma brzo će se vratiti u budžet kroz poreze na potrošnju, primarno kroz porez na dodatu vrednost (PDV).

Ova mera sa aspekta socijalne pravde ili političkog oportuniteta može biti upitna jer ne pravi razliku u materijalnom stanju stanovnika Srbije i sprovodi se neposredno pred izbore. Ipak, važno je naglasiti da ova mera nije instrument socijalne, već ekonomske politike, kao i da i druge demokratske države takođe ozbiljno razmatraju slične mere po prestanku zdravstvene krize. Njen osnovni cilj je da kroz jednostavan tržišni mehanizam podstakne agregatnu tražnju i poveća poverenje potrošača nakon prestanka zdravstvene krize.

Imajući u vidu odlaganje obaveze plaćanja komunalnih usluga delu stanovništva u periodu od tri meseca, vrlo je izvesno da će novac od ove mere primarno biti iskorišćen za izmirenje računa za isporučne komunalne usluge tokom tog perioda. Takođe, imajući u vidu iznos sredstava ali i relativno nizak nivo raspoloživih prihoda domaćinstava u Srbiji, teško je očekivati da će se ovaj novac u zančajnijoj meri usmeriti na nabavku skupljih ili luksuznijih (uvoznih) roba.

Zapravo, daleko je verovatnije da će ova mera dodatno ohrabriti domaćinstva da slobodnije troše i svoja sopstvena sredstva na lokalne zanatske usluge, nabavke na pijacama, izlaske u kafiće i restorane, i slično, što će za direktnu posledicu imati dodatno ubrzanje ekonomskog ciklusa, naoročito u onim segmentima ekonomije koji su prevashodno lokalnog karaktera.

Autor je koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU za Pregovaračko poglavlje 4 – Sloboda kretanja kapitala i Pregovaračko poglavlje 9 – Finansijske usluge iz Centra za evropske politike. 

Članak Kako ne pokvariti dobre mere? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Nažalost, smrtonosno dejstvo virusa snažno se oseća i u srpskoj ekonomiji, a naročito u privatnom sektoru. Kako bi se sprečili potpuni krah privrede i gubitak ogromnog broja radnih mesta, potrebna je hitna i odlučna akcija države: svojevrsni „finansijski kontraudar” na koronu. Američka centralna banka FED upravo privodi kraju plan mera vredan 4.000 milijardi dolara, što čini skoro 20% američkog društvenog proizvoda. U EU, takve mere, prema za sada raspoloživim planovima, dostižu 1.000 milijardi evra; ukidaju se striktna budžetska pravila i uvodi general escape clause, klauzula koja omogućava svim državama evrozone da u svoje privrede „upumpaju” koliko god je potrebno novca za očuvanje ekonomske aktivnosti. Sve češće se među stručnjacima spominje i scenario „kiše para“, koja postaje poslednje sredstvo centralnih banaka za odbranu ekonomije u ovakvim okolnostima.

Već nakon dve nedelje od proglašenja pandemije novog koronavirusa, jasno je da se nalazimo u igri velikih brojeva i velikih uloga. Zato kozmetičke, postepene ili parcijalne mere neće biti dovoljne, a mogu biti i kontraproduktivne. Neophodna je koordinirana intervencija fiskalne i monetarne vlasti koja se meri milijardama evra, koja je usaglašena sa međunarodnim finansijskim institucijama, i koja se ugleda na najrazvijenije ekonomije sveta.

Vreme ne radi za srpsku privredu. Austrija je pre nekoliko dana objavila da je za veoma kratko vreme izgubljeno 50.000 radnih mesta. Značajan deo naših preduzeća već sada je „klinički mrtav” i nije u mogućnosti da izmiruje svoje obaveze prema bankama, zaposlenima, državi i dobavljačima. Korona nije samo uzrokovala pad prihoda, već u velikom broju slučajeva i njihov potpuni izostanak. Situacija u kojoj smo se našli nije posledica pohlepe ili lošeg upravljanja – u pitanju je prirodna katastrofa i akcija države je neophodna.

