• ENGENG
  • Globalno zagrevanje i dalje (političke) prognoze

     

    Klimatske promene predstavljaju opasnost globalnih razmera po ljudske živote, prirodu i privredu. Proteklih meseci bilo je više događaja i najava od značaja za klimatske promene i klimatsku politiku, kako u svetu, tako i u Srbiji. Ovaj tekst analizira značaj proteklih dešavanja uključujući implikacije po Srbiju.

    Reč-dve o problemu i proteklim naporima da se nađe rešenje

    Klimatske promene (konkretno fenomen globalnog zagrevanja) su u stručnoj javnosti prepoznate kao realna pojava koje su prvenstveno posledica ljudskih aktivnosti[1] i koje mogu imati nesagledive posledice po ljudski rod i celokupan živi svet. Česte apokaliptične procene u vezi sa daljim povećanjem temperature na planeti obuhvataju povećanje nivoa mora (direktna pretnja priobalnim gradovima i ostrvima), suše, poplave, epidemije i socio-ekonomske poremećaje, poput „klimatskih“ izbeglica (climate refugees) i potencijalnih nemira ili oružanih sukoba. Globalno zagrevanje je spor proces i celokupan efekat se ne pokazuje momentalno, već kroz dugi niz decenija. Pritom, ovaj proces može postati nepovratan tj. sve je manje vremena da preventivne ljudske radnje ublaže globalno zagrevanje i nastupanje štetnih posledica. Stoga je važno da se adekvatne mere preduzmu što je pre moguće.[2]

    Globalno zagrevanje je prepoznato kao realna pojava i posledica ljudskih aktivnosti, koja može imati nesagledive posledice po ljudski rod i celokupan živi svet – zbog čega se sve intenzivnije traga za rešenjima na međunarodnom, regionalnom (npr. EU) i nacionalnom nivou.

    Ljudski doprinos globalnom zagrevanju se, pre svega, ogleda u dodatnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte (GHG) u Zemljinu atmosferu odnosno umanjenju prirodnih kapaciteta (šumske površine npr.) da višak GHG apsorbuju.[3] Stoga su proteklih decenija učinjeni značajni koraci na međunarodnom, regionalnim i nacionalnom (i naravno lokalnom) nivou kako bi se, sa jedne strane, smanjile emisije GHG i ublažilo globalno zagrevanje (climate mitigation), a sa druge strane, preduzele mere za adaptaciju na ovaj proces kako bi se umanjili štetni efekti (climate adaptation). Na međunarodnom planu, Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama (UNFCCC), usvojena 1992., predstavlja formalnu osnovu za upravljanje generalnim međunarodnim naporima u oblasti klimatske politike, dok se konkretnije mere definišu posebnim sporazumima. Jedan od ključnih sporazuma u okviru UNFCCC jeste Kjoto protokol iz 1997. koji će važiti do 2020. godine[4] kada će ga zameniti drugi istorijski Sporazum iz Pariza usvojen 2015. godine. Sporazumom u Parizu stvoreni su generalni uslovi za preduzimanje daljih konkretnih koraka u sklopu globalne klimatske politike za period nakon 2020. godine. Kako bi se ograničilo prosečno povećanje temperature na dogovoreni minimum[5], potpisnice sporazuma su se obavezale da dostave Nacionalno određene doprinose (Nationally Determined Contributions – NDC). Reč je o instrumentu kojim se izražavaju konkretne namere država da smanje emisije GHG, o čemu države izveštavaju nadležni sekretarijat UN, i koje naknadno mogu revidirati[6]. Za nepoštovanje preuzetih obaveza ne postoje pravne sankcije, već su potencijalne negativne posledice političke prirode (narušeni međunarodni odnosi, negativan publicitet itd.). Pritom, za razliku od Kjoto protokola, konkretne ciljeve za smanjenje emisija GHG države samostalno definišu u sklopu NDC, i njih moraju pripremiti i razvijene i nerazvijene zemlje. Među 173 države koje su sporazum iz Pariza ratifikovale, nalazi se i Srbija[7].

    Sporazum iz Pariza postavio je osnove za dalje međunarodne napore u oblasti klimatskih promena.

