• ENGENG
  • Bezbednost hrane, GMO i zaštita tradicionalnih proizvoda u okviru pregovora sa EU

    CEP
    CEP

    Bezbednost hrane je jedna od značajnijih politika Evropske unije, a naročito je bitna kad je u pitanju politika zaštite potrošača. Pravna tekovina EU je u ovoj oblasti vrlo široka i vodi se sloganom „od njive do viljuške“, koji upravo objašnjava da je Evropska unija svojim zakonodavstvom i politikama uredila ceo lanac proizvodnje, distribucije, prodaje, pa čak i konzumiranja hrane.

    Napisala Ksenija Simović

    Ovakav integrisani pristup bezbednosti hrane ima za cilj da obezbedi visok nivo bezbednosti hrane, zdravlja životinja, dobrobiti životinja i biljnog zdravlja unutar EU, kao i da doprinese efikasnom funkcionisanju unutrašnjeg tržišta.

    Dobro poznavanje zakonodavstva u ovoj oblasti je od krucijalne važnosti za Srbiju, pre svega za dalji razvoj njene privrede i poljoprivrede, kao i izvoza ka jedinstvenom evropskom tržištu. Sprovođenje ovog pristupa uključuje garantovanje efikasnog nadzora sistema za ocenjivanje usaglašenosti sa standardima EU u sektorima bezbednosti i kvaliteta hrane, zdravlja životinja, dobrobiti životinja, ishrane životinja i biljnog zdravlja unutar EU, kao i u odnosu sa trećim zemljama koje izvoze na tržište EU. Upravljanje rizicima i naučna istraživanja u ovoj oblasti poverena su Evropskoj agenciji za bezbednost hrane (EFSA).

    Strategija se može podeliti na tri najvažnija dela:

    • Zakonodavstvo vezano za sigurnost hrane i hrane za životinje;
    • Naučno utemeljene savete na kojima se baziraju odluke;
    • Kontrolu i nadzor.

    U ovoj oblasti postoje neki od najboljih primera horizontalnih propisa, kao npr. Direktiva o označavanju proizvoda  2000/13/EZ, koja  se smatra ‘univerzalnom’. Takođe, tu je i paket propisa vezanih za higijenu (tzv. Higijenski paket), koji je zamenio i dopunio Higijensku  direktivu 93/43/EEZ. Doduše, sve do kraja XX veka Evropska unija nije imala široko razvijeno zakonodavstvo u ovoj oblasti. Posle slučaja bolesti ludih krava 1996. godine u Velikoj Britaniji (BSE – Bovine Spongiform Encephalopathy), kao i Dioksin krize 1999. u Belgiji (PCB – Polychlorinated Biphenyls), Evropska komisija  je shvatila da postoji niz propusta, kako u radu samih organa EU, tako i u nepostojanju adekvatnog pravnog okvira. Sve mere do tada su davale prednost industriji i trgovini, a na uštrb zaštite potrošača i javnog zdravlja. Nakon ovih slučajeva počeo je rad na reformi politika u ovoj oblasti, koji je rezultirao Belom knjigom o bezbednosti hrane, na osnovu kojeg i danas funkcioniše ceo sistem. Upravo je zbog korektnog funkcionisanja sistema praćenja i kontrole uspešno zaustavljen problem trgovine konjskim mesom i krivci brzo identifikovani.

    Politike bezbednosti hrane u Evropi baziraju se na poštovanju sledećih principa, koji moraju biti poštovani od strane svih aktera u proizvodnji i distribuciji, kako bi sistem zaštite potrošača, ali i proizvođača ispravno funkcionisao:

    1. strategijski integrisani pristup u okviru celog lanca proizvodnje hrane;
    2. jasno definisanje uloga svih aktera u lancu (od proizvođača hrane za životinje, preko farmera, pa sve do evropskih institucija, država članica i potrošača);
    3. princip sledljivosti (da se u svakom trenutku može doći do svake od faza koju je prošao neki proizvod);
    4. koherentna, efektivna i dinamična politika;
    5. princip analize rizika (koji se sastoji od procene rizika, upravljanja rizikom i komunikacije rizika);
    6. veća uloga naučnih institucija;
    7. primena principa predostrožnosti prilikom upravljanja rizikom.

    Poglavlje 12 se u Srbiji zbog svojih strogih zakona često doživljava kao potencijalna barijera za proizvodnju tradicionalnih proizvoda. Naravno, Srbija nije prva zemlja kandidat sa takvim sumnjama i za Evropsku uniju to nije novi tip problema, s obzirom da su se sa istim problemima suočavale i najnovije članice. Među građanima često vlada zabuna u vezi osnovnih zakona vezanim za bezbednost hrane, kao i zabrinutost da neće biti ‘ćevapa kao nekad‘ ili da se rakija više neće peći. Iako su ovi primeri naočigled banalni, ovakve zabune ipak postoje. Poslednji slučaj sa hrvatskim sirem i vrhnjem upravo to dokazuje. Naime, u Hrvatskoj se jako brzo proširilo mišljenje da će Evropska unija zabraniti prodaju ovih domaćih proizvoda na pijacama. Neinformisanost (zabuna) je išla do te mere, da su pojedini hrvatski političari na osnovu nje oblikovali svoje kampanje protiv ulaska u EU. EU svakako nije imala nikakve namere da takvu proizvodnju zabrani, već da uvede adekvatne sanitarne i higijenske norme pri prodaji i proizvodnji ovih mlečnih proizvoda. Za prodaju tih domaćih proizvoda na pijacama su jednostavno uvedene hladnjače i nad njima se sada vrši veći broj kontrola.

