Iako odnosi između Francuske i Zapadnog Balkana (ZB) imaju dugu istoriju, intenzitet francuskog angažmana u ovom regionu se menjao vremenom i danas ima mesta za unapređenje odnosa. Zapravo, posle dve decenije skromnog interesovanja za region, Francuska je nedavno signalizirala nameru da intenzivira svoje aktivnosti na Zapadnom Balkanu.

U poslednjih nekoliko godina Francuska je aktivno podržavala uspostavljanje i razvoj Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO), produžila mandat Francuske agencije za razvoj na zemlje regiona, i usvojila Nacionalnu strategiju za Zapadni Balkan. Imajući u vidu da će predsedavati Savetu EU u prvoj polovini 2022. godine, u trenutku kada postoji očigledan zastoj u proširenju, Francuska ima odličnu priliku da uveća sopstveni, ali i uticaj EU na ovaj region u narednom periodu. Upravo iz tog razloga, očekuje se da način i obim francuskog angažovanja na Zapadnom Balkanu postane pitanje od velike važnosti u očima vlada, eksperata, analitičkih centara („tink tenkova“) i drugih organizacija civilnog društva.

Imajući u vidu povoljne okolnosti za preduzimanje odlučujućih koraka, ovaj rad identifikuje potencijal za unapređenje društvene saradnje između Francuske i Zapadnog Balkana. Kako je ovaj aspekt saradnje često zanemaren u opštim analizama, ovaj rad će istražiti trenutno stanje odnosa i potencijal za njihov razvoj. Rad je strukturisan oko tri ključne oblasti koje pokrivaju organizacije civilnog društva (OCD), mlade i edukaciju, i kulturne veze u kontekstu širenja javne diplomatije. Dajući detaljnu ali istovremeno sažetu analizu u svakoj podoblasti, ovaj rad nudi preporuke kako ojačavanje društvenih veza može postati osnova za produbljivanje ekonomske i političke saradnje i samim tim većeg francuskog uticaja u regionu.

Članak Francuska, Zapadni Balkan i Evropska unija se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Ova društvena mreža je davanje oznake, koja u slučaju pojedinih srpskih medijskih kuća glasi „medij koji sarađuje sa Vladom Srbije“ i vidljiva je na njihovim zvaničnim nalozima, objasnila obezbeđivanjem dodatnog konteksta o profilima za koje smatra da su kontrolisani od strane izvršne vlasti. Iako prilično uvijeno rečeno, ovo podrazumeva svojevrsno upozoravanje čitalaca na neverodostojan sadržaj koji se objavljuje sa označenih naloga. Takođe, Tviter je predvideo sankcionisanje pomenutih naloga time što neće preporučivati ove profile niti pojačavati domet njihovih tvitova. Evidentno je, na osnovu preduzetih aktivnosti, da se vrši određena vrsta digitalne stigmatizacije medija. Tviter u datom slučaju igra ulogu aktera koji upozorava i usmerava svoje korisnike ka „neobeleženima“, jer oni pružaju kredibilan sadržaj.

Kada se, međutim, razmotri pitanje da li Tviter ovo može da radi – odgovor je potvrdan. Tviter je platforma u privatnom vlasništvu, te korisnici kojima ne odgovara politika koju uvodi mogu odmah deaktivirati nalog i prestati sa korišćenjem ove društvene mreže. Sa druge strane, jasno je da neće mnogo našteti kompaniji, koja broji oko 322.4 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou u 2021. godini. Predviđa se i da broj korisnika platforme do 2024. godine poraste na 340.2 miliona širom sveta. Pored toga, prihod Tvitera u drugom kvartalu 2021. godine bio je preko 1.190 miliona američkih dolara, a godišnja zarada u 2020. godini bila mu je 3.7 milijardi dolara. Navedeni podaci ukazuju da se radi o jednoj od najmoćnijih i najuticajnijih platformi za iskazivanje stavova, debate, povezivanje ljudi i reklamiranje proizvoda.

