Zašto je Australija promenila snabdevača? SAD ultimatumom pobeđuju Francusku

Pokušajmo najpre da objasnimo racionalnost koja stoji u pozadini odluke Australije da svoj dogovor sa Francuskom zameni onim sa SAD i UK. Prvo, Australija je bila nezadovoljna dogovorom sa Francuskom. Na primer, bilo je značajnog prekoračenja troškova, od početnog budžeta od 31 milijarde do očekivanih gotovo 56 milijardi evra, ne računajući troškove održavanja koji su procenjeni na 90,1 milijardu evra. U isti mah, postojala je zabrinutost oko vremenskog okvira projekta od samog početka: isporuka prvih novih podmornica bila je predviđena najranije za 2035. godinu, dok bi konačna isporuka trajala do 2050. Povrh toga, veliki broj važnih dogovorenih stvari bio je odlagan. Ovo je bilo problematično imajući u vidu planirano povlačenje australijske flote do 2026. godine, a sa rastućom nametljivošću Kine u Indo-Pacifiku, Australija nije mogla da dopusti rupu u svojim pomorskim kapacitetima. Primer za to je izgradnja nekoliko baza Kine u Južno kineskom moru suprotno obećanju predsednika Sija iz 2015. da neće militarizovati ostrvo Spretli, kao i pomorske pretenzije Pekinga u Južno kineskom moru koje su naširoko ocenjene kao povreda međunarodnog prava. Plan australijske vlade da potroši 6 milijardi dolara kako bi produžila radni vek svojih podmornica može biti posmatran kao pokušaj da se nadokadni pomorski disparitet zemlje. Štaviše, sistem kompanije zadužene za snabdevanje Australije podmornicama bio je hakovan, a dogovorenih 90% ućešća australijskih radnika, koje je Australija smatrala ključnom odredbom sporazuma zbog njene podrške radnim mestima na lokalu, smanjeno je na 60% u 2020. godini, time povećavajući skepticizam u pogledu ovog projekta.

Drugo, u svetlu svih ovih problema, Australiji je bio potreban bolji sporazum kojim bi postojeći stavila van snage, a takav su ponudile SAD i UK. Podmorice koje su predložene bile su bolje – na nuklearni pogon bez potrebe da budu punjene gorivom, sa većim dometom i teže za detektovati. Štaviše, premijer Morison govorio je o podmornicama kao o „prvoj velikoj inicijativi AUKUS-a“, sa naglaskom na terminu „prva“, s obzirom da, za raliku od francusko-australijskog dogovora, AUKUS nadilazi prosto snabdevanje podmornicama. On uključuje deljenje vojnih kapaciteta, kako bi se uvećala „prednost u vojnim sposobnostima i kritičnim tehnologijama“ Australije, UK i SAD, kao što predsednik Bajden istakao, što Francuska svakako nije ponudila. Ostavljajući po strani pojedinosti sporazuma, moguće je napraviti širu opservaciju o motivima Australija da se odluči za AUKUS: bezbednost SAD nadmašuje sve što Francuska (i Evropa) imaju da ponude. Zaista, ovim se potkrepljuje ideja da su jedino SAD sposobne da se suprotstave Kini u očuvanju „slobodnog i otvorenog Indo-Pacifika“.

Reakcija Francuske i EU: indikator značajnijih strateških problema

Francuska je reagovala na AUKUS veoma direktno i sa zgražavanjem. Žan-Iv le Drijan, ministar spoljnih poslova Francuske, osudio je pakt i tajne planove koji su se odvijali bez znanja Francuske kao „nož u leđa“. Zaista, dve nedelje pre nego što će AUKUS biti javno obznanjen, australijski ministri spoljnih poslova i odbrane sastali su se sa svojim francuskim kolegama i ponovno potvrdili svoju posvećenost nabavci francuskih podmornica. U sličnom tonu, Ambasada Francuske u SAD navela je da odluka o „isključivanju“ Francuske „pokazuje nedostatak koherentnosti koji Francuska može samo notirati i izraziti žaljenje“. SAD su radile iza leđa Francuske kako bi je isključile iz svog svog strateškog saveza. Posledično, Francuska je donela odluku bez presedana da privremeno pozove svoje ambasadore u Australiji i SAD na konsultacije i otkaže odbrambeni samit UK-Francuska zakazan za kraj septembra.