    Pored globalnih međunarodnih napora, na regionalnom planu treba istaći primer Evropske unije koja je prepoznata kao lider u oblasti klimatskih politika, kako usled zalaganja da se preduzmu dalji napori na međunarodnom planu, tako i sopstvenim ambicioznim ciljevima i konkretnim instrumentima kao što je Sistem trgovine emisijama GHG (the EU Emissions Trading Sistem – ETS).[8] Istovremeno, države članice svojim zasebnim klimatskim politikama mogu dodatno doprineti rešavanju problema u ovoj oblasti (sve dok se ne dovodi u pitanje poštovanje evropskih pravnih tekovina).[9]

    Najsvežija dešavanja – Bon, Pariz, i naredni koraci

    Iako su na konferenciji u Bonu preduzeti inicijalni napori u pripremi uputstva za primenu Sporazuma iz Pariza, konkretni tehnički koraci za njegovu izradu tek predstoje.

    Iako je reč o značajnom dokumentu, detalje u vezi sa primenom odredbi Sporazuma iz Pariza i drugih dogovorenih mera na međunarodnom planu tek treba razraditi. Zbog toga se na konferenciji u Bonu o klimatskim promenama (u sklopu UNFCCC), održanoj 6-17. novembra 2017, (na kojoj je učestvovala i delegacija Srbije) diskutovalo o  daljim merama za sprovođenje sporazuma iz Pariza, pre svega u pogledu izveštavanja o namerama i ostvarenim ciljevima za smanjenje emisija, finansijske pomoći zemljama u razvoju, kao i prava i obaveza razvijenih i nerazvijenih zemalja. Na konferenciji su razmenjena mišljenja između učesnika u cilju izrade uputstva za sprovođenje Sporazuma u Parizu i potvrđena je posvećenost predstavnika država potpisnica daljem dijalogu. Osim toga, na događaju je pokrenuto još nekoliko inicijativa i događaja, kao što su najave finansijskih ulaganja iz privatnih i javnih izvora, izrada rodnog akcionog plana (Gender Action Plan) za klimatske promene, a učinjen je i napredak u pregovorima oko preduzimanja daljih mera u poljoprivredi u vezi sa klimatskim promenama.[10] Uspostavljena je koalicija od 19 zemalja (devet članica EU) usmerena na brzo okončanje korišćenja uglja kao energenta. Takođe, na sastanku u Bonu, Poljska je prihvatila izmene Kjoto protokola kojima se regulišu međunarodne obaveze u pogledu ograničenja emisija GHG do 2020. (nakon čega se primenjuje Sporazum iz Pariza).

    Na naknadnom samitu u Parizu 12. decembra 2017. (kojim je obeležena dvogodišnjica od usvajanja Sporazuma iz Pariza iz 2015.) objavljene su i namere javnih i privatnih aktera da mobilišu određena finansijska sredstva za projekte na temu klimatskih promena. Francuski predsednik Emanuel Makron se istakao liderskim nastupom, što daje pozitivan zamah celokupnom procesu, naročito u svetlu prošlogodišnjih najava američkog predsednika da će se SAD povući iz Sporazuma u Parizu[11]. Stoga na osnovu sastanka u Bonu i Parizu stiče se utisak da EU i njene države članice još jednom potvrđuju lidersku poziciju, među razvijenim industrijskim zemljama, po pitanju svetske klimatske politike, dok SAD, nakon inicijalnog pomaka pod administracijom bivšeg predsednika Baraka Obame (u čije vreme je SAD ratifikovala Pariski sporazum), trenutno gubi uticaj u ovoj oblasti.[12]

    Prema tome, iako je postignut određeni uspeh, prepoznata je potreba da se u 2018. godini preduzmu konkretni koraci, naročito u sklopu konferencije koja treba da se održi u Poljskoj krajem godine. Međutim, postoji mogućnost da pre tog sastanka bude održan još jedan sastanak kao i da se, usled obimnosti posla koji predstoji, 2018. usvoji vodič (za sprovođenje sporazuma iz Pariza) sa opštijim sadržajem, dok će dalja razrada biti ostavljena za naredni period.[13]

    S obzirom da Sporazum iz Pariza zamenjuje Kjoto protokol nakon 2020. godine, svakako da nije ostalo puno vremena da se postojeća mišljenja i pozicije država potpisnica pretoče u konkretan tehnički dokument za dalje delovanje. U sadržinskom smislu, kao jedan od gorućih problema jeste i to što prema postojećim nacionalnim određenim doprinosima (NDC) temperatura Zemlje i dalje ide ka povećanju iznad 2 °C što se smatra prevelikim rastom temperature da bi se izbegle katastrofalne posledice globalnog zagrevanja.[14] Prema tome, iako je Sporazumom iz Pariza i daljim nastavkom dijaloga, poput konferencije u Bonu, nastavljen pozitivan trend, takvi koraci su još uvek nedovoljni da se odgovori na suštinske izazove koje međunarodnu zajednicu postavlja fenomen globalnog zagrevanja.