Moć u ovom slučaju otvara vrata slobodi etiketiranja naloga, bez detaljnih objašnjenja metodologije po kojoj je ovo urađeno. Tviter kao izvore na osnovu kojih je vršio targetiranje medija ističe indeks slobode medija Reportera bez granica, Freedom House, indeks demokratije Economist Intelligence Unit-a, izveštaj o medijskim praksama Evropskog centra za novinarstvo, Komitet za zaštitu novinara i UNESCO okvir za procenu razvoja medija i nezavisnosti. Takođe navodi i konsultacije koje je obavio sa „brojnim zainteresovanim stranama, uključujući akademike i istraživače, civilno društvo, vladu, stručne organizacije i one koji koriste njihovu uslugu“. Prikazana je veoma opšta i štura metodološka osnova po kojoj je vršena identifikacija, tako da se ne mogu utvrditi tačni indikatori na osnovu kojih je sprovedena ocena. Na manjkavost metodologije skreće pažnju i Evropska federacija novinara, koja upozorava da ne znamo koje kriterijume Tviter koristi za procenu nezavisnosti označenih medija u odnosu na pritiske vlada, pozivajući ga da bude transparentan u pogledu ocenjivanja i primeni novu politiku transparentnosti na sve, a ne samo na „državne medije“. Uočavamo, dakle, dve bitne manjkavosti – u oskudnosti pokazatelja i kriterijuma na osnovu kojih je oznaka stavljena i selektivnoj primeni politike transparentnosti.

Posledice koje stvara po targetirane su takođe važno pitanje koje se pokreće potezom Tvitera. Sadržaj označenih medija na Tviteru a priori biva kvalitativno ocenjen kao diskutabilan. Ovim se stvaraju nelojalni uslovi konkurencije na platformi. Tviter upozorava medije da neće preporučivati njihove naloge i podizati domet njihovih tvitova, dok će ovaj tretman uživati svi „neoznačeni“. Efekti ovoga mogu biti manji pregled objava „označenih“, te tako manja čitanost njihovih tvitova i manji uticaj na korisnike, pogotovo kada se govori o korisnicima iz inostranstva koji žele da čitaju tvitove medija u određenoj zemlji čiju političku i društvenu scenu ne poznaju dovoljno. Iako je postupak Tvitera formalno prikazan kao edukativna i osvešćujuća delatnost u odnosu na korisnike, možemo pretpostaviti da postoje određeni indirektni motivi, koji uključuju stvaranje pritiska na vlade i medijske kuće koje se povezuju sa njima, za koje se smatra da promovišu vrednosti i stavove u suprotnosti sa okvirom koji kompanija želi da vidi u svetu.

S obzirom na to da je Srbija ušla u kategoriju označenih država, trenutna situacija doprinela je isplivavanju netrpeljivosti između novinara „označenih“ i „neoznačenih“ medijskih kuća. Čini se da je postupak Tvitera samo jedan od okidača za rasplinjavanje međusobnih optužbi u kontekstu podele na prorežimske i antirežimske medije u Srbiji. U tom smislu, predstavnici medija koji nisu na Tviterovoj listi opravdavaju postupak, dok „označeni“ mediji optužuju „neoznačene“ na osnovu njihovih izvora finansiranja koje Tviter nije istakao. Jasno je da ne postoji jedinstven odgovor medija iz Srbije koji bi bio zasnovan na objektivnom sagledavanju situacije mimo uključivanja već ustaljenih kontradikcija u opredeljenju medija prema vladajućoj eliti u zemlji.

Reakcije vlasti dodatno su podgrejale atmosferu. Ministarstvo kulture i informisanja označilo je postupak Tvitera kao cenzuru medija, ističući svoju iznenađenost onim što je Tviter uradio. Nasuprot prilično umerenoj reakciji ministarstva, predsednik Srbije je potez Tvitera ocenio kao pohvalu za obeležene medije jer sarađuju sa Vladom Srbije, a ne „sa tajkunima i lopovima“. Na ovaj način, konkretna situacija se koristi za pridobijanje političkih poena na domaćem terenu, uz podsticanje već postojeće polarizacije u društvu. Konkretni sticaj okolnosti i krajnje subjektivno uplitanje vlasti u temu stavlja etiketirane medije u još nezavidniji položaj za davanje odgovora na kritike Tvitera, s obzirom na to da javna podrška koju dobijaju od vlasti u datom slučaju proizvodi efekat opravdavanja „svojih medija“.

