Izveštaj predstavlja rezultate drugog ciklusa praćenja stanja u pravosuđu, godinu dana nakon sprovođenja prvog ciklusa i obavljivanja polaznog Izveštaja o stanja u pravosuđu za 2020. godinu, odnosno obrađuje izveštajni period koji je okončan zaključno sa krajem 2021. godine. Sadrži nezavisnu i objektivnu ocenu stanja, prema istovetnim indikatorima i standardima na kojim je zasnovan prethodni izveštaj, na koji način pruža i informaciju o eventualnim promenama koje su zabeležene u proteklom periodu između dva izveštaja. Naredni izveštaj će obuhvatiti dvogodišnji ciklus, obradiće podatke i promene tokom 2022. i 2023. godine, kada treba očekivati značajnije promene posmatranih indikatora i standarda, posebno u vezi sa sprovođenjem nedavno usvojenih ustavnih amandmana, predstojećim usklađivanjem pravosudnog zakonodavstva sa ovim ustavnim izmenama, kao i implementacijom novih zakonskih rešenja u kontekstu ostvarivanja sudijske i tužilačke funkcije u praksi.

Članak Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu za 2021. godinu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Vladavina prava predstavlja centralnu temu više ciklusa reformi pravosuđa u Srbiji, procesa koji teče gotovo u kontinuitetu u protekle dve decenije, sa nekoliko etapa koje su obeležile značajne zakonodavne, personalne i institucionalne promene. U novije vreme, pitanje vladavine prava je naročito aktuelizovano kao jedan od osnovnih političkih kriterijuma u procesu pristupanja Evropskoj uniji.

Ostvarivanje ovog principa, pored ostalog, podrazumeva nezavisno sudstvo, neselektivnu primenu prava, isključivanje nedozvoljenih uticaja na rad pravosudnih organa, kao i niz elemenata koji su konstitutivni i nužni za funkcionisanje nezavisnog sudstva u praksi.

Prilikom posmatranja celine pravosudnog sistema i kod tzv. strateškog pristupa problemu koji naročito karakteriše planske dokumente državnih organa nadležnih za sprovođenje reformi i uopšte, praćenje rada pravosudnih organa i ocenu napretka u odnosu na pokazatelje iz tih dokumenata, često se gubi perspektiva pojedinca, građanina/građanke. Pojedinac ima očekivanje da kad ide sudu, ide pravdi, kako je to konstatovao Aristotel pre više od dvadeset tri veka, ali položaj pojedinca u sudskom postupku, prepreke sa kojima se suočava u pristupu sudu radi ostvarivanja ili zaštite svojeg prava, međutim, nisu uvek u fokusu javnih politika u pravosuđu. Kako bi se izgradio odnos poverenja građana i pravosuđa u celini, potrebno je otklanjanje osećanja pravne nesigurnosti i jačanje uverenja da sud sprovodi zaštitu prava i sloboda građana, da ustavlja političku moć i samovolju, i da svojim postupanjem i odlukama konkretizuje princip vladavine prava u svakoj pojedinačnoj situaciji. Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu predstavlja pokušaj sagledavanja ključnih pitanja i problema sa kojima se suočavaju građani u pristupu pravdi i mogućnostima unapređenja stanja u pravosuđu, tako da se put pravdi učini efikasnijim, pouzdanijim i izvesnijim.

Široka koalicija organizacija civilnog društva, koja je okupljena u cilju sprovođenja ovog zadatka, preuzela je kompleksan izazov da objektivno i realno sagleda postojeće stanje iz ugla pojedinca na tom putu, da na osnovu specifične metodologije da svoju ocenu ostvarivanja standarda pristupa pravdi u relevantnim tematskim celinama, kao i da pruži ruku dijaloga ključnim državnim akterima u ovoj oblasti, u poduhvatu izgradnje savremenog, efikasnog, nezavisnog pravosuđa.

Članak Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu za 2020. godinu se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Uloga pravne profesije i odgovornosti za tumačenje i oblikovanje prava, pravnicima obezbeđuju važno mesto u društvima koja se pridružuju Evropskoj uniji („EU“).