    Globalno zagrevanje i Srbija (ili: zašto ne treba biti ravnodušan)

    S obzirom da emisije GHG u velikoj meri zavise od „veličine“ države (stanovništvo, teritorija) odnosno industrijskih kapaciteta i potrošnje stanovništva u tim zemljama, najveća odgovornost da se spreče ili umanje negativni efekti klimatskih promena svakako pripadaju vodećim akterima na međunarodnoj sceni poput Kine, SAD i EU. Međutim, da bi globalno zagrevanje bilo ublaženo i štetne posledice izbegnute, ili makar umanjene, potrebno je kolektivno delovanje celokupne međunarodne zajednice. U slučaju sporazuma iz Pariza takvo delovanje se „prevodi“ u ciljeve koje svaka država definiše u svom dokumentu sa nacionalno određenim doprinosima (NDC) i u skladu sa kojima treba preduzeti konkretne mere u oblasti klimatskih politika. Prema sporazumu iz Pariza obaveze da se definišu ciljevi smanjenja GHG (u sklopu NDC) odnose se i na Srbiju, s obzirom da u slučaju sporazuma iz Pariza, ne postoji podela na zemlje koje te obaveze imaju (razvijene zemlje) i nemaju (nerazvijene ili manje razvijene zemlje). S obzirom da je do sada, u sklopu Kjoto protokola, Srbija bila svrstana u zemlje koje nemaju obavezu da smanje emisije GHG, sporazum iz Pariza donosi novine u pogledu međunarodnih obaveza koje Srbija ima u oblasti klimatskih promena. U tom smislu, Srbija je inicijalne korake već preduzela, s obzirom da je donela NDC dokument u kojem je definisala cilj da do 2030. godine smanji emisije GHG za 9,8% u odnosu na baznu (1990.) godinu. Iako je dokument u proteklom periodu naišao na kritike u pogledu metodologije definisanja ciljeva smanjenja emisija GHG[15], i verovatno će morati da se revidira, Srbija je ušla u proces definisanja ciljeva na osnovu kojih će morati da preduzme dalje mere u oblasti javnih politika i konkretne poteze u cilju smanjenja emisija GHG.

    Iako Srbija, u apsolutnim iznosima, svakako daje skroman doprinos globalnom zagrevanju[16], treba ukazati i na to da Srbija ima veoma visok intenzitet emisija GHG u odnosu na BDP, što Srbiju (po tom kriterijumu) svrstava među 10-20 najvećih emitera u svetu.[17] Ne treba zaboraviti ni to, da će Srbija biti jedna od zemalja koja će svakako iskusiti štetne posledice klimatskih promena u narednom periodu.[18] Osim globalnih napora u kontekstu Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama (UNFCCC) Srbija takođe ima obaveze da se uskladi sa standardima EU, s obzirom da ima status države kandidata u procesu pristupanja, da je potpisnica Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno da je članica Energetske zajednice, iz čega, takođe, proizilaze obaveze u oblasti reforme sektora energetike, koje su naročito relevantne sa stanovišta smanjenja emisija GHG. Uspešna klimatska politika, pritom, može potencijalno doprineti postojećim naporima da se pospeši ekonomski razvoj (nova znanja, tehnologije, investicije, zapošljavanje) i povećanom ugledu zemlje u svetu (kao što ilustruju primeri Francuske, sa jednog, i SAD sa drugog kraja spektra).

    Stoga je za Srbiju, svakako, važno da nastavi i pojača svoj angažman u ovoj oblasti, kako na međunarodnom nivou (npr. prateći kako se specifikuju prava i obaveze potpisnica sporazuma iz Pariza i aktivnim učešćem u tom procesu) tako i na domaćem planu. Najave ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana o donošenju novog zakona o klimatskim promenama svakako su za pohvalu kao i najave o povećanju stope pošumljavanja. Pred Srbijom takođe predstoji usvajanje Strategije borbe protiv klimatskih promena. U pogledu usklađenosti sa pravom EU i sprovođenja relevantnih pravila, Srbija je, rečima Evropske komisije, postigla „ograničeni nivo usklađenosti zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU“ dok je „sprovođenje u vrlo ranoj fazi“.[19] Važno je pripremiti se za ulazak domaćih postrojenja u ETS po pristupanju, i za pripremu prelaznih rokova, tamo gde je potrebno (u sklopu Pregovaračke pozicije, čija izrada je trenutno u toku), kako bi se izbegle pravno-finansijske posledice nepoštovanja pravnih tekovina po pristupanju Srbije EU. Međusektorska saradnja između Ministarstva zaštite životne sredine i drugih ministarstava sa nadležnostima u oblasti finansija, šumarstva, energetike, saobraćaja, obrazovanja itd., takođe, treba da se intenzivira.