Francuski bes povodom AUKUS-a je više od reakcije na osećaj da su iznevereni od strane saveznika. Prvo, Francuska je izgubila sporazum koji je opisivan kao „dogovor veka“ 2016. godine. On je bio od centralnog značaja za francusku Indo-pacifičku strategiju u regionu koji ima i geopolitički značaj za Francusku, premda 1,5 miliona njenih državljana živi tamo. Kao drugo, ovim se pokazuje da čak i nakon Bregzita, SAD i dalje vide UK kao svog ključnog vojnog saveznika. Treće i povezano sa prethodnim, utisak je da SAD ne posmatraju Francusku kao ravnopravnog partnera, već pre kao produžetak američke spoljne politike. Uprkos tome što su Morison, Bajden i Džonson istakli da će „budućnost Indo-Pacifika uticati na budućnost svih nas“, Francuska je isključena iz AUKUS-a, a SAD nisu konsultovale Francusku ni o svom povlačenju iz Avganistana. Ovo se delimično može pripisati Makronovom opreznom pristupu prema Kini, radije birajući da zauzme srednju poziciju između Amerike i Kine, u koju SAD ne veruju. Ali onda ovo pojačava ideju da SAD posmatraju Francusku kao sledbenika koga će odbaciti ukoliko odbije da se povinuje. Konačno, proizilazeći iz ovoga, Francuska ne sme da prihvati da bude isključena i da deluje sama. Iako se Francuska trudi da unapredi sopstvenu stratešku autonomiju i nuklearnu moć, AUKUS demonstrira ograničenja njene moći, premda se države uvek odlučuju da im SAD budu garant bezbednosti.

EU je takođe bila zatečena AUKUS-om, a njen portparol priznao da EU „nije bila informisana“ o odbrambenom paktu i da će „analizirati njegove posledice“. Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, okarakterisala je tretman SAD prema Francuskoj kao „neprihvatljiv“. Međutim, zamenik portparola Komisije je izjavio da „neće biti neposrednog efekta na pregovore i odnos sa Australijom“ u pogledu potencijalnog sporazuma o slobodnoj trogivni, dok je drugi portparol Komisije prokomentarisao da se „EU ne bavi kažnjavanjem bilo koga“. Ovim se pokazuje odvojenost između strateških interesa Francuske i EU, kao i da ostale države članice ne žele zatezanje transatlantskih odnosa. Sa druge strane, pregovori o sporazumu o slobodnoj trgovini između EU i Australije odloženi su mesec dana do oktobra, što može biti posmatrano kao simboličan gest solidarnosti sa Francuskom, ali i pauza za razmatranje kako će ovo uticati na EU, imajući u vidu da Francuska poseduje najsnažniju vojnu silu u EU, drugu posle Rusije u Evropi.

