youtube

Twitter

facebook

Poglavlje 28: Zaštita potrošača i zdravlja

Evropska komisija je 1975. godine usvojila Prvi preliminarni program Evropske ekonomske zajednice o zaštiti potrošača i politici obaveštenosti u kojem se navode osnovna prava potrošača: pravo na zaštitu zdravlja i bezbednost, pravo na zaštitu ekonomskog interesa, pravo na pravno sredstvo, pravo na obaveštenost i obrazovanje i pravo na učešće. Ovaj program je postavio temelje razvoja prava zaštite potrošača Evropske Unije koje trideset sedam godina nakon usvajanja ovog dokumenta predstavlja jednu zasebnu i vrlo razvijenu oblast prava Evropske unije.

Razvoj evropskog prava zaštite potrošača obeležen je kako procesom negativne, tako i procesom pozitivne harmonizacije. U početku je bila dominantna negativna harmonizacija kada su odluke Evropskog suda pravde u Luksemburgu ispitivale svrsihodnost postojanja pojedinih nacionalnih propisa u oblasti prava zaštite potrošača iz perspektive slobode kretanje roba i usluga. U ovim slučajevima Sud je ispitivao nužnost postojanja određenih nacionalnih propisa država članica koji su postavljivali ograničenje za nesmetano kretanje roba i usluga između država članica, ali je u svojim odlukama takođe objašnjavao na koji način potrošači treba da budu zaštićeni.

Uporedo s procesom negativne harmonizacije, Evropska komisija predlagala je i jedinstvene evropske propise u pojedinima oblastima prava zaštite potrošača, najviše putem direktiva. Ovaj proces pozitivne harmonizacije u početku se odvijao prilično sporo i odnosio se najviše na zaštitu zdravlja i bezbednosti potrošača, da bi se početkom poslednje decenije dvadesetog veka značajno ubrzao. Kao rezultat, desetine direktiva u oblasti prava zaštite potrošača su usvojene, i danas je neznatan segment potrošačkog prava koji nije obuhvaćen nekim od evropskih direktiva ili regulativa.

Državama članicama Evropske unije je u oblasti prava zaštite potrošača ostavljena jedino nešto veća sloboda po pitanju regulisanja sprovođenja u praksi transponovanih odredbi direktiva, ali su i tu jasno postavljene smernice, te su države dužne da ispoštuju kriterijume efikasnosti, srazmernosti i da odvraćaju trgovce od kršenja tih propisa.

Od svog početka, evropsko pravo zaštite potrošača se razvijalo s dvostrukim ciljem: prvo, dostizanja visokog opšteg nivoa zaštite potrošača i, drugo, obezbeđivanja nesmetanog kretanja roba i usluga između država članica putem uspostavljanja što harmonizovanijih pravnih propisa među njima. Dakle, razvoj evropskog prava zaštite potrošača nije bio uslovljen samo ciljem da se potrošačima pruži visok nivo zaštite, već postoji i drugi pokretač, koji predstavlja suštinu konstutisanja i postojanja Evropske unije: uspostavljanje i ostvarivanje zajedničkog tržišta.

Politika evropskog prava zaštite potrošača se u jednom dugom vremenskom periodu karakterisala zahtevima isključivo minimalne harmonizacije. Zahtevi minimalne harmonizacije podrazumevaju da su države članice u obavezi da transponuju odredbe direktive u nacionalni pravni sistem i ispoštuju minimalni nivo zaštite potrošača koji određena direktiva nalaže. S druge strane, državama članicama ostavljena je sloboda da nesmetano uspostave veći stepen zaštite potrošača u skladu s nacionalnom politikom države članice Evropske unije (i u skladu sa osnivačkim ugovorom).

Međutim, poslednju deceniju razvoja evropskog prava zaštite prava potrošača obeležilo je radikalan prelaz sa zahteva minimalne ka zahtevu maksimalne harmonizacije. Sve evropske direktive koje su usvojene u poslednjih nekoliko godina u oblasti prava zaštite potrošača  zahtevaju maksimalnu, odnosnu potpunu harmonizaciju prava država članica sa pravom Evropske unije. Maksimalna harmonizacija podrazumeva da države članice više nisu samo u obavezi da uspostave minimalan nivo zaštite predviđen određenom direktivom, već im je nametnut i maksimalan dozvoljen nivo zaštite. Ovakav pristup je jasno potvrđen više puta u sudskoj praksi Evropskog suda pravde u Luksemburgu.

Najvažnije izvore prava zaštite potrošača Evropske unije čine sedam direktiva iz oblasti prava zaštite potrošača: Direktiva o ugovorima zaključenim izvan poslovnih prostorija, Direktiva o nepravičnim ugovornim odredbama, Direktiva o ugovorima zaključenim na daljinu, Direktiva o prodaji robe, Direktiva o nepoštenom poslovanju, Direktiva o potrošačkom kreditu, nova Direktiva o potrošačkim pravima.

Tekst priredio:

Mateja Đurović, CEP - mateja.djurovic@cep.org.rs

nops baner 

Open Society Foundations

Regional Research Promotion Programme