    Usled visokog intenziteta emisija GHG po jedinici BDP, štete koju može pretrpeti od globalnog zagrevanja i sve veće međunarodne pažnje koja se pridaju ovoj temi, Srbija mora nastaviti i pojačati svoj angažman u politici borbe protiv klimatskih promena.

    Stoga, uspostavljanje pravno-institucionalnog okvira suštinski tek predstoji, kao osnova za preduzimanje konkretnih mera u pogledu smanjenja emisija GHG. Konkretan sektor od najveće važnosti jeste, svakako, energetika, s obzirom da doprinosi sa 80%[20] domaćih emisija GHG.[21] Razlog za takvo stanje je, po svemu sudeći taj, što se domaći energetski sektor, u velikoj meri, oslanja na lignit kao energent (naročito u proizvodnji električne energije), kao i usled korišćenja zastarelih tehnologija u proizvodnji energije. Predstojeće napori u narednom periodu, stoga (sem poboljšanja tehnologija u postojećim postrojenjima), moraju podrazumevati dalje restruktuiranje energetske ponude (npr. korišćenje obnovljivih izvora energije) i energetske potražnje (poboljšanje energetske efikasnosti instalacija u domaćinstvima i organizacijama, povećanje svesti građana o značaju borbe protiv klimatskih promena i zaštiti životne sredine uopšte).

    U procesu daljeg razvoja domaće klimatske politike potrebno imati u vidu klimatske politike drugih zemalja u okruženju i nastojati da se kroz međunarodnu saradnju, obezbedi pozitivan kumulativan doprinos čitavog regiona u pogledu smanjenja emisija gasova GHG i adaptacije na klimatske promene.   Konačno, značajan je kontinuirani dijalog sa civilnim i privatnom sektorom. Na taj način se može obezbediti da donosioci odluka imaju sve neophodne podatke za uspešno kreiranje nacionalnih i lokalnih klimatskih politika, da praćenjem tih politika od strane civilnog društva proces bude što transparentniji, kao i da usvojene klimatske politike dobiju što veću podršku javnosti i legitimnost u okviru čitavog društva.

    [1] Tehnički termin koji se u naučnoj zajednici koristi je „extremely likely“ što znači da je verovatnoća da su ljudske aktivnosti dominantni uzrok globalnog zagrevanja 95-99%. Izvor: Intergovernmental Panel on Climate Change. Climate Change 2014: Synthesis Report. Contribution of Working Groups I, II and III to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change [Core Writing Team, R.K. Pachauri and L.A. Meyer (eds.)]. IPCC, Geneva, Switzerland, 2014. Str. 4.

    [2] Međutim, imajući u vidu da su štetni efekti dugoročni, rešenja kompleksna (sa relativno velikim ulaganjima), i da čovečanstvo pritiskaju brojni kratkoročni (neretko svakodnevni) izazovi, ne iznenađuje to da često nedostaje konsenzus o neophodnosti preduzimanja urgentnih mera. Kao što je poznato, u pojedinim krugovima prisutan je (uprkos preovlađujućem mišljenju u naučnoj zajednici) i skepticizam o postojanju globalnog zagrevanja, njegovom značaju odnosno antropogenim uticajima, bez obzira na preovlađujuće mišljenje u naučnoj zajednici.

    [3] GHG (ugljen-dioksid, metan, azotsuboksid itd.) apsorbuju deo infracrvene radijacije sa Zemljine površine (koja bi inače bila emitovana van Zemljine atmosfere) oslobađajući toplotu koja dodatno zagreva površinu planete stvarajući „efekat staklene bašte“. Emisija GHG gasova značajno je povećana od početka industrijalizacije, prvenstveno usled korišćenja/spaljivanja fosilnih goriva (ugalj, nafta, prirodni gas) u energetskim/industrijskim postrojenjima i modernom saobraćaju, kao i zbog intenzivne poljoprivrede, krčenja šuma  i drugih aktivnosti.

    [4] Kjoto protokol je prvobitno trebalo da važi do 2012. godine, ali je Sporazumom u Dohi produžen do 2020. godine za države koje su taj sporazum potpisale i ratifikovale.

    [5] Sporazum ima za cilj da ograniči povećanje prosečne temperature na planeti na ispod 2 °C u odnosu na pred-industrijsko doba, težeći pritom da se povećanje temperature ograniči na 1,5 °C.

