• ENGENG
  • Strategija za Zapadni Balkan

    Održivost, kredibilnost, uloga građana

    U atmosferi još uvek aktuelnih razgovora o nedavno objavljenoj Strategiji EU za Zapadni Balkan i različitih mišljenja ali ponajčešće onih na liniji očekivanja da će u njoj biti decidnih poruka o čvrstim datumima, ima se utisak da se u očekivanjima stalno zaboravlja pozadina mantre koju političari u regionu toliko često ponavljaju a tako se retko nje pridržavaju –  da je proces započet i odvija se  zbog koristi i boljitaka za sopstvenu državu, društvo.

    Pozadina mantre je da je proces izbor svake od zemalja kandidata, da su  uslovi bili poznati od samog početka, da je EU integrativni proces koji se kreće, menja, dopunjava, uči iz svojih iskustava, da EU nije izolovano ostrvo i da egzistira u globalnom ekonomsko političkom okruženju. Vrednost mantre da se proces odvija zbog koristi koje donosi državi i društvu je međutim poduže u priličnom neskladu ako se realno sagleda bilans između obaveza i reformi koje je trebalo sprovesti unatrag skoro 20 godina, i onog što je urađeno, ako se analiziraju pokazatelji nivoa opšte društvenog razvoja, privrednog rasta, nivoa zaposlenosti, društvene inkluzije, snage i delotvornosti demokratskih sloboda.

    Da li onda ima osnove očekivati da će Strategija da postane konačno lokomotiva koja će da izvuče region iz stanja u kome dugo obitava?

    Dva ključna izazova za Strategiju su predstojeći razvoj u vezi sa njenim usvajanjem od strane država članica EU jer je ovo ipak dokument Komisije, a drugi, povezan sa ovim, je njena održivost i kredibilitet u okolnostima opadanja poverenja u demokratske vrednosti, principe, procese i institucije kako globalno, tako u EU sa jačanjem  desno orijentisanih političkih partija. Poseban „teret“ nosi sa sobom prisutnija percepcija u javnosti regiona da EU pruža veću pažnju praćenju razvoja stabilnosti u Zapadnom Balkanu nego poštovanju onoga što su ključne evropske vrednosti – vladavina zakona i prava, sloboda medija, borba protiv korupcije. A kakvu poruku EU šalje svojim sadašnjim i potencijalnim građanima ako je stabilokratija u regionu Zapadnog Balkana prioritet i ukoliko rečnik ocena reformi i napretka je više klasičan diplomatski rečnik umesto da nosi jasnu poruku da zaista nema prečica.

    Zapadni Balkan je danas region nezavidnog ekonomskog rasta, region bez jasne vizije ekonomsko socijalnog razvoja u narednih 5 a kamoli 10 godina, i pored ne malog broja inicijativa za regionalno povezivanje, bez vizije gde sebe region vidi na mapi EU, koja mu je niša na tržištu EU, koje vrednosti će region doneti EU i koji boljitak će EU imati od regiona. Najčešće korišćeni rečnik političara ovog regiona (namerno se ne koristi reč lidera – jer i lingvistički i kvalitativno ova reč pretpostavlja posedovanje vizije, snage za promene, odricanje od zabluda, sposobnost sagledavanja široke slike, sposobnost za priznavanje i ispravljanje grešaka, sposobnost sa dijalog sa istomišljenicima i neistomišljenicima, rečnik argumenata a ne floskula) je sadržana u rečenici „očekujemo da EU učini nešto za nas“ Šta su političke strukture u regionu učinile za građane a deo su evropskih vrednosti?

    Građani Zapadnog Balkana su se umorili od mantri i floskula i nije za iznenađenje, ako se ima u vidu stepen razvijenosti građanskih društava u državama Zapadnog Balkana, pad entuzijazma za proces, pad poverenja u evropske vrednosti (jer imaju problem da ih „vide i osete“ u sopstvenim državama) i istovremeni rast desnog populizma u jednom delu društva i rast autizma i apatije u drugom delu.

    Ovakva podeljenost je ozbiljan izazov za organizacije civilnog društva i izvesno je da se upravo u tom prostoru nalazi mogućnost za snažnije i efikasnije delovanje ovih organizacija Zapadnog Balkana – “front za zajedničko delovanje“ u pravcu zahteva da EU počne konačno da koristi i jasniji i decidiniji jezik u svojim izveštajima o stanju ključnih vrednosti, o suštinskim problemima i nedostacima umesto da je “učinjen određeni napredak”.

    Drugi važan iskorak mora da bude učinjen u pravcu delotvornijeg dijaloga Komisije sa organizacijama civilnog društva u regionu. Ako postoji institucionalizovana praksa Komisije u komuniciranju sa ključnim zainteresovanim stranama u procesu kreiranja evropskih politika i u zakonodavnom procesu u EU, nije li moguće sličan mehanizam razviti i u slučaju komunikacije sa istim akterima u zemljama kandidatima?

    U okolnostima ozbiljnih problema koje zemlje regiona imaju sa sprovođenjem reforme državne uprave i stvaranja kapaciteta koji će obezbediti ne samo zakonodavno usaglašavanje već, i što je daleko važnije, sprovođenje onoga što je prihvaćeno i usvojeno, očigledno da postoji značajan prostor za aktivnije konsultovanje i uključivanje organizacija civilnog društva u proces promena i reformi. Vlasnik procesa nije vlada ili državni aparat već celo društvo, i upravo sposobnost društva da dnevno sagleda šta su mu reforme i promene donele i da li je realno moguće sprovesti nešto ako se ne konsultuje struka ili istorijska znanja, je onaj faktor koji obezbeđuje održiv „track record“.

    Druga važna reč za kredibilitet Strategije je upravo razvoj nove forme dijaloga Komisije sa civilnim društvom država regiona i snažnija sinergija i komunikacija organizacija civilnog društva regiona. Razlog za optimizam postoji u već postojećim porukama koje su razvijene i poslate u okviru WeBer projekta a možda je upravo momenat objavljivanja Strategije i momenat za snažno zagovaranje ovih poruka kroz svojevrsni „ujedinjeni front organizacija civilnog društva Zapadnog Balkana“.

    Nazad na vrh