Pre svega, pravnici igraju važnu ulogu u borbi za poštovanje ljudskih prava i prava pojedinca. Takođe, pravnici su jedan od glavnih pokretača ekonomije država koje pristupaju EU, i savetuju državne organe i privredna društva u složenom lavirintu EU prava sastavljenom od različitih pravila i propisa koji se odnose na usluge, državnu pomoć, zaštitu potrošača, zaštitu podataka i ostalih oblasti koji mogu da predstavljaju novinu za države koje još uvek nisu izgradile tržišnu ekonomiju i nezavisne institucije. Prema pravu EU, pružanje pravne pomoći od strane advokata kvalifikuje se kao usluga, ali prema zakonima Srbije rad advokata ne predstavlja uslugu, već pravnu pomoć, izvan obuhvata primene propisa koji pokrivaju usluge . Ovakva trenutna pravna kvalifikacija može prouzrokovati probleme u momentu kada Republika Srbija postane punopravna članica EU, budući da bi mogla iziskivati naknadno usklađivanje čitavog spektra relevantnih pravnih izvora u veoma kratkom vremenskom periodu, uz sve socijalno-ekonomske efekte koje ovakve izmene povlače.

Članak Pravno uređenje advokature u svetlu prava EU o uslugama i slobodi poslovnog nastanjivanja se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Stranke imaju mogućnost da, umesto pokretanja parničnog postupka pred sudom, zaključe sporazum, te svoj spor povere arbitru ili arbitrima. Sporazum strana postiže se ili u okviru osnovnog ugovora u vidu tzv. kompromisorne klauzule ili pak, u vidu posebnog arbitražnog sporazuma onda kada spor već nastane.

Pravni okvir

Zakon o arbitraži (“Zakon”), rađen po modelu Komisije Ujedinjenih Nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL), predstavlja osnovni izvor prava u ovoj oblasti. Model Zakon UNCITRAL-a prihvatilo je više od 80 zemalja sveta, što govori u prilog činjenici da domaća regulativa  u ovoj oblasti ni u čemu ne zaostaje za modernim rešenjima.

Zakon se primenjuje na domaće i međunarodne arbitraže i uređuje da se arbitražom mogu rešiti sporovi imovinske prirode o pravu kojim stranke slobodno raspolažu. S druge strane, arbitraža se ne može ugovoriti za oblasti kod kojih postoji isključiva nadležnost sudova. Pojedini pravni odnosi, poput porodičnih ili naslednopravnih, uključuju i zainteresovanost države za njihovo rešavanje. Ipak, značajan broj fizičkih lica se svakodnevno suočava sa sporovima o postojanju nekog imovinskog prava, pa im mogućnost arbitraže umnogome može olakšati pristup pravdi.

U našem pravu je arbitraža izričito spomenuta na svega nekoliko mesta. Na primer, Zakon o radu predviđa mogućnost sporazumnog rešavanja i zaštite pojedinačnih prava zaposlenog. Predviđeni rokovi za pokretanje postupka i donošenje odluke su izuzetno kratki, a arbitra stranke biraju sporazumno. Osim toga, pomenuti zakon ovaj sporazumni način rešavanja sporova predviđa i kod kolektivnih ugovora, kada pregovori ne uspeju. Sastav arbitraže, način rada i dejstvo odluka ugovaraju strane kolektivnog ugovora.

Zakon o parničnom postupku dalje konkretizuje pravila vezana za parnice povodom kolektivnih ugovora. Osim toga, isti ovaj zakon prepoznaje i mogućnost medijacije i drugih vidova sporazumnog rešavanja sporova.

Zakon o zaštiti potrošača sa svoje strane pominje arbitražu kao jedan od vansudskih načina rešavanja sporova.

Pokretanje postupka

Arbitraža se pokreće podnošenjem zahteva za pokretanje postupka u Zakonom određenom roku. Postupak može pokrenuti svako fizičko i pravno lice, ali i država, njeni organi, javna preduzeća i ustanove. Samo ugovaranje arbitraže predstavlja pravo svakog ko inače može biti stranka u sudskom postupku, u skladu sa Zakonom o parničnom postupku.

U Srbiji, Stalna arbitraža pri Privrednoj Komori Srbije (“PKS“) predstavlja instituciju nadležnu za ovaj vid alternativnog rešavanja sporova. Njen Pravilnik bliže određuje pravila postupka.