    [6] Stoga, za razliku od Kjoto protokola, ne postoje obavezujući konkretni ciljevi smanjenja GHG emisija kao što to važi za razvijene zemlje u sklopu Kjoto protokola (važećim do 2012. odnosno do 2020. za zemlje koje su ratifikovale Doha izmene).

    [7] Srbija se obavezala da će smanjiti emisije GHG za 9,8% do 2030. u odnosu na 1990. godinu.

    [8] Instrument kojim se nastoji uticati na ključne sektore industrije država članica da svoje emisije umanje, obavezujući ih da emisije pravdaju dozvolama koje operateri kupuju (i kojima mogu međusobno trgovati), a čiji je ukupan broj ograničen (i koji se postepeno umanjuje). Više informacija je dostupno na sajtu Evropske komisije: https://ec.europa.eu/clima/policies/ets_en.

    [9] U tom smislu, države članice, poput Danske i Nemačke, nude pozitivne primere u pogledu razvoja obnovljivih izvora energije kako bi se, na taj način, umanjio značaj tradicionalnih energetskih sistema zavisnih od fosilnih goriva (koristeći sopstvene instrumente poput feed-in tarifa i oporezivanja).

    [10] Sajt UN za klimatske promene: https://cop23.unfccc.int/news/bonn-climate-conference-becomes-launch-pad-for-higher-ambition.

    [11] Pravno moguće tek nakon 2020. godine.

    [12] Što donekle podseća na situaciju od pre petnaestak godina kada je administracija američkog predsednika Džordža Buša odbila da podrži Kjoto protokol.

    [13] Izjava predstavnice stručnog tima Ministarstva zaštite životne sredine na sastanku sa predstavnicima/ama Ministarstva i  organizacija civilnog društva, 18.12.2017. u Beogradu.

    [14] Sajt UN za klimatske promene: https://cop23.unfccc.int/news/bonn-climate-conference-becomes-launch-pad-for-higher-ambition.

    [15] Više o ovoj temi u članku Vukojlić Obradović S. Poznatov M. Srbija na raskršću: energetika i klimatske promene, 2015. Članak je dostupan na sajtu Euractiv-a: http://www.euractiv.rs/odrzivi-razvoj/9053-srbija-na-raskru-energetika-i-klimatske-promene.

    [16] Prema zvaničnim procenama, u 2014. godini ukupne emisije Republike Srbije iznosile su oko 67 Mt CO2e (porast od 7,8% u odnosu na 2000. godinu) a računajući ponore (medijumi koji apsorbuju deo GHG gasova prim aut.) oko 49 Mt CO2e (porast od 2,4% u odnosu na 2000. godinu). S obzirom da ukupne globalne emisije iznose oko 47 000 MtCO2e, trenutni udeo Srbije u globalnim emisijama (u apsolutnim iznosima) je manji od 0,2%. Izvori: Drugi izveštaj Republike Srbije prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime. Beograd, 2017.  Str. 11-12 i 15;  World Resource Institute – cait2.wri.org.

    [17] Kovačević A. Mesto i uloga Srbije u procesu klimatskih promena. Publikacija: Klimatske promene – studije i analize. Evropski pokret u Srbiji. Loznica, 2010. Str. 148; Prešić J. Koliko smo (Ne)efikasni, nedeljnik Vreme, 2017. Dostupno na: https://rs.boell.org/sites/default/files/uploads/2017/11/vreme_1403_koliko_smo_neefikasni.pdf.

    [18] U tom smislu, ilustrativni su primeri poplava iz 2014. kao i suša u proteklih petnaestak godina, odnosno skorašnja izbeglička kriza, koja se može javiti i u narednom periodu, kao posledica daljeg globalnog zagrevanja.

    [19] Izveštaj o skriningu; Srbija; Poglavlje 27 – Životna sredina, 2016. Str. 32.

    [20] Drugi izveštaj Republike Srbije prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime. Beograd, 2017.  Str. 11-12.

    [21] Ekološki problemi energetskog sektora svakako se odnose i na emisije drugih supstanci koje zagađuju životnu sredinu poput sumpornih oksida, praškastih materija, teških metala itd. Osim energetskog sektora, intenzivno korišćenje motornih vozila u velikim gradovima, niske stope pošumljavanja, korišćenje uglja za grejanje u domaćinstvima, emisije od otpadnih materijala usled neadekvatnog upravljanja istim, predstavljaju dodatne značajne izvore emisije GHG i drugih štetnih supstanci.

    Nazad na vrh