• ENGENG
  • Slučaj ETIAS

    Kako stvari stoje, na Zapadu i dalje ništa novo: na talasima sve većih uspeha populističkih i krajnje desničarskih političkih struja, ceo evropski kontinent strepi od 2017. godine i predstojećih izbora u Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji, dok njeni mejnstrim lideri očajnički pokušavaju da sačuvaju osnovna dostignuća EU, poput Šengenskog prostora. „Kada padne Šengen, pada i cela EU“, reči su koje se često mogu čuti, aludirajući na činjenicu da nepostojanje graničnih kontrola među državama Šengenskog prostora, a koje omogućava slobodu kretanja ljudi, robe, kapitala i usluga, jeste žila kucavica EU koja se mora očuvati po svaku cenu. Međutim, s obzirom da evropski lideri ne mogu da ostvare konsenzus oko pitanja od kojih zavisi budućnost Šengena, poput borbe protiv terorizma i upravljanja „izbegličkom krizom“, njima, po svemu sudeći, ne preostaje ništa drugo do zagovaranja mera sa kratkoročnim i površnim efektima.

    Među takvim predloženim merama je, između ostalih, i uspostavljanje takozvanog Evropskog putničkog sistema za informacije i odobrenje (European Travel Information and Authorisation System – ETIAS) za državljane onih država kojima nije potrebna viza za države Šengena (sve države EU osim Velike Britanije, Irske, Bugarske, Rumunije, Hrvatske i Kipra, plus Švajcarska, Norveška i Island). Javnost u Srbiji je nedavno sa pravom prilično burno ispratila ovu vest, budući da se i te kako tiče njenih građana koji od kraja 2009. godine putuju turistički u države Šengena bez viza.

    Cilj ovog informacionog sistema koji je predložila Evropska komisija bi bio da utvrdi da li ulazak putnika u EU kojima ne treba viza predstavlja „bezbednosnu pretnju, migracioni rizik ili rizik po javno zdravlje“. To bi se utvrdilo tako što bi svaki nameravani putnik imao obavezu da pre svog planiranog putovanja popuni iscrpni onlajn upitnik, koji bi se skladištio u centralizovanu bazu podataka i na osnovu kojeg bi se donela odluka da li će putniku biti dozvoljen ulazak u zonu Šengena ili ne. Izdavanje dozvole za ulazak bi prema predlogu Komisije koštalo pet evra, a dozvola bi važila pet godina. Uspostavljanje ETIAS sistema bi koštalo više od 212 miliona evra, a postao operativan počev od 2020. godine.

    ETIAS je kontroverzan već na prvi pogled, a naročito kad se detaljno pročitaju odredbe predloga. Pre svega, obeshrabrujuće je što se „u isti koš“ stavljaju države kandidati za članstvo u EU, poput Srbije, sa ostalim državama sveta kojima ne treba viza za prostor Šengena, poput država Latinske Amerike, SAD, Kanade, itd. Naplaćivanje ulaza onlajn putem je problematično kako iz praktičnih razloga (koliko građana Srbije ima platne kartice za plaćanje preko interneta i koliko njih je kompjuterski pismeno?) tako i simbolički (da li EU zaista vidi Srbiju kao buduću članicu EU?). Naši građani bi u verovatno praksi mnogo manje putovali zbog otežavajućeg finansijskog/tehničkog nameta, dok bi politička poruka glasila da je naša evropska perspektiva na još daljem horizontu.