Zahvaljujući dosadašnjoj politici fiskalne i monetarne konsolidacije, kao i ekonomskom rastu i domaćinskom upravljanju javnim novcem, javni dug je značajno smanjen, i sada iznosi oko 52% bruto domaćeg proizvoda (BDP). To znači da Srbija trenutno ima na raspolaganju najmanje 10% BDP-a (4-5 milijardi evra) da se dodatno zaduži, i tako, kroz ciljane, efikasne i pravovremene interventne mere, sačuva radna mesta i teško stečenu stabilnost privrede i finansijskog sektora. Takođe, devizne rezerve su izuzetno visoke i gotovo dvostruko premašuju dinarsku novčanu masu (M1), pokrivajući šestomesečni iznos uvoza roba i usluga. Zahvaljujući takvim deviznim rezervama, Srbija može kroz monetarno “popuštanje“, serijom dinarskih emisija, da spreči krah privrede. Istovremeno, kroz intervencije na deviznom tržištu država bi garantovala stabilnost kursa, a time i eliminisala pritisak na cene.

Veliki problemi će nastati ako država, trenutno uljuljkana uvećanim prihodima od PDV-a u martu ove godine (na osnovu paničnih „megaprometa” u maloprodaji, uzrokovanih strahom od pandemije i nestašica), previdi realno stanje i odloži intervenciju. Ovaj iznenadni vanredni prihod u budžetu pre treba shvatiti kao povlačenje mora pred udarom cunamija, jer iza njega sledi period drastično manjih javnih prihoda. Već u aprilu, može se očekivati dramatičan pad javnih prihoda usled izostanka plaćanja poreza i doprinosa na plate u mnogim sektorima privrede. Izostanak čvrste koordinacije mera monetarne i fiskalne vlasti ili nedostatak usaglašavanja sa međunarodnim finansijskim institucijama takođe može umanjiti efikasnost napora države da spreči kolaps privrede. Izlaganje bankarskog sektora merama koje crpe njegovu likvidnost može dramatično ubrzati negativnu spiralu loših kretanja u ekonomiji i pogubno uticati na stabilnost celog sistema.

U nastavku sledi deset mogućih intervencija koje efikasno i brzo mogu delovati na ublažavanje posledica krize. Mere se svakako moraju detaljnije razraditi u stručnim telima Vlade i kroz brzu, ekspertsku, javnu raspravu, ali je važno da se u tom procesu ne uvode nepotrebna administrativna ograničenja. Takođe, treba izbeći komplikovane procedure i voditi računa o hitnosti. Mere treba budu što jednostavnije i da se što lakše i što brže realizuju kako bi se izbegao sunovrat.

1. Obustava naplate svih tereta na plate (poreza i doprinosa) u svim aktivnim privatnim preduzećima, do visine prosečne bruto plate po zaposlenom, uz istovremeno smanjenje dela plata u javnom sektoru do nivoa prosečne plate isplaćene u privatnom sektoru, u periodu do 3 meseca za zaposlene na poslovima koji nisu u direktnoj vezi sa borbom protiv epidemije.
2. Obustava plaćanja paušala za preduzetnike u periodu do 3 meseca.
3. Obustava plaćanja komunalnih usluga u periodu do 3 meseca za mikro i mala preduzeća.
4. Reprogram kredita i lizinga na period do 12 meseci sa obustavom plaćanja na 90 dana za sve privredne subjekte.
5. Smanjenje troškova zakupa državnog poslovnog prostora za 50% za maloprodajne objekte pogođene krizom.
6. Refundacija (fiskalnog dela) troškova goriva za preduzeća koja se bave transportom roba.
7. Obustava naplate avansnog poreza na dobit u tekućoj godini za sve privredne subjekte.
8. Obezbeđivanje kreditne linije Narodne banke Srbije za dodatnu likvidnost banaka u iznosu do 2 milijarde evra bez kamate.
9. Ubrzanje administracije zadužene za isplatu sredstava za javne investicije za koje je obezbeđeno nebudžetsko finansiranje, kako bi se plaćanja što pre realizovala, uz paralelno preispitivanje svih planiranih investicija koje će se finansirati iz budžeta sa više od 10%, jer nove ekonomske okolnosti zahtevaju hitno određivanje novih prioriteta.
10. Obustava plaćanja stambenih kredita u periodu do 3 meseca za građane.

