• ENGENG
  • 10 godina nakon Samita u Solunu

    Osvrt na odnose između Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana

    Ovog meseca se obeležava desetogodišnjica sastanka na kome su šefovi država Evropske unije postavili temelje savremenih odnosa ove organizacije sa zemljama Zapadnog Balkana, na događaju poznatijem kao Solunski samit.

    Zaključci sa ovog sastanka se evociraju kada želi da se naglasi predanost Evropske unije ideji proširenja na Zapadni Balkan. Međutim, značaj i težina ključnih poruka ovog samita se često preuveličavaju.

    U čemu se zapravo ogleda njihov značaj, da li EU stoji iza svojih obećanja i kakvi su formalni odnosi između EU i Zapadnog Balkana danas, deset godina nakon Solunskog samita?

    Evropski savet je državama Zapadnog Balkana na Solunskom samitu deklarativno dao “nedvosmislenu podršku za evropsku perspektivu”, dok “brzina napretka zavisi od zemalja regiona”. Ovakva formulacija predstavlja jasno osipanje jezika u odnosu proširenje iz 2004. i 2007, kada je EU zbog jačine deklaracija i dokumenata sebe stavila u retoričku zamku da primi dvanaest novih članica. Velikim proširenjem iz 2004. godine, “istorijski imperativ” ujedinjenja Evrope je prestao da bude pokretačka snaga proširenja.

    Od tog proširenja do danas, pravna regulativa EU koje kandidati za članstvo moraju da usvoje je porasla sa 31 na 35 pregovaračkih poglavlja. Pored kriterijuma iz Kopenhagena, zaključcima iz Soluna za Zapadni Balkan je predviđeno daje za napredak ka članstvu neophodna i regionalna saradnja, kao i saradnja sa Haškim tribunalom. Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju ne samo da moraju biti usvojeni, već i uspešno implementirani. Pregovori o pristupanju su postali „otvoren proces čiji se ishod ne može unapred garantovati“ (iz Pregovaračkog okvira Hrvatske). Da bi se bitna pregovaračka poglavlja poput osnovnih prava, poljoprivrede, unutrašnjeg tržišta otvorila i zatvorila, potrebno je ispuniti posebne preduslove (takozvani benchmarks). Na sve navedeno se može dodati spoljni kriterijum, naime „integrativni kapaciteti EU“. Najzad, Lisabonski ugovor propisuje da zemlja koja želi da se pridruži Uniji treba ne samo da poštuje vrednosti EU, već i da ih promoviše (član 2 Ugovora o EU-Lisabonskog ugovora). U isto vreme, Ugovorom se daje veća fleksibilnost državama članica pri odlučivanju o uslovima za proširenje (novi član 49).

    Teškoće u funkcionisanju Unije sastavljene od 27 država članica, zajedno sa ekonomskom i političkom krizom kojoj se ne nadzire kraj, su pored takozvanog „zamora od proširenja“ dovele i do „zamora od pristupanja“ kod zemalja kandidata. Istraživanja javnog mjenja pokazuju da kako se država približava članstvu, tako i opada podrška građana ulasku u Uniju. Mnogo više građana Hrvatske se u ovom trenutku protivi članstvu nego građani Bosne i Hercegovine. U Srbiji je podrška javnog mnjenja članstvu u EU dostigla vrhunac nakon vizne liberalizacije u decembru 2009. godine sa 73 odsto, dok je prema poslednjim istraživanjima od januara ove godine iznosila 41 odsto. Ipak, 61 odsto građana podržava sprovođenje reformi neophodnih za ulazak u EU.  Trend opadajuće podrške građana za članstvo usled dužine i složenosti procesa proširenja može biti nadomešten periodičnim „nagrađivanjima“ od strane EU, što je i dokazao primer vizne liberalizacije.

    Pre deset godina, najjača kočnica za Zapadni Balkan su bile dominirajuće nazadne i nacionalističke političke snage. Danas je politička scena regiona konsolidovana u pravcu integracije u EU. Brojni izazovi preostaju, posebno jačanje regionalne saradnje, kao i pravne države i institucionalnih kapaciteta država regiona. Utisak je da je brzina napretka regiona spora, a posvećenost država EU integraciji Zapadnog Balkana nedovoljno jasna. Ulazak Hrvatske u Uniju je znak da će se proces proširenja nastaviti, međutim sa neizvesnim ishodom i dugačkom vremenskim rasponom dok sledeći kandidat ne bude spreman za članstvo.

    Nazad na vrh