Ukupno posmatrano, potez Tvitera nema adekvatno metodološko utemeljenje, negativno utiče na politiku konkurencije na platformi i poteže pitanje stvarnih motiva da se preduzme ovakva mera. Reakcije u Srbiji na ovu meru odražavaju podele koje inače postoje u zemlji, te se tako ne može očekivati udružena objektivna reakcija srpskih medija. Takođe, uzimajući u obzir moć koju Tviter uživa u pogledu broja korisnika i prihoda koje ostvaruje, nije isključena mogućnost dodatnog pooštravanja započete politike etiketiranja u budućnosti, uprkos tome što se ona pre može označiti kao stigmatizacija medija nego kao obezbeđivanje transparentnosti na platformi.

Foto: Radio Slobodna Evropa / Ana Toader

Članak Označavanje medija na Tviteru – transparentnost ili stigmatizacija? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Značajna karakteristika sporazuma je predviđanje postepenog sprovođenja, čime se zemljama omogućio dvogodišnji period da uvedu režim mobilnog saobraćaja zasnovan na principu „roming kao kod kuće“ koji postoji u okviru Evropske unije. Ovo je podrazumevalo da u tranzicionom periodu od 1. jula 2019. do 30. juna 2021. godine dođe do postepenog snižavanja roming troškova, po modelu da se na cenu usluge u okviru matične mreže dodaju roming troškovi, tako da za regulisane pozive oni ne prelaze 0,05 € po minutu, za SMS poruke 0,02 € po poruci i 0,025 € po megabajtu za prenos podataka. Nakon isteka ovog perioda, Članom 5 predviđa se ukidanje naplate bilo kakvih dodataka na domaću cenu za upućene ili primljene pozive, poruke ili podatke. Na ovaj način, u slučaju putovanja iz Srbije u neku drugu zemlju Zapadnog Balkana, prilikom korišćenja mobilnih usluga, naplaćivaće se cena koja važi u domaćem saobraćaju.

Značaj ovog sporazuma ogleda se i u pokazanoj političkoj volji zemalja za međusobnu saradnju. Multilateralizam iskazan u pregovaranju, potpisivanju i implementaciji sporazuma način je da se odnosi poboljšaju u sferama gde je prepreke moguće rešavati učešćem svih regionalnih aktera. Ovakvom inicijativom zemlje su pokazale svoju privrženost Berlinskom procesu, odnosno procesu iz kojeg je ova inicijativa i prostekla i okviru za jačanje saradnje i ekonomski napredak regiona u kontekstu procesa evropskih integracija. U tom smislu, novi režim telekomunikacija odlična je šansa da EU takođe potencijalno krene sa smanjenjem cena rominga u odnosu na region, što bi predstavljalo podstrek daljoj integraciji.

Pored pozitivne političke poruke koju region šalje na ovaj način, od 1. jula tekuće godine otvara se niz šansi koje će se manifestovati na svakodnevnom nivou. Ukidanjem rominga smanjiće se ukupni troškovi boravka u drugim zemljama Zapadnog Balkana, što bi moglo podstaći putovanja unutar regiona, kao i regionalni turistički razvoj. Poslovanje i investiranje u regionu se takođe olakšavaju na ovaj način. Iako su telekomunikacije samo jedan od aspekata digitalne transformacije regiona, na ovaj način ekonomije Zapadnog Balkana deluju i u skladu sa predviđenim inicijativama Ekonomskog i investicionog plana za Zapadni Balkan Evropske komisije, čiji je jedan od ciljeva pružanje podrške njihovoj digitalnoj tranziciji.

Ukupno posmatrano, sporazum i novine koje on donosi na ekonomskom i društvenom planu od 1. jula 2021. godine olakšavaju dalji put zemljama Zapadnog Balkana ka članstvu u Evropskoj uniji. Kako postoji niz prednosti koje sporazum donosi, suštinski zadatak zemalja Zapadnog Balkana je pokazivanje doslednosti u njegovoj primeni u narednom periodu. Neplaćanje rominga svakako će olakšati poduhvat postizanja četiri slobode kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala, po ugledu na Uniju.

Članak „Roming kao kod kuće“ na Zapadnom Balkanu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.