Gde bi Francuska i EU trebalo odavde da idu: 2022, „godina evropske odbrane“

Da bi izbegla ponavljanje ovog scenarija, Francuska bi trebalo da preispita svoju spoljnu politiku. Nadolazeća predsednička kampanja 2022. godine obezbediću forum za tako nešto, a ukoliko Makron misli da bude reizabran moraće da se pobrine za svoje glasače, premda će njegova rivalka sa krajnje desnice, Marin le Pen, izvesno apostrofirati javno poniženje Francuske zbog AUKUS-a kako bi naglasila neophodnost promene vlasti. Kao prvo, Francuskoj je potrebno da ponovo promisli o svom odnosu prema SAD. Kao što je Makron prepoznao na konferenciji za medije posle AUKUS-a, „Evropljani se moraju osloboditi sopstvene naivnosti“ i „pokazati da su u stanju da brane sami sebe“, s obzirom na to da se SAD „fokusiraju na sopstvene strateške interese iznad bilo čega drugog“. Francuska bi mogla da takođe preispita svoju ulogu u NATO, a Makron je već okarakterisao NATO kao „klinički mrtav“ 2019. godine. U svakom slučaju, Francuska bi morala da ostane realistična u svojim opcijama. Golistička spoljna politika u kojoj je Francuska nezavistan akter koji samostalno ostvaruju značajan globalni uticaji nije ostvariva. AUKUS pokazuje da saveznici preferiruju bezbednosne garancije Amerike u svom suočavanju sa rastućom kineskom i ruskom nametljivošću. Kao rezultat toga, Francuska bi trebalo da nastavi da formira savezništva i da, što je još važnije, inicira ova savezništva. Iako bi Francuska možda želela da kazni Britance za njihovo uključivanje u AUKUS, a još više zbog napuštanja EU, UK je jedina snažna vojna sila u Evropi, nakon Rusije i Francuske, te je stoga francusko-britanska odbrambena saradnja isuviše važna da bi bila ugrožena. Treće, Nemačka bi morala da prevaziđe ožiljke iz 20. veka i uskladi svoje vojne kapaciteta sa svojim ekonomskim prisustvom.

Da sada razmotrimo gde je EU u svemu ovome. Deo francuske globalne strategije mogao bi da uključuje izgradnju evropske vojske. Čini se da je ambicija Francuske da uspostavi srednji put između SAD i Kine, što se, kao i kod trgovine, jedino čini mogućim stvaranjem centralizovane evropske odbrambene politike koja bi sprečila da pojedinačne države budu zaplašene. Još u 2018. godini, Makron je naglasio da Evropa treba da uspostavi „istinsku evropsku vojsku“, što je agenda koju su i njegovi prethodnici pokrenuli. Iako su mnogi eksperti skeptični u pogledu sprovodivosti projekta i njegovih benefita, diskusije o njemu su se posledično pojavile usled američkog povlačenja iz Avganistana i najave AUKUS-a. S obzirom na nadolazeće francusko predsedavanje Savetom EU od januara 2022. godine, kao i aktuelnu promenu u političkoj klimi Nemačke usled povlačenja Angele Merkel nakon 16 godina, Makron je u boljoj poziciji da ovu agendu pogura napred.

Istovremeno, ovo je zasigurno relevantno i zbog nastojanja određenih EU zvaničnika za još integrisanijom EU, što bi podrazumevalo širu saradnju u svim oblastima, uključujući odbranu, kao i sposobnost da odbrani sebe. U ovom kontekstu, predsednik Evropskog saveta, Šarl Mišel, nedavno je podelio svoju želju da 2022. postane „godina evropske odbrane“. U svakom slučaju, ova inicijativa nije bez izazova. Prvo, podložna je spoljnom protivljenju od strane SAD i UK, sa SAD koje su kroz istoriju kompromitovale evropske odbrambene ambicije. Drugo, unutar EU postoje protivnici ove ideje. Na nivou građana, čini se da građani EU nisu skloni da podrže ovaj projekat – mada bi ljudi možda bili spremni da poginu za svoju zemlju, ne i za Evropu, u odsustvu značajnije političke integracije i evropskog identiteta. Na nivou država članica, postoji značajna opozicija, posebno iz istočnoevropskih zemalja poput Poljske i baltičkih republika, koje su uverene da su SAD pouzdaniji odbrambeni partner i koje pamte francusko prvobitno protivljenje istočnom proširenju. Oni se protive razdvajanju odbrane od NATO-a (za razliku od Francuske). Međutim, evropska vojska bi zahtevala podršku Poljske i baltičkih republika imajući u vidu da one predstavljaju neophodan deo evropske odbrane od Rusije. Dovoljno je pogledati njihovu geografsku blizinu Rusiji. Da bi ubedila ove zemlje da zauzmu jedinstvenu poziciju suštinski između SAD i Kine, potrebno je da Francuska posluži kao osnova za istinski evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku, koja se takođe bavi pitanjima koje nisu od neposrednog francuskog interesa, kao što je pitanje Rusije.

