• ENGENG
  • Da li će u 2018. godini EU napokon pokazati spremnost da odbrani svoje vrednosti?

    Ako pogledate i uporedite sva relevantna istraživanja javnog mnjenja kako u EU, tako i Zapadnog Balkana (Eurobarometar, istraživanja nekadašnje Kancelarije za evropske integracije Srbije, analize stručnih/akademskih radova), primetićete da poštovanje demokratskih vrednosti, ljudskih prava i vladavine prava predstavljaju jedne od najjačih atributa koji EU čine privlačnom u očima građana. Tekovine prosvetiteljstva na kojima su izgrađene današnje države EU nesumnjivo su od ove zajednice napravile najvećeg svetskog garanta univerzalnih vrednosti, koja ih uspešno „izvozi“ i van svojih granica. Jedna od najvećih snaga EU na međunarodnoj pozornici je upravo moć da oblikuje pravne i institucionalne sisteme trećih država (koncept tzv. „evropeizacije“), kao i percepcije „normalnog“ u međunarodnim odnosima (koncept tzv. „normativne sile“).

    Međutim, poslednjih nekoliko godina su pokazale ograničene domete EU da obezbedi poštovanje svojih pravila i vrednosti kod kuće, ali i da ih uspešno promoviše spolja. Iskustvo izbegličke krize je pokazalo koliko fokusiranost na bezbednosne brige mogu da ugroze poštovanje evropskih propisa u vezi sa osnovnim ljudskim pravima.

    Takođe, ono je izazvalo brojne ksenofobične političke govore lidera pojedinih država EU, po sadržini neviđene od predvečerja Drugog svetskog rata. Izmene zakonskih normi u Poljskoj koje ugrožavaju načelo podele vlasti i otvaraju vrata političkom uplivu u rad pravosuđa nisu sve do kraja 2017. godine naišle na odlučne političke reakcije i pokretanje zaštitnih pravnih mehanizama (član 7 Osnivačkog ugovora EU), dok mehanizmi za upozorenje (kroz tzv. „Rule of Law Framework“) i prekršajni postupak pred Evropskom komisijom u slučaju Mađarske iz 2011. godine nisu dali nikakve rezultate.

    Doslednost u uspostavljanju vladavine prava nije postignuta ni prema državama koje su kandidati za članstvo na Zapadnom Balkanu. Uprkos postojanju najkompleksnijih alatki i kriterijuma za ocenjivanje usklađenosti sa evropskim tekovinama u ovoj oblasti, EU je do sada faktički ustupala prioritet političkim i bezbednosnim pitanjima kada je davala „zeleno svetlo“ za napredak u daljim etapama na putu ka članstvu ovih država. Kao rezultat, realno stanje ne odgovara očekivanom u trenutnoj fazi procesa pristupanja, posebno kada je reč o liderima regiona, Crnoj Gori i Srbiji. Čak je i za slučaj vizne liberalizacije, koji se uzima kao uspešan primer pristupa „štapa i šargarepe“, na kraju bio presudan politički faktor. Naime, prema rečima tadašnjeg visokog evropskog zvaničnika, to se nikad ne bi ostvarilo da je EU objektivno ocenjivala ispunjenost obaveza u vezi sa takozvanim paketom ljudskih prava, jednim od četiri ključna uslova za sticanje bezviznog režima. (To naravno ne znači da je odluka o viznoj liberalizaciji bila loša stvar – naprotiv, ovde se samo ukazuje na ograničenja postojećih mehanizama EU da objektivno izmeri i oceni stanje u politikama vezanim za vladavinu prava.)

    Ugroženost i nepoštovanje osnovnih vrednosti i načela na kojima je zasnovana EU, čak i kada je reč o izolovanim slučajevima pojedinih članica, može biti opasno za funkcionisanje cele Unije, imajući u vidu povezanost, uslovljenost i upućenost država jedne na druge u kontekstu brojnih politika koje su uređene na zajedničkom nivou. Presuda poljskog sudije koji je politički postavljen može posredno uticati na svakog evropskog građana. Dalje, povećanje broja „odmetnutih“ država članica povećava njihovu snagu u procesu zajedničkog donošenja odluka na nivou EU, što takođe može indirektno ugroziti uživanje osnovnih prava svakog građana EU. Nestajanje na put iliberalnim tendencijama unutar EU je kobno i za države kandidate. Pozivanje na neprimerene prakse određenih država članica koje praktikuju pojedini predstavnici vlasti država regiona svakako nije argument za nedovoljan napredak u vladavini prava. Naprotiv, zbog negativnih primera ponašanja današnjih država članica, izglednije je očekivati da će sadašnje države kandidati imati još veći posao da ubede drugu stranu da se isti scenario neće ponoviti u njihovom slučaju, po stupanju u članstvo.

    Pokretanje postupka za ocenu poštovanja evropskih vrednosti u slučaju Poljske, kao i insistiranje na vladavini prava kao kriterijumu za članstvo u EU i najave fokusiranijeg praćenja napretka u ovim oblastima, dovodi nas u zaključak da će 2018. biti važna godina koja će odrediti stepen spremnosti i posvećenosti EU ovim pitanjima. Za samu EU bi bilo korisno da na neki način ukrsti svoja iskustva i eskpertizu koju je stekla u okviru Rule of Law Framework i pristupa koji primenjuje prema kandidatima na Zapadnom Balkanu kada je u pitanju vladavina prava. U oba slučaja, pored političke volje, ključna će biti sposobnost EU da primora drugu stranu na poštovanje pravila, odnosno stavljanje u izgled jasnih posledica u slučaju činjenja, odnosno nečinjenja. Pomenuti primer vizne liberalizacije u slučaju Srbije je i ovde ilustrativan – naime, 2008. i 2009. godina (period kada se pregovarao bezvizni režim) su bile najintenzivnije u pogledu pravne harmonizacije sa evropskim zakonodavstvom u poglavljima 23 i 24, u poređenju sa svim prethodnim i predstojećim godinama.

    Dobro informisani, demokratski osvešćeni građani koji pokazuju zainteresovanost za političkim učešćem i društvenim angažmanom su neophodni da bi se izbegao dalji sunovrat u političku apatiju, demokratsku regresiju, podložnost manipulaciji i nekritičko sagledavanje svakodnevnice.

    Civilno društvo, kako u EU tako i u našem regionu, mora da ojača svoju ulogu u društvu i na taj način pruži neophodnu podršku političkim vesnicima uspostavljanja reda i pravne sigurnosti. To je jedan još nedovoljno isproban recept koji može dati rezultate, ali koji zahteva dalju razradu i promišljanje.

    *Tekst je prvobitno objavljen na portalu European Western Balkans.

    Nazad na vrh