    Zapravo, kad se bolje pogledaju odredbe ovog predloga, dolazi se do zaključka da je ETIAS upravo osmišljen i usmeren ka državama Zapadnog Balkana. Prvo, njegovim uspostavljanjem bi se navodno onemogućio ulazak i kontrolisali tokovi onih osoba koji zbog rastuće radikalizacije i učešća na ratovima na Bliskom istoku se mogu smatrati „bezbednosnom pretnjom“, a kojih po svemu sudeći u državama regiona ima sve više. To bi se postiglo ukrštanjem unetih podataka putnika sa podacima Interpola i Europola. Drugo, još su brojniji oni koji, ako se čita između redova, predstavljaju „migracioni rizik“, s obzirom da je broj tražilaca azila – državljana Srbije i država regiona u državama EU, uprkos pooštrenjima u azilnim postupcima Nemačke, Švedske i ostalih atraktivnih država destinacija – i dalje izuzetno visok. Naši državljani su i dalje među najbrojnijim tražiocima azila u EU, u rangu sa državama ratom zahvaćenih područja, ali koji u preko 99% slučajeva bivaju odbijeni. Problem takozvanih „lažnih azilanata“ je i prepreka daljem napretku Srbije u pregovaranju poglavlja 24, budući da je znatno smanjenje broja azilnih zahteva srpskih državljana definisano kao prelazno merilo. Srbiji je dakle stavljen teret borbe sa ovim kompleksnim problemom koji zahteva sveobuhvatna i sistemska rešenja integracije u društvo povratnika-odbijenih azilanata, mahom pripadnika romske nacionalne manjine. ETIAS bi u tom pogledu mogao da doprinese smanjenju broja naših državljana koji traže azil u evropskim državama, budući da bi se uneti podaci ukrstili sa podacima drugih informacionih sistema EU, poput onog koji sakuplja otiske prstiju tražilaca azila (EURODAC) kao i osoba koje su prekoračile vremensko ograničenje boravka u šengenskom prostoru (EES). Ukoliko sistem prepozna da je data osoba imala negativnu odluku o zahtevu za azil ili je prekoračila dozvolu boravka, toj osobi bi se uskratio ulazak (iako sa stanovišta opštih principa izbegličkog prava nikako nije dozvoljeno uskraćivanje osobi pravo na azil, pod pretpostavkom da su se desile nove okolnosti).

    Nažalost, suzbijanje bezbednosnih pretnji u korist kršenja osnovnih ljudskih prava je groznica koja trese i evropski kontinent, koji decenijama ponosno baštini najviše civilizacijske vrednosti. ETIAS odiše odredbama prikupljanja ličnih podataka koje veoma podsećaju na američki. Naime, pored ličnih pitanja, među kojima su i pitanja o stepenu obrazovanja i čime se putnik bavi, putnik će morati da odgovori na pitanja u vezi sa bolestima koje je imao, kao i da li je nekad bio osuđivan, vraćen sa teritorije EU ili učestvovao u ratnim dejstvima (član 15). Sistem će takođe uzimati u obzir IP adresu i proveravati podatke putnika sa socijalnih mreža, iako je prethodno urađena Studija izvodljivosti preporučila da se to ne radi, jer ti podaci nisu svrsishodni. Dobijeni podaci će biti ukrštani a odluka o ulasku će biti doneta vodeći se tzv. „indikatorima rizika“ koji tek treba da budu izrađeni. Dok se na jednom mestu ističe da prikupljani podaci neće biti ni u kom slučaju diskriminatorski tretirati dotičnu osobu na rodnoj, seksualnoj, rasnoj itd. osnovi (čl.12), na sledećem stoji da bi se odluke donosile u skladu sa statistikama o odbijanju ulaska specifičnih grupa državljana trećih država koji su procenjeni kao bezbednosna migraciona ili zdravstvene pretnja (čl. 28). U tekstu se može pronaći još dosta spornih odredbi sa stanovišta ljudskih prava i zaštite podataka ličnosti, pa se može očekivati da će Evropski parlament, koji tradicionalno i neformalno važi za instituciju koja se posebno stara o zaštiti osnovnih vrednosti EU a čija saglasnost je neophodna da bi ETIAS stupio na snagu, biti veoma kritički nastrojen i da će njegovi poslanici uložiti brojne amandmane.

    I pored brojnih izloženih razloga za ogorčenost, ETIAS generalno posmatrano ne bi trebalo da mnogo uplaši naše građane. Prvo, njegov krajnji oblik će tek da formulišu države članice EU (okupljene u Savetu EU) i Evropski parlament. Drugo, sve i da bude usvojen u trenutnoj formi, sistem će navodno biti jednostavan za upotrebu i očekuje se da će preko 95% namerenih putnika dobiti pozitivnu odluku u roku od 24h. Srpski donosioci odluka i civilno društvo svakako treba da rade na zagovaranju što povoljnijih rešenja za Srbiju i region, kroz izgradnju koalicija sa uticajnim poslanicima u Evropskom parlamentu i komunikaciji sa predstavnicima država članica. Srbija svakako treba da insistira da njeni državljani budu isključeni od plaćanja nameta od 5 evra, budući na njen status države kandidata za članstvo i ogromnih mogućih negativnih političkih posledica uvođenja ovog sistema naplate. Takođe, Srbija treba da se zalaže za izmenu odredbi koje su diskriminatorske i duboko zadiru u privatnost podataka o ličnosti. U svakom slučaju, iako je 2020. godina blizu, postoji toliko nepoznanica koje će svakako imati mnogo dalekosežniji uticaj na budućnost kontinenta od eventualnog uspostavljanja ETIAS-a.

    Tekst je prvobitno objavljen na sajtu EU info centra.

    Nazad na vrh