U zaključku, AUKUS je mnoga pitanja o francuskoj i evropskoj budućnosti izneno na površinu. Francuzi su sa pravom uvereni da je Evropa integralni deo njihovih vojnih potencijala i globalnih perspektiva. U svakom slučaju, imajući u vidu da je ovo bilo predmet debate još od neuspešnog uspostavljanja Evropske odbrambene zajednice 1954. godine, postoji sumnja da li će Makron biti u stanju da ovo pomeri napred, čak i ukoliko bude izabran na drugi mandat, ali i da li će njegovi naslednici želeti da to urade.

Fotografija: South China Morning Post. 

Autorka je stažistkinja u Centru za evropske politike – CEP.

Članak AUKUS odbrambeni pakt se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.

Iako je participacija na francuskim regionalnim izborima uvek manja nego na predsedničkim, ove godine je ipak bila na svom istorijskom minimumu. Zapravo, na regionalnim izborima 2021. godine došlo je do najmanjeg odziva birača još od uspostavljanja Pete Republike 1958. godine, pri čemu se više od dva na svaka tri glasača odlučilo da ne glasa u prvom i drugom krugu glasanja – 66,7% i 65,7% uzdržanih. Ovi trendovi proizilaze iz činjenice da malo ljudi razume ulogu regionalnih saveta i da se, bez obzira na to, smatra da oni imaju ograničenu moć. Sve izraženije političko nezadovoljstvo takođe je moglo uticati na ovo. Na ovaj način, dovodi se u pitanje politika decentralizacije u Francuskoj, uspostavljena radi oživljavanja lokalne demokratije, posebno jer se pokazuje da se glasanje na predsedničkim izborima i dalje smatra glavnim (i jedinim) načinom uticanja na upravljanje državom.

Posmatrajući isključivo implikacije rekordno visoke stope uzdržanosti 2021. godine, predviđanje ishoda predsedničkih izbora 2022. godine treba učiniti sa oprezom. Iako su Emanuel Makron i Marin Le Pen definitivno oslabljeni na regionalnom nivou, politička scena 2022. godine i dalje je vrlo neizvesna s obzirom na to da će, kako pokazuju prethodni trendovi, značajan deo ljudi koji nisu glasali na regionalnim izborima verovatno izaći na predsedničke izbore. Ovo bi moglo pružiti strankama mogućnosti za pridobijanje novih birača na predstojećim predsedničkim izborima, što posebno važi za Makrona, kao i za populističke stranke. Uostalom, na predsedničkim izborima 2017. godine, Makron je sa svojom tada tek osnovanom centrističkom strankom La République en Marche (LREM), kao i Le Pen sa svojom krajnje desničarskom populističkom strankom Assemblement National (RN), uveliko profitirao od zamora tradicionalnih stranaka.

Ono što je ove regionalne zbore takođe obeležilo je „osveta stranaka staroga sveta“. Naime, desni centar, Les Républicains (LR) i njihovi saveznici, zadržali su svojih sedam od ukupno dvanaest regionalnih saveta kontinentalne Francuske. Levo orijentisana partija, Parti Socialiste (PS), takođe je dobro prošla zadržavši svojih 5 regiona. Iz tog razloga se možemo zapitati da li je zaustavljeno prekrajanje političke karte Francuske, za šta su predsednički izbori 2017. godine odličan primer kada nije bilo tradicionalnih stranaka koje bi ušle u drugi krug. Takođe, ovi rezultati predstavljaju ohrabrujuću priliku za tradicionalne stranke na predstojećim predsedničkim izborima, s obzirom da su reafirmisali snažno ukorenjenu lojalnost biračkog tela prema njihovim kandidatima na regionalnom nivou. Na primer, Ksavijer Bertrand, Valeri Pekres i Loran Vokije bili su ponovo bez poteškoća reizabrani, što ih je označilo kao potencijalne predsedničke kandidate desnog centra. Ostaje da se vidi hoće li se Les Républicains jednoglasno ujediniti oko jednog kandidata. U slučaju da se ovo ostvari, verovatno će se u određenoj meri smanjiti šanse za reizbor sadašnjeg predsednika Makrona.