Za realizaciju većine navedenih mera nije neophodno da se odmah obezbede sredstva, već je dovoljno da se odobre poreski krediti. Na taj način se ostavlja dovoljno vremena za obezbeđenje novca za finansiranje deficita, koji bi takve mere proizvele.

Procena sačinjena za potrebe ovog teksta pokazuje da bi se ovim merama država zadužila za 3-5 milijardi evra (5-10% BDP) i potrošilo bi se 1-3 milijarde evra deviznih rezervi.

Trenutno nema potrebe za intervencijama u segmentu PDV-a, jer je svaki učesnik na tržištu, koji god je u stanju da kreira dodatu vrednost, u stanju i da izmiri poreske obaveze nastale po tom osnovu. Ipak, ovu oblast treba ponovo sagledati u trenutku kada prestane neposredna opasnost i privredi bude potrebno obezbediti zamajac, posebno u sektoru turizma, ugostiteljskih usluga i delova maloprodaje.

Predložene mere nemaju očigledne negativne efekte, osim povećanja spoljnog duga i/ili smanjenja nivoa deviznih rezervi. Treba imati na umu da rezerve i fiskalni prostor za zaduživanje u osnovi jesu instrumenti javnih politika čija je osnovna namena da omogući državi da interveniše u ekstremnim situacijama poput ove i tako spreči ekonomski krah.

Veoma je važno da država što pre iznese konkretne mere, jer je jedini ispravan put da se kroz socijalizaciju gubitaka interventno podrži privredna aktivnost, očuvaju radna mesta, finansijska stabilnost i javni prihodi. Relativno blage reakcije države tokom poslednje krize 2008. godine, kada smo parcijalno i sporo uvodili mere pomoći ekonomiji, a veliki novac trošili na predizborni rast penzija i plata u javnom sektoru, pokazale su se kao potpuni debakl, pa smo krizu osećali daleko duže nego druge zemlje, uz strmoglav rast javnog duga.

Ovu bitku, baš kao i onu za živote naših građana, ne smemo izgubiti!

Autor je koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU za Pregovaračko poglavlje 4 – Sloboda kretanja kapitala i Pregovaračko poglavlje 9 – Finansijske usluge iz Centra za evropske politike. 

Članak „Houston, we have a problem… ” se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Lingvističkim tumačenjem pitanja, dolazimo do zaključka da većina glasova za formalno istupanje iz EU ukazuje da Britanci ne žele više da sede za stolom gde se odlučuje o zajedničkim politikama i, shodno tome, da uplaćuju novac u zajednički budžet. Međutim, da li su ovim razumevanjem pitanja i odgovora sve nedoumice rešene? Dubljom analizom prava koja proističu iz članstva ispostavlja se da su Britanci takođe dali glas za plaćanje carine po povratku iz šopinga u Parizu ili Milanu, ili za to da ne mogu u starosti da kupe kuću i slobodno se presele na tople obale Mediterana, za to da im naučnici ostanu bez podrške fondova EU, da se mladim Britancima onemogući da konkurišu za poslove na Starom kontinentu, kao i da banke i finansijska tržišta, na kojima počiva sva moć Londona, nemaju slobodu poslovanja širom najvećeg tržišta na svetu – tržišta EU. Uz to, možemo se pitati i da li su glasali da britanski avio-prevoznici, posebno loukosteri, više ne lete između metropola Evrope, ili za to da ubuduće čekaju u redovima na carinskim prelazima širom EU, zajedno sa državljanima Pakistana, Turske, Tadžikistana, Bangladeša… Dileme su nebrojene i ne samo da ih odgovor na referendumsko pitanje ne razjašnjava, već se, kao jedini mogući zaključak, nameće da Britanija de facto ne može da izađe iz svega onoga što EU zaista predstavlja, jer Britanija jeste Evropa.