    Ovaj primer je izuzetno važan, jer se nadovezuje na potrebu država kandidata da svoje tradicionalne proizvode zaštite na međunarodnom nivou, kako bi se garantovala sigurnost pri prodaji i kupovini. To je aktivnost kojoj će Srbija morati da posveti dosta pažnje u sledećem periodu, s obzirom da na međunarodnom nivou ima jako mali broj registrovanih prehrambenih proizvoda. Pregovori sa EU predstavljaju izuzetnu šansu da Srbija što pre registruje i zaštiti svoje tradicionalne proizvode. Na primer, Srbija više neće moći da registruje rakiju “šljivovica”, jer je Češka 2007. godine registrovala u EU kao proizvod zaštićenog geografskog porekla svoju vrstu rakije od šljive, pod nazivom „slivovice”. S obzirom na sličnost naziva Srbija će ovaj tip rakije morati da registruje pod nazivom “srpska šljivovica”. U EU sporovi oko imena i zaštite geografskog porekla proizvoda nisu retki, tako da bi Srbija i srpski proizvođači trebalo što pre da krenu u proces registracija, kako bi izbegli eventualne sukobe sa drugim državama.

    Takođe u politiku bezbednosti hrane spada i pitanje proizvodnje genetski modifikovanih organizama (GMO). Pitanje genetski modifikovane hrane je u Evropi jako kontraverzno, i EU je često viđena kao promoter proizvodnje ove hrane, što negativno utiče na poverenje građana prema evropskim institucijama. Naime, GM hrana može biti ovlašćena za proizvodnju i prodaju u Evropskoj uniji samo ukoliko je prošla rigorozne bezbednosne procene. Procedure za evaluaciju i autorizaciju GM hrane su propisani u Uredbi  br 1829 2003/EZ kao i u Direktivi 2001/18/EZ o oslobađanju GMO-a u životnu sredinu. Trenutno je u Srbiji regulisanje GM proizvoda vrlo aktuelna tema, pre svega zato što je jedno od glavnih pitanja koje blokira zaključivanje pregovora sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO). Naime, STO nalaže prihvatanje Codex Alimentarius-a, koji takođe određuje pravila za proizvodnju i trgovinu GM proizvoda. Države članice STO-a u principu ne mogu da odbiju smernice Codex-a, jer u protivnom bivaju podvrgnute teškim sankcijama i ogromnim kaznama. Primer jednog takvog konflikta je upravo Evropska unija, koja je zabranila uvoz mesa iz SAD-a i Kanade, krava odgajenih uz pomoć hormona rasta. Zbog nepoštovanja pravila STO, Evropska unija mora godišnje da isplati 116 miliona dolara SAD-u i 11 miliona dolara Kanadi. Takva situacija se nastavlja već dugi niz godina, bez ikakve naznake za rešenjem ovog spora, zato što asocijacije za zaštitu potrošača u EU kao i same države članice ne žele da popuste po ovom pitanju. EU je 2009. godine izgubila spor protiv SAD i Kanade, pa je u mnogim sektorima morala da ubrza procedure provere GM proizvoda. EFSA je zadužena za sve naučne procene u vezi sa GM proizvodima i obavezna je da izvrši detaljnu analizu, koja ponekad traje i par godina. U svakom slučaju, EFSA nije ta koja donosi poslednju odluku, ona je samo savetodavno telo, a zvanične odluke donosi Komisija, države članice i Parlament. Za Srbiju, koja želi da postane deo STO, upravo približavanje Evropskoj uniji može da garantuje znatno veći nivo zaštite kad su ovi proizvodi u pitanju, jer sama ne bi uspela da snosi troškove nepoštovanja Codex-a.

    Kada je u pitanju bezbednost hrane, proizvodnja i trgovina GM proizvodima kao i zaštita tradicionalnih proizvoda, Srbija mora da preduzme važne korake u sledećem periodu. Ali da bi pravilno pristupila kreiranju politika i zakonodavstva u ovoj oblasti, mora da u proces uključi i udruženja proizvođača i udruženja za zaštitu potrošača. Takođe, Srbija će uskoro dobiti novi pravilnik o zdravstvenim i nutritivnim izjavama na namirnicama, kojim će se uvesti preciznija pravila i ova oblast uskladiti sa standardima EU. Pravilnik će uvesti red u postavljanje tvrdnji o koristima određenih namirnica, kao i o njihovom sastavu i trebalo bi da potrošačima omogući lakše donošenje odluka pri kupovini.

    Nazad na vrh