Rezultati ovih regionalnih izbora nam takođe pokazuju da stranke koje su stigle do drugog kruga predsedničkih izbora 2017. godine, RN i LREM, nisu iskoristile taj zamah. Njihovim uspehom na izborima 2017. godine je signaliziran prekid sa političkim prostorom podeljenim po modelu levica-desnica, koji je dugo karakterisao Francusku, s obzirom na to da po prvi put od osnivanja Pete Republike ni PS na levoj strani ni LR (ili njihovi prethodnici) nisu tada uspele da uđu u drugi krug. U nastavku se detaljnije osvrćemo na implikacije regionalnih izbora za RN i LREM.

Ako se prvo okrenemo Le Pen i njenoj krajnje desničarskoj stranci RN, predizborne ankete pokazale su da njena stranka vodi u šest regiona. Ipak, ona na kraju nije osvojila nijedan. To bi se moglo objasniti činjenicom da kandidati poput Tijeri Mariani, koji su bili regrutovani iz redova desnice, nisu uspeli da povećaju privlačnost stranke. Možda je ova inicijativa otuđila deo biračke baze RN-a, koja je bila nezadovoljna nedavno ublaženim stavom partije, što objašnjava zašto pouzdani glasači stranke ipak nisu glasali. U svetlu regionalnih izbora, Le Pen bi se mogla suočiti s ponovnim sumnjama unutar svoje stranke, kao i sa izazovom suparnika radikalne desnice. Šanse za njenu izbornu pobedu 2022. godine, koje su već bile umanjene nakon poraza od Makrona 2017. godine, dodatno su umanjene na regionalnim izborima koji su bili poslednja prilika za opipavanje pulsa građana pre predsedničkih izbora.

Makronova stranka LREM takođe je loše prošla na regionalnim izborima, s obzirom da nije uspela da osvoji nijedan region. Zapravo, LREM je osvojila samo 7% glasova – što je razočaravajući rezultat za vladajuću stranku koja je propustila šansu da obezbedi lokalnu ili regionalnu prisutnost. Ovo pokazuje da vođenje uspešne izborne kampanje na nacionalnom nivou ne garantuje nužno izgradnju održive političke stranke koja može učinkovito delovati na svim nivoima vlasti. Štaviše, ishod regionalnih izbora baca dalje sumnje na budućnost LREM-a bez Makrona. Poslednji rezultati jasno pokazuju da stranka nije dovoljno privlačna u očima građana na svim nivoima u Francuskoj, te da im je važan Makron, a ne stranka. To znači da stranka sledeće godine rizikuje da izgubi političku privlačnost ako Makron izgubi na izborima 2022. godine ili nakon što ispuni maksimalno dva predsednička mandata u slučaju pobede.

Istovremeno, ne bi trebalo žuriti sa donošenjem zaključaka u vezi sa predstojećim predsedničkim izborima, s obzirom na to da loša slika LREM na regionalnom nivou neće nužno biti problem na nacionalnim izborima koji su personalizovani u ličnosti predsedničkog kandidata. Upravo iz tog razloga, Makron i Le Pen nastavljaju da vode u anketama sprovedenim nakon regionalnih izbora kada se radi o namerama glasača u prvom krugu predstojećih predsedničkih izbora. U tom kontekstu, Makron trenutno uživa gotovo 50% podrške.

Ukratko, iako rekordno visoka stopa apstinencije na regionalnim izborima otežava predviđanje ishoda predsedničkih izbora, poslednji rezultati su svakako skrenuli pažnju na to da tradicionalne partije i dalje imaju svoje uporište među glasačima, kao i na to da put Makrona i Le Pen ka drugom krugu neće biti bez prepreka.

Autorka je trenutno na stažiranju u CEP-u.

Slika: A voter casts her ballot at a polling station in Angers, western France, June 20, 2021. © Loïc Venance, AFP

Članak Šta možemo naučiti iz regionalnih izbora 2021. godine u Francuskoj? se pojavljuje prvo na Centar za evropske politike.