Britanska vlada nije u takvoj pregovaračkoj poziciji da od ostataka EU zahteva dodatne ustupke kako bi se ograničila sloboda kretanja ljudi, a da istovremeno zadrži slobodan pristup tržištu roba, usluga i kapitala. (Izgleda da 2,2 miliona državljana EU trenutno na radu u Britaniji mogu mirno da spavaju.) Takođe, uzimajući za primer Norvešku koja je u obavezi da finansira određene programe EU, gotovo je nemoguće očekivati da će Ujedinjeno Kraljevstvo biti oslobođeno uplata u zajednički budžet. Iako kao buduća bivša članica neće više učestvovati u izradi politika kojima se upravlja zajedničkim tržištem – ukoliko mu želi pristup, moraće da primenjuje sve propise EU kojima je ono regulisano. Jednostavno, slobodan pristup zajedničkom tržištu Evropske unije je toliko lukrativan, donosi toliko radnih mesta, novca u državnu kasu i šansi za sve, da su ovi „troškovi“ apsolutno minorni. Ne zaboravimo, povrh svega, da Britanija ostvaruje više od polovine svoje ukupne spoljne trgovine sa zemljama EU, te postoji mogućnost uticaja ovih trgovinskih odnosa na tržište rada i broj radnih mesta koji direktno ili indirektno zavise od trgovine sa EU, posebno u privatnom sektoru.

Nažalost, ono što je Britanija uspela da postigne u samo nekoliko dana nakon referenduma jeste strmoglav pad nacionalne valute, dramatičan pad cena akcija, posebno banaka i avio-kompanija, do nivoa da je njihovo trgovanje privremeno obustavljano. Država je takođe okrnjila svoj „top rejting” kod kreditnih agencija i time sama sebi podigla kamate na nove zajmove. Istovremeno, zbog pada funte, Francuska se približila Britaniji i preti da joj preuzme mesto na rang listi najvećih ekonomija sveta. Dodatno, kao retko kada u svojoj istoriji, država se podelila na mlade i stare, Škote i Engleze, City i unutrašnjost. Kredibilitet političkog establišmenta gotovo je uništen, što zbog evidentnih neistina koje su zagovornici izlaska priznali samo dan nakon referenduma, što zbog apsolutne nemoći zagovornika ostanka da tako očigledne koristi ostanka predstave sopstvenoj javnosti. Ironija je da su zagovornici izlaska, plašeći stanovništvo ulaskom Turske, Srbije, Albanije… u EU, doveli državu upravo u društvo ovih zemalja – u predvorje EU, na početak novih pregovora.

Velika Britanija je danas u ozbiljnim teškoćama, bez saveznika i pomoći, sa premijerom u ostavci, nemirom unutar parlamentarnih stranaka, podeljena, osiromašena, zbunjena, sa rastućim brojem napada motivisanih mržnjom prema osobama „drugačijeg” izgleda, i sa veoma neizvesnom budućnošću. Za nas koji nismo imali refendum o ovoj temi, ostaje samo da konstatujemo da je stanovništvo Britanije razočarano Briselom, da EU definitivno nije savršeno rešenje i da ima dosta mana. Međutim, ono što smo takođe imali priliku da jasno vidimo jeste kako izgleda alternativa i gde nas, u vrlo kratkom roku, može odvesti.

Posledice referenduma u Britaniji pokazuju da nije mudro, a ni korisno napustiti projekat EU, projekat koji je uveo red i mir na konfliktni Stari kontinent, čija budućnost nije obećavala. Evropska unija je prevashodno mirovni projekat sa velikim uticajem na naše živote i dobrobit, to je projekat koji moramo nastaviti da gradimo, unapređujemo, menjamo, inoviramo, učinimo boljim, efikasnjiim i korisnijim za nas, stanovnike i stanovnice Evrope.

Članak Šta zaista znači BrExit? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.