Prednosti arbitraže su efikasnost, brzina, tajnost, određenost troškova i sporazumni karakter postupka što je čini fleksibilnijom u odnosu na konvencionalno rešavanje sporova. Iza zatvorenih vrata, bez prisustva javnosti, stranke efikasnije rešavaju sporove pred panelom arbitara koje su same odabrale sa liste arbitara, stručnjaka za određenu oblast. Za razliku od sudija, arbitri su koncentrisani na konkretan spor pa je samim tim i proces donošenja odluke brži nego u sudskom sporu.

Imajući predstavu o troškovima, stranke mogu da uračunaju utrošak vremena i materijalne izdatke, te steknu utisak o izvesnosti i izvodljivosti uspeha u sporu. Izuzetno, stranke mogu da ugovore prisustvo javnosti. Stalna arbitraža pruža i mogućnost izračunavanja troškova za individualni spor (ovde).

Privatnopravni odnosi rešeni na ovaj način dobijaju svoj epilog u arbitražnoj odluci koja je po pravnoj snazi i izvršnosti u svemu izjednačena sa sudskom presudom. Još jedna od prednosti arbitraže je i ta da je arbitražna odluka konačna, te se protiv nje ne može uložiti žalba. Posledično, trajanje postupka je smanjeno jer se izbegava odugovlačenje. Svakako, Zakon predviđa mogućnost žalbenog postupka kod podnošenja tužbe za poništaj domaće arbitražne odluke, ali su razlozi jasno i restriktivno definisani zakonom.

Trajanje arbitraže, kako to predviđa Stalna arbitraža pri PKS, je oko 6 meseci, što je znatno kraće od trajanja parnice. Osim toga, Pravilnik predviđa i mogućnost ubrzanog postupka za sporove do određene vrednosti.

Prednosti arbitraže

Iz svih gorenavedenih razloga, ovaj vid alternativnog rešavanja sporova olakšava pristup pravdi građanima.

• Pre svega, poveravanjem sporova arbitraži smanjuje se broj slučajeva koje padaju na teret redovnih sudova. Naravno, pored onih sporova za koje su sudovi isključivo nadležni, građani i dalje zadržavaju pravo izbora i mogu da optiraju za sudove.
• Okončanje postupka je izvesnije u arbitraži s obzirom na kratke rokove u postupku, što doprinosi i većoj pravnoj sigurnosti.
• Efikasnosti ovog postupka, pa samim tim i lakšem ostvarivanju prava građana doprinosi i činjenica da građani imaju mogućnost sporazumnog izbora arbitara sa liste koju Stalna arbitraža pri PKS nudi. Na ovaj način, građani mogu sporazumno da izaberu arbitre sa posebnim znanjima vezanim za predmet spora. Veća profesionalizacija arbitara u određenoj oblasti dalje vodi i bržem odlučivanju što posledično znači i brže ostvarivanje prava građana.
• Takođe, sama činjenica da je privatnost postupka pravilo, a ne izuzetak (kao kod sudskog postupka), pruža dodatnu slobodu stranama da zajednički dođu do rešenja problema.
• Sam čin pokretanja sporazumnog načina za rešavanje spora ima prijateljsku notu, u odnosu na klasičan akt podnošenja tužbe, čime se izražava želja da se što lakše pronađe rešenje.

Ipak, arbitraža kao vid rešavanja sporova između fizičkih lica nije naročito popularna. Mehanizmi postoje, ali se čini da neobaveštenost i predrasuda o visokim troškovima koje bi jedino pravna lica mogla da snose, dovode do slabe zastupljenosti arbitraže u domaćim sporovima između fizičkih lica. Samim tim, dominira stav da jedino konvencionalni sud može rešiti određeno pravno pitanje, te da alternativni načini rešavanja sporova nisu “pravi”.

Međutim, uz dobru informisanost i jasna objašnjenja, arbitraža se može približiti građanima. Objašnjenje postupka, veća zastupljenost alternativnih modaliteta rešavanja sporova i demistifikacija pravne zaštite predstavljaju temelj fleksibilnijeg sistema prilagođenog stvarnim potrebama našeg društva. Stoga, dužnost je pravnika da češćom primenom i informisanjem građana o ovoj mogućnosti započnu popularizaciju arbitraže u domaćim pravnim odnosima.

_______________________________________________

Blog je prvobitno objavljen na sajtu Otvorena vrata pravosuđa.

Izvor fotografije: Caza Saikaley

Članak Pravdu potraži na arbitraži se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.